Par lepih reči za Havijera Klementea

Način na koji se ovdašnja, ne samo sportska, javnost oprostila od selektora fudbalske reprezentacije Srbije Havijera Klementea više govori o sredini u kojoj se obreo ovaj stručnjak evropskog formata, nego o njemu, njegovom radu i rezultatima.

Prvo da objasnim ovo „evropskog formata“: Havijer Klemente Lazaro (španski: Javier Clemente Lazaro), rođen 12. marta 1950. godine u Barakaldu (Baskija), kao igrač je za Atletik Bilbao odigrao 47 utakmica u španskom prvenstvu i u periodu od 1968. do 1971. godine postigao šest golova. Bio je član Atletika kad je osvojio „Kopa del Generalisimo“ 1968. godine (danas „Kopa del Reja“). Igračka karijera mu je prerano prekinuta zbog povrede. Kao prvi trener, u tri navrata je vodio Atletik Bilbao (prvi put pre 26 godina, kad je u dve sezone zaredom osvojio prvenstvo i duplu krunu), a sedeo je i na klupi Espanjola (dva puta), Atletiko Madrida, Betisa, Real Sosijedada, Tenerefifa i Olimpika iz Marselja. Selektor Španije bio je od 1992. do 1998. godine, a u periodu od septembra 1994. do januara 1998. ostvario je sa „Crvenom furijom“ skor od 31 utakmice bez poraza.

Sve je to bilo isticano kao dovoljan razlog da Havijer Klemente 21. jula 2006. godine postane prvi selektor reprezentacije Srbije i ujedno prvi stranac na toj funkciji u istoriji srpskog fudbala. Na klupi Srbije je debitovao 16. avgusta iste godine u pobedi 3:1 u gostima protiv reprezentacije Češke. Ostalo je „istorija bolesti“: Srbija je  kvalifikacije za Evropsko fudbalsko prvenstvo 2008. godine završila na trećem mestu u grupi, nakon iznenađujuće loših rezultata protiv objektivno slabijih suparnika, pa je Fudbalski savez Srbije 6. decembra 2007. godine raskinuo ugovor sa Klementeom.

Uz rizik svrstavanja u „nervozni deo javnosti” koji i dalje tvrdi da je Klemente odličan trener, te da bi, upravo zbog toga, valjalo da nastavi svoju misiju, malo više pažnje treba posvetiti komentarima dobrog dela više nego nervoznih propagandista u sportskim listovima, redakcijama i rubrikama, koji sada ističu da je potpuno nebitno to kakav je Klemente (bio) trener. Kao osnovna „matrica“ takvog načina razmišljanja veoma dobro može da posluži tekst Miloša Šaranovića, postavljen krajem novembra  u njegovom blogu na B92:

„Treneri imaju iza sebe rezultat ili ga nemaju, ‘stvaraju igrače’, ‘postavljaju sistem igre’ ili se na neki drugi fudbalski način izraze. I onda se kaže da su dobri i uspešni, relativno dobri i uspešni ili neuspešni. Rezultata nema, jedna pobeda i pet remija u duelima sa Portugalijom, Poljskom i Finskom, pristojan učinak, još dva puta tri boda sa Azerbejdžancima, četiri u duelima sa Jermenima, po tri sa selekcijama Kazahstana i Belgije. Nije to malo, nije sramno, šest pobeda, šest nerešenih, dva poraza, treće mesto u grupi. Klemente nije doveden da bi bio solidan treći u grupi nego da bi reprezentacija Srbije igrala na Evropskom prvenstvu 2008. godine i taj posao nije obavio!”

Svako vraćanje priče na početak računa na ovdašnje kratko pamćenje (“dugo dva TV dnevnika”, kako se govorilo u vreme Slobodana Miloševića), jer se kao „nulta tačka“ uzima euforično raspoloženje iz perioda početnih uspeha „crvenih orlova“ pod rukovodstvom „Malog Napoleona“ (što je, inače, Klementeov nadimak u Španiji), a ne tužna priča koju je ovdašnji fudbal (istina, pod firmom reprezentacije Srbije i Crne Gore) ispričao na Svetskom šampionatu u Nemačkoj samo dva i po meseca pre toga. Ta blamaža, i po rezultatima (Holandija 0:1, Argentina 0:6, Obala Slonovače 2:3), i po igri, i po ponašanju selektora Ilije Petkovića i većine njegovih „zvezda“ – mogla je da se „zatrpa“ samo potpuno novom pričom, koja će da podgreje iluziju u sopstvenoj veličini. Zato se tih dana više govorilo o novom selektoru, novim dresovima i novoj himni (koju, uzgred, i dalje ne pevaju  reprezentativci Srbije), nego o novoj selekciji, novom pristupu igri i obavezama, novom shvatanju protivnika…

