Beleške o Časlavu i ”Dadici”

”Daki, umro Čaki”, vest o smrti njenog svekra Časlava Jovanovića javila mi je Ljubinka Jovanović, devojačko Jovanović, udovica mog najboljeg druga iz mladosti Dragana ”Dadice” Jovanovića.

Telefon je dugo i uporno zvonio, što u mojim godinama može da znači samo jedno – neko više nije među nama! Kad se oporave od prvog šoka ako je smrt došla iznenadno ili obave sve poslove oko ispraćaja pokojnika i obaveštavanja rodbine kad se takav ishod danima očekuje, ukućani i najbliži počnu da se prisećaju kome još treba da jave i vest i vreme i mesto sahrane. Pri tome su im posebno važni oni za koje se zna da će hteti i moći da jave i nekima sa kojima oni više nisu u kontaktu ili ”imaju stari broj” ili će se setiti i nekoga na koga su oni potpuno zaboravili.

Ne raduje me činjenica da veoma često u sličnim situacijama neki moji prijatelji, poznanici, komšije… računaju da ću ja baš tako da postupim i da ću vest o nečijoj smrti prilično da proširim, uključujući i nekoliko redova koje ću o tome da napišem za novine, što je Raša Popov u pogovoru za moju knjigu “Sa Beogradom na ja” morao da primeti:

Ništa teže od praćenja pulsa jednog velegrada kakav Beograd jeste. Mrđen ga   je našao najpre u vekovnim tradicijama Beograđana, još iz vremena dok su bili samo malovarošani. Pre sto godina u Knez Mihajlovoj je jedan stolar držao radnju sa simboličkom firmom „Krst i kolevka“. Tesao je sanduke i deljao kolevke. Za poslednji čovekov dah i za prvi jecaj. (…) Kadgod se rodi neki novi Beograđanin, Ivan Mrđen kao veoma važne javlja podatke o njegovoj dužini (55 cm) ili težini (3.347 grama). Osim ljuljanja kolevki u piščevoj okolini s neumitnom redovnošću se oglašavaju pogrebna zvona. Kadgod mu umre koji prijatelj, iz mladosti ili iz poznijeg života, naš hroničar to javlja kao usudno važnu vest. Što ona i jeste.

Kad je umrla gospođa Kaća Restak, penzionerka koju godinama zna iz kafane „Palilula“, Mrđen evocira njen osećajni život. Ona je bila junakinja jedne (beo)gradske romanse. Na ručak i na čašu dobrog vina dolazila je sa svojim prijateljem Boškom. S njim se volela kad su bili mladi, a kad je on postao udovac Kaća i Boško su se zbližili i postali nerazdvojni. Kad umre nama nepoznata gospođa Višnja Luković, Mrđen nam to javlja kao važnu vest. I jeste važna, kao što je važna i relativno rana smrt njegovog prijatelja Branka Arbutine i brata Vladimira. A sa novobeogradskog groblja jednog su dana ispratili druga kome su tepali „Gušter“ i „Crna Guja“, a koji se slučajno zvao Slobodan Milošević.

Raša je propustio da pomene da sam u junu te iste 2009. godine, pre nego što su umrli moj brat Vlada i kum Branko, izgubio i najboljeg druga iz mladosti – Dragana „Dadicu“ Jovanovića. A sada, pet i po godina kasnije, javljaju mi da je umro njegov otac Časlav!

Govorio sam na Draganovoj sahrani, pokušavajući da ispunim makar deo najbesmislenijeg obećanja koje sam ikad dao, obećanja za koje sam se iskreno nadao da ćemo ga nas dvojica, u dubokoj starosti, jednostavno zaboraviti… Kad je desetak godina pre toga umro Milorad Stojanović „Grof“, naš drugar iz Građevinske tehničke škole, sa kojim je „Dadica“ u to vreme radio u preduzeću “Tehnika”, zamolio me je da napišem oproštajni govor, koji je on pročitao kraj otvorene rake. Sedeli smo posle toga u poznatoj kafani “Zapis”, tamo sa gornje strane groblja, Dragan, njegova supruga Ljubinka, naš drugar Velja Vejinović i ja i čudom se čudili koliko smo piva, uglavnom nenamerno, svi mi, pa čak i Ljubinka, prosuli po stolu. O tom događaju, kad je ispalo da i „Grof“  pije sa nama, Dadica, Velja i ja smo veoma često pričali kad smo želili da dokažemo da između dobrih ljudi neka veza ostaje i posle nečije smrti…

