Pozdrav Jani Vučković
Naša sugrađanka Nevena Vučković nije mogla da izabere bolji dan da podari sestricu Janu svom tri godine starijem sinu Iliji od prvog ponedeljka u oktobru, kad po tradiciji dužoj od osam decenija počinje “Dečja nedelja”.
Da budem iskren, meni je u informaciji o zvaničnom otvaranju ovogodišnje manifestacije nekako najiskrenije zvučao slogan, a to su poznati stihovi Ljubivoja Ršumovića “Dete je dete, da ga volite i razumete”. Tim pre što je “Dečja nedelja” otvorena u Palati “Srbija”, a ne na nekom mestu gde ima i dece!
Sve što su tom prilikom rekli predsednik onoga što se nekim čudom naziva Narodna skupština i ministar poznatiji po patrijotskim tvitovima nego po mešanju u svoj resor (briga o porodici) nije ni moglo da odmakne od prigodničarenja. Prvi je, kad je pre devet godina inaugurisan za kratkotrajnog premijera, svoj govor počeo gotovo lirskim apelom da se rađa što više beba, a drugi se ne tako davno izblamirao izjavom da su „žene koje neće da rađaju krive za negativan prirodni priraštaj u Srbiji“.
Upravo zbog toga što je u ovoj državi sve manje dece, deluju više nego neuverljivo i praznjikavo njihove priče o „promociji dečjih prava“, „da deca budu smisao života” ili da je “cilj da se svakom detetu omogući da bude voljeno i poštovano i da mu se obezbedi da nesmetano ostvaruje svoje potencijale”.
Več prve slike iz novobeogradskog porodilišta “MediGroup” pokazuju da će mala Jana (kakvi mala, 52 santimetra i 3.320 grama) biti voljena i poštovana u porodicama Vučković i Veselinović. Siguran sam takođe da će moja prijateljica Nevena i njen suprug Vukašin moći da svojoj deci pruže uslove za srećno detinjstvo i ostvarenje svih njihovih talenata, sklonosti i posebnosti.
Odluka o rađanju dece je duboko intiman i individualan čin i na nju se, pokazalo se u minuloj deceniji, ne može uticati ni kampanjama, ni obećanjima. Bojim se samo da na sve kasnije otpočinjanje zajedničkog života budućih roditelja, da baš ne kažem stupanje u brak, ne utiču toliko nesigurnost zaposlenja i stabilnih prihoda, koliko odsustvo perspektive. Ili, što je još gore, njeno vezivanje za neku drugu (i bolju) državu!
Written by : Ivan Mrdjen
Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.
