Šah nije život, ali…

„Počni svaki dan kao da ima neku svrhu“ – slagao bih da napišem kako mi je to govorio moj otac Anton. Prvo, on je sa mnom veoma retko razgovarao o bilo čemu što nije uobičajena priča o vremenu, deci ili kućnim poslovima, a drugo – video sam to u nekom filmu pa mi se dopalo.

Ponekad mislim da sam sa svojim ocem najviše razgovarao o šahu, tačnije o onim partijama koje smo igrali u poslednjim godinama njegovog života, kad nam je drevna igra obojici koristila kao izgovor da ne slušamo beskrajna zvocanja moje maćehe Janje, ali i da ne pričamo o politici, još manje o opakoj bolesti sa kojom se nosio.

Anton Mrđen je čudnom igrom sudbine, kao dugogodišnji komunista i Jugosloven po opredeljenju, krajem osamdesetih godina Dvadesetog veka poverovao da lider sa „odsjajem sunca u kosi“ spašava i socijalizam i Jugoslaviju i da su svi ostali protiv ne njega, Slobodana Miloševića, nego baš protiv socijalizma i Jugoslavije. Meni je kao novinaru na vrlo visokom uredničkom mestu u novinama koje su u to vreme u Srbiji već uveliko proglašene „izdajničkim“ (pred kraj njegovog života, i njihovom direktoru) bilo teško što u liku rođenog oca prepoznajem „malog vernika TV dnevnika“, pa smo obojica, posebno u vreme kad je on izbegavao da govori o „ovome“, radije igrali šah i pričali besmislice tipa „da li si dobro razmislio“, „nema vraćanja poteza“ ili „dokle ću da te čekam“…

„Kad mi ovo prođe, imam neke ozbiljne ponude za posao“, rekao mi je početkom januara 2015. godine moj kolega i prijatelj Zoran Luković, kad sam ga sreo na Sedmom odeljenju Prve hirurške klinike. Nikad nisam imao sluha za komplikovane medicinske izraze kojima posle nekoliko dana u bolnici počinju da se služe i kasnije ih uvek autoritativno pominju svi iole ozbiljniji pacijenti, ali sam uvek umeo da prepoznam jednu kratku i bolnu reč, kojom bolesnici u sličnim prilikama karakterišu svoju novu situaciju. To „ovo“ sam prvi put čuo početkom 1988. godine, kad mi je moj drugar i nesuđeni kum Miodrag „Lale“ Vasić, kome je u to vreme već metastazirao rak debelog creva, telefonom rekao: „Ovo me baš pritislo i sad nisam za neko društvo!“ Dve godine kasnije sam to bolno „ovo“ bezbroj puta čuo i od mog oca Antona, da bi mi potom i moj brat Vladimir, kome je ciroza jetre skratila život na samo 54 godine, nekoliko puta rekao: „Znaš, brate, ovo sranje nije večito stanje!“ Zatim dolazi nekoliko različitih, nadom i strepnjom obojenih „ovo“ mog prerano preminulog prijatelja Srđana Radulovića (1957-2012) tokom dve godine njegove borbe sa opakom bolešću. „Ovo“ je već sredinom februara 2015. odnelo i Lukovića!

Nećemo o politici, nećemo o raku pluća, nećemo o parama, od oca i Janje godinama nisam ništa tražio, nećemo o lepom vremenu… obojici bi nekako laknulo kad bi on predložio „hoćemo li jednu partiju“. Nisam neki šahista, znam pravila i ponekad sam u stanju da smislim neku lepu kombinaciju, protiv iole boljih igrača nikad nisam imao nikakve šanse, ali mi se sada, posle više od četvrt veka, čini da sam u tim partijama sa ocem izvlačio i poslednji gram genijalnosti ne bih li ga bar ponekad pobedio. S druge strane, igrali smo na staroj garnituri koju je on osvojio kao pobednik sindikalnog prvomajskog turnira u „Kartonki Avala“ 4. maja 1965. godine, što je bio i ostao njegov jedini trofej, ali i izvor sumnje da je on povremeno i mene i mog brata Miću puštao da pobedimo, strahujući da će nam, kao i u svakoj igri gde se unapred zna ko je bolji, prestati da bude zanimljiv taj „šah sa matorim“.

