Bonovi za lubenice
“Po čemu se razlikuju vlast, država i društvo? Za ovo poslednje često se kaže i ’narod’, pa se nekako ta razlika lakše poima. Međutim, najopasnije je poistovećenje vlasti sa državom” – napisao je ovih dana profesor dr Petar Đukić, koga svi koji ga iole poznaju i dalje smatraju idealnim kandidatom za predsednika republike.
Podsetivši nas na čuvene definicije iz istorije, od “država to sam ja” (Luj XIV zvani “Kralj sunce”) do “država je sve, a čovek ništa” (fašista Musolini), moj prijatelj je ukazao i na konačna ishodišta svake preterane moći, posebno one kad vlast zaposedne državni aparat. I dodao da “aktuelna vlast Srbije uporno pokušava da se predstavi kao ‘država’ koja brine o narodu”.
Za širenje te iluzije više nije dovoljna besomučna propaganda po prorežimskim medijima i danonoćno objavljivanje predsednika svega ovoga, već su u tu svrhu, bar kad je o Beogradu reč, upregnuta i vozila gradskog saobraćaja. Ali, na posterima, umesto iskrenog priznanja da “ova vlast to radi ovako”, vidimo samo lepe i retuširane slike mladih i starijih koji mašu lepezom para, uz poruku “Moja država me opet podržava”.
“Država je, dragi moji, civilizacijska, ne samo administrativna već i kulturna i institucionalna tvorevina, i ona mora da traje. Zato su neophodne funkcionalne institucije, kao i princip ograničenja i odgovornosti vlasti. A svaka vlast je prolazna. I nema pravo da neselektivno deli nezarađeni novac, bez obzira na pandemije, krize ili predstojeće izbore, a na račun porasta javnog duga i uvećanja finansijskih obaveza budućih generacija”, istakao je i ovom prilikom dr Petar Đukić.
On nas je ovih dana podsetio na značaj 24. januara 1994. u našoj istoriji i ulogu dr Dragoslava Avramovića. Iako smo u januaru 2022. daleko od hiperinflatorne devedes’treće, kako izgleda kad se vlast preigra u “brizi” za narod najbolje ilustruje čuvena izjava “deda Avrama”:
“Moje divljenje za inventivnost nekih ljudi nema granica, ali sada su sa isplatom penzija u bonovima za struju prevazišli sami sebe. Isplaćuju vam dug dajući vam bon za robu koja ne postoji. Ajde da su dali bonove za lubenice, to bih još mogao da shvatim!”
Written by : Ivan Mrdjen
Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.
