U ritmu preferansa

Bio je sjajan igrač preferansa. “Cukić je moja slava” – govorio je kolegama u studentskom domu, kada bi im negde pred zoru ispostavio računicu, koliko mu duguju.Zbog preferansa je studirao nekoliko godina duže nego što je trebalo. Uvek je bilo dovoljno onih koji su želeli da proniknu u tajne te igre (a to, naravno, i plate), još više onih koji su želeli da se baš s njim ogledaju.

“Ili karte ili ja” – rekla mu je već posle pet meseci braka ”dama herc” (izabranica njegovog srca), kojoj se nikako nije dopadalo što noći između petka i subote (a kasnije i još neke) provodi sama. Kada je on počeo da proređuje partijice, počelo je i društvo da mu se osipa; nije igra ni bila interesantna bez takvog majstora.

Pokušao je u kancelariji da nešto organizuje, da nađe još dvojicu dovoljno zainteresovanih i isto toliko hrabrih da pre podne klisnu u neki bife i “bace jednu od sto bula”. Međutim, većina kolega je uglavnom igrala tablić, ajnc ili munte, što svakako nije njegov nivo.

U sebi, bio je duboko nesrećan zbog toga. Naročito bi ga petkom uveče svrbeli dlanovi. A onda je, mic po mic, čak pomalo i slučajno, shvatio da se i bez karata nalazi u svojevrsnoj partiji preferansa ”od milion bula”, koja će se završiti tek negde pred penziju.

Dužili su uglavnom njega; svoje ”supe” i sitne ”kontre” dugo je pamtio i s ponosom prepričavao kućnim prijateljima.

Kada je tražio stan i malo falilo da ga i dobije, pošteno je istresao sve svoje ”adute”: podstanar, žena ne radi, dvoje sitne dece… Stan je dobila koleginica koja je naknadno ”priznala” da s njom žive i roditelji, a u poslednji čas – kad joj je zatrebao još neki bod – i vanbračno dete iz mladosti ludosti. On je pokušao da dokaže da koleginičini roditelji imaju kuću na selu, da je to dete njene sestre, ali to je već bila slaba kontra protiv jake igre.

On je zaista bio sjajan igrač preferansa. Tog trenutka shvatio je svu valjanost osnovnog Cukićevog pravila: “Nikad adut – nikad platka”

Nešto kasnije potvrdilo se i drugo zlatno pravilo: “Svaka se (dama) jaši sem adutske”. U trenucima inspiracije, istina sve ređim, prepadao je koleginice s promenljivom (ne)srećom i još promenljivijim (ne)uspehom. Jednom prilikom pogrešno je protumačio službeni osmeh broj tri jedne slatke plavušice i diskretno joj predložio da zajedno večeraju. Naravno, on nije mogao ni da sanja da nema šest štihova u rukama, odnosno da ona samo to čeka. Ljubazno mu se izvinila, a onda kao furija uletela u šefovu sobu: ”Eto ti, kukavice, ne možeš jedan bezvezni rođendan da otkažeš, a čovek mi iz prve ponudio i izlazak i večeru, ne obazire se ni na ženu, ni na decu”.

Kasnije je, iako nije zajašio adutsku damu, bio mnogo češće i mnogo više kritikovan od strane šefa, što mu dugo nije bilo jasno, sve dok njih dvoje nije slučajno sreo kako zajedno izlaze iz motela na drugom kraju grada.

Cukićevac po krvi, uvažavao je i neka druga pravila. Na primer: ”Ko ne zna šta će – igra sans”. Kada bi ga šef upitao šta radi, odgovarao bi kao iz topa da priprema nešto za višeg pretpostavljenog, potom ga niko ništa ne bi pitao, niti uznemiravao.

Pravilo: ”Kroz makaze – sitnom” koristilo mu je kad god bi ga ugrozile neke nove sprege između ostalih kolega. Bilo je dovoljno da, onako neobavezno, pusti kakvu sitnu ”buvu” između njih, pa da od ”makaza” ne ostane ništa.

I izreka: ”Ne igra se betl između dve igre” takođe mu je pomagala. Nikad nije ostajao po strani kad bi se kolege podelile oko nekog pitanja.

Kada je jednom kolegi propalo novo, unosnije i više priznato nameštenje, prokomentarisao je to kao pravi preferansista: ”E, usraše mu se u  šešir”. Kasnije ni sam sebi nije mogao da objasni zašto se neuspesima nekih kolega više raduje nego svojim uspesima.