Tada je Dragan u šali rekao da će on umreti u avgustu, kad budu velike vrućine, a mene je naterao da mu svečano obećam da ću kraj njegovog groba govoriti najmanje sat i po, dodavši: “Da još neko pođe sa mnom tamo gore, znaš da nikad nisam voleo da putujem sam”. Posle smo nas dvojica to ponovili bar dvadeset puta, mada smo vremenom smanjili vreme ovog mog “obaveznog sastava” na samo 45 minuta…

Iz „Zapisa“ je i priča posle sahrane našeg školskog druga Milana Marjanovića „Buđonija“ jednog ledenog februarskog popodneva, kad smo se kroz smetove probijali sve do gornje ograde u Severnom bulevaru. Tamo je kod otvorenog groba jedan njegov kolega, uviđavan neki čovek, umesto pripremljenog govora samo rekao „hajde da dvadesetak sekundi ćutimo i neka se svako za sebe seti nekog trenutka kad mu je bilo najlepše sa pokojnim Milanom“. Tako je i bilo, da bi mi tri sata kasnije kad smo nas nekolicina školskih drugara baš popili, „Dadica“ tiho rekao: „Daki, meni je sad najlepše sa pokojnim Milanom!“.

„Dadica“ je umro u petak 12. juna 2009. godine i sahranjen je tri dana kasnije na “Lešću”… Bilo je veoma toplo, ja sam uspeo da bez prestanka govorim petnaestak minuta, ne sluteći da ću u naredna dva meseca na sličan način da se oprostim i od mog Vlade i od Dadinog i mog najboljeg druga Branka. Danas shvatam da se obistinilo i to – „Dadica“ nije otputovao sam!

Na jednoj našoj zajedničkoj fotografiji pri kraju drugog razreda Građevinske škole, iz juna 1966. godine, pred nekadašnjom Saveznom skupštinom snimljeni smo „Dadica“, već pomenuti „Buđoni“, Mihailo Đorđević „Čikita“, Vukman Knežević „Crnogorac“, Petar Trkulja „Gibon“, Branko Đurić „Đura“ i ja. Na dan „Dadicine“ sahrane još nas je bilo za jedan više među živima, iako je on požurio da se pridruži  Peri i Milanu, što me je opomenulo da možda i nije najpametnije da baš do kraja ispunim ono obećanje o govoru od 45 minuta.

Godinu dana kasnije napisao sam da mnogim ljudima ne dođe na sahranu ni trećina ljudi koliko se nas u subotu 29. maja 2010. okupilo na Lešću na jednogodišnjem pomenu Draganu Jovanoviću, uz komentar moj kuma Velje Vejinovića (takođe drugara iz Građevinske tehničke škole u Hajduk Stankovoj):

– Bili na četrdeset dana, bili za pola godine, evo nas opet, sve se nadamo pojaviće se odnekud Dadica i reći da se “samo zezao”.

Ne da mi se da pišem o Časlavu, točak uspomena stalno se vraća na Dragana, na proleće 1966. kad sam prvi put ušao u njihovu kuću, na leto iste godine kad smo zajedno letovali u Baškoj Vodi i potom ga u Beogradu ja pripremao za njegove popravne ispite iz nacrtne geometrije i geologije. Tada sam upoznao njegove roditelje, majku Dušanku i oca Časlava, koji ni po čemu nisu bili par, ni u čemu saglasni, osim u preteranom popuštanju hirovima svog jedinca. Nama, njegovim drugarima, odraslim u potpuno drukčijim uslovima, uglavnom nametnutim od strane strogih očeva, koji su manjak autoriteta nadoknađivali dosadnim insistiranjem na pravdi, redu i čestitosti, bilo je prilično neprijatno kad bi „Dadica“ u pola noći probudio Dušanku da nam sprema gibanicu ili kad bi vikao na Časlava, a povremeno i dizao ruku na njega, najčešće zbog para koje su njemu uvek „ostale u drugim pantalonama“.

