Srđan Radulović

Čitulja u „Politici“, 30. septembar 2012. godine: „Srki, kad si već gore, nađi neku dobru birtiju i rezerviši jedan astal za sve nas.“

Pisao sam često o mom dragom prijatelju i kolegi Srđanu Raduloviću, (Šibenik, 12. april 1957. – Beograd, 29. septembar 2012.), pri čemu sam posebno ponosan na komentar koji sam objavio u ”Blicu”, u ponedeljak, 11. juna 2012. godine:

Znate onu priču o čoveku u vozu koji ide od kupea do kupea i pita da li neko od putnika ima unuče. Ušao je tek kad se u jednom niko nije javio, s obrazloženjem da „od deda i baba ne možeš živ ostati, kad počnu priču o svojim unučićima”. Ako bismo jednog dana seli u voz za njegov Knin, mom prijatelju Srđanu Raduloviću i meni ostao bi na raspolaganju čitav vagon, jer je sinoć u 18 sati i on postao deda. Njegovoj ćerki Mirjani i zetu Dejanu čestitam na 3.200 grama teškoj i 52 cenimetara dugačkoj Hani, a ponosnog dedu čekam već danas u ”Paliluli”!”

Tom komentaru sam za knjigu ”Dunja sa drugog sprata” (”Mostart”, Beograd/Zemun 2013.), dodao:

Pravi, nenapisani komentar sačuvao sam u svom srcu i on je, s obzirom na tešku bolest sa kojom se Srđan rve još od početka novembra 2010. godine, sasvim kratak: ”Za ovo ga je Bog sačuvao!”

U toj knjizi, koju sam pisao od rođenja Mirinog i mog najmlađeg unučeta, preslatke Dunje Živanović, do mesec ipo dana pred njen prvi rođendan (27. februar 2012. – 12. januar 2013.) sam možda najbolje opisao sve što se događalo u vreme kad smo se opraštali od Srđana Radulovića.

Subota, 29. septembar 2012. godine:

Jedan od onih koje smo gazda Ivica i ja čekali prošlog utorka u „Paliluli“, a kome smo se najviše nadali iako smo obojica bili sigurni da više nikad neće doći, bio je naš prijatelj, moj kolega i drug Srđan Radulović. Kad je jutros sa njegovog mobinog stigla poruka, znao sam šta piše i da je ne „otvorim“, jer su sve poslednje vesti o njegovom zdravstvenom stanju bile veoma loše. Sad kad njega zauvek nema i kad se mnogi prave da su bili mnogo bliži i intimniji sa ćudljivim „Knindžom“, glupo mi je da pričam o vremenu koje smo nas dvojica proveli zajedno, posebno u dve, tri poslednje godine zajedničkog rada u „Blicu“ pre nego što je naša kompanija 1. novembra 2010. godine preseljena na Dorćol, a nekako baš tih dana je i Srđan prvi put otišao u bolnicu sa zlokobnom dijagnozom „rak glave pankreasa“. Drugovali smo u „Paliluli“ gotovo svakodnevno, obično oko ručka i pre Kolegijuma u tri popodne, čak i kad je on preuzeo posao (namerno ne kažem „funkciju“) glavnog i odgovornog urednika nedeljnika NIN, vemenom smo se na te naše sesije „navukao“ i gazda Ivica, možda i zbog toga što smo umeli da se smejemo i najbeznačajnijim stvarima i što nikad nismo jedan drugog i svoje kafanske drugare gnjavili pričamo o poslu, redakciji, kolegama… Odlazili bismo povremeno, nas trojica plus čuveni novobeogradski matičar Radivoj Mrđa i profesor Šerif Dunjica, na jagnetinu u nadaleko poznati mladenovački restoran „MB“, pravili praznike od običnih susreta i sve ono što bi drugima bilo važno i značajno (poput Srđanove funkcije u NIN-u) pretvarali u nešto sasvim obično.