Možda je i to posledica preferansa. Partija je u toku…

*     *     *

Priču pod naslovom ”U ritmu preferansa” objavio sam u ”Ježu” početkom osamdesetih godina prošlog veka, deceniju i po pre nego što sam upoznao jednog od najboljih interpretatora ovih pravila, Sešku Stanojlović. Da sam je poznavao kad sam pisao priloženi tekst, verovatno bih našao načina da pomenem i njen doprinos opštoj teoriji preferansa, sadržan u izrekama: ”Dug je put do kuće”, ”Dva, šta ste se stisli”, ”Sve je prolazno, samo je supa večna”, ”Krčag ide na vodu dok se ne razbije”…

Ima toga još, ali to je već privilegija nas koji smo imali sreću da, uz sve ono što će hvaliti ostali učesnici ovog poduhvata, njen karakter upoznamo i preko te magične i mnogi smatraju najintelektualnije igre sa kartama.

Zbog toga sam bio veoma ponosan kad sam se negde krajem devedesetih probio na glavni preferans sto u redakciji ”Vremena” na četvrtom spratu u Mišarskoj 12, za kojim su dva neprikosnovena mesta imali Seška i Dragoljub Žarković. To nije bilo kartanje, već više svojevrsni performans, predstava za brojnu, bučnu i znalačku publiku, koja nije praštala ”zihericu” i ”dalje, dalje”, kojoj su akteri za stolom ugađali ponekad i najneverovatnijim potezima tipa: ”Došao sam na tri rezona: nije ništa kupio, imam jedan štih i treba mi supa”. Iako citirana izjava pripada Žaretu, ton celokupnom dešavanju davala je Seška, pa je sasvim prirodno posle nekoliko godina mesto u ”prvoj postavi” izgubio proračunati, džangrizavi i ”stisnuti” Predrag Koraksić. Da je češće iz Novog Sada dolazio u Beograd i redakciju, verovatno bi na opšte oduševljenje priliku dobio Dimitrije Boarov, sjajan igrač i veliki kozer.

To je značilo da onaj ko zauzme Koraksovo mesto treba da nadmaši ne samo sebe, već i karte u svojim rukama. Ne znam koliko sam u tome uspeo, ali znam da me je prilično koštalo, posebno u onim skupim maratonskim partijama, čije papire je Seška (sve sa tri olovke) i po mesec dana nosila u svojoj torbi. Sebi u plus upisujem to što neki od stalnih posmatrača ovih naših okršaja i dan danas pominju neke moje ”poteze”, i kad me sretnu i kad sami sednu za ”glavni sto”.

Znam samo da mi je bilo strašno krivo što je sve odjednom prestalo negde krajem 2003. godine. To sam i javno saopštio 13, decembra 2004. godine, kad sam počeo da pišem svoju svakodnevnu kolumnu na prvoj strani beogradskog dodatka ”Blica”:

”Zaustaviše me na ulici lepa devojka i momak sa kamerom, pa me ona upita, za neku televiziju, zbog čega mi je najviše žao što se završava 2004. godina. Kažem da iskreno žalim što nisam završio jednu partiju preferansa.

– Nemojte da ste neozbiljni, naljuti se mlada ‘koleginica’. – Mi ovo snimamo za Novogodišnji program!”

Nije bilo nikakve reakcije od strane tandema Stanojlović – Žarković, pa sam nešto slično napisao i 11. septembra 2007. godine:

“Kad god se pomene 11. septembar 2001. godine, setim se da smo kad je stigla prva vest o napadu na Svetski trgovinski centar igrali preferans u redakciji ‘Vremena’. Bilo bi mi lakše da su Dragoljub Žarković kao glavni i Seška Stanojlović kao urednik spoljne rubrike ovog nedeljnika tada prekinuli partiju, nego što su to, iz čista mira, učinili dve i po godine kasnije. Tako već godinama Ameri udaraju kontre Bin Ladenu, a mene ubi – osama.”

Seška se i na tom planu pokazala kao izuzetan čovek, pa je povremeno nalazila načina (i trećeg) da odigramo poneku partiju kod nje u stanu, ali to nije bilo isto, ne toliko zbog kvaliteta igrača, koliko zbog – odsustva publike. Bio bih nepravden prema kolegi Vojislavu Miloševiću, sa kojim u poslednje vreme nas dvoje odmeravamo snage, jer on sa sobom, pored solidne igre, donosi i eho tih davnih dana, kad je bio jedan od najupornijih i na stručne komentare najspremnijih gledalaca.

