Poslednji voz iz Melburna

Ovde u Melburnu je na izmaku ponedeljak 1. jun 2015. godine. Sledeći ponedeljak koji će ujedno biti i prvi dan u mesecu imaćemo tek u februaru iduće godine.

Mogao bih, zbog vremenske razlike, još nekih sedam, osam sati da se pravim lud i da uveravam sebe kako ne bih smeo da olako prokockam možda poslednju priliku da se vratim… Gde – nemam pojma, suviše je meandara u toku mojih misli i suviše očekivanja da jednu jedinu reku koju imam privedem nekakvom ušću;

Kome – sebi ponajviše, samom sebi sam ostao mnogo dužan i biću sve dužniji i ružniji ako dozvolim da ni ovog ponedeljka, pa još prvog, ne ostavim makar nekakav bledi pokušaj da nešto napišem!

Pitala me juče moja Mira „pišeš li nešto“ i to me njeno pitanje bolelo čitave noći i veći deo današnjeg dana (ako se izuzme period koji sam prespavao, u skladu sa svojim novim lošim navikama). Da me je pitala da li se kockam ili da li pijem, odmah bi joj odgovorio, na takva njena pitanja sam već navikao i za njih uvek imam spremne izgovore. Pitala me, međutim, ono što bih ja morao sam sebe da zapitam i morao sam „iz prve“ da joj iskreno priznam da već mesecima nisam napisao ništa drugo osim redovnih komentara za „Blic“. „Ne ide mi, ne piše mi se, izgubio sam volju…“ – rekoh joj nešto u tom stilu, ni sam ne verujući da čujem to što govorim. „Šampion izgovora“ ostao bez teksta, ogolio svoju jadnu učmalost do granice na kojoj počinje stid. Da, u tom trenutku sam se postideo, pitao sam sebe zar je zaista moguće da sam tolike dane protraćio na samoobmane „ima vremena“ i „jednom kad se ja zaletim…“.

A šta sam radio? Ništa! Zar je moguće da ni mesec dana u za život najboljem gradu na svetu nisu pokrenuli genija u nestajanju da se (o)trgne lošim navikama i blesavim opravdanjima?! Sećaš li se uopšte šta si sve hteo da napišeš, gde je nestao tvoj veliki plan o romanu, komediji, sabranim delima… Zar ni knjiga koju praktično imaš napisanu nije mogla da te pokrene, da te pomeri, da te vrati…

Opet to vraćanje! Kao svi loši đaci „počinjem da učim od ponedeljka“, pa još prvog dana u mesecu! Ne znam ni šta su moji ispiti, ni ko će me jednog dana ocenjivati, znam samo da sam puno „zaostao u gradivu“. Ne mogu više svoje priče i razmišljanja da nosim kao kišobran u staroj platnenoj torbi, moram da ih pustim da se pojave u drukčijoj formi. Sanjam noću filmove, čudne radnje i događaje, sanjam neke ljude koje na javi nikad bih pomenuo, jer sam ih potpuno zaboravio, budim se i pokušavam da zapamtim sve te nenapisane priče, scenarije, drame… Bio sam lud nekoliko meseci, uključujući i prvi koji sam proveo ovde u Melburnu, prazna glava, „stavi misli na prazan hod“ (Balašević, čini mi se), sve mi preče, sve mi važnije, više me briga za svaki jebeni rezultat u bejzbolu nego za utakmicu koja je ušla u poslednju četvrtinu, a ja gubim sa pedeset razlike, nemam ni jedan ofanzivan skok, a svakog časa pravim tehničke greške… (Košarkaški termini su se pojavili sasvim neočekivano, valjda u tom sportu ima najviše pokazatelja kako neko igra i zašto ima odgovarajući rezultat. Tačnije, nema!)

Ovde polako ističe prvi dan juna, u Srbiji je tek nešto više od 15 sati. Napisao sam pedesetak redova i oni bi mogli da mi budu dovoljan podsticaj da se ovom prilikom ne zaustavim. Moj „Poslednji voz iz Gan Hila“ polazi „U tri i deset za Jumu“! Prvi je američki vestern iz 1959. godine sa Kirkom Daglasom i Entoni Kvinom (režija Džon Stardžis, poznatiji po filmu „Obračun kod O.K. korala“), drugi je vestern iz 1957. godine sa Glen Fordom i Van Heflinom (režija Delmer Dovez), drugim rečima što god da napravim u narednim danima – u zakašnjenju sam od najmanje dve godine!

Imam li ja pravo da olako trošim ne godine, ne mesece, već dane, sate i minute?! Znam da nikome neće nedostajati ono što sam mogao da napišem u te dve godine, jer niko i ne zna šta sam sve nameravao da uradim dok sam još bio normalan. Zato možda nikad nisam napravio nekakav plan, nekakavu listu „domaćih zadataka“ i prioriteta, da ne bih pružio prliku nekome ko bi to slučajno pročitao da kaže „šteta, imao je dobre ideje“ ili „šteta što su mu druge preokupacije bile važnije“.