Iz najzabačenijih uglova svog sećanja povremeno izvučem sliku na kojoj moj brat Mića i ja na nekoj livadi igramo – šah. On ima nešto manje od četiri a ja nešto više od pet i po godina, bilo je to u leto 1955. kad je brak naših roditelja već brojao poslednje dane, iako je tog aprila rođen i najmlađi od braće „Klikera“, kako su koju godinu kasnije svu trojicu prozvali mangupi u Doksimovoj ulici na Čukarici. Snimljeni smo na nekoj livadi, najverovatnije u Topčiderskom parku u koji smo porodično išli skoro svake nedelje i dok smo stanovali u crvenkastoj „Udbinoj zgradi“ (koja i danas stoji preko puta Sajma), a još više u vreme kad je naša majka Ana bila nastojnica u zgradi broj 28 u Birčaninovoj ulici, u kojoj su uglavnom živele i predratne i posleratne diplomate. Tog leta otac je nas dvojicu često vodio na sindikalne izlete u prirodu, gde bi on i njegovi drugovi, uz sendviče, vino i pivo pokušavali da zaborave teskobu sopstvenih života i u to vreme već prilično izneverenih očekivanja nekadašnjih boraca, dok je majka ostajala sa bolešljivim i vazda uplakanim i upišanim Vladicom.

Mi smo bili presrećni zbog vremena koje smo provodili sa ocem, jer smo već počeli da primećujemo njegova sve duža odsustva iz mračnog i vlažnog nastojničkog stana u suterenu, pa smo, možda i zbog toga da bi on što više pričao sa nama, njegove šahovske lekcije pratili pažljivije nego ostala dečurlija, koja je jurcala za loptom ili se prosto dosađivala, čekajući da razgaljeni roditelji kažu „dosta za danas, vidimo se iduće nedelje“. A i godilo nam je iščuđavanje očevih drugara, od kojih je za neke šah bio „špansko selo“, pa su nas hvalili možda i više nego što je zaista zasluživalo to naše znanje kako se postavljaju na ploču i kako „idu“ figure.

Šah je u prvim posleratnim godinama, posebno u vreme izraženog sovjetskog uticaja, bio veoma popularan u Jugoslaviji među radništvom i sirotinjom, jer je ta drevna igra brisala sve primetnije socijalne razlike, pružajući mogućnost da se sopstvenim darom, znanjem i talentom neko izdigne daleko iznad proseka i sivila svakodnevice. Najpoznatiji šahisti tog doba, Svetozar Gligorić, Bora Ivkov, Aleksandar Matanović, Milan Matulović… bili su poznati poput fudbalera, filmskih glumaca ili pevača narodne i zabavne muzike, čuvenih u to predtelevizijsko doba. Osim njih, iz tih dečačkih dana zapamtio sam i imena njihovih velikih rivala, sovjetskih velemajstora kao što su Mihail Botivnik, Mihail Talj ili Tigran Petrosjan, sa kojima su se u vreme sukoba Jugoslavije i Sovjetskog Saveza naši šahisti susretali mnogo češće od ostalih sportista, a svaka pojedinačna pobeda se doživljavala kao rezultat ispravnosti politike našeg mudrog rukovodstva.

Naš otac Anton nije baš bio sklon toj zvaničnoj retorici, bez obzira na svoju boračku prošlost i komunističku pripadnost, ali je u šahu prepoznavao neke od ideala sa kojima se društvo polako razilazilo, od jednakih mogućnosti za sve do vladavine najboljih i najpametnijih.

„Tu nema laži, nema prevare“, govorio je, a kao jedan od najjačih „dokaza“ nudio je da njegovi drugari pogledaju kako nas dvojica, moj brat Mića čije je pravo ime Zoran i ja, zaista igramo šah. Sa pet ipo i četiri godine, posebno u vreme kad su deca imala veoma malo igračaka i drugih zanimacija, to i nije bila neka senzacija, ali je nama prijalo što se otac hvali i ponosi našim umećem, pa smo se zaista trudili da naše partije ne budu prosta razmena figura, pa posle ko šta uradi sa pešacima, kako obično igraju deca i kako se igra šah sa decom.

Kasnije, kad smo se preselili na Čukaricu i kad se u naše detinjstvo uselila maćeha Janja, kojoj smo stalno morali da budemo zahvalni što nismo gladni, u iscepanoj odeći i bosi, polako se smanjivao broj zajedničkih izleta u prirodu i broj očevih drugara koji su nam dolazili u goste, pa je nekako skrajnuto i naše bavljenje šahom. Bez ikakvog teoretskog znanja, samo na zdrav rezon i sitnu prevaru, uspevali smo da ponekad pobedimo nekog od vršnjaka iz komšiluka, a jednom smo moj Mića i ja bili među četrdesetak čukaričkih mališana u dvorištu osnovne škole „Đorđe Krstić“ u simultanki velemajstora Nikole Karaklajića, koji je veoma često praktikovao te posete školama i druženja sa decom, posebno dečacima. Povremeno smo igrali sa ocem na tabli koju je on dobio kao pobednik već pomenutog prvomajskog  turnira (igran je posle praznika, 4. maja 1965. godine, a taj dan u godini će postati istorijski tek deceniju i po kasnije), da bismo obojica, tek kad smo se oženili i kad smo počeli da porodično posećujemo njihov stan u Požeškoj ulici na Banovom brdu, počeli i da ga pobeđujemo.

