Venčanja i ostale torte

Znate kako kažu za udavače, nešto novo, nešto staro, nešto plavo i nešto pozajmljeno. Kombinovao sam stare i nove tekstove, plus jedan napisan za moju Plavu Haljinicu, pa je bio red da nešto i pozajmim. A tu priču o tri lonca baš volim…

U “Blicu” od 23. decembra 2013. godine, na 30. strani beogradskog izdanja objavio sam u rubrici “Iz mog ugla” sledeći komentar:

“Na današnji dan pre četrdeset godina u zgradi novobeogradske opštine venčali su se moji kumovi Spomenka (devojačko Svirčev) i Branko Arbutina. Ona je tek napunila dvadeset, a on 23 godine, nisu imali ni stan, ni kola, samo Branko je imao posao, nisu ni ‘morali’ (ćerku Ljubicu dobili su petnaest meseci kasnije)…

Danas mnogi, i po petnaest godina stariji momci i devojke kažu ‘ima vremena’ ali ‘još nema uslova’, ne shvatajući da je jedini uslov za dobar brak – na vreme prepoznati pravu osobu!”

Spomenka i Branko su “povukli nogu” u društvu momaka i devojaka sa kojima sam se družio u to vreme, pa smo taj dan zapamtili i po tome što svi sami sebi bili čudni u odelima i sa kravatama. Narednih godina smo, polako ali sigurno, i mi ostali uplovljavali u bračne vode, jer je u tada bilo sasvim  prirodno da se već sredinom dvadesetih najozbiljnije ne samo razmišlja, već i priprema za zajednički život i osnivanje sioopstvene porodice.

Sa fotografije ispred zgrade SO Novi Beograd (u kojoj je u to vreme postojala svečana sala za venčanja, koju su pre dve godine izdali, pa se sad venčanja obavljaju u “sali tri”, u kojoj se održavaju sednice) četrdeset godina kasnije, na žalost, među živima više nisu bili čak šestorica mojih prijatelja: Mihajlo Vasić (poginuo 1976. godine na Fruškoj gori), njegov brat Miodrag “Lale” Vasić (umro 1988. godine), Sarajlija Tomo Nevrt (umro 2008.), Dragan “Dadica” Jovanović i moj kum Branko Arbutina “Albanac” otišli su u veoma kratkom razmaku leta 2009. godine, a poslednji im se pridružio Slobodan Milošević “Guja” u jesen 2010. godine.

Ipak, ne želim da – obeležavajući ovaj bitan datum u našim životima –  budem patetičan, jer to ne bi voleli ni svi ti moji prerano umrli drugari, a posebno ne moj kum Branko. Zato ću se pohvaliti izrekama, koje sam napisao specijalno za knjigu “Venčanja od A do DA”, koju je uredila moja najmlađa ćerka Marina Mrđen Petrović i koja će se, igrom slučaja, baš danas naći na “boljim prodajnim mestima”.

Možda nisam baš uvek “pogodio”, ali kad se pogleda sve zajedno ostaje utisak da sam bio i ostao veliki zagovornik venčanja NA VREME i sa PRAVOM OSOBOM, što i dalje toplo preporučujem svim mladim ljudima sa kojima se po prirodi posla srećem i družim. To nisu uspeli da pokvare ni neki novokomponovani “običaji” na venčanjima i svadbama…

23 decembar 1973 Albanac venčanje

VENČANJE JE…

Kad se iznova zaljubljujete, ali uvek u istu osobu.

Uspešno kad gosti odu veseli i siti, a vi niste stigli ni predjelo da probate.

Prilika da se sve devojke bar na jedan dan osećaju kao princeze.

Kad vas bole obrazi od poljubaca i  čestitki, a noge od slikanja.

Kad te matičar iznenadi, pa ne izrecituje poruke Duška Radovića.

Dan kad ona može da istrpi i njegove drugare, a on njenu mamu.

Ono divno jutro kad uz kafu sabirate utiske i otvarate poklone.

Vetar u jedrima svakog braka, pa čak i kad je on obična barka.

Film koji ćete stalno vrteti, čak i ako vam niko nikad ne izmontira snimak.

Jedina predstava u kojoj su statisti jednako važni kao i likovi u glavnim ulogama.

Knjiga koju počnete da pišete udvoje, a cepa je svako za sebe.

Dan kad neki operu čak i – automobil.

Kraj svih bajki i početak mnogih basni.

Prilika i da se ponešto zaboravi, jer staro vino u novim čašama može da bude i kiselo.

