Od Srbije – “ni za pertle”

Kad su početkom decembra 2008. u Parizu trenutno najpoznatiji i nejperspektivniji ovdašnji takmičar u standardnim sportskim plesovima, dvadesetogodišnji Beograđanin Dušan Dragović i njegova sadašnja partnerka Ruskinja Ekaterina Romaskina osvojili titulu svetskih prvaka, vest o tome objavili su samo “Blic” i “Politika”, iako je iz Agencije za odnose sa javnošću “Pragma” poslata u dvadesetak redakcija, a emitovale su je i obe beogradske novinske agencije.

Nešto pre toga, kad je par Dragović – Romaskina trijumfovao na Otvorenom prvenstvu Holandije, priča o njima bila je interesantna i autorima nekoliko televizijskih emisija, urednicima nekih revija, a od dnevnih novina prostor su dobili u “Blicu” i “Večernjim novostima”. A onda su sredinom decembra Dušan i Ekaterina pobedili i u Sankt Petersburgu i to više nikom nije bilo interesantno. Posebno su se u tom ignoisanju ovih sjajnih rezultata, kakve niko u sportskom plesu sa teritorije Srbije nije postigao u poslednjih dvadeset godina, “istakli” urednici oba sportska dnevna lista.

Zato su mala “studija slučaja” i nešto detaljnija priča o karijeri Dušana Dragovića neophodni da bi se razumelo sve što se ovih dana događalo sa plivačem Miloradom Čavićem, kome još nisu isplaćene premije za osvojene medalje, niti se uselio u više puta svečano “dodeljivan” stan, ali su se zato dežurni propagandisti već upregli u kola koja vuku nizbrdo pričom o tome kako ovdašnji olimpijski, svetski i evropski šampioni “dobijaju više novca nego Amerikanci”.

Taj medijski mrak, svakako, nije ono o čemu je Dušan maštao pre petnaestak godina, kad je za razliku od ostalih karaburskih klinaca koji su se spuštali do Omladinskog stadiona, ne bi li prve fudbalske korake naučili u OFK “Beogradu”, on već uveliko savladao korake engleskog i bečkog valcera, tanga, slofoksa i kvik-stepa (što su pet osnovnih standardnih sportskih plesova) u plesnom klubu “Vračar”. Karijeru je nastavio u malo poznatom klubu “Lord” iz Čačka, koji je od pre dve godine premestio svoje sedište u Beograd, ali je kliše ustaljenih normi i običaja da ovdašnji momci uglavnom ili prestaju da se bave plesom ili pristaju na tavorenje u lokalnim okvirima, daleko od svetskih takmičenja i rejting lista, razbio kao izolovana jedinka, koja ni sa tim klubom, ni sa organizacijom koja sebe naziva Plesni savez Srbije – nema nikakve veze. Od ljudi koji se tako predstavljaju čak je stiglo i upozorenje da bi Dušan mogao da bude kažnjen zabranom nastupa, jer je u Parizu pobedio na takmičenju koje vodi svetska plesna asocijacija, sa kojom PSS i nije mogao da ima kontakte, jer ona okuplja i njena takmičenja vode samo bivši evropski i svetski šampioni.

“Ples mi se dopao zbog devojčica, muzike, lepe odeće, takmičenja na kojima sam osvajao ‘značkice’, diplome i pehare. Međutim, kad sam prvi put sa ocem otišao u inostranstvo i video kako se u drugim zemljama trenira, kakva se pažnja posvećuje sportskom plesu i kakve su istinske zvezde najpoznatiji svetski plesači, obojica smo shvatili da sam stigao na prekretnicu. To je značilo ili da prihvatimo svetske standarde ili da prestanem da igram” – ispričao je Dušan Dragović za novembarski broj Nacionalnog magazina za normalnu komunikaciju “Status”, uz napomenu da nije ljut na srbijanski plesni establišment, jer oni imaju svoja ograničenja, i stručna, i organizaciona, i po prostoru koji sportski ples, kako standarni, tako i “latino”, ima u ovdašnjim medijima i pažnji odgovarajćih institucija.