*     *     *

Za „Helsinšku povelju” pišem od leta 2000. godine. Prvi tekst pod nadnaslovom „Sport i propaganda” Seška mi je, najverovatnije dok smo posle karata išli zajedno kući, naručila za dvobroj od jula i avgusta te godine, da bi se u proteklih jedanaest godina nakupilo još malo pa stotinu tekstova na tu temu. Zanosim se mišlju da ih jednog dana sakupim i objavim kao knjigu, koja bi mogla da bude solidan priručnik budućim sportskim novinarima, odnosno retkima među njima koji bi da misle svojom glavom i da ne budu puki propagandisti pojedinaca, klubova i sportskih saveza.

Za taj prvi tekst vezana je jedna od najčudnijih priča u mom životu. Te godine moja porodica je prolazila kroz veoma teške trenutke, ja sam tek počinjao da radim u „Blicu” posle godinu i po dana bez posla, supruga je morala da zatvori svoju prodavnicu na Crvenom krstu, sa nama je došla da živi moja maćeha, dobili smo prvo unuče, sve tri ćerke i zet bili su bez  posla, a najmlađa je bila na studijama u Americi, gde je otišla dve godine ranije, kad je naša porodična situacija bila daleko bolja. Tog leta ona je prvi put došla kući na raspust, a kad je trebalo da se vrati, moja Mira mi je dan ranije rekla da pozajmim negde hiljadu dinara pa da u dvorištu napravimo roštilj za njen ispraćaj. Bio je visok datum, u „Blicu” još nisam poznavao dovoljno ljudi od kojih bi se usudio da tražim pozajmicu, u „Vremenu” nisam tog dana, kao i obično petkom, zatekao nikoga, od nekih ljudi nisam ni hteo da tražim…

Stajao sam, ojađen i ožalošćen na tramvajskoj stanici kod „Beograđanke”, a onda odlučio da umesto „sedmicom” kući odem autobusom na liniji 31. Kao da sam odlagao trenutak kad ću doći kući i saopštiti da nisam uspeo ni tu, tako skromnu sumu da obezbedim, da se makar podsetimo boljih vremena. Prolazi jedan „tri’eskec”, drugi, treći, ne da mi se da uđem, pa se na kraju, sam Bog zna zašto, odlučih za treću opciju – trolejbusom 21 do Učiteljskog naselja, a odatle peške do kuće.

Kad sam ušao u trolejbus, posle nekoliko minuta začuo sam Seškin glas:

– Gde si ti, čoveče?! Ceo dan te tražim i nosam po gradu ovaj tvoj honorar za „Povelju”…

Tada nismo imali mobilne telefone i to „ceo dan te tražim” je podrazumevalo špartanje po redakcijama i kafanama gde bismo mogli nekog da sretnemo. Tada sam prvi put ugledao jedan od onih Seškinih čuvenih plavih koverata i – ne samo zbog tih 1.250 dinara – u sebi sam se zarekao da ću za Sešku i „Povelju” da pišem dokle god oni to od mene budu tražili, pa makar i besplatno.

(Tekst za knjigu „Seška Stanojlović: Verna svojoj profesiji”, koju je grupa njenih prijatelja pripremila i objavila za njen 70. rođendan.)

Na promociji te nesvakidašnje poklon-knjige 18. juna 2011. godine u Centru za kulturnu dekontaminaciju pokušao sam da se odmaknem od uobičajenih fraza i stereotipa:

Dozvolite mi da kao dugododišnji urednik beogradske rubrike “Blica” i svojevrstan hroničar beogradskog života kažem nekoliko reči o trgu, preko koga je većina nas prešla, dolazeći na ovaj skup.

Trg Slavija obuhvata prostor između ulica Kralja Milana, Beogradske, Makenzijeve, Svetosavske, Bulevara oslobođenja, Deligradske i Nemanjine. Već sama činjenica da su neke od tih ulica jedno vreme zvale Maršala Tita,  Borisa Kidriča, Maršala Tolbuhina i Bulevar JNA, a sam trg nosio ime Dimitrija Tucovića, svedoči o važnosti Slavije  u percepciji svake vlasti.