Časlavov tvrdičluk bio je više nego poslovičan, od anegdota o tome kako bi panično izlazio iz tramvaja kad bi neko od nas izmenjenim glasom viknuo „karte na pregled“ do pojedinačnih slučajeva kad bi nekoga od nas nasamario da nešto dobije, ne po nižoj ceni, nego uglavnom – besplatno. Mene je godinama vukao za nos oko para za dva kompletna automobilska točka (gume sa felnama) sa nekog „tristaća“, koje sam ja peške vukao od Bubanj potoka do Čukarice a on mi obećao da će da ih proda nekome u Mislođinu kod Obrenovca, a našem drugaru Ivanu Lukoviću „Guzičaru“ nije hteo da plati automat za vrata koji je ovaj ukrao sa ulaza na Rudarski fakultet, čak ni kada su počeli da mu premeštaju stvari iz sobe u kuhinju i iz kuhinje u sobu.

I dok su Jovanovići živeli u zajedničkom stanu u Dalmatinskoj (druge dve sobe koristila je porodica Trninić, Boža i Olgica sa ćerkom Miricom), i kad su se preselili u svoju kuću iznad „Kluza“, i kasnije kad su napravili vikendicu na Dušankinoj očevini u Mislođinu… Časlav ne bi propuštao priliku da se pridruži Draganovim drugovima i da zapodene nekakav razgovor. Vremenom smo svi mi naučili da on za svakog od nas ima samo po jednu priču, za koju bi uvek našao načina da je ispriča. Tako je meni, jer sam po njegovom mišljenju bio „načitaniji“ – gotovo svaki put kad bismo se sreli prepričavao manje poznat i manje izvođen komad Branislava Nušića „Običan čovek“, valjda iznenađen ćinjenicom da sam ja tačno znao o čemu se radi u toj dosta tankoj priči o zameni identiteta.

Drugi njegov „obavezni sastav“ kad sam ja u pitanju bilo je podsećanje na jednu novogodišnju noć, kad me je pijanog smestio u krevet sa njihovom nešto starijom rođakom Snežanom, koja je još tada imala svoj stan u kući njegove braće Zvonka i Vlajka na Topčiderskom brdu, ali i nadimak „Debela“, što je, po Časlavu – posebno u godinama kad ja nisam imao ni stan, ni stalnu devojku – bila „propuštena dobra prilika“. Takva njegova provodadžisanja imali su priliku da odbiju i ostali naši drugari, da bi kasnije, kad god bi ga sreli, morali da istrpe i njegov komentar „baš šteta što mene nisi poslušao“.

Nepravedno je nečiju ličnost svesti na jednu knjigu ili dve, tri priče, pa bi verovatno svi oni koji su bolje poznavali Časlava Jovanovića (Babušnica 1926 – Beograd 2014) mogli da mi zamere na takvom pojednostavljivanju njegovog života, gotovo do krajnjeg pitanja „a što si ga uopšte pominjao“. Sigurno je da bih o Časlavu mogao još ponešto da napišem, ali je takođe sigurno da ni ovoliko ne bih učinio da nije u pitanju bolna činjenica da sa njegovom smrću više nema nikog na stepeniku ispred moje generacije. On je poslednji od naših roditelja koji je, prkoseći godinama, bolestima i životnim nedaćama, odbijao da ispoštuje ono „neka ide po redu“, što je, ruku na srce, najnepoštovanije životno geslo, jer je red kojim smrt kuca na naše prozore nešto apsolutno neuklopljivo u bilo kakva pravila. Umrli su Mirini i moji roditelji, nema već dugo roditelja svih naših vršnjaka, kumova, školskih drugova i prijatelja, ali su zato mnogo pre nekih od njih, a posebno Časlava,  ovaj svet napustili Dadica, kum Branko, Mirina kuma Nada Ilić, Miodrag Lale Vasić i njegov brat Mihajlo, braća Milovan i Dušan Jauković, već pomenuti Slobodan Guja Milošević, moj brat Vlada…

Sreća je što su sva naša deca još živa i zdrava i što tu nije bilo nikakvih „preskakanja“. Valjda bi i Koscu bilo tužno da je zahvatio i sa te livade dok god mu je izmicao Čaki!

(Neobjavljen tekst, napisan 25. oktobra 2014. godine)

Čim sam na platou ispred kapele na groblju Lešće ugledao Mirinu i moju kumu Spomenku, udovicu našeg kuma Branka Arbutine, shvatio sam da o Časlavu Jovanoviću nisam morao da pišem zbog toga što je on bio „poslednji na stepeniku ispred moje generacije“, jer je još živa njena majka Mica, ali i da bi ova moja hronika o nestajanju bila neuverljivija da sam prećutao smrt čoveka, koji je bitno uticao na onaj deo mog života kad sklapamo drugarstva i prijateljstva za sva vremena. Zato je i priča o njemu, u stvari, još jedna priča o mom najboljem drugu „Dadici“, sa kojim sam drugovao od proleća 1966. do juna 2009. godine, o čoveku sa čijim odlaskom se još nisam pomirio.

