Baš lična istorija beogradskih kafana: „Dva lađara“

Prva kafana u koju sam ušao bila je “Dva lađara” na starom čukaričkom trgu, gde je bila krajnja stanica tramvaja “trinaestice”, kasnije “četvorke”.

Deo tog trga i danas postoji, to je onaj niz kuća od nekadašnjeg “Dinama” do Visoke ulice, kao i zgrada u kojoj je nekad bila nadaleko čuvena kafana “Velika Čukarica”, u čijim prostorijama se danas nalazi, kažu sasvim pristojan, restoran “Gušti mora”. Sa te strane, su osim kafane, bile još prodavnica cipela “Borovo”, knjižara, tekstilna radnja, gvožđara, piljara, novinarnica i pekara, dok su u zgradama na parnoj strani Radničke, koje su srušene kad su počeli radovi na pregrađivanju Save i pretvaranju Ade Ciganlije u poluostrvo, bile poslastičarnica, prodavnica koju smo zbog nešto većeg izbora prehrambene robe i pića zvali “delikates” i mesara. Sa tog trga odvajali su se Obrenovački i Lazarevački drum, mada je ovaj drugi još nekih kilometar i po nosio ime Radnička ulica.

Kafana “Dva lađara” bila je malo skrajnuta sa tog centralnog prostora na kome je čukarička sirotinja kupovala sve što nije mogla sama da napravi, jer se nalazila “s druge strane rampe”. Čukarička železnička stanica nalazila se kod Hipodroma i pruga uskog koloseka je do nje i od nje vodila kroz tunnel, čiji je drugi kraj bio tik uz trg, pa su zbog prolaska vozova (lokalnih do Obrenovca, ali i znatno dužih linija, do Sarajeva, pa čak i do Dubrovnika) većim delom dana u Radničkoj bile spuštene rampe sa obe strane pruge, jer je po tadašnjim propisima rampu trebalo spuštati deset minuta pre nailaska voza. Sećam se da su vozači, uglavnom kamiona, jer na  Čukarici tada automobila nije ni bilo, kad bi im se “ispred nosa” spustila rampa, isključivali motore i odlazili u “Dva lađara” na “jedno s nogu”. Ta kafana je, za razliku od “Velike Čukarice”, koja je najviše gostiju imala uveče, naročito u vreme sa “živom muzikom”, preko dana bila vazda puna, jer je ispred nje bila početna stanica lokalnih autobusa za Barajevo, Stepojevac i Lazarevac.

Bila je to niska prizmena zgrada, u koju se ulazilo sa strane, dok su duž Radničke bili prozori sa zagaravljenim staklima, od dima parnih lokomotiva sa spoljne i kafanskog sa unutrašnje strane, sa desetak stolova poređanih u dva reda, između kojih je plesala Bosa Grubor, žena iz našeg dvorišta u Doksimovoj ulici. Ta kršna Ličanka imala je dve devojčice, Radmilu i Gordanu, jednu i dve godine starije od mene, koje su mene i moju braću, po starom čukaričkom pravilu, da mlađa deca slušaju stariju, svaki čas slale da nešto odnesemo njihovoj majci ili da im nešto donosemo od nje. Moja mlađa braća su to vešto izvrdavala, ali ja sam baš voleo da izvršavam njihova “naređenja”, jer sam tako sa opravdanjem ulazio na “zabranjenu teritoriju”, a i “tetka Bosa” bi mi uvek sipala neki sok ili dala makar ratluk, koji se onda obavezno služio uz kafu.

Kasnije, kad sam već stasavao kao momčić, polako sam shvatao da se meni, u stvari, dopadala ta vesela i jedra konobarica, koju sam prestao da zovem “tetka Bosa”. Ona se u letnjim noćima kupala u koritu nasred našeg dvorišta, uverena da njene komšije ili čvrsto spavaju ili ne smeju ni da priđu prozoru od svojih oštrokonđi, pa sam uglavnom ja bio i najstariji i jedini muški posmatrač tih scena, koje nisu bile nikakav egzibicionizam, već jednostavna higijenska potreba, jer u našim stančićima nije bilo kupatila, a vodu smo svi koristili sa zajedničke česme u dvorištu.

Zbog nje sam u to vreme, pri povratku iz škole, samoinicijativno svraćao u “Dva lađara” i pitao da li treba “nešto da odesem Radi i Goci”. A onda sam, kad sam već bio u osmom razredu osnovne, jednog majskog dana prihvatio njenu ponudu da umesto soka popijem čašu piva, zbog čega se sutradan moj otac žestoko posvađao sa Bosom, a u svađi naravno nema kočnica, pa sam tako čuo da moj otac zna kako mu ona “već duže vreme kvari dete”.

Usledila je, naravno, izričita zabrana ulaska u “Dva lađara”, koja mi i nije tako teško pala, jer su se Bosa i njene ćerke ubrzo odselile iz našeg dvorišta. Video sam je još samo jednom, tri godine kasnije, kad sam kao učenik Građevinske tehničke škole bio na praksi u Umci, na gradilištu nove fabrike lepenke. Ne znajući kako da ispunim dane, ja sam besciljno lutao do Ostružnice sa jedne i Bariča sa druge strane, da bih jednog dana ugledao Bosu u čuvenoj kafani “Duboko”, na kraju klizišta između Umke i Bariča, koje ni dan danas nije sanirano. Imao sam već sedamnaest godina, bio sam beskrajno zaljubljen u jednu devojku iz mog razreda i moja stara komšinica mi je tog dana izgledala još starija. Popio sam pivo, malo smo pričali o komšiluku i otišao svojim putem. Odlazeći, primetio sam da se i ta kafana nalazila pored stare pruge i da je ispred nje takođe stajala rampa!

NASTAVIĆE SE…