Pristizilu su danas u „Palilulu“ jedan za drugim „sekretari Sokoja“ (tako smo se u vreme kad smo se posle zatvaranja kafane „Arilje“ u leto 2005. godine počeli da okupljamo petkom u „Klubu Sokoj“ u Mišarskoj ulici međusobno nazivali Srđan Radulović, Zoran „Zozon“ Nikolić, Slaviša Lekić, Cvijetin Milivojević, Boro Soleša, sada takođe veoma teško bolesni Miroljub Nikolić „Šer“ i ja), došli su Stojan Drčelić, Voja Tufegdžić, Dragan Mojović, Nataša Gaće, Jelka Jovanović… sročili smo zajedničku čitulju za „Politiku“, koju nisu hteli odmah da mi prime zbog rečenice „Srki, kad si već gore, nađi neku dobru birtiju i rezerviši jedan astal za sve nas“, dogovorili smo se da, malo i uinat Kompaniji, na groblju govori Stojan, da bismo popodne u manjim grupama išli u Novi Beograd da izjavimo saučešće njegovoj supruzi Radi, ćerki Mirjani i ostaloj rodbini i pomilujemo po glavici njegovu unuku Hanu.

Zbog koje ga je, to sam napisao još 11. juna kad se rodila, Bog i sačuvao još gotovo pune dve godine među nama.

Nedelja, 30. septembar:

Komemoracija u Kompaniji „Ringier Axel Springer Srbija“, o Srđanu Raduloviću govore kolege Milenko Vasović i Veselin Simonović, tu je i Nebojša Spaić, sadašnji glavni i odgovorni urednik NIN-a, porodica, prijatelji, kolege iz oba novinarska udruženja iako on nije bio član ni jednog… Nagovorili i mene da kažem par reči, bilo mi neprijatno što sam došao u žutoj majici, prisećam se dana kad smo Đoko Kesić, Slaviša Lekić i ja pravili novinarski praktikum „Putnici ludog tramvaja“ („Vreme knjige“, Beograd, 1995), pa smo bez mnogo razmišljanja odlučili da je Srđan Radulović jedini pravi autor za poglavlje „Ratna reportaža“ (na žalost, bile su to takve godine), smeta što se u pozadini meškolji mlađarija iz redakcije koja se tu zatekla u nedeljno rano popodne, hoću da im kažem da danas možda svi oni ne bi imali posao da i Srđan nije bio u grupi entuzijasta koja je pokrenula „Blic“ (u početku kao nedeljnik, ali sa istim logotipom koji ima i danas), a onda mi se čini da nije zgodno da na ovom mestu pominjem neke od tih ljudi (Manojlo Vukotić, Slaviša Lekić, Cvijetin Milivojević, „Zozon“ Nikolić, Marina Grihović, Sandra Radovanović…), pa opet u „Palilulu“ da se dogovorimo za sutra posle sahrane.

Kad je u julu 2009. od ciroze jetre umro moj brat Vladimir Mrđen, puno sam razmišljao o tome kako on nije imao sreću da mu firma u kojoj radi i kolege sakupe više od sto hiljada evra za skupu operaciju jetre u inostranstvu, kao što smo mi u „Blicu“ godinu dan pre toga učinili za svog kolegu Dragana Galića. A onda smo posle sahrane na ručak u „Paliluli“ Mira i ja stigli nekim čudnim putem, kao da sam ja namerno odugovlačio, da bismo pred samim restoranom sreli baš tog „Galeta“. Hvala Bogu, živog i zdravog!

Setio sam se toga i danas, kad sam dolazeći u „Palilulu“ na naš, prijateljski deo komemoracije gotovo na istom mestu sreo – Dragana Galića. Hvala Bogu, živog i zdravog!

Ponedeljak, 1. oktobar:

Draga moja Dunja, dragi moji unučići, draga moja deco, dragi moji zetovi, draga moja Miro, nadam se da mi nećete zameriti što već danima ne pišem ništa o zbivanjima u Kući, što sam dopustio da me toliko pogode i okupiraju surovi događaji iz sveta izvan našeg dvorišta, jer ni sam nisam verovao da će me odlazak Srđana Radulovića toliko pogoditi. Ne mogu,međutim, da se otmem utisku da na neki način prisustvujem i događajima koji će pratiti moj odlazak kroz „vrata od suvog zlata“ (Đorđe Balašević): Neko će nekome javiti, neki će se negde okupiti, neko će reći nešto prigodno, neki će doći kod Mire i dece, iznenadiće se koliko su naši unuci porasli, setiće se „palilulskih“ slavlja na dan njihovog rođenja, popiće po neko pivo za moju dušu umesto da daju čitulju, na komemoraciji će govoriti neki ljudi koji će me prethodno „izguglovati“ da bi znali o kome je reč, sahrana, umesto govora nešto od Balaševića, pa opet „Palilula“…