Tome je, ruku na srce, dosta  kumovao i sam „Mali Napoleon“, koji je dozvolio da predugo traje period uzajamnog deljenja komplimenata između njega i samoproklamovanog „sukcesorskog“ establišmenta srpskog fudbala, na čelu sa, najblaže rečeno, spornim predsednikom Zvezdanom Terzićem.  „U Terzićevoj ponudi prepoznao sam sve što jedan trener može da poželi: ambicije, mlad tim i dobru atmosferu za rad“ – ponavljao je Klemente po medijima, sve negde do kraja proleća ove godine. Porazi od za bolji plasman nezainteresovane selekcije Belgije i za istorijski uspeh napaljene reprezentacije Kazahstana, koji su praktično eleminisali Srbiju iz evropske elite, došli su kasnije, a sa njima i prve sumnje u sva tri „stuba“ početne priče. Odjednom je isplivalo na površinu da nisu svi u fudbalskoj organizaciji podjednako zainteresovani da Terzićeva garnitura ostvari svoje ambicije, podmlađivanje reprezentacije je tretirano kao „prirodan“ a ne kao „osmišljen“ proces, a o „dobroj atmosferi za rad“ više nisu govorili ni najveći čankolisci.

U tom smislu posebno je ilustrativan ovaj Šaranovićev citat: „Branislav Ivanović, Miloš Krasić, Antonio Rukavina, Vladimir Stojković, Boško Janković, Duško Tošić, Milan Smiljanić, Zoran Tošić… nije njih Klemente smislio nego oni imaju po 22 ili 23 godine, naigrali su se za mladu reprezentaciju i neki drugi ljudi su ih doveli do ‘A’ tima. Klemente ih je pozvao jer su se Savo Milošević, Dragoslav Jevrić i Predrag Đorđević povukli, jer Saša Ilić i Zvonimir Vukić muku muče u svojim klubovima, a sa Matejom Kežmanom su se neki (pre)uticajni ljudi posvađali. Nije Klemente vizionar i spasilac nego je sklopio reprezentaciju od igrača koje ima. Iste bi, uglavnom, zvao i svaki drugi trener.”

Kad se tako postave stvari, onda sledi i logičan (Šaranovićev) zaključak da je „glupo tvrditi da nas je Klemente udaljio od evropskog vrha kojem pripadamo, jer nije tako”. „Mi nismo deo vrha, mi smo isto što i Bugari, Turci, Norvežani, Ukrajinci ili Rumuni. Prevedeno na nivo nacionalnih takmičenja, dobri drugoligaši, neredovni prvoligaši, polufinalisti Kupa jednom u dvadesetak godina, povremeni učesnici Kupa UEFA, svejedno. Ništa više od toga. Krivi smo, dakle, i sami, što uporno verujemo u to da smo najbolji i da je sramota kad to ne može da se pokaže na terenu. Ne može da se pokaže, jer tako nije” – piše Šaranović.

Razmišljanja u sličnom tonu mogla su se još tu i tamo čuti ili pročitati, da bi početkom decembra počela gotovo orkestrirana kampanja sa dve osnovne intonacije: „Mali Napoleon je kriv za sve, ko umesto njega”.  Na taj način se, u stvari, pod tepih gurao drugi, daleko značajniji problem,  odgovornost. U pravu je Miloš Šaranović (ali zato i prilično usamljen) kad kaže: „Klemente nije došao sam, sa puškom u ruci, i zauzeo mesto selektora. Razmišljalo se, tražio se pravi čovek i, očigledno, nije nađen. Zbog čega i pod kakvim okolnostima morao bi da odgovori predsednik Saveza, Terzić. Samo da kaže o čemu je razmišljao, šta je od Klementea tražio, sa kim se konsultovao i kako mu se čini ishod akcije. Da kaže da je zadovoljan i objasni zbog čega ili da kaže da je pogrešio. I objasni šta je sledeći korak, koji su kriterijum iza izbor selektora i koji se cilj pred njega postavlja.”

Pošto se ništa od toga nije dogodilo, novoizabrani selektor Miroslav Đukić je, a da ni sam toga nije svestan, već zakoračio na Klementovu stazu. Čitamo ovih dana o njegovim igračkim i trenerskim uspesima, govori se o njegovim zaslugama za „smenu generacija“, podiže se „ukupna atmosfera“ oko reprezentacije, tako što se unapred otpisuju naši konkurenti u kvalifikacijama za predstojeće Svetsko prvenstvo 2010. godine u Južnoj Africi (podsmevamo se Farskim Ostrvima, Austriji i Litvaniji, sa Rumunima se uzdamo u tradiciju, a sa Francuzima u inat)… Kad se tako raspali mašta, ko uopšte sme i da zucne da je Klemente neosporno bio i bolji stručnjak, i veći autoritet od Đukića ili da uopšte pomisli da je ova praznična atmosfera možda i prilika da se ipak kaže nekoliko lepih reči i o čoveku koji je u istoriji već zapisan kao „prvi selektor Srbije“.

(„Helsinška povelja“, decembar 2007.)