Bilo je to 15. decembra 1973.

U nedelju 15. decembra 2013. godine navršilo se tačno četiri decenije od kako sam, zajedno sa još 14 koleginica i kolega, primljen za pripravnika u redakciji “Večernjih novosti”.

Pokušali smo da u petak 13. decembra ovaj jubilej obeležimo ne baš uspelom zajedničkom proslavom, o čemu sam u svom redovnom komentaru u “Blicu” za ponedeljak 16. decembar napisao sledeće:

Neki su samo svratili na kafu (Mihajlo Ješić, Ljubica Ivan), neki su morali brzo da odu zbog obaveza ili da prošetaju kuče (Predrag Mrmak, Grujica Spasović), neki nisu ni došli, jer su bili bolesni, neraspoloženi ili nezadovoljni svojim izgledom (Duško Milovanović, Mirjana Smiljković, Slavica Vučković, Dragana Minić, Jelka Đurić), Sekulu Krstajića nisu uspeli da pronađu… Tako smo 40-godišnjicu svog prvog pripravničkog dana u “Večernjim novostima” (nas 15-toro primljeno je 15. decembra 1973.) zdušno proslavili samo Anđelka Jekić, Draško Slomović, Zorica Tomić (koja je sve organizovala u ime svog prerano preminulog supruga, pripadnika te naše generacije Radeta Milosavljevića), Slobodan Pešević (koji je specijalno za tu priliku doputovao iz Banjaluke) i ja. Uz izvinjenje koleginicama što navodim njihova devojačka prezimena, po kojima ih pamtim, sve više sam uveren da neke lepe lične datume ne treba kvariti nategnutim proslavama, možda i zbog onoga što je svojevremeno rekao Momo Kapor: “Godina sve više, prijatelja sve manje!”

Moji komentari u “Blicu” na prvoj od stranica posvećenih Beogradu izlaze pod naslovom “Iz mog ugla”, što je u vreme kad smo mi počinjali svoje novinarske karijere u “Večernjim novostima” bila kultna rubrika poznatog novinara, kasnije i predsednika Udruženja novinara Srbije, Juga Grizelja. Igrom sudbine, Jug je vodio taj “konkurs za mlade talente”, na kome su između više od 550 prijavljenih izabrali nas petnaestoro. Nesvakidašnji presedan i u to vreme predstavljala je činjenica da niko od nas nije imao nikakvu “vezu” u redakciji “Večernjih novosti” ili tadašnjoj “Borbinoj” kući, pri čemu je vrhunac objektivnosti bio događaj koji je prilikom ovog našeg susreta pomenuo Grujica Spasović:

– Kad smo imali prvo testiranje u velikoj sali na šestom spratu “Borbine” zgrade, Jug Grizelj je pre početka prozvao nekih pet, šest imena i zamolio te kandidate da napuste salu, rekavši: “Možda ćete vi biti sjajni novinari, ali za vas su intervenisali sa raznih mesta i ja ne želim da na taj način ugrožavam značaj ovog konkursa.”

Jug Grizelj

Tog događaja se i ja sećam, jer sam u tom trenutku pretrnuo da ne čujem i sopstveno ime, pošto me je izvesni Konstantin R. Jović, koji je s mojim društvom ponekad sedeo u tada čuvenom Klubu radnika društvenih delatnosti na prvom spratu u Čika Ljubinoj 15, ubeđivao da je njegov otac, tada funkcioner u Skupštini Srbije, “sredio da budemo primljeni obojica”. To, na moju sreću, nije bila istina, već samo pusto “Kokanovo” hvalisanje, tako da sam nastavio svoje učešće u tom svojevrsnom nadmetanju, pomalo nalik onom iz kultnog filma “Konje ubijaju, zar ne”.

Sećam se da nam je jedan od zadataka bio da napravimo prilog za “Večernje novosti” na osnovu priče direktora Zoološkog vrta u Osijeku, koga su doveli pred nas na “konferenciju za štampu”, jer je nekoliko dana ranije tamo lav odgrizao šaku jednom dečaku. Po svom izboru, mogli smo da napišemo vest, informaciju, članak, komentar… Ja sam se opredelio za komentar i bio sam siguran da ću proći u naredni krug, kad sam dva dana kasnije u “Novostima” pročitao tekst Juga Grizelja u njegovom “Iz mog ugla” sa gotovo istim tezama i stavom.

