Orlovi u kengurovoj torbi

Napisan ovako, bez navodnika, ovaj naslov je besmislen i kao prirodni fenomen, i kao metafora.

Sa navodnicima još bi i mogao da “prođe” u onom delu najneinventivnijeg korpusa propagandista po sportskim listovima, rubrikama i redakcijama, pošto njima i nije najvažnija logika, a pitanje “da li je to moguće”  postavljaju samo sa stanovišta činjenice da je (po ko zna koji put) “zec ostao u šumi”, a oni sve tako lepo pripremili.

Nikad taj “ražanj” nije bio toliko očigledan kao 23. juna 2010. godine, na dan odlučujuće utakmice reprezentacije Srbije sa Australijom na 19. Svetskom fudbalskom šampionatu u Južnoafričkoj Republici (“odlučujuće” – sportski gledano, jer od njenog ishoda ipak neće zavisiti bruto društveni proizvod, ovogodišnji budžetski deficit ili brzina približavanja Evropskoj uniji). Samo krajnje oprezni, poučeni činjenicom da je jedanaest dana ranije, na startu istog takmičenja, slična euforija okončana porazom u susretu sa selekcijom Gane (0:1) te srede nisu unapred “sredili” australijske fudbalere. Dno dna je, već po običaju, dotakao jedan dvadesetodinarski (da baš ne kažem petparački) list sa naslovom DANAS DEREMO KENGURE!

Neumesno je što je taj naslov napisan baš tako, bez navodnika, čime se žitelji čitavog jednog kontinenta poistovećuju sa životinjama, sa uskličnikom kao znakom koji ne ostavlja nikakvu sumnju u ishod predstojeće utakmice, ali je još strašnije i za posebnu sociološko – antropološko – psihološku analizu to što je duh tog naslova bio preovlađajujući u ponašanju i razmišljanjima velikog broja takozvanih “običnih građana”. U kafiće i na kolektivna gledanja prenosa iz Nelspruita odlazilo se kao na žurku, beogradske kladionice su tokom popodneva u više navrata smanjivale kvotu za pobedu reprezentacije Srbije, jednostavno rečeno, posle pobede nad Nemačkom (18. juna, 1:0) sve je vraćeno na početnu samoobmanu o sopstvenoj veličini i vrednosti.

Ma koliko bili oprezni, takvoj atmosferi su kumovali i oni tobože umereniji propagandisti, jer su i naslovi “Megdan za osminu finala” (“Danas”) ili “Pobediti Australiju, pa na Ameriku” (”Blic”) jasno stavljali do znanja kakav ishod očekuju i jedino priznaju. Takvi naslovi su posebno došli do izražaja nekih dva sata pre početka te treće utakmice, kad je postalo jasno da će se drugoplasirana ekipa iz naše grupe u osmini finala sastati sa reprezentacijom SAD (a ne sa Engleskom), a u četvrtfinalu sa pobednikom iz tada već poznatog para Urugvaj – Južna Koreja. “Nikad lakše do polufinala” – odjekivalo je elektronskim medijima, a da su takve mogućnosti istog trena bili svesni i reprezentativci Srbije potvrdili su i neki od njih i selektor Radomir Antić u izjavama posle utakmice. Time je praktično “pozlaćen” spomenik koji su svi zajedno, i sportska javnost, i navijači, i srpska ekepedicija u Južnoj Africi, podigli sebi posle već pomenute pobede nad nemačkim fudbalerima.

Razumljivo, pad sa takvih (“orlovskih”) visina  bio je više nego bolan, uz tresak koji preti da na duži rok destabilizuje ono što je, realno gledano, jedino vredno u ovdašnjem fudbalu, tu reprezentaciju koja nema mnogo veze sa domaćim prvenstvom i klubaštvom, transferima i trgovinama i koja je u sve slabijem reprezentativnom fudbalu u Evropi u stanju da i u narednim kvalifikacijama ostvari dobre rezultate. Umesto prebiranja po pepelu, kojim su se svi posipali dan posle poraza od Australijanaca (1:2, a za očekivani uspeh bio je dovoljan i nerešen rezultat), citirao bih komentatora londonskog “Tajmsa”, da je “nepojmljivo koliko je tim Srbije u stanju da svakog iznervira očitom klasom u igri i nemoći da od nje napravi bilo šta“, te da je „Srbija zaista igrala lepo, doterano i sređeno i kao da je bila na korak do narednog kruga takmičenja“, ali je, međutim, „pokazala da nije u stanju da bilo šta privede kraju“.

