Dragoljub Žarković Žare (1951 – 2020)

Vest o smrti mog druga iz studentskih dana, porodičnog prijatelja i cenjenog kolege Dragoljuba Žarkovića Žareta zatekla me je u Melburnu, gde poslednjih godina menjam beogradsku zimu za varljivo leto.

Poslednji put sam ga video u decembru prošle godine na Pulmologiji u Kliničkom centru, gde su pokušavali da mu pomognu posle relativno uspešne operacije u Beču. Tada smo se obojica prisetili da smo se prvi put videli u decembru pre skoro pola veka (1970.), kad se on iznenada pojavio na kolokvijumu iz ekonomije na prvoj godini Fakulteta političkih nauka i na iznenađenje nas redovnih sa predavanja i vežbi najbolje odgovorio na postavljena pitanja. Bili smo nerazdvojni tokom studija, ne samo zbog ljubavi prema pivu, „Partizanu“ i lokalnim bircuzima oko Slavije (još pamtim „Vardar“ na uglu Njegoševe i Beogradske), pa smo nastavili i da prijateljujemo i kao porodični ljudi sa svake godine sve većim brojem dečurlije.
Putevi su nam se razišli sredinom sedamdesetih, on je otišao u „Ekspres Politiku“, gde je dogurao do zamenika glavnog i odgovornog urednika, ja u „Večernje novosti“, pa u „Dugu“, da bismo se ponovo sastali u decembru 1987. godine kad je legendarni Staša Marinković okupio u „Borbi“ sve bolje novinare i urednike koji su bili na udaru klike Slobodana Miloševića. Sjajan skupštinski izveštač, odličan urednik unutrašnje rubrike, izuzetan poznavalac upravo ekonomije, pronicljiv analitičar i duhovit komentator nekako je sasvim prirodno morao da prihvati izazov novopokrenutog nedeljnika „Vreme“, u kome je ostao do kraja života. U međuvremenu smo nas dvojica zajednički 1990. konkurisali, on za mesto glavnog i odgovornog urednika a ja za direktora „Borbe“, da bismo se početkom 1993. na tim funkcijama našli upravo u Novinskom preduzeće „Vreme“, koje smo nekako sačuvali u godinama hiperinflacije, ratova „u kojima nismo učestvovali“ i raspada čak tri države. Ostalo je istorija, jer „Vreme“ je bilo i ostalo sinonim za Žareta, a on zaštitni znak tog nedeljnika, koji nikad nije bio uz vlast niti po volji vlasti, ponajviše u periodu kad su kao pobedili oni, zbog kojih smo tokom devedesetih trpeli represiju Miloševićevog režima i njegovih trabanata.
Nadam se da mi niko neće zameriti ovo suviše lično podsećanje na jednog od najboljih novinara sa ovih prostora u poslednjih pola veka, ali u ovom trenutku niti mogu, niti želim da bilo šta „guglujem“ ili navodim kao važne podatke iz drugih izvora, osim iz duboko povređenog srca i ovo malo duše.

Sjajan skupštinski izveštač, odličan urednik unutrašnje rubrike, izuzetan poznavalac upravo ekonomije, pronicljiv analitičar i duhovit komentator

Uz ovaj moj tekst za „Blic“, napisan povodom vesti o smrti Dragoljuba Žarkovića, kasnije sam, za svoju dušu, dodao i nekoliko „antrfilea“:

ROĐEN je 21. novembra 1951. godine. Nekoliko puta sam mu javno čestitao rođendan u mojim kolumnama, jer je na isti dan 1977. rođena Mirina i moja srednja ćerka Maja, pa sam jednom prilikom pomenuo kako smo svojevremeno kao slavili njegov rođendan, ali u zgradi preko puta Ulice prote Mateje, gde smo se u stvari okupili zbog Aranđelovdana, na slavi kod našeg drugara Svetozara „Caleta“ Genića, kasnije mog pašenoga.

