Ko se nije sakrio…

Kraj novembra 2009. godine, dakle vreme kad su sva značajna takmičenja u punom jeku, ali se već polako i prave prvi godišnji bilansi, neuobičajeno za njega, jer se mesecima nije mnogo mešao u svoj posao, obeležio je predsednik Olimpijskog komiteta Srbije Vlade Divac, da baš i ja ne dodam “naš proslavljeni košarkaš”, što je omiljena fraza svih propagandista koji se bave sportom kad god se pomene ovaj gorostas naše (ne samo) sportske scene.

Izjava “prvog čoveka našeg sporta” (još jedna uobičajena poštapalica) da se “mnogi u košarkaškoj i fudbalskoj organizaciji kriju iza rezultata Dude Ivkovića i Radomira Antića” podigla je “zvezdanu prašinu” kojom su u ova dva saveza, uz svesrdnu pomoć propagandista po sportskim listovima, rubrikama i redakcijama, hteli da prekriju sve ono što i u košarci i u fudbalu već godinama čini izuzetkom uspehe kao što je drugo mesto košarkaša na Evropskom prvenstvu ovog septembra u Poljskoj i plasman fudbalske reprezentacije na Svetski šampionat idućeg leta u Južnoafričkoj Republici.

Sigurno je da oba selektora ne bi mogli potpuno sami, bez odgovarajuće makar logističke podrške matičnih saveza, da naprave reprezentacije koje će, same po sebi, biti mnogo bolje od onog što reprezentuju, pri čemu se to podjednako odnosi i na državu i na odgovarajuću sportsku organizaciju. S druge strane stoji činjenica da su i u košarci i u fudbalu do rešenja zvanih “naš proslavljeni stručnjak” došli posle višegodišnjih tumaranja i nekoliko neuspelih “in vivo” eksperimenata (Zoran Slavnić u košarci, Havijer Klemente u fudbalu), pri čemu im je najteže palo to što su, bar na neko vreme, morali da pristanu da i Ivković i Antić budu potpuno samostalni u svom radu. Njih dvojica su uspeli da naprave i uigraju ekipe koje su u pojedinim trenucima delovale kao potpuno samostalne elitne formacije, tim pre što jedan broj reprezentativaca nije ni imao mnogo veze sa ovdašnjim stanjem stvari, a nesumnjivi uspesi koje su ostvarili i gotovo euforična podrška u javnosti naterali su sve u ova dva saveza i njihovim najznačajnijim centrima moći da se pokriju ušima i potrče na neko od mnogobrojnih slikanja i proslavljanja.

Na to je najverovatnije mislio “NPK” Divac i na tome svako ko malo bolje poznaje prilike u ove dve sportske organizacije ne bi imao šta da mu zameri. Na stranu to što je odmah potom u svom maniru “PČNS” danima bio nedostupan, što je dalo priliku da se razni “Šojići” iz košarkaškog i fudbalskog saveza oglase kako su “iznenađeni” i “uvređeni”, a sportski propagandisti mudro upitaju “šta je Divac hteo da kaže”. Time je napravljen novi krug “žmurki” (mada je verodostojniji hrvatski naziv: “skrivača”), omiljene igre ovdašnjih sportskih glavešina i njihovih medijskih jataka i čauša. Uključujući i predsednika Olimpijskog komiteta koji povremenim bombastičnim izjavama ne može da sakrije činjenicu da ga nigde nije bilo za vreme letošnje Univerzijade, da se nije oglasio kad je u Beogradu “samo zato što je Francuz” ubijen Bris Taton, navijač fudbalera Tuluza, da je ove jeseni razočarao mnoge koji su verovali u njegovu sportsku ikonu jer se u nekim gradovima pojavljivao samo kao navijač košarkaša kraljevačke “Sloge”, kluba sa kojim on lično ima nekakve ambicije, te da je izostao iz nekih faza rada na novim zakonskim rešenjima u sportu i posebno organizaciji sportskih događaja…

Ali, to je već druga priča, jer i po postojećim zakonima država (samo kad hoće) i društvo (samo da postoji) mogu da se odbrane od huligana, koji su ozbiljno zapretili da postanu važniji od samih sportskih organizacija i od reprezentacija, klubova i asova čiji su tobože “navijači”. Da bi se to zabašurilo, aktivirana je nova skrivalica, pa je tako pažnja javnosti usmerena na to da li će se prvog dana decembra predsednik države Boris Tadić pojaviti pred sudijom za prekršaje, zbog flaše šampanjca kojom je u centralnoj loži beogradske Marakane” proslavio plasman fudbalera na Mondijal. Duvajući u balone “svi smo jednaki pred zakonom” i “zakon mora da se poštuje” propagandisti po medijima su dobili novu zanimaciju, ne bi li svi zajedno zaboravili da po istim tim “važećim zakonima” država predugo toleriše delovanje kriminalnih grupa preobučenih u navijačke dresove i kriminalce koji ih štite.

U tom smislu je i 137. “večiti derbi” između fudbalera “Crvene zvezde” i “Partizana” bio povod za nove  skrivalice, pre svega nemoći da se obuzda divljaštvo na tribinama (ovog puta južnoj, a na proleće će, kad se derbi bude igrao na Stadionu Partizana to biti na severnoj), ali i po ulicama Beograda, kad su gomile pijanih momaka uništavale automobile i gradski mobilijar, vraćajući se iz  “velikog huka” u svoje beznačajne pojedinačne svakodnevice. Još im je samo na tom putu nedostajao neki nesretni Francuz, pa da “doživljaj” bude kompletan. Umesto toga imamo najavu manekenskog paradiranja Tadića pred sudijom za prekršaje, u čemu bi ipak bilo i neke simbolike kad bi se umesto za “slučaj šampanjac” država optužila za nemar, nedoslednost, neefikasnost, pa i direktnu povezanost sa “otuđenim centrima moći”.

Javnost je tako dovedena u poziciju onog koji stoji uza zid i broji do sto, što je sasvim dovoljno svima ostalima da izbegnu ono “ko se nije sakrio, magarac je bio”.

(“Helsinška povelja”, decembar 2009.)