Sad kad je privedena kraju srpska epizoda južnoafričke epopeje, imaće i ovdašnji fudbalski poslenici i sportski propagandisti malo više vremena da pažljivije prate i potom analiziraju ukupan domet i poruke ovog Svetskog šampionata. Pre svega (ovaj tekst završavam posle prvog kruga), stoji činjenica da će neuspeh selekcija zvaničnog svetskog šampiona Italije i finaliste sa prošlog šampionata Francuske, pa i reprezentacije Srbije koja se kroz kvalifikacije nametnula „klasom u igri“, plus rani odlasci kući selekcija Švajcarske, Slovenije, Grčke i Danske, postaviti pitanje da li evropske reprezentacije i dalje zaslužuju tako značajan deo ukupnog broja učesnika. Statistički gledano, 13 od 32 na startu turnira je nešto manje od 41 odsto, pa se šest među „last 16“ mogu smatrati solidnim održavanjem proseka (nešto manje od 38 odsto), ali voljom žreba i nekih neostvarenih plasmana (drugo mesto Engleske u grupi) tih šest ekipa će se međusobno sastati u osmini finala (Nemačka – Engleska, Holandija – Slovačka i Španija – Portugalija), tako da će Evropa u osam najuspešnijih imati tri predstavnika (dakle, i dalje isti procenat). Nasuprot tome stoje predstavnici Južne Amerike sa stoprocentnim prolaskom u drugi krug (pet od pet – Brazil, Argentina, Paragvaj, Urugvaj i Čile), Severne i Centralne Amerike (dva od tri, prošli su SAD i Meksiko, otpao samo Honduras) i Azije i Okeanije (dva od pet, u četvrtfinalu su Japan i Južna Koreja, kući idu Severna Koreja, Novi Zeland i Australija). Osim ozbiljno uzdrmane Evrope, najveći gubitnik je kontinent domaćin, jer su na startu imali šest ekipa a u drugi krug se plasirala samo jedna (Gana, pod vođstvom trenera iz Srbije Milovana Rajevca, a otpali su Južnoafrička Republika, Nigerija, Kamerun, Obala Slonovače i Alžir).

Odjednom je i laicima postalo jasno da se dominacija evropskog fudbala, gledano po kvalitetu njegovih najjačih liga, bogatstvu klubova i ukupnom novcu koji se u njemu obrće, počiva prevashodno na angažovanju svega što je najbolje iz celokupnog svetskog igračkog i trenerskog potencijala, ali da to, s druge strane, nije moglo da bude praćeno i rezultatima nacionalnih selekcija upravo tih zemalja, posebno Italije i Francuske. Zato nije isključeno da će već prilikom određivanja sistema kvalifikacija za naredno svetsko prvenstvo (2014. u Brazilu) evropski deo „kolača“ biti nešto smanjen, tim pre što će sve reprezentacije koje su ostale u igri posle prvog kruga takmičenja dodatno ojačati svoje pozicije na rejting listi svetske fudbalske organizacije.

Da li će to doprineti da u nekim narednim razgovorima ne otpisujemo i ne potcenjujemo selekcije SAD, Gane, Japana ili Severne Koreje? Neće! Iako su fudbaleri sa ovih prostora na poslednja dva svetska šampionata izgubili od ekipa sa četiri kontinenta pet od šest utakmica, uz gol razliku 3:13 (Holadija 0:1, Argentina 0:6, Obala Slonovače 2:3, Gana 0:1 i Australija 1:2) pamtiće se samo, sada već „istorijska“ pobeda nad Nemačkom. Orlovi lete visoko, a mrak u kengurovoj torbi ostaće samo kratkotrajan šok!

(„Helsinška povelja“, jul 2010.=