Sledeća faza tog maratona bio je probni rad, koji je počeo 1. septembra. Ja sam zbog ispita na Fakultetu političkih nauka dobio dozvolu da dođem 25 dana kasnije. Kad sam se javio Jugu, on mi je rekao da ima mesta u grupama koje vode Stanislav Marinković i Zoran Marković, obojica u to vreme poznati urednici “Večernjih novosti”, pa me upitao “kod koga ćeš”. Ja sam ga pogledao i u nekom magnovenju rekao da hoću da se raspitam, jer ne znam mnogo o njima dvojici. Od kolega koji su već bili na toj praksi saznao sam da je Marković “duša od čoveka”, a da ih Marinković “maltretira, cepa tekstove, viče i šalje na nemoguće zadatke”. Juga je još više od toga što sam postupio po večitom novinarskom pravilu “kad nešto ne znaš – raspitaj se”; oduševio moj izbor da uđem u grupu legendarnog Staše Marinkovića, kasnije takođe predsednika Udruženja novinara Srbije, U toj “Stašinoj grupi” bili su još i Minja Tomašević, Maja Vojinović, Bora Karaulić, Zagorka Vučković, Zoran Vučković i Veliša Krsmanović. Njih šestoro su, po Stašinoj “preporuci”, pošto je i list “Borba” tada raspisao konkurs za mlade novinare – prebačeni u tu redakciju, dok je meni rečeno da sam ja među onima na koje “Večernje novosti” ozbiljno računaju.

Bilo kako bilo, po isteku tog probnog rada 15. decembra 1973. godine primljeni smo za pripravnike “Večernjih novosti”: Anđelka Jekić, Ljubica Ivan, Slavica Vučković, Jelka Đurić, Dragana Minić, Sekula Krstajić, Dušan Milovanović, Mihajlo Ješić, Grujica Spasović, Mirjana Smiljković, Dragoljub Slomović, Predrag Mrmak, Rade Milosavljević, Slobodan Pešević i ja.

Time je, na neki način, ispravljena “istorijska nepravda” što u “Novostima” nisam počeo da radim godinu i koji mesec ranije. Naime, u leto 1972. godine prijavili smo se  za honorarce moj prijatelj i kolega sa studija Dragoljub Žarković i ja. Po običaju, poslali su nas u Beogradsku rubriku, gde je sa nama popričao urednik Sreten Petrović. On nam je dao po jednu šlajfnu i rekao da rukom napišemo tri, četiri rečenice šta mislimo o “Večernjim novostima”. Iako smo sedeli daleko jedan od drugog, nekako je ispalo da smo obojica napisali da je to “kaubojski list”, u kome se “čitaju samo naslovi”, mada neki vole i stripove (“Večernje novosti” su u to vreme imale čak pet stripova, ljubavnu seriju “Julija Džons”, vestern “Cisko Kid”, sportski “Ben Bolt”. humoristički “Porodica Tarana” i strip za decu o psiću “Švrća”, čiji su roditelji legendarni Diznijevi junaci Maza i Lunja)…

Sretenu se to dopalo, pa je rekao da dođemo u ponedeljak da počnemo da radimo kao honorarci. Jedan moja bivša devojka (Mirjana Radić) u to vreme se zabavljala sa nekim Petrom, sinovcem poznatog glumca Tome Kuruzovića, koji je tada već bio u takvom statusu u “Novostima”, a on mi je, kad sam se pohvalio da “od ponedeljka počinjem da radim” doslovce rekao: “To ti ništa ne vredi, jer je Sreten Petrović samo zamenjivao Manojla Vukotića. On se vraća u ponedeljak sa odmora, a kod njega honorarci mogu samo da sanjaju pravu šansu”. (U stvari rekao je nešto prostije, što me je, moram da priznam prilično obeshrabrilo.)

To sam iste večeri u “Vardaru”, kafani koja je u to vreme još radila na uglu Njegoševe i Beogradske, ispričao Žaretu, a on mi je rekao da je “možda pametnije da nastavimo da studiramo i privedemo fakultet kraju, pa da se tek tada prijavimo negde za posao”. Tako je i bilo, on je po završetku studija novinarstva na FPN otišao u “Ekspres Politiku”, gde je dogurao do zamenika glavnog i odgovornog urednika u vreme čuvenog Božidara Bogdanovića, a ja sam sre godinu dana kasnije, posle  odslušane treće godine prijavio na konkurs “Večernjih novosti”. (Inače, za to je više nego zaslužan moj brat Vladimir, jer je on slučajno kupio “Novosti” jedne večeri kad se vraćao kući, pa me je posle nekoliko puta podsetio da ne zaboravim da pošaljem prijavu, uz koju su tražili da ukratko napišemo i šta mislimo o “Večernjim novostima”.)

Fakultet sam završio petnaest godina kasnije, ujesen 1987. godine, kad sam iz “Duge” prešao u “Borbu” za zamenika šefa Deska.

Šef mi je bio Manojlo “Manjo” Vukotić!

(18. decembar 2018.)