Mali vernici Velike Subote

“Dvanaesti igrač svakom nedostaje, a njih u subotu nije bilo. Ne tražim izgovore, nikad neću reči da smo izgubili zato što su igrači ostali bez podrške navijača.

Na utakmici neke stvari nismo uradili kako smo želeli. Možda bi cela utakmica, ipak, izgledala malo drugačije da smo imali podršku sa tribina” – izjavio je dan posle “večitog derbija” Robert Prosinečki, trener fudbalera “Crvene zvezde”. Iako je očigledno da je u ovih nekoliko meseci od kako je postao prvi stručnjak “našeg najtrofejnijeg kluba”, kako to vole da istaknu propagandisti po sportskim redakcijama, listovima i rubrikama, naučio lekciju kome se ne treba zamerati na beogradskoj “Marakani” i oko nje, nekadašnji as “crveno –belih” je sa po jednim možda” i “ipak” više nego jasno izneo svoj stav o svemu što se događalo uoči i na samoj utakmici, odigranoj na Veliku Subotu leta gospodnjeg 2011. na stadionu “Partizana”.

Prazna severna tribina, rezervisana za najvatrenije “zvezdaše”, u utakmici koja je, po mnogo čemu, odlučivala ne samo o ukupnom pobedniku šampionata 2010/2011, već i o putevima kojima će se u narednom periodu kretati sportska i poslovna sudbina “večitih rivala”, pokazala je realnu snagu i faktički uticaj jedne navijačke grupe, koja je desetak dana ranije pozvala na bojkot “prvenstvene utakmice, koja se igra na Veliku subotu“. Činjenica je da je ta ista grupa to činila i prethodne tri godine, pa su iz istog razloga bojkotovane utakmice protiv OFK „Beograda“, „Vojvodine“ i „Borca“, ali to tada nije ni izbliza imalo istu težinu, niti je dobilo medijski publicitet, kao u slučaju ovogodišnjeg derbija. Iz tog ugla gledano, ako je zaista cilj ove akcije da oni koji prave fudbalski pogledaju i u pravoslavni kalendar, te da preskoče igranje uoči Vaskrsa, svejedno je da li tog dana „Crvena zvezda“ igra sa „Javorom“ iz Ivanjice ili sa „Partizanom“, odnosno, kako su sami napisali u svom saopštenju – „nema razloga da ovom protivniku dajemo poseban značaj“.

„Znamo koliko je ta utakmica važna sama po sebi, a ove godine posebno zbog mogućnosti da osvojimo titulu. Međutim, naša sad već dugogodišnja borba za poštovanje osnovnih vrednosti našeg naroda, i nas samih, sada ima veću težinu od derbija i titule“ – stoji u pomenutom saopštenju, koje je uredno preneto od strane sportskih propagandista, uglavnom bez ozbiljnijih komentara i analiza. Kao da je preovladala svest da se, bez preke potrebe, ne treba upuštati u otvorenu konfrontaciju sa svešću koja je osmislila i realizovala čitav poduhvat, jer je očigledno da ovaj bojkot nije imao nikakve veze sa fudbalom, pa ni sa suštinom navijanja kao neizostavnog aspekta iole značajnije sportske priče. Kao što obično biva u poslednje vreme, komentari su se preselile na razne sajtove, od onih informativnih do čisto „navijačkih“, gde su se, kad se preskoče uobičajena navijačka prepucavanja, mogle razaznati prave dimenzije ovog „slučaja“, koji uopšte nije slučajan. U tom smislu indikativan je jedan komentar sa sajta B92, u kome stoji:  „Očigledno je da su klerofašističke organizacije usle na ’Sever’. Ispod ’Severa’, prema ulazu u zgradu Sportskog društva, izlepljeni su plakati – pozivi organizacije ’1389’ za učestvovanje na nekom predavanju (tribini) o srpstvu, o ’Srbiji u svojim prirodnim granicama’. Ponovo se kao pred devedesete na ‘Severu’ širi pogubna ideja o ’Velikoj Srbiji’ i regrutuju se vojnici klerofašističkih organizacija. Molim mlađe navijače da ne nasedaju na takva ispiranja mozga.”

Kad se tako posmatraju aktuelni događaji, postaje razumljiv i onaj deo saopštenja „Delija“, koji pokazuje da „mali vernici Velike Subote“ imaju i neke daleko ozbiljnije aspiracije: „Bojkot utakmica na Veliku subotu dolazi od želje da se u Srbiji obnovi poštovanje osnovnih vrednosti koje su vekovima poštovane. Sedmica uoči Vaskrsa ima posebnu trežinu i u ranijim vremenima je celo društvo na poseban način iskazivalo poštovanje prema ovim danima. Era komunističkog mraka i zatiranja vere i svega nacionalnog odbacila je sve tradiocionalne vrednosti u našoj zemlji, ali mi ne želimo da to večno traje i mislimo da je vreme da se to menja! Zato polazimo od svog ’dvorišta’, a to su fudbalski stadioni i jasno dajemo do znanja svima da želimo poštovanje naše vere. U ovoj nameri moramo istrajati jer ako mi uspemo, možda će i celokupno društvo prepoznati potrebu da se vrati vekovnoj tradiciji.“

