Uvek će se naći neki idiot

“Smatram da u Srbiji nema rasizma, nego samo pojedinačnih slučajeva, protiv kojih se država svim snagama bori. U najvećem broju slučajeva reč je nacionalnoj, a ne rasnoj naterpeljivosti”, rekao je državni sekretar u Ministarstvu unutrašnjih poslova Vladimir Božović na nedavno održanoj konferenciji “Rasizam u Srbiji: Između odbijanja i posledica”, u organizaciji nedeljnika „Vreme“.

Sa te klackalice od „Srbi nisu rasisti“ do „uvek će se naći neka budala, koja će naneti štetu ugleda naroda“ nisu uspeli da siđu ni ostalu učesnici ovog skupa, možda i zbog toga što se više od dva meseca ovdašnja kompletna propagandistička mašinerija uglavnom na taj način upinje da minimizira oktobarsku bruku iz Kruševca i koliko toliko ublaži neminovnu kaznu od strane Evropske fudbalske asocijacije. 
Tako je i incident u Kruševcu 16. oktobra ove godine, kad je posle fudbalske utakmice mladih reprezentacija Srbije i Engleske došlo do tuče pojedinih igrača i članova stručnog štaba, a gosti se žalili i na uvrede na rasnoj osnovi, i ovom prilikom ocenjen kao „događaj koji šteti i baca senku na široko uvreženo mišljenje o srpskom narodu kao gostoljubivom i dobrom domaćinu“. To je već svojevrsno spuštanje lopte na zemlju u odnosu na jalove pokušaje udruženih propagandista po sportskim listovima, rubrikama i redakcijama, ali i kompletnog vrha ovdašnje fudbalske organizacije da makar na „ravne časti“ krivicu za horsko „hu-hukanje“ i oponašanje majmuna podeli sa  nesportskim reagovanjem engleskog reprezentativca Denija Rouza posle pobedonosnog pogotka za goste u poslednjim minutima utakmice, jer se tih dana činilo, posebno zbog burne reakcije na Ostrvu, da Fudbalskom savezu Srbije preti drakonska kazna.

Kad se pokazalo da je kazna koja je usledila tačno dva meseca kasnije daleko blaža (jedna utakmica bez prisustva publike, 80.000 evra u kasu Uefe, sa po dve do četiri utakmice za bilo koju selekciju kažnjeni igrači Ognjen Mudrinski, Goran Čaušić, Nikola Ninković i Filip Malbašić, a sa po dve godine zabrane rada kondicioni trener Andreja Milutinović i pomoćni trener Predrag Katić) kompletna mašinerija je prebačena na drugi kolosek uobičajenog trućanja o zakonskoj regulativi, strategijama i raznim akcijama sa ciljem da se  „formira nacionalna svest na nivou društva da je to neprihvatljivo ponašanje i da će biti sankcionisano ne samo krivčno-pravno, već i moralno”, kako je to i na pomenutoj koneferenciji istakao pomenuti državni sekretar Božović.
Sa njim se složio pomoćnik ministra sporta Dragan Atanasov: “Nisam sociolog niti filozof, ali znam osnovnu definiciju rasizma i našem narodu to ne može da se spočita. Ipak, pojave koje se dešavaju na fudbalskim mečevima zabrinjavaju. Dobro je što se posle incidenta u Kruševcu daleko više diskutije o tome, jer problem postoji. Naš zadatak je prevencija, a ne sankcija”.

U Srbiji možda rasizam nije izražen u meri koja bi bila zabrinjavajuća (u većini prvoligaških fudbalskih i košarkaških ekipa već godinama igraju i tamnoputi igrači, neki od njih su proglašavani za „igrače godine“ u svojim klubovima, na mečevima sa inostranim ekipama se publika posebno upozorava na moguče sankcije…), ali, s druge strane,  postoji jako izražena ksenofobija, koja se iz različitih razloga (raspad države u kojoj su živeli svi Srbi, ratovi, sankcije, bombardovanje u proleće 1999. godine, pritisci i ucene oko Kosova, evroskepticizam…) gotovo odomaćila kao prihvatljivo objašnjenje za različite oblike netrpeljivosti. To je ono što drsek Božović naglašava kad kaže da je „u najvećem broju slučajeva reč o nacionalnoj, a ne rasnoj naterpeljivosti“

Prema podacima MUP-a u preoteklih pet godina evidentirano je 246 krivičnih dela izazivanja nacionalne, verske i rasne mržnje, 11 dela povrede ugleda zbog nacionalne i verske pripadnosti i samo tri slučajeva rasne i druge diskrimanacije. Tu spadaju i 76 napada na Rome, 22 parole protiv Jevreja i jedna protiv Mađara u Novom Sadu, ali i podatak da je od pomenutih napada na Rome rasvetljeno tek nešto više od polovine – 39. Uz ocenu da se policija uglavnom bavi posledicama, dok se nadležni (ministarstva omladine i sporta, obrazovanja, zdravlja, sportski savezi, stručne asocijacije, mediji…) uglavnom bave istraživanjima i statistikom, te da je veoma malo konkretnih akcija za promenu stanja, i prusutnima na pomenutoj konferenciji su se daleko zanimljivijim učinila inostrana iskustva, koja je ovom prilikom preneo Deni Linč iz britanske antirasističke kampanje „Kick it out“.   

