Legenda iz „Gradskog podruma”

Priznajem, očekivao sam malo više komentara na prvi tekst iz ove serije. Ne mislim da odustanem, ali neću ni nastaviti tamo gde sam stao sa pričom o mnogima nepoznatoj i već potpuno zaboravljenoj staročukaričkoj kafani “Dva lađara”.

Ako bih išao tom stazom svoje mladosti, školovanja i studiranja, morao bih da se zadržim u još nekim kafanama i bifeima kojih više nema, pa mi ne bi puno pomogao ni izgovor da je ovo jedna “baš lična istorija”, niti bih mogao da nešto duže zadržim pažnju čitalaca i podstaknem njihova razmišljanja i oživim sećanja.

Da priče o “Šećerancu”, “Ubu”, “Kosmosu”, “Moravi”, “Gružanki” (znače li nekome uopšte ova imena) ostavim za neki od narednih nastavaka uticao je komentar koji je poslao Đorđe, iz koga prepisujem sledeću rečenicu: “Ako biste mogli nama mlađima da opišete kako je bilo u ‘Poslednjoj šansi’, ‘Žagubici’, ‘Gradskoj kafani’, onda ona čuvena kafana gde su se pravnici sakupljali, gde je sada Rajfajzen banka na bulevaru. Ja o doživljajima iz tih kafana i o beogradskim boemima saznajem od mog teče. O Beogradu kojeg više nema”.

Da budem iskren, u “Poslednjoj šansi” sam se uvek osećao nekako neprirodno, u “Žagubici” nikad nisam bio, a pretpostavljam da je Đorđe mislio na čuveni “Gradski podrum”, kafanu u zgradi Doma sindikata, u prostoru gde se sada nalazi “Imago” tržni centar robe za decu, jer Beograd nikad nije imao pravu “Gradsku kafanu”, mada je na to pretendevao onaj objekat u “Ineksovoj” zgradi na Trgu Republike. U vreme kad u prestonici nije bilo “ludog noćnog provoda” po splavovima, u “Silikonskoj dolini” i duž zemunskog keja, od čega neki sada hoće da naprave turističku atrakciju, “Gradski podrum”, preko puta “Borbe”, u koji se ulazilo iz Dečanske (tada Ulica Moše Pijade) bio je poslednja noćna oaza svih koji su želeli da se zabave uz živu muziku, nešto proslave ili se samo pokažu pred društvom. Kad je zatvoren negde početkom sedamdesetih pričalo se da je najviše prigovora imala beogradska policija, jer su izgubili mesto na koje je već iste večeri morao da dođe svaki iole ozbiljniji prestupnik da se pohvali i počasti.

“Sredinom pedesetih, kafane su imale rang kulturnih ustanova. U njima se nije provodilo vreme – tu se živelo. Jelo, piće i domaćinska usluga bili su svetinja, baš kao i muzika na čijem se imenu gradio ‘imidž’ kuće i njen ugled. Odlazak u kafanu bio je umetnički doživljaj, daleko sadržajniji od pokretnih filmskih slika ili pozorišne drame. Još kad krene pesma, u oblaku dima i hektolitru alkohola – umetnosti nikad kraja!” – zapisao je moj prijatelj Petar Luković u knjizi “Bolja prošlost” (“Mladost”, Beograd, 1989.). “Gradski podrum”, koji je jedno vreme nosio ime “Korzo”,  imao je dve potpuno različite klijentele. Noćnu publiku koja je obožavala narodnjake i čija je ikona bio Toma Zdravković, koji je početkom šezdesetih, tri godine, svake večeri, pevao od osam do četiri ujutru. “Nepopravljivo sentimentalan, Toma je inspiraciju crpeo iz ličnih iskustava”, piše Luković i tako objašnjava nastanak pesama (“Ciganka”, “Buket belih ruža”, “Kad se voli što se rastaje”, “Danka”, “Branka”…), koje su i dan danas nezaobilazne na svim veseljima i u repertoaru svih kafanskih muzičara. U “Gradskom podrumu” su pevali i Dragan Živković Tozovac, i Šaban Bajramović, i legendarna Ljiljana Petrović… ali u mom sećanju, jednostavno, nema ni tih slika, ni tih zvukova. Bio sam “mali” za takvo mesto, gde je sve počinjalo onda kad smo mi već morali da budemo u krevetu, pa sam svoje prve kafanske korake morao da pravim znatno kasnije, u manje poznatim i manje atraktivnim lokalima.

S druge strane, neka čudna tvrdoglava odbojnost koju smo mi, Čukaričani, pokazivali prema prvim nagoveštajima jednog novog, urbanog Beograda, oličenog prvenstveno u muzici novih “vokalno istrumentalnih sastava” i obrascima ponašanja koje su sa sobom nosile “Siluete”, Elipse”, “Zlatni dečaci”… držala nas je na distanci od “Gradskog podruma” i u onim trenucima u drugoj polovini šezdesetih kad je taj prostor dobijao sasvim drugi izgled i sasvim drugu publiku. Tada to nije bila kafana već “dansing klub”, jer su subotom i nedeljom popodne tu održavani sada već istorijski matinei, na kojima se postepeno profilisala beogradska rok scena i udarani temelji novog poimanja tzv. “zabavne muzike”. Umesto uštogljenih “la,la,la” pevača (sa izuzetkom neponovljivog Đorđa Marjanovića) nastupali su “neki novi klinci” zbog kojih su vrištale gradske devojčice i krstile se čukaričke majke, a naši očevi bili spremni da nam oproste i prva pijanstva, i poneku tuču, i sitnu kocku… samo da ne budemo kao “oni čupavci iz grada”.

Zbog toga ne mogu ništa više da napišem o “Gradskom podrumu”. To, međutim, nije slučaj sa “Grgečom” (Đorđe je napisao “ona čuvena kafana gde su se pravnici sakupljali, gde je sada Rajfajzen banka na bulevaru”), koji u mom kafanskom životu ima izuzetno mesto, možda i zbog toga što sam u njemu u drugoj polovini devete decenije prošlog veka “uživo” pratio nastajanje već pomenute knjige Petra Lukovića “Bolja prošlost”.

Nekoliko dana pošto je i “Grgeč” krajem pretprošle godine otišao u istoriju, odnosno na tom mestu otvorena ekspozitura Rajfajzen banke, u “Blicu” sam u stalnoj rubrici “Moj Beograd” objavio duhoviti, ali ipak ogorčeni komentar Branislava Milićevića, široj javnosti poznatog kao “Branko Kockica”:

– Stanujem na ugu Bulevara kralja Aleksandra i Beogradske ulice, rekao je Branko. – Nekad sam bio vezan ta to mesto, jer je tu bila kafana “Grgeč”, koje više nema. Uđem neki dan tamo i kažem: “Dajte mi deset ćevapa”, a oni meni: “Ovde je banka”. A ja kažem: “Super, pojeftinili ste, nekad su bili dve banke”!

NASTAVIĆE SE…