Ponekad se i najveća tuga lakše podnese kad se veže za nešto sasvim obično, pa sam tako i ja današnji komentar u „Blicu“ vezao za jedan detalj, koji je, po meni, više govorio o Srđanu Raduloviću nego sve fraze i konvecionalnosti, izrečene ili napisane u minula tri dana:

„Danas ćemo na Novom bežanijskom groblju ispratiti u legendu našeg prijatelja i kolegu Srđana Radulovića (1957-2012). Od subote ujutru, kad je stigla vest o njegovoj smrti, naše priče, misli i razgovori počinju i završavaju se njegovim likom i sećanjem na bitke koje smo zajedno vodili u ’Borbi’, ’Blicu’, NIN-u… i vreme koje smo zajedno proveli u ’Rapsodiji’, ’Poletu’, ’Arilju’, ’Klubu Sokoj’, ’Paliluli’. O tome sam i ja juče govorio na komemoraciji u prostorijama naše kompanije, da bi mi kasnije bilo veoma krivo što nisam ništa rekao o sendvičima, koje mu je njegova Rada pakovala u torbu kad bi krenuo na posao, svesna da će mu obaveze prema poslu i prijateljima biti preče od sopstvenog zdravlja. Zato se često događalo da kasno uveče, pre nego što će da krene kuće, ma koliko bio umoran ili već pregladneo, Srki sedne negde u kraj i pojede taj sendvič, pokazujući nam da trud i brigu svoje supruge ceni jednako kao posao koji je tog dana obavio ili drugare sa kojima je posedeo.“

Tako nešto nek’ napiše ili kaže neko o meni tog tužnog dana, pa da se oprostimo k’o ljudi!

U subotu, 28. septembra 2013. godine u “Blicu” sam objavio sledeći komentar:

Godišnjicu smrti našeg prijatelja i kolege Srđana Radulovića obeležićemo danas, tačno u podne, kraj krsta od belog kamena na parceli 134a na Novom bežanijskom groblju. Molitva za pokojnikovu dušu, desetak minuta tišine i tihog žamora onih koji stalno obećavaju da se “više neće viđati samo po sahranama i parastosima”, “ne mogu da verujem da je već prošlo godinu dana”, čaša dobrog vina i još bolje lozovače sa Srđanovog placa u Preljinama, pa polako ka izlazu i subotnjim ručkovima… Nas desetak, koji smo se tokom čitave godine, svakog četvrtka okupljali u restoranu “Palilula”, ne propuštajući da makar jednom pomenemo i našeg sjajnog drugara i odličnog novinara i urednika, posedećemo još koji sat sve dok alkohol i “život ide dalje” ne pretvore taj deo pomena u ono što je i Srđan najviše voleo – druženje prijatelja, bez jalovih priča o svakodnevnim obavezama i patetičnih zaklinjanja u trajno sećanje.

Mislim da će trajnom sećanju na Srđana Radulovića mnogo doprineti i njegova knjiga „Sudbina Krajine“, o kojoj sam pisao nekoliko puta:

KRAJINA: Drugo nepromenjeno (reprint) izdanje hronologije „Sudbina Krajine“ mog kolege i prijatelja Srđana Radulovića (1957-2012) biće predstavljeno večeras u Domu Vojske Srbije u Beogradu. Izdavač reprinta je Srpsko kulturno društvo „Zora“, a autor pogovora je Cvijetin Milivojević.

Prekjuče je objavljeno da poznati reditelj Oliver Frljić priprema u Rijeci “kontra-Oluju”, upravo da bi se suprotstavio glorifikaciji rata koja se u Hrvatskoj i dalje nameće kao službena dužnost svih građana i da, kako je rekao, pošalje poruku da je “rat puno kompleksnija pojava nego što ga političari predstavljaju”.  Upravo to je osnovna poruka Srđanove knjige, koja se i dalje smatra najobjektivnijom analizom zbivanja u Republici Srpskoj Krajini. Ona bi  – da je iskreno pročitaju – bila dovoljan razlog da političari odustanu i od neumesnog veličanja ratnih operacija i od žalosnog podsećanja na njihove tragične posledice. (31. jul 2015.)