„Šteta, što niste bili zagrejani za šah, jer ste k’o deca bili među najboljima“, govorio je posle tih partija, kao da je od nas dvojice bilo šta zavisilo u najranijem periodu naših života i kao da, u krajnoj liniji, on nije bio najodgovorniji za naše odrastanje i sticanje određenih navika. Mi ga, s druge strane, nismo ni tada ni kasnije krivili zbog toga, jer je detinjstvo na Čukarici podrazumevalo siromaštvo, ne toliko u ishrani i odeći, školskim knjigama ili letovanjima, koliko u korišćenju slobodnog vremena i nečega što će se kasnije zvati „bavljenje decom“. Odrasli smo uz očeve koji posle posla i ručka spavaju „do dnevnika“, uz majke koje bi, takođe posle posla, prale sudove i veš, kuvale ručak za sutra ili ispijale kafe sa komšinicama, a zarad njihovog mira i tišine uglavnom su nas puštali da se „igramo“ na ulici, u „školskom“ ili u porti Crkve Svetog Đorđa. Oni su uglavnom smatrali da je obaveza škole da nas svemu nauči i da prepozna ono za šta neko dete ima posebnog smisla i dara, pa je u tom raskoraku iz našeg interesovanja nestala i školska šahovska sekcija, jer sam se ja počeo da zanimam za fudbal i devojčice, a moj brat Mića za hipodrom i konje.

Vremenom su se proređivale te moje partije šaha sa ocem, kako se smanjivao i broj naših susreta, posebno tokom osamdesetih kad smo moja Mira, naša deca i ja živeli u Šimanovcima, gde su njih dvoje, Janja i Anton, dolazili samo za dečje rođendane, a i to ne baš redovno. Nešto više i nešto češće igrali smo tek tokom 1990. godine, koja je počela očevim saznanjem da ima rak pluća i protekla sve do novembra u njegovoj velikoj borbi i nastojanju da „živi normalno“. Šah nam je tada obojici bio bezbedan način da koliko toliko prijatno provedemo vreme, ne razmišljajući i ne pričajući o bolesti, lekovima i terapiji, ali i da se isključimo iz večitog mama Janjinog zvocanja i svakojakih prebacivanja.

Moj otac Anton umro je 17. novembra 1990. godine i otada nisam igrao šah sve do, čudnom igrom slučaja, 17. novembra 2014. godine, kad sam, na svoje veliko iznenađenje, shvatio da Mirin i moj stariji unuk, tada šestipogodišnji Petar, ume i da pomera figure i da kapira pravila i logiku igre, pa sam sa njim odigrao jednu „partiju“. Da budem iskren, pre toga sam nekoliko puta pokušao da ga zainteresujem za šah, ali sam bržebolje odustajao čim bi on počinjao da se „glupira“, baš kao što sam svojevremeno digao ruke od pokušaja da naše prvo i tada jedino unuče Tamaru naučim ovu drevnu igru. Taši sam čak nabavio i knjigu Željka Medara „Naučite šah uz svoje dete“ („Tandem design“, Novi Sad, 1998), koja se u prvi mah pokazala suviše zahtevnom za moja očekivanja, isključivo zato jer nisam uradio ono što autor preporučuje kao najvažniji savet za roditelje, odnosno one koji bi da decu nauče šah: Prvo sami proučite knjigu!

Umesto proučavanja i samostalnog upoznavanja sa njenom logikom i metodikom, ja sam je odmah proglasio „nerazumljivom“ i „hermetičnom“, pa sam zbog toga i sa Petrom u tih nekoliko jalovih pokušaja izmišljao toplu vodu. Očigledno je da su njegova druga baka i drugi deda imali mnogo više i volje i strpljenja, pa su ga postepeno doveli do nivoa sa kojim se može pohvaliti, baš kao što je to činio moj Anton pre gotovo šezdeset godina. Sad, kad je Petar daleko od nas i kad naši dečaci žive u Dubaiju, u velikoj kući na Zvezdari ostalo nam je samo najmlađe unuče Dunja, koja je u februaru 2017. napunila pet godina, ali je već odigrala nekoliko „partija“ sa svojim „dekom“. Koje traju sve dok joj ja ne „pojedem“ konja, jer ona konje voli više od svih ostalih figura. Kad već pominjem sve Mirine i moje unučiće, bio bih grešan da preskočim nekoliko „igranja šaha“ u leto 2017. sa „Brojem Četiri“, hirovitim i nepredvidivim Filipom Petrovićem, koga je tih dana u osnove šahovske igre uputio, i to samo jednom, njegov ujka Ika, brat od tetke njegove i Petrove majke Marine, sin mog prijatelja i drugara iz mladosti Svetozara „Caleta“ i unuk čuvenog dirigenta, po kome je i dobio ime, Ilije Genića.

(Prva verzija teksta napisana je krajem novembra 2014. Godine, kasnije dopunjen za roman „Srećna Nova godina“, iz koga je, na kraju to poglavlje izbačeno.)