Vreme je za dearkanizaciju sporta

Ne događa se često da analitičar određenih pojava i zbivanja ima priliku da prostim nabrajanjem događaja i nekih nesuvislih neveštih reagovanja na njih dobije tekst kome gotovo ne treba nikakva dodatna sinhronizacija i doterivanje.

Izgleda da su se stvari u ovdašnjem sportu dosta približile nekom virtuelnom dnu, kad je to postalo jasno i propagandistima po sportskim listovima i redakcijama, koji bi u svojoj nemoći da razumeju osnovne procese najradije digli ruke od svega.

I to uglavnom čine, napadno prepuštajući neke aktuelne teme novinarima koji prate politička i društvena zbivanja, a sve češće i crne hronike, dok se oni sami kao bave sportskim aspektom zbivanja, krijući se iza fraze «to nema nikakve veze sa sportom». Realno gledano, mafijaško ubistvo još jednog predsednika superligaškog fudbalskog kluba, rasistički ispad prema domaćem fudbaleru u Čačku i nacionalističko orgijanje prema gostima iz Novog Pazara u Beogradu, sve do suludih pretnji košarkašu Milanu Guroviću koga je baš takva pamet donedavno kovala u zvezde, a sve zbog tetovaže koja «zna se koga» iritira… jesu događaji koji nemaju mnogo dodirnih tačaka sa sportom, ako se on posmatra u nekom svom izvornom i čistom «više, brže, bolje» obliku. Međutim, kako takvog sporta u nas, jednostavno, nema, svi ti ekcesi postaju prirodno stanje stvari u ovdašnjem kriminalizovanom i dezorijentisanom sportskom ambijentu, pa čak i njegovo osnovno obeležje.

Drugim rečima, pokazuje se da je gola sila nešto što se toliko infiltriralo da se postepeno i institucionalizovalo kao pravilo ponašanja, a za to propagandisti po sportskim listovima i redakcijama i njihovi tobož zabrinuti sagovornici iz sportskih foruma i klubova nemaju nikakvo objašnjenje. Pre svega, zato što u našoj sportskoj javnosti ne postoji nikakva volja, ni spremnost, pa ni obična ljudska hrabrost, da se izvrši dearkanizacija ovdašnjeg sporta, od predsedničkih i ostalih važnih fotelja do ludaka na tribinama. Dearkanizaciju treba shvatiti kao raskid sa politikom sile, pritisaka i diktata, koja ne preza ni od fizičkog maltretriranja i ukllanjanja svih koji se nalaze na putu toj otuđenoj moći.

Željko Ražnatović Arkan je već pet godina mrtav, a njegovim ubicama su tek nedavno izrečene prvostepene presude, sa kojima nisu bili zadovoljni ni tužilac, ni odbrana optuženih. Njegov život je na ovim prostorima odavno feljtoniziran i prilagođen za legendu, paralelno sa stvaranjem najveće zvezde ovdašnjeg folka od njegove udovice i njenih sladunjavih pesmica, a posledice svega toga će se još dugo osećati i u politici, i u odnosima sa okruženjem, i na planu sistema vrednosti koji se nameće mladim generacijama…

Međutim, teško da će u bilo kojoj oblasti ti njegovi tragovi biti tako duboki i odolevati tako dugo kao u sportu, jer su njegove «tekovine» u međuvremenu prihvaćene kao osnovni obrazac ponašanja u mnogim sredinama. Bez obzira što to niko neće priznati, već će naivno tvrditi da je reč o sopstvenim rešenjima, arkanizacija je zacarila od rukovođenja klubom i njegovim finansijama, preko «stvaranja» takmičarskih rezultata, sve do organizovanja navijačkih grupa za pritisak…

Iz tog ugla gledano, moguće je i aktuelne crnohroničke događaje u našem sportu posmatrati kao oblike ponašanja koje je simbolizovao pokojni Ražnatović, posebno ubistvo Gorana Mijatovića, predsednika Fudbalskog kluba  «Bežanija».

– Mijatović je deo svog novca uložio u srpski fudbal i niko nikad nije proverovao odakle mu te pare. On je pričao da je to novac od kladionica i kockarnica  i da želi da decu skloni sa ulice od droge i kriminala. To je bila šarena laža, jer je on ulaganjima u «Bežaniju», koju je ekspresno doveo do Super lige, «oprao» pare od klasičnog kriminala i droge, izjavio je dan nakon njegovog ubistva sagovornik «Blica» iz vrha srpske policije. Taj sagovornik je objasnio pojam «fudbalska mafija», navodeći da «u tom poslu ima svega, od nameštanja utakmica, milionskih transfera igrača, kladioničarskih uloga, pranja novca…», odnosno da su «pripadnici najorganizovanijih kriminalnih grupa odavno u sve to upleli svoje prste i sada dolazi do borbe za primat, do neraščišćenih računa».

