Sami sebi ne veruju
Minule subote, dok još nije počeo da pada sneg, zabelelo se nešto u našem kraju. Dvoje u onim belim šuškavim mantilima sa likom predsednika svega ovoga na leđima vrzmalo se po ulicama, zastajkujući od kapije do kapije, sa gomilom belih plastičnih kesica u rukama…
Muškog člana ovog vremešnog dvojca poznajem kao zgubidana iz lokalnih bircuza, pa mi on sav važan reče da su dobili spiskove komšija koji još nisu dobili poklon paketiće sa “vrednim vitaminama”. Upitah “od koga”, jer pošta ne bi smela na taj način da narušava privatnost adresa i prijema pošiljki, pa dobih lakonski odgovor “od naših”. A na pitanje zašto se slikaju kraj svake kapije, oglasila se i pozerka: “Da vide naši, da smo sve podelili!”
Nekako istovremeno pravi hit po društvenim mrežama bilo je uputstvo naprednjačkim botovima kako da kače zvezdice za onaj niški hotel, čija bruka sa najvećim bilbordom na svetu nije mogla da prođe nezapaženo. Na komentare tipa “Očajna fasada“, „Neuredne staklene površine“, „Operite prljave prozore“… stigla je instrukcija “našima” kako da u rubrici “recenzija hotela” obeleže najvišu ocenu, petu zvezdicu, ostave makar rečenicu pozitivnog komentara, a potom sve to slikaju i skrinšotove pošalju naredbodavcu ove stranačke akcije.
Tema ovog zapisa nije izjava predsednika svega ovoga da on “to nije tražio”, već praksa koja pokazuje da njegovi naprednjaci sami sebi ne veruju, kad svaku aktivnost moraju da potvrde i odgovarajućim snimkom. Sve do onog najpogubnijeg, lične karte ispod zaokruženog broja na glasačkom listiću, što se već smatra “normalnim” u ovoj nenormalnoj državi.
Totalitarizam se ogleda i u tome što “veliki broj zavaranih muškaraca i žena nazaduju u dečji status pokornih subjekata i predaju potpunu kontrolu nad svojim životima političarima i birokratima”. Izgleda da ovi “naši” još nisu stigli do tog nivoa poslušnosti, da sve rade nekako pod moranje ili iz sopstvenog interesa, pa njihova “časna reč” ništa ne vredi bez vidljivog dokaza.
Mada ni to više nije sigurno. Pitao sam u nedelju komšiju ispred čije kapije su se uslikali likovi sa početka ovog teksta šta je u paketiću, a on me pogledao belo: “Kakav paketić?! Ako su i bili, ništa nisu ostavili!”
Written by : Ivan Mrdjen
Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.