Kako ja, tako i pedesetak ljudi koji su danas došli da isprate najstarijeg Jovanovića. Zato sam, kad me je „Dadicina“ udovica Ljubinka kasnije na ručku (u restoranu „Etno kuća“, nedaleko od groblja) zamolila da „kažem par reči o Čakiju“ – više pričao o njegovom sinu Draganu, sam na sebe ponosan zbog redova koje sam ispisao u subotu. Tom prilikom sam morao da kažem i da sam se iskreno obradovao kad sam shvatio da sam pogrešio, misleći da na ovoj strani svemira više nema nikog od roditelja Dadicine i moje  generacije, jer je majka kume Spomenke, gospođa Milica Svirčev, nedavno napunila devedeset godina i još ne misli da se pridruži svom suprugu Žarku na malom groblju kraj Hariševe kapele na Gardošu.

On je sahranjen je u četvrtak 9. oktobra 2008. godine, a dan kasnije u „Blicu” je objavljen moj komentar da „o nekim ljudima saznamo više na dan njihove sahrane nego za svo vreme koliko smo ih poznavali ili bili u kontaktu sa njima”.

„Gospodin Žarko Svirčev (81) otišao je pre dve decenije u penziju kao običan knjigovođa, potom se još nekoliko godina privatno bavio ovim poslom, da bi juče bio sahranjen u porti Hariševe kapele na Zemunskom groblju, posle opela koje su služili jedan vladika (Filaret), dekan Bogoslovskog fakulteta Radovan Bigović i najbolji crkveni hor koji sam ikada čuo. Izgleda da sad gore na nebu Sveti Petar i gospodin Žarko svode njegovo lično knjigovodstvo, pokušavajući da utvrde kome je sve od crkvenih velikodostojnika on pomogao, učinivši da izgledaju skromniji, bolji i lepši nego što su zaista bili.”

Baš u to vreme, u oktobru 2008. godine, objavljena je i knjiga o sticanju navike nestajanja, koju mi je nedavno poklonio Mića Vujanić, iz koje me danas prepoznaju stihovi Lazara Božovića:

Ima staza što put groblja vodi

Mnogo puta njom sam koračao

Istina je kad se čovjek rodi

Kao da je odmah na tu stazu stao. 

(Neobjavljen tekst, napisan 27. oktobra 2014. godine)

Danas bi, da nije požurio da pregrađuje i malteriše oblake, moj drug Dragan „Dadica“ Jovanović napunio 65 godina i stekao uslov za odlazak u penziju. Staračku, pošto teško da bi nakupio godine radnog staža, jer najveći deo života nije ni imao bilo kakav registrovan posao, mada se, s druge strane, stalno trudio da ostavlja utisak prezaposlenog građevinskog preduzimača. To mu je uspevalo ili otezanjem i razvlačenjem svega što je radio na najveći mogući broj dana i radnih sati ili odbijanjem poslova za koje je znao da ih ne može obaviti valjano, na vreme i bez radnika koji bi se sa sve dužih pauza za doručak vraćali vidno veseliji, tako što bi dao nerealnu ponudu o kojoj je potom danima „pregovarao“.

U tim natezanjima oko rokova i para mnogo puta bi mu „naručilac posla“ bio naš zajednički prijatelj, moj kum Branko Arbutina „Albanac“. Pregovore su započinjali mesecima pre nego što je Branko planirao da nešto uradi, njegovom kao usputnom izjavom „trebalo bi da uskoro“ (nešto pregradi, zatvori, okreči, promeni…), da bi potom „Dadica“ učestao dolaske u radionicu za umetničko uramljivanje „Arbutina“ u nekadašnjoj Kosmajskoj ulici (danas Maršala Birjuzova), pa bi priču o tom novom „poslu“ nastavljali i u nekoj od obližnjih kafana, obično s ishodom da će „sutra o tome ozbiljnije razgovarati“.

