U „Šećerancu nismo trenirali samo fudbal“

Malo sam preskakao određene periode u svom kafanskom stasavanju, pa sam i čitavu priču sa nivoa „baš ličnog“ doživljaja pretvorio u manje više standardne tekstove o nekim značajnim beogradskim lokalitetima.

A tamo su „lokali“ neki drugi ljudi, sa kojima ja, lično, nisam imao puno zajedničkih iskustava. Kad me je „čitalac Laky“ opomenuo da moram da spomenem i čuveni „Bajlonovski šestouganik“, koji su sačinjavale tri kafane i tri bifea („Vašington“, „Limovac“, „Drinčićevo“, „Pančevo“, „Šaran“ i „Skadar“) i kad sam potom od njega dobio i iscrpan spisak „kafana sa muzikom“ kojih je svojevremeno, kako je napisao, „po broju bilo više nego li sada ukupno kafana u Beogradu“, a koje su od „naprednih demokratskih snaga pretvorene u kladionice, kockarnice i butike“ – shvatio sam da me nikud neće odvesti lutanje po istoriji beogradskih kafana, ako se povedem za tuđim doživljajima i očekivanjima.

Zato moram ovu priču da vratim na staze svoje rane mladosti i na početak puta koji je jednog momka sa stare Čukarice odveo ka tome da se mnogo godina kasnije oseti pozvanim da piše o fenomenu beogradskih kafana na osnovu solidnog ličnog iskustva. Neće mi pasti kruna s glave ako priznam da bar u polovini kafana sa Lakijevog spiska nisam proveo toliko vremena da bih imao neke lične priče, da sam od pomenutog šestougla više puta bio samo u „Vašingtonu“ (koji se sada zove „Belle Epoque“) i to uglavnom tokom jednog leta kad sam bio beznadežno zaljubljen u jednu devojku iz Ulice Pavla Papa (koja se sada zove Jelisavete Načič), pa sam sabajle dolazio u baštu (koje više nema) i čekao da ona prođe kroz pijacu i krene uzbrdo Cetinjskom. Tada sam još živeo u Doksimovoj ulici na Čukarici, a do Bajlonijeve pijace sam imao direktnu vezu, autobus „tri’estčetvorku“ koji je povezivao tri železničke stanice („Dunav“, Glavnu i Čukaricu) i koja je funkcionisla sve do kraja šezdesetih godina prošlog veka, čak i pošto je ukinuta pruga uskog koloseka, a zgrada čukaričke železničke stanice kod Hipodroma pretvorena u više radionica, uglavnom sa prefiksom „auto“, samo zato (u to sam bio čvrsto ubeđen) da ja mogu da stignem do moje „busije“ u bašti „Vašingtona“.

Iz autobusa bih, po navici, pogledao u jednu drugu kafansku baštu, ako se to može reći za nekoliko stolova razbacanih u senci topola. Igrao sam u to vreme fudbal u „Šećerancu“, a klupske prostorije bile su u zgradi od crvene cigle koja i danas stoji na na krivini gde se Paštrovićeva spaja sa Radničkom ulicom. Tu smo se presvlačili za treninge i utakmice, pa odatle trkom do igrališta na Adi Ciganliji, da bismo se dva sata kasnije, posle kupanja, preselili u restoran na „čaj“ i „dopunsku ishranu“. Navodnici su neophodni, jer se „čaj“, čak i za nas iz podmlatka, ubrzo pretvarao u pivo ili neku žestinu, a „dopunska ishrana“ se sastojala uglavnom od nadaleko čuvenih domaćih kobasica.

Podmladak „Šećeranca“, sezona 1967/68, kapiten Ivan Mrđen (stoji, prvi sleva)

Naš trener, legendarni čika Vlada Ruman, čovek koji je godinama bio rezervni golman u „Partizanu“, prvo Franji Šoštariću, pa Slavku Stojanoviću, imao je čudan odnos prema porocima, pa nam je branio da pušimo ali nije imao ništa protiv toga da „momci ponekad nešto popiju“. To je objašnjavao činjenicom da pušenjem stalno smanjujemo svoje fizičke mogućnosti, a da se kafanskim druženjem, naravno posle treninga i utakmica, pojačava ekipni duh i učvršćuju međusobna prijateljstva, a to je nezamislivo bez ića, pića i muzike. Tako sam i ja tokom pet godina igranja u „Šećerancu“, bez nekog značajnijeg sportskog uspeha, u tom podrumu, između vitrina sa fotografijama iz bogate klupske istorije (klub je osnovan 1933. godine), stekao neke navike za čitav život – nikad nisam pušio, a većinu prijateljstava sam stekao i potvrđivao u  kafanama. Iako sam vodio računa da ne preteram, posebno u vreme kad sam bio kapiten podmlatka, sva moja prva opijanja vezana su za taj prostor sa zelenim linoleumom i niskim prozorima, kariranim stolnjacima i mirisom kvasca koji se u čitavom kraju osećao iz stare šećerane.

Smatram svojom ličnom sramotom što sam poslednji put u „Šećerancu“, kakvim ga ja pamtim, bio krajem 1972. godine, kad smo pokojni Miodrag „Lale“ Vasić, moj takođe pokojni kum Branko Arbutina, naš drugar Slobodan Arsić i ja, posle bazanja po „Novogodišnjem vašaru“ na Beogradskom sajmu, otišli u „Šećeranac“ sa namerom da nešto popijemo, pojedemo i – ne platimo! To „bežanje“ bilo je u to vreme veoma popularna  ludorija, pa su na udaru uglavnom bile kafane iz kojih se, kao i u „Šećerancu“, izlazilo da bi se otišlo do klozeta, a koliko je to u ovom našem slučaju bilo glupo i nepromišljeno najbolje pokazuje podatak da smo se Branko i ja (i on je nekoliko sezona igrao u „Šećerancu“), kad smo ušli, pozdravili sa bar polovinom prisutnih gostiju. Srećom, naišao je čuveni „Rankulja“ (Rade Ranković, jedan od najboljih igrača „Šećeranca“ svih vremena i dugogodišnji sekretar kluba), pa je on izmirio naš račun, a ja sam, iako sam mu već narednog dana vratio novac, godinama osećao grižu savesti zbog tog suludog nasrtaja na sopstvenu „školu života“.

Taj stari klupski restoran treba razlikovati od istoimene kafane u zgradi nekadašnjeg kupatila „Šećeranac“ na Adi Ciganliji, koja je godinama bila u vrhu popularnosti upravo po dobroj kuhinji i prijatnom ambijentu za porodične izlaske, a teško da moja priča o „Šećerancu“ ima neke veze sa fensi restoranom otvorenim na istom mestu pre dve godine. Tada smo se moj kum Velebit Veinović, kolege iz Radio Beograda Slobodan Đukić i Voja Kajganić, moja supruga Mirjana i ja, sticajem okolnosti, našli na otvaranju tog „novog“ i potpuno drukčijeg „Šećeranca“, da bismo – videvši svet koji se tim povodom okupio i osetivši atmosferu nekog potpuno novog beogradskog kafanskog štimunga, jednoglasno zaključili da to „ipak nije mesto za nas“. Zato se nisam previše ni iznenadio, a moram da priznajem ni uzrujao, kad sam nedavno pročitao da je taj restoran u međuvremenu i promenio ime u – „Džulijeta“!

(Ovo je četvrti nastavak serije „Baš lična istorija beogradskih kafana“, koju sam na svom blogu na sajtu „Blica“ pisao tokom 2010. godine.)