Fudbalski savez Engleske planira uvođenje tečaja o „britanskom kulturnom okruženju” za igrače koji dolaze iz inostranstva sa ciljem da se spreče incidenti na rasnoj osnovi, pa je u tom smislu po nalogu britanskog premijera Dejvida Kamerona, sačinjen  dokument pod naslovom „Inkluzija u engleskom fudbalu i anti-diskriminacioni akcioni plan”,  koji ima ukupno 93 tačke. Između ostalog u tom dokumentu se preporučuje svim klubovima da u ugovore igrača i menadžera uvedu obaveznu anti-diskriminacionu klauzulu. Neki klubovi već imaju slične interne dokumente, ali ne postoji opšti pravilnik po pitanju borbe protiv diskriminacije i rasizma u engleskim fudbalskim ligama. Linč je objasnio da se posebno radi i sa sudijama i da se uvodi „poravilo tri koraka“, kad na pojavu rasističkog ponašanja sudija kao „vođa utakmice“ može da na kratko prekine igru i zatraži da se javno upozore svi prisutni, potom da na pet do deset mnuta i prekine meč i izvede ekipe sa terena, a na kraju, kao treći korak, utakmicu definitivno završi pre isteka devedesetog minuta.
Ideja o tečaju za igrače došla je kao direktan odgovor na incident koji se desio prošle godine kad je napadač Liverpula Luis Suarez nazvao defanzivca Mančester junajteda Patrika Evru “negrito”. Suarez je pokušao da se odbrani tvrdnjom da je u njegovom rodnom Urugvaju to uobičajen izraz za tamnopute ljude i da se ne radi o rasnoj uvredi, ali disciplinska komisija FA nije prihvatila Suarezovu odbranu i kaznila ga je sa osam utakmica neigranja. Bivši kapiten Engleske i član Čelsija Džon Teri u septembru je kažnjen sa četiri meča suspenzije zbog vređanja Antona Ferdinanda iz Kvins Park Rendžersa na rasnoj osnovi. U ovom trenutku u klubovima Premijer lige više od 60 odsto igračkog kadra čine stranci, dok je u Čempionšipu (druga liga) reč o udelu od 20 odsto.
U takvoj situaciji sasvim je jasno da su se ovdašnji propagandisti i fudbalski zvaničnici uplašili posledica kruševačkog incidenta upravo što se sve dogodilo u susretu sa Englezima, ali i zbog tadašnjih izjava predsednika Uefe Mišela Platinija da je pred tom organizacijom velika i teška borba protiv rasizma na stadionima. Zato nije čudo ni što su se u pojedinim ovdašnjim medijima pojavile informacije da je Platini „nezadovoljan blagim kaznama“, koje su propagandisti odmah zatrpali pričom o navijačima ruskog Zenita iz Sankt Peterburga, koji su zatražili da iz tima budu
isključeni svi fudbaleri koji nisu beli i oni koji su homoseksualci.  Najveća navijačka grupa Zenita „Landskrona“ objavila je  proglas u kome se traži da „na teren izađe potpuno beli heteroseksualni tim“. Zenit je do letos bio jedini ruski tim koji nikad nije imao crne igrače, Tim su tada pojačali Brazilac Hulk i Belgijanac Aksel
Vitsel, dok je francuski vezni igrač Jan M’Vila odbio da pređe u Sankt Peterburg pošto je dobio pretnje smrću.

Klub je u vlasništvu državnog energetskog giganta „Gasproma“, a uprava je odmah objavila da podržava toleranciju i da bira igrače samo na osnovu sportskih mogućnosti, kao i da je klub posvećen „razvoju i
integraciji u svetsku fudbalsku zajednicu“ i da nema „arhaične stavove“.
Sad su svi pogledi ovdašnjih propadandista upereni ka Platiniju i evropskoj fudbalskoj kući, jer je „Gasprom“ jedan od najvećih sponzora najznačajnijeg Uefinog takmičenja, Lige šampiona, što – ako „Zenit“ ne bude ni opomenut – može da garantuje i stavljanje tačke na „slučaj Kruševac“. 
Kad god se neki incident digne na tako visok nivo, postanu još oporije reči menadžera engleskog premijerligaša Kvins Park Rendžersa Marka Hjuza, koji je u vreme „slučaja Teri“ izjavio da „rasizam nikad nećemo moći da iskorenimo iz fudbala, jer uvek će se naći neki idiot koji neće odustati od svoje namere“.

(„Helsinška povelja“, decembar 2012.)