Jedan Novak ne čini praznik

Da ovdašnja vlast muči muku sa praznikom sopstvene državnosti nije već godinama nikakva novost. „Dosovci“ su 15. februar počeli da slave 2002. godine, u početku samo jedan dan, u znak sećanja na Sretenjski ustav iz 1835. godine, jedan od najmodernijih, najdemokratskijih i najliberalnijih ustava tog doba (ukinut feudalizam, uvedene institucije koja su ograničavale vladavinu knjaza, prihvaćena osnovna načela Francuske revolucije, maslinova grančica kao državni simbol…)..

Da je njima više do praznika kojim bi kako tako nadomestili konačno ukidanje Dana Republike (u narodu izuzetno popularnog 29. novembra) nego do državnosti i ustavnosti godinama je pokazivao baš nemaran odnos prema autoru tog istorijski značajnog dokumenta Dimitriju Davidoviću, u to vreme sekretara Miloša Obrenovića i rodonačelnika savremenog srpskog novinarstva, ali i veštačko pridodavanje početka Prvog srpskog ustanka kao razloga što se slavi baš tog dana.

Bilo je u tome neke naivne računice da će se igranjem na ratničko slobodarsku kartu podići nivo prihvatanja novog atributa državnosti (a i praznici su to, na neki način), pa je – bez obzira što je istorijski skup u Orašcu održan dan ranije, 14. februara 1804. godine – težište slavlja pomereno ka toj činjenici. A onda se u čitavu zbrku umešala i Vojska Srbije, koja je takođe jedno vreme slavila „početak ustanka“ kao svoj praznik, pa je 15. februara pre nekoliko godina na pitanje jedne mlade koleginice „znate li šta se danas slavi“ jedan duhoviti Beograđanin odgovorio: „Kako da ne, danas slavimo Dvadesetdeveti novembar, Sedmi jul i Dvadesetdrugi decembar, sve đuture“.

Podsećanje na datume iz ne tako daleke prošlosti, koji su označavali dan državnosti, dan ustanka i dan Armije, svedoči o zbrci koja se odigravala prethodnih godina sa svečanim akademijama i polaganjem venaca na najznačajnije spomenike, pri čemu su predstavnici vlasti bili izoženi blamažama u Maričevića jaruzi, mestu dogovora o izbijanju Prvog srpskog ustanka, gde je Karađorđe izabran za njegovog vođu, posebno od 2004. godine kad je tu, po mišljenju mnogih, na sasvim pogrešnom mestu, postavljen spomenik Voždu, rad vajara Drinke Radovanović.

Ove godine je značaj Dana državnosti potpomognut sa dva „solomonska rešenja“ (slavi se dva dana i Dan Vojske Srbije je pomeren na 23. april, datum podizanja Drugog srpskog ustanka u Takovu), ali je ostalo mnogo stare zbrke, pa je tako, na primer. predsednik Republike potpisao silne ukaze o postavljenju načelnika i komandanata vojnih ustanova i jedinica, plus unapređenja u generalske činove, iako je to moglo da sačeka i do aprila, a premijer je „mečki na rupu“ (još jedna sretenjska legenda) u Jarugu poslao ministra kulture, a sam se, bez igde ikoga, ali sa televizijskim kamerama i jedinicom Garde slikao u crkvi na Oplencu. Uz sve to, ista ta Vlada je, zbog snega i štednje električne energije, preporučila da i petak 17. februar bude „neradni dan“, pa je tako, po mišljenju cinika, Srbija „obeležila“ i dan državnosti „samoproklamovane Republike Kosovo“.

U tom smislu je više nego istinit zaključak sociologa Branka Mišovića, koji je u postprazničnom broju lista „Danas“ napisao da „sve proizilazi iz zaokružene nacionalne politike, koja ovde upadljivo nedostaje“. „Nepostojanje državnih granica i institucija sistema stvara haos i nesigurnost, što sve vodi ka improvizaciji funkcionalnosti, odnosno dovijanju“, napisao je Mišović. U tom dovijanju, manje zbog utemeljivanja praznika a više zbog predstojećih izbora, predsednik Republike je potegao i poslednjih mogući potez, odlučivši da na praznik podeli dvadesetak različitih odlikovanja zaslužnim građanima, sa posebnim akcentom na svetskog tenisera broj jedan Novaka Đokovića, zbog čega i zbog koga ovaj tekst može da opstane pod gornjim nadnaslovom.

Jer, kad se sve razgrne ostaje samo još jedan jalov pokušaj da se sport, u ovom slučaju as koji uživa nepodeljene simpatije ogromne većine građana Srbije (bez obzira na nacionalnu, versku ili političku pripadnost) iskoristi za propagandne ciljeve jednog užeg društvenog korpusa (aktulne vlasti, odnosno samo nekih političkih stranaka). Da se „Vlasi ne dosete“ Ordenu Karađorđeve zvezde za Novaka, uz Orden srpske zastave instaliran prošle godine, kad je dodeljen dvojici Japanaca za njihov humanitarni rad u Srbiji, pridodat je i treći – Sretenjski orden, pa je u Svečanoj sali parlamenta predsednik Republike uručio ukupno 17 visokih odličja.

Novak Đoković je činu dobijanja državnog priznanja za „uspeh u predstavljanju države“ pristupio kao finalu gren slem turnira i, na sebi svojstven način, bio najdostojanstvenija figura čitave ceremonije.

Upadljivo odsustvo poslanika opozicije (jedni „nisu hteli da budu dekor“, drugima nisu odgovarali neki od odlikovanih, treći su prosto praznovali…) dodatno je čitavu priču svelo na promociju lika i dela predsednika i njegovih najbližih saradnika.

Kad se ima u vidu činjenica da je i većina političkih komentatora prosto prešla preko ovog događaja kao jednokratne informacije, iluzorno bi bilo očekivati da se oglasi neko od propagandista po sportskim listovima, redakcijama i rubrikama i ustane u odbranu „institucije Đoković“. Nije sporno da država treba da mu se oduži za sve što je učinio, upravo na podizanju ugleda i poznatosti Srbije u svetu, ali to ne mogu i ne smeju da budu nepromišljeni i brzopleti potezi, koji će omogućiti nekim političkim sitnošićardžijama da „budu veći od Noleta“, time što će ignorisati takav svečani čin države, čije poslove pretenduju da vode. Pri tome su to učinili uglavnom oni koji su se svega nekoliko dana pre toga utrkivali u Patrijaršiji ko će pre i jače da stegne ruku amabsadoru Rusije Aleksandru Vasiljeviču Konuzinu i čestitati mu Orden Svetog Save, najviše priznanje Srpske pravoslavne crkve (koji je krajem aprila prošle godine dobio i Novak Đoković).

Jedan Novak ne čini praznik, pa se ni zbog njega neće u Skupštini okupiti svi predstavnici naroda. Možda je i dobro što su i Srpska pravoslavna crkva i država tako brzo „ispucali“ svoja najviša priznanja, pa ga više ne mogu uznemiravati sa manje važnim odličjima. Ostavite čoveka da radi ono što najbolje ume, a kad to čini najbolje što ume – onda nam je svima praznik!

(„Helsinška povelja“, februar 2012.)