“Stvoren je sistem koji ‘sjajno’ funkcioniše dok su deca mala, dok roditelji plaćaju članarine, časove, putovanja, kostime, dok bake i deke pune sale da vide svoje mezimce kako su savladali osnovne korake, ali iz tog kvantiteta ne dobijamo kvalitet, jer se već u nižim takmičarskim kategorijama pokaže da sa najtalentovanijima nema ko da radi na pravi način. Toj deci i njihovim roditeljima zamazuju se oči lokalnim titulama i plasmanima, limenim peharima i izgovorima da za putovanja u svet nema ni para, ni viza”, objasnio je mladi Dragović.

Kad su pre tri godine on i njegova tadašnja partnerka, Beograđanka Marina Soldatović postali juniorski državni prvaci, otisnuli su se u Italiju, u plesni kamp koji vode šestostruki svetski šampioni Katarina Arcenton i Džeri Abijati, gde su, uz veliko odricanje njihovih porodica, u leto 2006. godine proglašeni za “najperspektivniji par godine”, o čemu i danas svedoči fotografija u godišnjacima ove značajne plesne institucije. Međutim, šest sedam sati svakodnevnog treniranja i pravog sportskog “drila” pokazali su se kao preveliko opterećenje za Marinu i ona je, jednostavno – odustala od aktivnog bavljenja plesom, poput hiljada devojčica i dečaka koji odustaju onda kad ples prestaje da bude zabava a postaje ozbiljan, naporan i skup sport.

Tada je Dragovićev otac Milivoje morao da proda lokal u ekskluzivnoj gradskoj zoni, a Dušan se obavezao da će, čim mu treneri pronađu odgovarajuću partnerku – ostvariti rezultate koji će i flegmatičnu srpsku sportsku javnost zainteresovati za ples. Na taj način porodica Dragović se našla u istoj situaciji kao Đokovići pre prvih velikih Novakovih uspeha, jer je Srđan Đoković svojevremeno prodao stan i  svi su mogli da završe na ulici da danas treći igrač sveta nije uspeo i da kasnije nisu stigle zarade sa turnira i od sponzora, kao zamena za tapšanja po ramenu i obećanja… U Srbiji se na hiljade dečaka i devojčica bave individualnim sportovima isključivo na račun njihovih porodica, a u Dragovićevom slučaju vežbanje u Italiji, putovanja po Evropi u potrazi za odgovarajućom partnerkom (Ekaterina Romaskina je treća Ruskinja, sa kojom Dušan nastupa u poslednje dve godine), garderoba, odlasci i kotizacije za takmičenja već su istanjili porodični budžet za više od 100.000 evra.

Sva ta ulaganja dala su prve rezultate tek u drugoj polovini 2008. godine. Dva plasmana u finale, u kome nastupa po šest najboljih parova, treće mesto na turniru u Brentvudu gde je takmičenje počelo 156 parova iz celog sveta i peto mesto na “Imperialu 2008” u Londonu, najavili su pomenute trijumfe u Holandiji, Francuskoj i Rusiji. Ovi rezultati, bar za sada, nisu bitnije promenili situaciju, koju je Dušan u intervjuu za “Blic puls” pre dve godine okarakterisao ovako: “Od Srbije nisam dobio ni za pertle”. Prilkom nedavnog Ekaterininog boravka u Beogradu primio ih je član Gradskog veća Goran Kreclović, ali se kasnije pokazalo da o eventualnoj pomoći Dušanu (Ekaterina je potpuno obezbeđena za treninge i takmičenja) sada odlučuje novi gradski sekretar za sport i omladinu Igor Miklja, koji “ima nešto drukčiju viziju razvoja sporta u Beogradu”, pa se obećana suma od 250.000 istopila na 50.000 dinara. Nešto problema rešila je jednokratna pomoć ABS fonda  Nenada Popovića, koji se zainteresovao za ovaj srpsko – ruski par, jer mu je i većina poslova na toj relaciji.

Poslednju injekciju, koja je i omogućila ovako trijumfalan završetak sezone, Dušanov otac obezbedio je podižući kredit, a to je ovde, i kad nije bilo svetske krize – bilo više nego skupo. Zato, ne bez ironije, Milivoje Dragović kaže da bi “voleo da Plesni savez Srbije kazni Dušana zabranom nastupa bar godinu dana”, jer bi to valjda zainteresovalo i propagandiste u medijima, ali i one u raznim državnim strukturama, koji obožavaju da se slikaju sa osvajačima sportskih odličja.

(“Helsinđka povelja”, januar 2009.)