Poslednji dan kad vam je mama važnija od svih i prvi dan kad počinjete da slušate samo svoju – mamu!

Prilika da se neudate drugarice uvere da su svi pristojni tipovi oženjeni, a svi momci zaljube u – pevačicu.

Kartica za koju dobijate samo po pola “pina”, pa  s njom sami ne možete ništa, a udvoje sve!

Jedini loto listić na koji dobitne brojeve možete da upišete i posle izvlačenja.

Tramvaj kojim se stiže do prve stanice.

Kao kružni tok u saobraćaju. Na njega stupate iz sporednih ulica a pravac koji odaberete samo je vaš.

Uređeno crkvenim, svetovnim i kafanskim zakonima.

Prvo deljenje u velikoj igri sa dva špila karata. Razlikuju se po poleđini, ali su potpuno isti.

Nekad bilo uvod u prvu bračnu noć. Danas je taj čin početak svakog iole ozbiljnijeg razmišljanja o – venčanju!

Počelo da sve više liči na šah. Mnogo je “kovertiranih poteza”.

Jedno veliko “da”. Tek kasnije saznate da postoji i “ne”!

Početak svih divnih putovanja u vašem braku, od kojih se samo prvo i naziva – bračno!

I za kraj nešto što će se dopasti onima kojima se uopšte ne dopadaju moji postovi:

Kumov neduhoviti govor kome se svi smeju!

*     *     *

U ovu ”neispričanu priču” sasvim lepo može da se uklopi i moj govor u restoranu ”Stara trojka”, 25. maja 2013. godine na venčanju Mirine i moje najstarije ćerke Milene i Kamerona Rida:

My dear daughter,
dear Cameron,
dear friends from Australia,
my friends…

In my favorite movie “My Big Fat Greek Orthodox wedding,” the actor Michael Constantine, the bride’s father, in his speech said: We are Portokolas, which in Greek means orange. You are Miller, and at the root of your last name is a Greek word which means apples. So, we all fruit ”

This all in English, I turn to the language of the whole world that a reasonable.
U prevodu: Govori srpski, da te ceo svet razume!

Pokušavao sam poslednjih dana, pripremajući se za ovaj govor da nađem neku sličnost u korenu dva prezimena koja će ubuduće nositi Mirina i moja ćerka Milena. Bezuspešno!
Kad ukucam Mrđen – na engleskom dobijem Mrden.
Kad ukucam Rid – i na srpskom ispadne Rid.
Jedine dve reči koje bi mogle da imaju neko značenje, bar kad je reč o njihovim srpskim korenima, su “namrgođen” i “ridati”. Nadam se da večeras ovde niko neće biti namrgođen i da nikad nećemo imati razloga da budemo tužni, da ne kažem da ridamo zbog ovog venčanja.

Ima još nešto: Kad krenem da kucam Mrdjen, pa ukucam samo Mrd – na engleskom ispadne “billion”, odnosno skraćenica za “milijardu”.
Zato ću i ja kratko reći mojim novim prijateljima:
Dobili ste danas billion dolars baby!

Učestvovao sam svojevremeno, dok sam još studirao, na konkursu koji je raspisao Unesco, za književni rad na temu: “Svet je moje selo, a čovečanstvo moja prorodica”.
U prevodu: The world is my village, and humanity is my family!
To je stara indijska poslovica i dobio sam prvu nagradu na tom konkursu, iako sam, ruku na srce, pisao samo fraze!
Danas osećam da ta poslovica nije fraza, jer od večeras imam porodicu i na kraj sveta!

U mom drugom omiljenom filmu “Odbegla mlada”, na engleskom „Runaway Bride“, igraju Džulija Roberts i Ričard Gir, moj kolega, novinar Ajk Grejem, pita četvoricu nesretnika od kojih je pobegla čuvena Megi Karpenter da li znaju “kakva jaja voli njihova nesuđena mlada”. Ni jedan nije znao i svi su mislili da ih voli na isti način kao oni.
Ne znam koliko je moj zet Kameron upoznat sa Mileninim ukusom, kad su u pitanju jaja, ali siguran sam da zna koja vina voli, poštujući njeno

zlatno pravilo: “Pij malo, pij dobro”!

Kad tamo u Melburnu jednog dana bude počeo da ređa spisak: Radovanović, Radenković. Živanović, Kovačević, Spasić, Aleksandrović… neko će pomisliti da je ovde u Srbiji baš poludeo i da je ne samo počeo da navija za neki fudbalski tim, već je naučio napamet i njihov sastav.

