Baš lična istorija beogradskih kafana: Nema više

Poželeo sam, dirnut vešću da od danas više nikad neće raditi „Zlatno brdo“, jedna od meni najdražih beogradskih kafana, da napravim neki svoj popis restorana, kafana i bifea koji su mi nešto značili a kojih više nema, ali tako da ispod svakog napišem samo po jednu rečenicu, pa ko shvati – shvatio je, ko razume – razumeo je, kome treba neko dodatno objašnjenje – neka se ponada da ću nekad nešto napisati što će objasniti to što u ovom trenutku možda nije najjasnije, jer kad kažem da „nema više“ pod tim i tim imenom, ja zaista prvo pomislim na…

Dakle, nema više…

„Avalice“, koja se još pamti po telećoj glavi u škembetu;

„Arilja“, u kome smo svi samo pravili društvo Srkiju i Zozonu;

„Banovića“, birtije na kraju Sarajevske, ispred koje se zaustavljao autobus „dva’esdevetka“ kojim smo se vraćali iz škole;

„Banovca“, gde sam dolazio kad nisam mogao da spavam u vagončetu;

„Belog grada“, poslednje noćne oaze pred put sa Zelenjaka;

„Boke“, u kojoj mi je svoju životnu priču ispričao Boža Trninić;

„Bosne“, gde sam prvi put video reklamu „Klavire vozi Ostoja“;

”Brodarske kasine”, u kojoj su se završavale sve moje pijane noći;

„Vardara“, onog iznad Slavije, gde je Jole grejao pivo na naftari;

„Vašingtona“, u kome sam jednog leta čekao da se Olgica vrati sa mora;

„Velike Čukarice“, iz koje se muzika čula do našeg stana u Doksimovoj;

„Vidin kapije“, gde su neki gosti stalno imali pik na Pakija Arsića;

„Vrbasa“, u kome se okupljala opozicija šminkerima iz „Kalenića“;

„Gospodarske mehane“, gde je za nas Čukaričane počinjao „grad“;

„Gradca“, u kome su ispisana prva poglavlja istorije „Danasa“;

„Grafičara“, koji je zapamćen kao „Kutija šibica“;

„Grgeča“, u kome je stasala čitava generacija novinara i pijanaca;

„Grmeča“, gde su svoja zvanja opravdavali drugari iz Zabavne redakcije Radio Beograda;

„Grčke kraljice“, gde smo utopili tugu zbog Majine prve udaje;

„Gružanke“, gde smo išli kad nije bilo para za „London“;

„Dva lađara“, gde sam se prvi put zaljubio u konobaricu;

„Dva ribara“, u koje je rado svraćalo Jelkino društvo iz NUNS-a;

„Delfina“, u kome sam imao otvoren račun u najboljim danima „Borbe“;

„Doma“, čuvene policijske kafane sa najboljim kuvanim jelima;

„Domovine“, u kojoj sam sedeo sa studentima građevine;

„Đurđevog grada“, u kome me je Grujica pozvao u „Danas“;

„Ekspresa“, gde je Manda nadoknađivao nedostatak B vitamina;

„Žagubice“, u koju smo dolazili kad nije bilo para za „Domovinu“;

„Zvezde“, ispred koje je Joca Šijački prvi put parkirao automobil;

„Zone Zamfirove“, u kojoj su nas rado viđali i posle ponoći;

„Zore“, u kojoj smo se Mira i ja pomirili posle velike pauze u našem zabavljanju;

„Ivankovca“, koji je nestao zajedno sa „Kolubarom“;

„Jahorine“, kod koje smo Mira i ja imali svoj prvi stan;

„Koloseuma“, u kome sam podučavao Marjana Rističevića kad je prvi put postao poslanik;

„Kolubare“, koja je nestala zajedno sa „Ivankovcem“;

„Korone“, kod Autokomande, gde je nekad radila Rada iz „Palilule“;

„Kosmosa“, u koji smo bežali iz Građevinske škole;

„Kragujevca“, u kome sam mnogo puta uzalud čekao Bradu i njegov tekst;

„Liona“, iza koga je samo ostalo ime za čitav kraj;