Kad bi zaista došlo vreme da se to pregradi, zatvori, okreči, promeni… njih dvojica bi se veoma brzo dogovorili, posle čega bi počeo drugi čin njihove zajedničke dramatične komedije ili komične drame, kako se već kome sviđa. Branko se žalio da je Dadica – iako mu je zaračunao mnogo više nego što taj posao sve sa materijalom i „rukama“ zaista vredi – neozbiljan, da fušeri, da ne poštuje dogovorene rokove, da mu stalno nešto fali, jednom rečju da ga „zeza u zdrav mozak“. „Dadica“ je na sve to odgovarao da je „samo budala mogla da pristane da tako veliki posao uradi za toliko malo para“, da mu avans nije dovoljan ni za materijal, da ljude mora da drži na lokacijama gde će moći nešto da zarade… Na kraju, kad je to oko čega su se tom prilikom natezali nekako urađeno, obojica  bi svečano izjavili „sad sam radio s njim i nikad više“. Do prve sledeće prilike!

O tom njihovom večitom nadmudrivanju napisao sam nešto u svojoj kolumni u ” Blicu” u ponedeljak 18. jula 2011. godine:

Na današnji dan, 18. jula 2009. u 54. godini umro je moj brat Vladimir. Ranije istog dana, za njegov 59 rođendan, poslednji put sam video mog kuma Branka Arbutinu Albanca, koji je preminuo u avgustu. Početkom juna te godine i kum i ja izgubili smo našeg najboljeg druga Dragana Jovanovića, koji takođe nije dočekao da navrši šest decenija života. Njih dvojica su više od četvrt veka igrali jednu posebnu, samo njima dokučivu igru: Branko bi, kad god bi imao kakve radove u stanu, radnjama ili vikendici prvo kao tražio majstore, a onda bi se na kraju pogodio sa „Dadicom“. Posle je kum danima kukao kako mu je sve “isfušereno” i skupo naplaćeno, a ovaj drugi okolo pričao kako se prešao što je uopšte prihvatio “tako veliki posao za male pare”. Ovih dana, čujem, Brankova ćerka Ljubica čeka treće dete, pa preuređuje stan. Posle desetak razgovora sa raznim preduzimačima, angažovala je – Draganove sinove Sašu i Borka!

„Sad smo radili s njim i nikad više“, rekla je moja Mira u leto 1998. godine, kad nam je Dadica završio izlivanje temelja i prve ploče za našu novu kuću u Ulici Vladimira Gortana, na šta nam je otišao najveći deo para koje smo odvojili za njenu izgradnju, prebacujući i sebi i meni što nismo sve prekinuli još onog dana kad se u početku tih radova urušio najveći potporni zid. Za razliku od kuma Branka, mi smo ostali dosledni u takvom stavu, iako smo narednih godina imali još mnogo radova na podizanju, sređivanju i prepravljanju tih tri stotine kvadrata novog stambenog i životnog prostora, pa smo se uglavnom natezali sa nepoznatim preduzimačima i majstorima, rizikujući da „Dadica“, kad bi povremeno navratio, sve to oceni sa „koja budala vam je ovo uradila“ i „za te pare ja bih…“.

Sudbina je htela da jedan od poslednjih poslova koje je on uradio ipak bude u našem dvorištu. Kad smo se dogovarali o sređivanju krova na staroj kući, „Dadica“ je dao, bar se nama tako učinilo, sasvim solidnu cenu i rok, ali nije verovao da će Mira istrajati na uslovu „bez pića u dvorištu“. A kad nije bilo rakije i piva, ne samo da nije bilo moguće otezanje posla već su majstori požurili da ga što pre obave, pa je sve umesto za tri obavljeno za jedan dan, zbog čega je Dadica kad sam mu predveče, kad smo seli da nešto i popijemo, pružio dogovoreni iznos, pola vratio, rekavši: „Neka, Daki, mnogo je“!

Hteo sam da odmah pozovem kuma i da ga pitam „šta je s „Dadicom“, da nije bolestan“, pa da kao razloge za moju sumnju navedem što je uradio posao pre roka i još nije hteo sve da naplati, više da bih njega zadirkivao, ali smo te prijatne junske večeri nas dvojica malo više popili, pa sam sve ostavio za neki od narednih dana. A onda me je u petak 12. juna 2009. godine oko dva popodne nazvao Branko i jedva izgovorio: „Daki, umro Dadica“.

Govoreći na Dadicinoj sahrani, nisam sa prisutnima podelio ovo moje sećanje na naš poslednji susret, možda i zbog toga što sam želeo da uspomenu na „mog najboljeg i jedinog druga“ trajno sačuvam kroz njegovo najbolje izdanje.