Ali zato ću ja, verovatno, kad u januaru iduće godine moja Mira i ja odemo u Australiju, naučiti sastav fudbalskog kluba Melbourne Victory, ako ništa drugo zato što mi je ovih dana moj zet Kameron doneo njihov dres. Da me uteši, jer sam jednom čekao pare na “tri i više golova”, što se na utakmicama ovog kluba često događa, ali tog dana je stajalo zakovano “nula” – nula”! Hteo sam da obučem taj dres ispod košulje, pa da sad izvedem malu predstavu, ne bih li svima poručio da smo

večeras svi mi – pobednici!

Ne znam da li ste gledali film “Tvoja, moja i naša” (u prevodu: Yours, Mine and Ours), bar ovu noviju verziju sa Rene Ruso i Denisom Kvejdom.
Ja sam taj film pod naslovom “Tvoja deca, moja deca, naša deca” gledao još pre četrdeset godina, sa Lusi Bel i Henri Fondom u glavnim ulogama.
Uh, baš sam mator!

Elem, ona ima deseroro, on osmoro dece, pa dobijaju i svoje zajedničko, devetnaesto dete. Videli ste verovatno ono belo platno na štafelaju kraj ulaza, na kome mladenci očekuju da im ispišemo naše želje.
Naročito one, koje ne smemo da izgovorimo!

Priznajem, ono M + K + T + A + K + M + O + ? = SRCE ja sam napisao, uveren da Milena i Kameron imaju i mogućnosti, i ljubavi, i prostora, i snage, i dovoljno iskustva da

onaj znak pitanja zamene sa jednim OUR CHILD. Verujem da ni Milenine ćerke Tamara i Ana, ni Kameronova deca Kiton, Megan i Oven ne bi imali ništa protiv da svi dobiju zajedničku sestru ili, nadam se – brata!

Pa da se deda hvali kako ima unuka Australijanca, sa kojim će da zajedno navija za FC Melbourne Victory!
U to ime, ‘ajd živeli!!!

Znate kako kažu za udavače, nešto novo, nešto staro, nešto plavo i nešto pozajmljeno. Kombinovao sam moje stare i nove tekstove, plus jedan napisan za moju Plavu Haljinicu, pa je red da nešto i pozajmim. A ovu priču baš volim…

TRI LONCA

Jednom je jedna mlada žena otišla do svoje bake i požalila se kako joj je teško u životu. Nije znala kako dalje i željela je “odustati od svega”. Bila je više umorna od borbe. Činilo se kako čim je jedan problem riješen, novi se pojavi.

Poslušavši je, baka ju je odvela u kuhinju. Ispunila je tri lonca s vodom i stavila da kuhaju na vatri dok voda nije zakuhala. U prvi je lonac stavila mrkvu, u drugi jaje, a u treći zrna kave. Sjela je i pustila da lonci kuhaju. Nakon 20 minuta je ugasila vatru. Onda je izvadila mrkvu iz lonca i stavila ju u zdjelu. Nakon toga je izvukla jaje i stavila ga u zdjelu. I na kraju je izvukla zrna kave s vodom u kojoj su se kuhala i stavila ih u treću zdjelu.

Baka se okrenula svojoj unuci i upitala je: “Reci mi što vidiš.”

“Vidim mrkvu, jaje i kavu”, odgovorila je.

Baka ju je onda zamolila da dotakne i osjeti mrkvu. Učinila je to i uvidjela kako je vrlo mekana. Onda ju je baka zamolila da uzme jaje i razbije ga. Ispod ljuske se nalazilo tvrdo kuhano jaje. I naposljetku je baka zamolila unuku da kuša vodu u kojoj su kuhana zrna kave. Unuka se nasmijala kad je osjetila bogatu aromu kave.

“Što ovo sve znači, bako?”

Baka joj je objasnila da se svaka od tih ‘namirnica’ suočila s istom nevoljom – kipućom vodom. Ali, svaka je reagirala drugačije. Mrkva je bila tvrda i nepopustljiva, ali nakon što je podvrgnuta kipućoj vodi omekšala je i postala slaba. Jaje je bilo krhko. Njegova tanka vanjska ljuska je štitila tekuću unutrašnjost, ali nakon što je podvrgnuta vrućoj vodi, njegova je unutrašnjost otvrdnula. Međutim, zrna kave su jedinstvena. Nakon što su bili podvrgnuti vrućoj vodi, ona su promijenila vodu.

“U kojem se primjeru pronalaziš, dijete moje?”, upitala je baka svoju unuku.