FUDBAL smo igrali u jednom dvorištu u Njegoševoj, na uskom prostoru između zgrade i garaža, na male goliće od cigala. A posle na pivo u „Vardar“… Žare je bio dobar dribler i spretan napadač, ali kad smo 1995. prvi put prijavili ekipu „Vremena“ za Press ligu rekao mi je: „Nije to više za mene, ali izdržite koju godinu da pristignu moji sinovi Nikola i Dušan!“ Ekipa NP „Vreme“ osvojila je Press ligu 2001. i bila finalista Medialige 2005. godine, braća Žarković bila u sastavu.

NAVIJALI smo za „Partizan“ i više puta zajedno putovali na utakmice u druge gradove. Tako smo u martu 1972. otišli u Kragujevac, bilo 2:1 za crno-bele, pa smo posle utakmice to hteli da proslavimo u nekoj birtiji kod zelene pijace. Tih dana u Beogradu među studentarijom bio veoma popularan riblji restoran u podrumu „Londona“, posebno girice, pa smo to naručili. Do Beograda tri puta zaustavljali autobus da povraćamo…

SPOMENKA Kovačević, kasnije Žarković, bila je naša drugarica sa grupe na Fakultetu političkih nauka. Ja sam 1973. bio na njihovoj, a njih dvoje godinu dana kasnije na Mirinoj i mojoj svadbi kod našeg vagončeta u Ulici Petra Lekovića. U leto 1990. okupili smo se u njihovoj kući u Pristanu u Boki Kotorskoj sa ukupno sedmoro dece. Ta naša deca danas imaju ukupno 17 potomaka, njihovih četvoro svako po troje, a naše tri ćerke – petoro. Red je da pomenem i to da je Žare u drugom braku sa koleginicom Biljanom Vasić dobio još jednu ćerku.

POKUŠALI smo nas dvojica u leto 1972. da počnemo da radimo kao honorarci u „Večernjim novostima“. U Beogradskoj rubrici nas lepo primio kolega Sreten Petrović, kasnije dopisnik Tanjuga iz Irana, ali nam ostale kolege objasnile da „nam to ništa ne znači, jer se u ponedeljak vraća pravi urednik Manjo Vukotić, a on baš ne voli honorarce“. Petnaest godina kasnije nas trojica smo se okupili u „Borbi“.

„EKSPRES Politika“, u kojoj se Žare zaposlio odmah posle studija, u vreme kad je on već bio zamenik glavnog i odgovornog urednika, u leto 1986. nešto eksperimentisala sa feljtonima, pa smo nas dvojica napisali seriju tekstova o fenomenu „tifoza“, objavljenih u četiri nastavka (nedeljom) na četiri velike strane „Politikog“ formata. Tim povodom gostovali smo u radijskom programu Studija B. Sećam se, našli smo se u „Londonu“, malo popričali šta će ko da kaže, pa se i našalili da znamo da će prvo pitanje biti „kako ste došli na ideju da napravite ovaj feljton“. Međutim, kad nas je nezaboravni Sloba Konjović, koji je tada vodio nedeljni kolažni program, baš to pitao mi smo počeli da se smejemo i jedno petnaestak sekundi, a kolege sa radija znaju kakva je to večnost, nismo mogli ni da beknemo.

„BORBA“ je u vreme dok je Žare radio u njoj izlazila na velikom formatu (smanjen je tek posle 9. marta 1991.) i na drugoj strani smo imali aktuelni dnevni komentar, prelomljen široko na dva stupca, oko četiri šlajfne teksta. Žaretovi tekstovi, međutim, nisu bili duži od dve i po, čemu se najviše radovao karikaturista Mića Miloradović. On mi je kao šefu Deska ostavljao prigodne ilustracije da popunim prostor i pojačam njegov honorar.

U „BORBU“ su krajem osamdesetih stigli mnogi tada mladi a danas veoma poznati novinari. Većina je prvi razgovor imala sa Žaretom, pa se tako sećam da su me jednog petka u osam ujutru ispred zgrade sačekali Cvijetin Milivojević i Milan Šutalo, kojima je u „Politici“ u vreme „odjeka i reagovanja“ postalo neizdržljivo. Ja ih poslao u „Union“ da sačekaju Žareta, on otišao posle Kolegijuma oko jedanaest, vratio se oko jedan. Kaže, „primio sam onu dvojicu, valjda će da se otrezne do ponedeljka!“

PRVI PUT se Žare odvikavao od alkohola pri kraju karijere u „Borbi“, pa sam mu na „završnom ispitu“ kod čuvenog doktora Zorana Stankovića bio „svedok odbrane“, u ime radne organizacije. Mnogi se sećaju da je potom bio prilično isključiv i da je druge pokušavao da ubedi da slede njegov primer. Tako su u proleće 1995. moja Mira i on skovali plan da me nagovore da odem u Palmotićevu, što sam ja odbio i pred mojim ćerkama se zakleo da pune četiri godine neću okusiti ni kap alkohola. Izdržao sam do kraja 1999. ali on, na žalost, nije!