S druge strane, Slaviju su oduvek više cenili i poštovali stranci, još od  Engleza Frensisa Makenzija, koji je krajem 19. veka kupio veliki prostor iznad današnjeg trga i isparcelisao ga radi prodaje, pa do Amerikanaca koji su baš tu otvorili prvi “Mek Donalds” u Srbiji.

Makenzi je sebi podigao kuću na mestu nekadašnjeg bioskopa “Slavija”, koja je 1910. pretvorena u Socijalistički narodni dom, stecište radničkog pokreta, pa se Slavija nekako prirodno vezivala za ideje socijalne pravde i demokratije, koje su kasnije uspeli da upropaste i nekako nam ih ogade i socijalisti i demokrate.

Slavija je, čini mi se, lakše preživela i godine kad ju je “krasila” Mitićeva rupa, i ćuveni Dafinin kompleks, nego što će uspeti da se izbori sa arhitektama novog, tobože transparentnog doba, čiju logiku najgore oslikava stakleni kavez, poznat i kao zgrada Narodne banke Srbije.

Slavija je jedan od glavnih gradskih orijentira, pa iako su čitavi romani ispisani o Balkanskoj ulici kao prvom iskustvu novopridošlih Beograđana,  ja pripadam školi koja ističe pravac Nemanjinom, od železničke i atobuske stanice ka Slaviji, kao prvu i najvažniju liniju svih koji pristignu u Beograd. U poslednje vreme sve više, mada neki odmah završe u zgradi Vlade, ministarstava ili javnih preduzeća sa obe strane Nemanjine. Takvi nikad i ne stignu do Slavije!

Nije slučajno što je na Slaviji, uprkos svemu,  opstao spomenik Dimitriju Tucoviću. Da je naš savremenik Dimitrije bi zbog stavova da “Srbija nije ušla u Albaniju kao brat nego kao osvajač” i da je “rđavom politikom odgurnula albanski narod u mržnju prema svemu srpskom”, sigurno bio jedan od istaknutijih članova Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji.

“Bezgranično neprijateljstvo albanskog naroda prema Srbiji je prvi pozitivan rezultat albanske politike srpske vlade. Drugi još opasniji rezultat jeste učvršćivanje u Albaniji dve na zapadnom Balkanu najzainteresovanije velike sile” – to nije citat iz najnovijeg broja “Povelje”, o čemu mogu da posvedoče i mnogi od ovde prisutnih uvaženih istoričara.

Zvuči poznato i činjenica da su zbog dosledne antiratne politike i konstantnog glasanja protiv ratnih kredita, Tucović i njegovi istomišljenici  od strane nacionalističkih političara trpeli uvrede da su “tuđi agenti” i “izdajnici otadžbine”.

Bioskopa odavno nema, a pri kraju svog bivstvovanja u njemu su uglavnom prikazivani honkoški kung-fu filmovi. Znam, nisu kineski, ali nisam želeo da kažem da je danas jedina veza Slavije i Kine jeftina  kineska roba koja se može pazariti po celom trgu.

Ako nema bioskopa, tu je pozorište “Slavija”, iz čijeg reportoara za jun ove godine prepisujem sledeće naslove:

Vlast

Kuća bez prozora

Problem percepcije

Ko je ovde idiot

Kafana kod “Zajedno”

Nit sa njime, nit bez njega

Nek mu je laka crna zemlja

Pročitaću vam te naslove paralelno sa nekim drugim, ovom skupu dobro poznatim naslovima, da bismo bili svesni velike drame, koja je ujedno i tragedija i komedija, u kojoj svi zajedno učestvujemo već gotovo četvrt veka:

Vlast

Između anarhije i autokratije

Kuća bez prozora

Hronika medjunarodne izolacije

Problem percepcije

Kosovo – realnost i mit

a može i

Svet i jugoslovenska kriza

Ko je ovde idiot

Srbija na orijentu

Kafana kod “Zajedno”

Poslednja šansa Jugoslavije

Nit sa njime, nit bez njega

U raskoraku sa svetom

Nek mu je laka crna zemlja

Put u varvarstvo

Za ove druge naslove, svakako je zaslužna i osoba, koju je negde krajem devedesetih mađarski policajac, zagledan u pasoš, pitao: “Kakvo Vam je to ime Slavija”, na šta je usledio antologijski odgovornjene najbolje drugarice ”Cige” Božinović:

– Znate, ona se do 1991. zvala Jugoslavija!

Srećan vam rođendan, gospođo Slavija!