Serija ubistava «ljudi iz fudbala» počela je 1995. godine, kad je ubijen vlasnik FK «Zvezdara» Miša Nikšić. Tri godine kasnije na sličan način je život izgubio Jusuf Bulić Jusa, vlasnik FK «Železnik». Početkom 2001. u taj niz je uvršten i Željko Ražnatović, tada prvi čovek FK «Obilić». Iste godine likvidirani su i Radoslav Trlajić, tada predsednik FK «Bežanija» i Branislav Trojanović, predsednik FK «Zvezdara». Tome, na neki način, ttreba dodati i ubistvo Branka Bulatovića, generalnog sekretara Fudbalskog saveza, pa i samoubistvo Mika Brašnjevića, predsednika OFK «Beograda», koji se u to vreme nalazio u zatvoru zbog sumnje da je pripadao «stečajnoj mafiji».

Bilo bi pogrešno, na osnovu prvog utiska, reći da je reč samo o nekoliko klubova sa beogradske i sportske periferije, jer su svi ti klubovi preko noći postajali «jaki prvoligaši», a «Obilić» je čak u sezoni 1997/98 bio i državni prvak. Ražnatović je te godine različitim pritiscima na protivnike i sudije jedan osrednji fudbalski ansambl promovisao u šampiona, uz prećutnu saglasnost ljudi iz najjačih ovdašnjih klubova. Da su znali sa kim imaju posla potvrdili su te godine i «Crvena zvezda» i «Partizan», prvi tako što nisu hteli da koriste svlačionice na stadionu «Obilića», a drugi sramnom utakmicom u kojoj za čitavo poluvreme nisu ni jednom šutnuli loptu ka golu «vitezova». Ostali nisu imali tako velike ambicije, ali su, koristeći iste metode zastrašivanja i korumpiranja, svoje klubove uveli u najviši rang takmičenja.

Nevolja je, međutim, što još mnogo takvih «gazda» postoji i vedri i oblači u ovdašnjem sportu, ne samo u fudbalu i ne samo u prvim ligama, što su najčešće oni sinonim za razne «vruće terene» i «izuzetno teška gostovanja» o čemu pišu sportski propagandisti. Nije tajna da i protivnici i sudije u takvim okolnostima pribegavaju različitim oblicima dodvoravanja, pa je tako i nastala čuvena formula «tri za tri», gde se klubovima sa takvom reputacijom njihovih čelnika prepuštaju bodovi na njihovom terenu, pa onda, kad domaći pobede, propagandisti pišu o «fer i korektnoj utakmici, uz dobro suđenje». Dearkanizacija na toj ravni zbivanja u ovdašnjem sportu je nešto što se ne može izvesti kriminogenim metodama, jer, po pravilu, sa prljavom vodom «ode i dete», pa tako danas više ne postoje ni «Zvezdara», ni «Železnik», «Obilić» je pred vratima ispadanja u trećeligaško društvo, a upućeni tvrde da ni «Bežanija» neće još dugo biti «otkrovenje našeg fudbala».

Drugo važno područje Arkanovog nasleđa u ovdašnjem sportu su navijačke grupe, sada već kao osamostaljene forme delovanja, pri čemu ono što oni čine sve više nema nikakve veze ne samo sa sportom, već ni sa klubom iza čijih boja i znamenja se oni okupljaju. U tom smislu je posebno zanimljiva grupa navijača Fudbalskog kluba «Rad», koji su povezani sa čitavim nizom incidenata i događaja, koji nemaju nikakve veze sa utakmicama ovog kluba. Takvu ocenu ne menja ni skandal prilikom nedavnog gostovanja FK «Novi Pazar» na njihovom stadionu, kad je zbog skandiranja «Nož, žica, Srebrnica» i «Srbija Srbima, napolje sa Turcima» privedeno devedeset huligana, jer su i u «Radu» shvatili da ih se sve to ne tiče, pa tako utakmica nije ni prekidana, dok je policija hapsila izgrednike.

