Ne može kiša baš sve…
Dvodnevna kiša je još jednom spasila obraz Beograda i njegovih privremenih korisnika, da baš ne kažem Beograđana. Otopila je i poslednja ostrva crnog snega, koja su nas podsećala na dramu od pre samo dva vikenda, oprala ulice i naročito tramvajska i autobuska stajališta, a na trotoare “pustila vodu da…”
Moj prijatelj Milan Miodragov Pajević opisao je kratkotrajnu nedeljnu šetnju od Mišarske do Kalenića: “Vraćajući se Krunskom (bivšom Proleterskih brigada iz pesme ‘Ne daj se Ines’) sretoh mog gimnazijskog druga… Ispričasmo se, do Kalenić pijace, onako s nogu, sve sklanjajući se od sveta koji negde žuri i preskačući pseća govna. Nikad ih nije bilo toliko!”
Kao da je većina ponosnih vlasnika rasnih pasa, udomljenih mešanaca i svakojakih džukaca prihvatilo čuvenu izjavu prestoničkog Iznoguda („Kada pada sneg nije ista situacija kao kad ne pada“), pa su od sakupljanja izmeta svojih ljubimaca odustali i oni malobrojni koji to redovno čine. U centru grada je to nekako najoučljivije, ali ni šire gradsko područje nije pošteđeno, jer smo pseća govna preskakali i na ZVezdari. Sve do ove kiše…
S druge strane, svejedno je gde živite, dovoljno je da prošetate, na primer, od Ustaničke do Kalemegdana, bilo Bulevarom, bilo preko Konjarnika i Slavije, ili nekim od novobeogradskih blokova, da biste zaključili da je ovaj grad izgubio bitku sa žvrljotinama svake vrste, koje teško da bi iko nazvao grafitima. Gotovo sve fasade kolateralna su žrtva raznih „ratova“, od navijačkih do aktuelnih veličanja i precrtavanja lika i dela „srpskog heroja“.
Zato i kačenje novogodišnjih iluminacija ovih dana deluje nekako otaljano, bedno i ofucano, pa centar grada liči na nafrakanu usedelicu koju će na zabavi primetiti samo dobrano pijani gosti. U tom jeftinom kaćiperstvu najtužnije, i sa kišom i bez kiše, deluje ogromna crvena „ukrasna“ traka oko Glavne pošte.
Glupa namera da se zgrada predstavi kao paket sa „mašnicom“, mnogo očiglednije simbolizuje praksu da se javna preduzeća poklanjaju posle pobede na izborima, pa tako na njihovo čelo dolaze šoferi, konobari, pečenjari… A pošta je to najbolnije iskusila!
Written by : Ivan Mrdjen
Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.