„Lovačkog roga“, u kome sam se jednom napio sa vojnikom Dadom Hegenbergerom:

„Londona“, u kome smo svi počeli da pijemo „manastirku“ i prvi put probali girice;

„Male astronomije“, gde smo se zagrevali uoči „večitih derbija“:

„Male Madere“, u kojoj se najlepše čekala „šestica“:

„Manježa“, iz koga je Brada jedan jedini put izašao trezan i poginuo;

„Mlave“, u kojoj su jednog proleća pijanci iz „Grgeča“ obučavali podmladak;

„Morave“, za koju je Spomenkina kuma Mara rekla da je „šoferska kafana“;

„Našeg mora“, u kome smo čekali da se otvore pekare kod Glavne železničke stanice;

„Obrenovca“, gde je ručalo pola „Blica“ tokom bombardovanja;

„Odmora“, u kome je legendarni Dragan pravio čuvenu „leskovačku mućkalicu“;

„Opatije“, u kojoj su „ježevci“ probali sve osim kolača;

„Orača“, gde bismo se našli ako nije bilo mesta u „Zvezdi“;

„Palilulske kasine“, koju stalno mešaju sa našom „Palilulom“;

„Plavog Jadrana“, u koji smo svraćali posle bazanja po „štrafti“ dok nije prekršten u „Grčku kraljicu“;

„Pod lipom“, koja je i u obnovljenoj varijanti bila dobro mesto;

„Prokupca“, sa baštom u dvorištu i stolovima na šljunku;

„Raba“, birtije kod „Glasa“ za novinare svih redakcija;

„Rapsodije“, koja je neizostavni deo jednog slavnog perioda „Borbe“;

„Resave“, u kojoj sam se jedno vreme prisećao „slatke ptice mladosti“;

„Slobode“, u kojoj smo čitali prve otiske „Duge“;

„Smedereva“, ratne lokacije Slaviše Lekića i drugara iz „Statusa“;

„Starog Srbina“, koji je umro sa svojim osnivačem, gazda Jocom Vučkovićem:

„Suvobora“, iz koga je potekao veliki šmeker Joca Dulović;

„Takova“, gde smo se Albanac, Lale i ja zarekli na trojno kumstvo;

„Takovskog grma“, u kome je kasnije radila konobarska ekipa iz „Londona“;

„Topličinog venca“, gde sam sa kumom delio njegova prva privatnička iskustva;

„Trandafilovića“, u kome je kad je pretvoren u kafić radio Ljuša;

„Triglava“, gde je Nena jednog Velikog petka ispekla tonu girica;

„Centrala“, u kome smo se prvi put poljubili Mira i ja;

„Cera“, bifea pored „Morave“, sa kuvanim jajima i ringlicama;

„Šećeranca“, iz koga smo jednom pobegli Albanac, Lale, Paki i ja, iako su nas tamo svi poznavali;

„Šumadije“, čuvene kafane preko puta„Albanije“, svedoka velikih demontsracija 1996/97:

„Šumatovca“, kao dela čuvenog „Beogradskog bermudskog trougla“…

Ima, siguran sam, još mnogo zamandaljenih kafana i bircuza širom Beograda, ali nije red da pišem o onim mestima koja mi ništa ne znače i u koja nisam makar jednom ušao… Bez naših sećanja na ljude i vreme provedeno u njima – one kao da nikad nisu ni postojale, za razliku od ovih koje će, ovako poređane po azbuci (doduše, nedostaju mi slova LJ, NJ, Ć, U, F, H, Č i DŽ), još dugo opravdavati zapis sa zida kafane „Limun žut“ u Ulici Dimitrija Tucovića: „Svaki čovek ima određeni broj dana u životu. Vreme provedeno u kafani ne računa se u ukupni zbir!“

P.S. Tekst je napisan 29. januara 2015. godine. Neke od ovih kafana su kasnije ponovo otvorene, ali je u međuvremenu zatvoreno još nekoliko, među kojima i čuvena krčma ”Tašmajdan” kod Palilulske pijace, poznata i po internom gradskom nazivu ”Toza Grk”.