I incident u Čačku, gde su navijači sa «kju kluks klan» kapuljačama i američkim južnjačkim zastavama poručivali domaćem igraču, tamnoputom Majku Tamvanjeri iz Zimbabvea «idi odavde, jer te ovde niko ne voli» – pokazuje da delovanje navijačkih grupa ima sve manje dodirnih tačaka sa klubom, u čije ime se to navodno čini. Nadležni fudbalski organi su bržebolje kaznili «Borac» sa dve utakmice igranja bez publike, ponajviše u strahu od evropske fudbalske asocijacije koja je ove sezone u prvi plan istakla borbu protiv rasizma na stadionima i koja bi zbog ovakvog incidenta mogla da kazni i naš savez, pa i reprezentativne selekcije. Time se pokazalo da na otuđenu silu sportski organi reaguju koliko toliko energično, tek kad su suočeni sa višom silom i kad su ugroženi neki «viši interesi».

Zbog toga ne treba očekivati nikakvu reakciju košarkaških organa posle uvredljivih grafita koji su osvanuli na ulazu zgrade u kojoj živi košarkaš «Crvene zvezde» Milan Gurović i u kojima nije teško prepoznati rukopis «navijača» Košarkaškog kluba «Partizan», sa kojima se veče pre toga Gurović sukobio prilikom derbija u hali «Pionir». Međutim, čak i ako «Partizan» prođe bez ikakve kazne, ovo je još jedan primer koji pokazuje da su osionost i bahatost pojedinaca i čitavih navijačkih grupa usmereni prvenstveno protiv klubova čije se boje «vole kao oči svoje», jer je mržnja prema «svima ostalima» i «svemu različitom» utemeljena kao jedan od osnovnih principa okupljanja i delovanja tih grupa. Zato je drugi pravac dearkanizacije našeg sporta upravo u demilititarizovanju i pacifikovanju tih otuđenih siledžijskih grupa, jer za većinu od njih, kao pojedince, ako sačuvaju bar malo privrženosti sportu, ima neke nade, s obzirom da je reč o veoma mladim ljudima.

Ne treba očekivati da će propagandisti po sportskim listovima i redakcijama moći na ovaj način da sagledaju sva ova zbivanja i pronađu neku zajedničku odrednicu, oko koje bi mogli ne samo da naprave suvisli komentar, već i da predlože neke pravce delovanja onima koji se još kunu da im je stalo do ovdašnjeg sporta. Tome u prilog ide činjenica da su svi požurili da objave idiotska saopštenja navijačkih grupa iz Čačka i sa Banjice, koje su, pošto je sad to u modi, akciju policije protiv njihovog bezobrazluka povezali sa «nečijom željom da, uoči referenduma, pokaže kako funkcioniše pravna država». Kad se tako postave stvari, onda deluje sasvim «opravdano» to da su na Tamvanjeru ljuti zbog nekog promašenog penala (Čačak) ili da je vređanje gostiju iz Novog Pazara «dug za neprijatno iskustvo koje su poneli sa jednog od prethodnih gostovanja u ovom gradu» (Beograd).

Na tom nivou svesti i savesti se, po ko zna koji put, završava priča posle nekog incidenta koji je po svojoj brutalnosti prevazišao već uobičajene slike i prostakluke: svi izdaju nekakva saopštenja, tu i tamo neko pripreti sudom, nadležni obećaju «energičnu akciju» i – sve se zaboravi već sledećeg dana, jer stižu nove utakmice i nove prilike da svi zajedno pokažu da je sve po starom. Takav redosled događaja ne mogu da poremete ni pojedinačni «oštri komentari» razočaranih pojedinaca, jer su oni pisani tek da neko «isprazni dušu», a «mere» koje se predlažu su, kao što je rečeno na početku ovog teksta, samo odraz sopstvene i opšte nemoći da se stvari i sagledaju i poprave na pravi način.

U tom smislu ilustrativan je deo komentara «Grafiti van pameti», objavljenog u «Sportu» 20. oktobra 2006. godine. «I šta posle svega? Čemu sport? Čemu košarka? Čemu utakmice? Katanac na sve dvorane i stadione dok se ne dovedemo u red. A kad budemo imali ozbiljnu državu, kad se budu praznile tribine kao u Čačku, kad se kultivišemo kao nacija, onda ćemo, kao sav normalan svet, moći da gledamo utakmice i zaista uživamo u sportu».

(„Helsinška povelja“, oktobar 2006.)