„VREME“ je u početku bilo na šestom spratu zgrade Instituta društvenih nauka, u tadašnjoj Ulici Narodnog fronta. Kad je već odlučio da ode iz „Borbe“, sedeli smo u nekoj bašti na tadašnjem Trgu Marksa i Engelsa, a Žare me je ubeđivao kako je to ozbiljan projekat, jer je „upravo razgovarao sa arhitektom oko boje nameštaja“. Tome smo se slatko smejali tri godine kasnije, kad sam postao direktor NP „Vreme“, jer u celoj redakciji teško da smo imali tri iste stolice, a u hodnicima su bila rashodovana sedišta iz bioskopa „Odeon“.

ARKAN je jednom prilikom osvanuo na naslovnoj strani „Vremena“, pa se veoma naljutio zbog teksta, a onda tražio da mu objavimo oglase tokom predizborne kampanje u Republici Srpskoj, što nam nikako nisu mogli da oproste neki u inostranstvu. A onda je objavljeno da je za te izbore njegova Stranka srpskog jedinstva dobila veliki novac od međunarodne zajednice, pa je Žare napisao: „Ko je ovde lud?! Mi smo mu bar uzeli pare, a vi mu ih dajete!“

U SEGEDINU smo 1995. godine nas dvojica otvorili račun, preko kojeg su kasnije uplaćivane donacije ne samo „Vremenu“, već i za neke druge opozicono nastrojene projekte. Pošli smo u uverenju da je njegovo znanje engleskog i moje poznavanje nemačkog dovoljno, ali tada su tamo sa strancima komunicirali isključivo na mađarskom. Kad sam pošao po prvu tranšu, Žare me je ispratio sa „ko zna šta smo mi tamo potpisali, budi srećan, ako ti ne traže da ti njima platiš“.

„VREME INTERNATIONAL“ je naš zajednički projekat, koji je osim pokušaja da ovaj nedeljnik bude dostupan čitaocima koji su se tokom devedesetih rasuli širom Evrope, kasnije omogućio da poslovanje sa partnerima iz inostranstva bude u legalnim tokovima. Zbog toga smo nekoliko puta putovali u Beč, gde je naše predstavništvo, na moj predlog, sjajno vodila Vesna Vavić. Žare dugo nije hteo na to da pristane, jer je ona njegova sestra od tetke.

PREFERANS u redakciji „Vremena“ u Mišarskoj ulici ima dugu tradiciju i nekoliko nivoa. Najubudljivije su bile i najviše publike su privlačile partije u kojima su Žare i Seška Stanojlović, inače oboje pomalo skloni hazardu i eksperimentisanju, do ludila dovodili strogog i pedantnog Predraga Koraksića „Koraksa“. Kasnije sam imao čast da skoro pune dve godine umesto njega ja budem za glavnim stolom, pa se sećam da smo igrali i 11. septembra 2001. kad je stigla vest o napadima u Americi. Svi se uzbudili, ja pomislio da će glavni urednik i urednica rubrike Svet da odmah prionu na posao, a Žare kaže: „Da mi prvo završimo partiju, a posle ćemo već znati šta treba da uradimo!“

DVE DECENIJE „Vremena“ su u oktobru 2010. proslavljene svečano, velikim prijemom u hotelu „Hajat“. Kad sam mu rekao da je primetno odsustvo velikog broja ljudi iz dosovske vlasti, kojima je godinama „Vreme“ bilo podrška i saveznik, Žare mi je rekao: „Nema veze, mi ćemo da trajemo i posle njih!“

Četvrtak, 6. februar 2020.