”Govorio si da ’urađenom poslu mane nema’. Jednom si mi objasnio onu građevinarsku logiku da se greške prilikom zidanja ispravljaju kod malterisanja, da greške malterisanja popravlja moler, a  ako nešto i posle molera ostane neravno da tu treba – okačiti sliku! Ironija je sudbine, dragi naš Dadice, da Te je srčana kap pogodila baš u trenutku kada si sa svojim kumom Borkom nameštao neke slike. Ima neke simbolike u tome, jer u tom trenutku Ti si za sva vremena popravio sve što si činio i sve što si radio, ostavivši iza sebe lepe i besprekorno ravne zidove na koje ćemo mi kačiti slike naših sećanja na Tebe…” – rekao sam, između ostalog, na Lešću 15. juna 2009. godine, pokušavajući da bar donekle ispunim besmisleno obećanje da ću na njegovoj sahrani govoriti četrdesetpet minuta.

Nekoliko meseci kasnije slučajno sam našao pesmu koju sam napisao 4. novembra 1966. godine i bilo mi je zaista krivo što se tih stihova nisam setio dok sam sastavljao taj moj čuveni govor, ne toliko zbog dodatnog vremena kojim bih držao pažnju okupljenih kraj njegove rake, koliko zbog posvete ”Mom najboljem i jedinom drugu iz školskih dana za 17. rođendan”. Danas, skoro pola veka kasnije, ta jednostavna rečenica opravdava i kitnjasti stil, i nategnuti akrostih, i naivna mladalačka uverenja o večno plavim horizontima, pa i činjenicu da je to jedina pesma u mom životu koju sam posvetio nekom muškarcu.

Srebro i zlato poklon su onog ko ima para

Reči tople poklon su onog ko zna da voli

Eho tih reči ponekad i boli

Ćutimo druže, a znamo sve.     

Ako danas i ne valja nam, druže,

Novo svako sutra doneće nam ruže.

Tada će opet zasjati sunce

Iskreno, toplo, veliko naše

Radost će teći umesto krvi

Opet sve prepreke pred nama paše.

Đerdani niske osmeha tvojih

Elektricitet bruji osećanja mojih

Na svakom mestu, u svakom trenu

Druže moj najbolji, s tobom sam ja.

Ako stvari nekad i loše krenu

Naše drugarstvo to ispravit’ zna.

Dugo, dugo još želim

Asfaltom grada našeg da rasipamo ljubav

Dugo, dugo još želim

Osmesima  našim da krasimo horizont plav.

Iole oštriji kritičar bi ovo stihoklepstvo svrstao u treš poeziju, neki savremeni analitičar bi možda sve objasnio „potisnutom gej prirodom autora“, mnogima bi sve bilo smešno, a meni se i sada čini da je u tih dvadeset stihova sadržana iskrena zahvalnost za drugarstvo, pažnju i privrženost koju sam u to vreme osećao, po prvi put u životu, u društvu blesavog i hirovitog Dragana Jovanovića „Dadice“.

Pre njega nisam ni imao prave drugove. Možda je bilo i rano za iskreno drugarstvo, možda sam u osnovnoj školi ipak bio suviše veliki „štreber“ da bi se bilo ko vezao za mene, možda je činjenica sa su Franja Filipović i Zoran Smartek „Smaja“, koji su mi bili drugari u sedmom i osmom razredu, otišli u gimnaziju na čemu sam im ja, kao učenik Građevinske tehničke škole, otvoreno zavideo, možda je prva godina u srednjoj školi bespovratno izgubljena u raspadnutom odeljenju iz koga je svega nas sedmoro prešlo u drugi razred, možda sam ja, bežeći iz kuće i od pažnje mojih roditelja, prvi put osetio toplinu doma na najgorem mogućem mestu, u zajedničkom stanu na prvom spratu u Dalmatinskoj 29, koji su „Dadicini“ roditelji delili sa Trninićima, možda se tu siromašnom čukaričkom dečaku otvorio jedan novi i drukčiji Beograd, možda je on bio mirođija u svakoj čorbi koju sam pokusao u vreme produženog puberteta, možda…

Ako sam u novembru 1966. godine imao hrabrosti da to što osećam izrazim stihovima, zašto bih se danas, kad su iza nas sva naša „novo svako sutra“ i kad znamo koliko nam je ruža doneo taj naprasno prekinuti životni niz, ustručavao da te svoje rime okačim na lep i besprekorno ravan zid sećanja na mog najboljeg druga za sva vremena.

Srećan ti 65. rođendan Dado!

(Neobjavljen tekst, napisan 4. novembra 2014. godine)