KNJIN I PEĆ: “Da li je Knin morao pasti za 24 sata, zbog čega je izostala vojna pomoć iz Republike Srpske, ko je izdao naređenje za evakuaciju stanovništva, zašto nije izvršeno naređenje o artiljerijskim i raketnim udarima po ciljevima na hrvatskoj teritoriji… Ova pitanja biće još dugo aktuelna. Dosadašnji pokušaji da se odgovori na njih imali su uglavnom dnevnopolitičku upotrebnu vrijednost” – napisao je Srđan Radulović u januaru 1996. u sjajnoj knjizi “Sudbina Krajine”, ni šest meseci posle tragičnih događaja iz avgusta 1995. godine.

Sva ta pitanja aktuelna su i danas, kad se takođe zarad dnevnopolitičke upotrebne vrednosti, Knin ponovo podiže na nivo prvorazredne političke teme. Možda bi baš zbog toga bilo korisnije da se ovih dana ponovo pogleda film mog prijatelja Velimira Perovića “Peć, grad kojeg više nema” (do juče imao 90.687 posetilaca na Jutjubu), jer dve decenije od tog poraza jedne iste politike nisu daleko! (4. avgust 2015.)

BUSIJE: Busije su najbolja paradigma svakog obeležavanja godišnjice „Oluje“, kad je u leto 1995. godine iz Hrvatske proterano više od 200.000 njenih građana srpske nacionalnosti, koji su u jednom trenutku poverovali da je granica Srbije zaista na liniji Karlobag – Ogulin – Karlovac – Virovitica, da bi ih potom po zemunskim livadama, pa i u naselju Busije, „zbrinuli“ oni koji su ih u to ubeđivali.

Pre godinu dana predložio sam svima koji o tim danima  govore da prvo pročitaju knjigu „Sudbina Krajine“, koju je moj prijatelj i neprežaljeni kolega Srđan Radulović (1957-2012) napisao početkom 1996. godine, samo nekoliko meseci po okončanju višegodišnje agonije zvane „Republika Srpska Krajina“. Možda bi tada malo više razmislili, makar o sledećem pasusu: „Na ‘pomeranje’ stanovništva i slabljenje borbene motivacije boraca  uticale su političke prilike u Krajini, stalni sukobi krajinskih lidera, vojni porazi praćeni brutalnošću hrvatskih trupa, porazi Vojske Republike Srpske, posebno gubitak Bosanskog Grahova, indiferentnost Miloševićeve vlasti u Srbiji, neispunjeni snovi o ujedinjenju svih srpskih zemalja…“ Umesto toga, svake godine početkom avgusta ista priča, jedni se busaju u „junačke grudi“, a drugi iz političkih busija odapinju otrovne strelice! (5. avgust 2016.)

U četvrtak 29. septembra 2016. godine napisao sam nekoliko rečenica i o našim kafanskim druženjima:

SEKRETARI: Danas krećem u Matarušku banju na poslednju fazu oporavka posle operacije kuka. Da sam u Beogradu i da ne hodam uz pomoć štaka danas u podne bih na Novom bežanijskom groblju sa njegovom suprugom Radom i ćerkom Mirjanom i prijateljima odao poštu našem prerano preminulom kolegi i drugaru Srđanu Raduloviću.

Kad smo se pre četiri godine povodom ove tužne vesti okupili u našem omiljenom restoranu „Palilula“ prisetili smo se kako su Srki i Zoran Nikolić petkom, kad bi „Zozon“ završio svoju stranu „H-umor“ (koja u „Blicu“ jedina traje već dve decenije) odlazili na piće u „Polet“. Vremenom smo im se pridružili Slaviša Lekić, Cvijetin Milivojević, Boro Soleša, Miroljub Nikolić „Šer“ (koji je, na žalost, umro početkom 2013.) i ja, pa smo se preselili u „Arilje“, da bismo kad je zatvorena ova poznata beogradska kafana, druženja petkom nastavili u „Klubu Sokoj“ u Mišarskoj ulici. Tamo smo se nazvali „sedam sekretara Sokoja“, ali ni dan danas ne znam da li su mi pre četiri godine u oglasnom odeljenju „Politike“ pravili probleme zbog tog potpisa ili zbog teksta naše čitulje: „Srki, kad si već gore, nađi neku dobru birtiju i rezerviši jedan astal za sve nas!“