Iz Fudbalskog kluba „Crvena zvezda“ javnosti je dostavljeno saopštenje Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve u kojem se apeluje na uprave „Partizana“ i „Crvene zvezde“ da se prvenstvena utakmica ova dva kluba  pomeri sa 23. aprila na neki drugi dan, odnosno posle proslave Uskrsa“. „Sveti arhijerejski sinod je na svojoj sednici (14. aprila), doneo ovu odluku: Umoliti uprave fudbalskih klubova ’Partizana’ i ’Crvene zvezde’ da utakmicu 140. prvenstvenog fudbalskog derbija, zakazanu za 23. april ove godine – s obzirom na to da u taj dan ove godine pada Velika subota, kada se vrši spomen na pogreb i odlazak u Ad Gospoda i Boga našega Isusa Hrista, i Pravoslavna crkva sa svojom vernom decom provodi molitveno i u miru, odlože do posle proslave Vaskrsenja Hristovog“, piše u ovom saopštenju SPC, koje je potpisao predsednik Svetog arhijerejskog sinoda episkop zahumsko – hercegovački Grigorije.

Nije slučajno što je ovo saopštenje potpisao baš ovaj „episkop u naletu“, koji je prošle godine snimljen kako igra fudbal i što se u dobrom delu javnosti doživljava kao predvodnik reformatorskog i savremenijeg krila u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, koga mnogi vide kao budućeg patrijarha, kao što nije slučajno da se isti ton može osetiti u oba citirana saopštenja. Srpska pravoslavna crkva se sve više pita u svakodnevnom političkom, kulturnom i društvenom životu, ponekad se i krajnje neozbiljno uvlači ili sama upliće u događaje koje do skora nije ni primećivala (kao u slučaju „štrajka glađu“ velikomučenika Tome Nikolića, koji se pretvorio u običan uskršnji post, uz logistiku dela crkvenog vrha), pa je u tom smislu bilo sasvim logično da se pruži podrška onima koji su neizostavni deo svakog plana da se u Srbiji ima vaninstitucionalna i paradržavna moć.

Time je zaustavljen realan pad uticaja ove navijačke strukture, započet njihovim isključivanjem iz klupskih organa i faktičkim preuzimanjem uprave od strane ruskog „Gazproma“, te stvaranjem uslova za realnu privatizaciju kluba, donošenjem novog Zakona o sportu. Država je ozbiljno pomogla „Crvenoj zvezdi“ da zaustavi eroziju i ukupnog imidža kluba, i poslovanja, i sportskih rezultata, a u svakom od tih segmeneta navijači igraju važnu, ali potpuno drukčiju ulogu: daju kolorit i privalačnost velikog kluba, doprinose povećanom posetom, a time i komercijalnim prihodima, boljoj finansijskoj situaciji i – ne na poslednjem mestu – i dalje deluju kao grupa za pritisak na protivnike, sudije, javnost, ali i sopstvene ljubimce.

Toga su najverovatnije svesni i organizatori akcije „Sever mora da bude prazan“, pa žele da se prebace na viši nivo „igrice“, u kojoj će prethodno „uništiti“ sve što podseća na takvu njihovu ulogu i značaj, kad su bili samo „navijači“. 7. aprila 2001. igrao se derbi na stadionu u Humskoj, takođe na Veliku Subotu i bilo je 25.000 gledalaca (2:1 za „Partizan“, prvak bila „Zvezda“), pre toga je, takođe na Veliku Subotu, igrano i 30. aprila 1994. godine na punoj „Marakani“ (3:2 za „crveno – bele“, šampionat pripao „Partizanu“). Možda će ova dva primera pokazati da pobeda u poslednjem derbiju u sezoni ne mora da znači i osvajanje šampionske titule, u šta se i dalje uzdaju oni „zvezdaši“ koji još vole fudbal kao sport, kao spektakl, kao zabavu, s obzirom da je „Partizan“ posle velikosubotnje pobede (1:0) već počeo sa neumerenim i gotovo neumesnim slavljem.

Druga je sasvim priča što se na osnovu rasporeda utakmica do kraja šampionata već dosta precizno može izračunati koliko su velika tri boda prednosti koje su „partizanovci“ (sa „igračem više“) stekli na 140. derbiju. Ako ni zbog čega drugog, bar tu su u pravu sročitelji delijskog saopštenja, kad su napisali: „Po novimana i u javnosti se može čuti priča ’a kako u Italiji igraju fudbal ili nekoj drugoj zemlji’!?. Nemojte nasedati na te priče zato što Srbija nije ni Italija ni Rusija niti bilo koja druga zemlja.  Ovo je Srbija! Zemlja (…) u kojoj su sve prave vrednosti odavno iščezle.“

(„Helsinška povelja“, maj 2011.)