Gde sam ono stao u „hronici nestajanja“, šta je poslednje pametno što sam napisao? Treba li uopšte da nastavim tim putem ili okrenem potpuno novi list. Na žalost, svi moji listovi su stari, sve su to „glamurozni“ počeci iz serije „tata piše roman“, obrni, okreni uvek se vratim tamo gde sam nekad stao, obično posle nekoliko dana poleta i entuzijazma.

Zato mi već od noćas treba nova priča, nešto što nisam do sada radio, da bih prikupio snagu da se postepeno vratim i na ono što čeka da bude otkriveno, nastavljeno, dovršeno… „Poslednji voz…“ je dobar naslov, mislim da sam već ove noći/ovog dana zauzeo mesto u jednom od njegovih vagona. Da li je to i jedini vagon, o kakvom se vozu uopšte radi, kakvi su mašinovođa i kondukteri, ko su mi saputnici… E, za to mi treba još jedan san, treba mi, rekoh, nova pruga kojom ću krenuti. Obećavam samo da se više neću baviti sobom i svojim ograničenjima, da baš ne kažem porocima, osim u meri u kojoj će imati veze sa tom novom kompozicijom u mojoj glavi.

(1. jun 2015.)

Prevrtao sam se ostatak noći. Nekoliko puta se probudio od uzbuđenja što sam tako blizu savršene priče. Povezao sam „Pismo iz budućnosti“, koje je nedavno dobila Mirina i moja najmlađa ćerka Marina sa pričom o jednom jedinom danu tri sestre na tri kraja sveta. Znao sam da neće biti dovoljno ako samo zamenim njihova imena, jer bi priča ipak bila previše lična, sa mnogo detalja koji bi jasno ukazivali da je baš o njima, mojim ćerkama, reč. S druge strane, međutim, nedostajali bi mi upravo detalji koji bi priču činili uverljivom, a ne pukim, spolja vidljvim, povezivanjem događaja i činjenica.

Bile bi, spolja gledano, to njih tri, ali ne i njihov život, jer sam sa popriličnim kajanjem shvatio da o tome, o njihovim životima, ne znam baš puno. Da kažem „umetnička sloboda“, sledilo bi pitanje zašto taj gospodin umetnik nije izmislio kompletne priče, zašto je između kulisa od njihovih ljubavi, nada, očekivanja, promašaja, razočarenja… zamislio predstavu u kojoj o tim ljubavima, nadama, očekivanjima, promašajima, razočarenjima… neće ni znati, ni smeti da napiše ništa baš njihovo, što neće čuti ni njihove reči, ni prepoznati tragove njihovih misli, jer nije bio s njima i uz njih kad su se te ljubavi, nade, očekivanja, promašaji, razočarenja… događali u realnom životu.

Izgubio je kontakt, odavno već on nije neko kome bi se one poverile kad im je teško i kad imaju neku dilemu, ostavile su ga na pijadestalu „porodičnog hroničara“ da bude samo puki beležnik datuma i događaja, dok su rame za plakanje i zagrljaj utehe tražile na drugoj strani ili međusobno. Možda bih ja, draga moja Miro, mogao da napišem sjajan roman kad bih imao bar deseti deo tvojih osluškivanja njihovih dečjih disanja, devojačkih šaputanja i ženskih razgovora, kad bih na logična pitanja pretpostavljenog čitaoca zašto se nešto dogodilo imao sva ona tvoja „zato što…“. Kad se na toj ravni izmišlja i eksperimentiše onda to više nije ni život, ni umetnost, onda je to samo nepotrebno poigravanje sa tuđim osećanjima, tuđim bez obzira na pretpostavljenu porodičnu bliskost i međusobnu upućenost.

Bravo, majstore! Još jedan izgovor, još jedno bežanje u letargiju promašenih i neostvarenih! Pa, ko je uopšte rekao da „Poslednji voz…“ treba da bude priča o životu tvojih ćerki?! Da li si to smislio „poslednji voz“ da se nekako uključiš u te njihove živote, da više ne budeš neko u čijem prisustvu se o određenim stvarima ne govori?! Suviše je kasno za to, „idi, nađi bolje prilike“ (opet Balašević), gde si bio kad je trebalo i da ih čuješ i da ih saslušaš!

A opet… Ko zna, možda baš ovaj kratak zapis probudi interesovanje kod nesuđenih junakinja nenapisane priče, pa da mi jednog dana prebace „što nisi makar pokušao“. Još nije gotovo, posebno kad se vratim u Beograd i kad ću svoje nesigurno sećanje moći da dopunim sa Mirinim pouzdanim podacima i sudovima, pa da na takvim malo jačim temeljima pustim mašti na volju i kažem „za ovu priču sam samo pozajmio vaše živote, ako vam se ne dopada vi uvek možete da ih uzmete natrag“. Drugim rečima, ima neke nade za taj moj „Poslednji voz“, ako ništa drugo nije mi dao da večeras legnem i da iza sebe ostavim prazan dan.

(2. jun 2015.)