Kad je Jugoslavija plakala od sreće

U Puli je, u utorak 30. jula ove godine, nakon kratke i teške bolesti preminuo proslavljeni bokser Mate Parlov, javila je te večeri hrvatska novinska agencija Hina.

Bilo je to samo osam dana pre spektakularnog otvaranja 29. letnje Olimpijade u Pekingu, pa je tim čudnije što je odlazak jednog velikog olimpijskog šampiona (Minhen, 1972. godine) prošao sa mnogo manje pijeteta nego što ovaj izuzetni sportista zaslužuje.

Mate Parlov je sportsku slavu stekao takmičeći se za bivšu Jugoslaviju, a osvajao je titule, osim na Olimpijskim igrama, i na svetskom (1974. godine u Havani) i evropskim prvenstvima (1971. godine u Madridu i 1973. godine u Beogradu). Profesionalni evropski prvak je postao 1976, a dve godine kasnije osvojio je i pojas svetskog profesionalnog prvaka u poluteškoj kategoriji. Sve je to dosta iskomplikovalo život propagandistima po sportskim listovima, rubrikama i redakcijama sa obe strane “gvozdene zavese”, jer ovdašnji nisu hteli da preterano saučestvuju u žalosti zbog odlaska “tamo nekog pulskog penzionera”, a hrvatski, s druge strane, nisu mogli da mu oproste baš to, što je tokom i posle “domovinskog rata” upadljivo ostao po strani i što se nije snažnije “ogradio” od svog jugoslovenskog porekla i karaktera.

U “Leksikonu YU mitologije”, uz veliku fotografiju preko cele strane, stoji da je Mate Parlov “bio idol i uzor generacijama sportske omladine i maloletnih delikvenata”, te da su majke krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka imale običaj da kažu “ako pojedeš sve iz tanjira, bićeš jak kao Parlov”. Imala je  nekadašnja zajednička država još nekoliko boksera koji su osvajali olimpijske medelje, od Zvonka Vujina (dve bronzane, u Meksiku 1968. i Minhenu 1972. godine) i braće Kačar (Slobodan zlato u Moskvi 1980. godine, a Tadija srebro u Montrealu četiri godine ranije) do Ante Josipovića (zlato u Los Anđelosu), a ne treba zaboraviti ni Aceta Rusevskog (bronza u Montrealu), Redžepa Redžeposvkog (srebro u L.A.), Mirka Puzovića i Azisa Salihua (bronzane medelaje, takođe u L.A.), pa do Damira Škara, koji je osvojio bronzu na Olimpijadi u Seulu 1988. godine.

Posle toga ne samo da ni jedan bokser sa ovih prostora više  nije uspeo da osvoji olimpijsko odličje, nego ih praktično nije ni bilo, ni pod “šahovnicom”, ni pod trobojkom sa dvoglavim orlom (nešto solidniji nastup imao je samo Hrvat Gerard Ajetović u Sidneju 2000. godine). Boks se tako javlja kao prikladna metafora za priču o državi koja je, što je posebno apsurdno, nešto pre sopstvenog samouništenja postigla najveći uspeh na letnjim Olimpijadama.

U Seulu 1988. godine zlatne medalje osvojili su Jasna Šekarić (streljaštvo, vazdušni pištolj), Goran Maksimović (streljaštvo, vazdušna puška) i vaterpolisti. Srebrne medalje doneli su svojim kućama košarkaši i košarkašice, rvač Šaban Trstena i muški stonoteniski dubl Lupulesku – Primorac, dok su bronzu osvojili rukometaši, veslači Mujkić i Prešern, ženski stonoteniski dubl Perkućin – Fazlić, Jasna Šekarić u nadmetanju sportskim pištoljem i već pomenuti bokser Škaro. Ukupno: tri zlatne, četiri srebrne i pet bronzanih medalja, što je još vrednije jer su sve te medalje osvojene na prvim igrama na kojima su posle bojkota Moskve i Los Anđelosa učestvovali sportisti iz oba hladnoratovski suprotstavljena bloka.

Učinak predstavnika svih država nastalih iz nekadašnje SFRJ na Olimpijadi 2008. godine u Pekingu je jedna zlatna, pet srebrnih i sedam bronzanih medalja. Jedna više na gomili, ali suštinski sve te medalje imaju manju vrednost. Prvo, jer su sportisti sa ovih prostora osvojili samo jednu medalju u kolektivnim sportovima (bronza vaterpolista Srbije), uz popriličnu blamažu srpskih fudbalera i odbojkaša, te  hrvatskih rukometaša, a preostalih 12 su više plod individualnih i porodičnih koncepata (srpski plivač Milorad Čavić i teniser Novak Đoković, hrvatska atletičarka Blanka Vlašić ili zlatni slovenački bacač kladiva Primož Kozmuž).

Slična je i priča plivačice Sare Isaković, koja je na 200 metara kraul osvojila srebrnu medalju za Sloveniju, mada njen otac Nenad ima i srpsko i slovenačko državljanstvo, a veći deo života je provela u Dubaiju.

Da pomenemo da su srebrne medalje osvojili još slovenački takmičar u jedrenju Zgobar, te Hrvatica Snježana Pejčić, čiji je uspeh u srpskim medijima uglavnom prećutan, jer se na tu medalju u gađanju vazdušnim pištoljem računalo za “večitu” Jasnu Šekarić. Bronzana odličja osvojili su slovenačka džudistkinja Polovdar i strelac Debevc, te hrvatske predstavnice u tekvondu Martina Zubčić (do 57 kilograma) i Jelena Šarić (preko 67 kilograma).

Spisak sportista koji bi ovih dana bili primljeni u Palati federacije u prisustvu predsednika Jugoslovenskog olimpijskog komiteta, da su svi nastupali pod himnom “Hej Sloveni”, simbolično zaokružuje momak iz Čakovca, koji je u trikou sa šahovnicom osvojio srebrnu medalju u gimnastici, a gde drugo nego na – konju sa hvatalkjkama.

Tu se opet vraćamo na “Leksikom YU mitologije”, iz koga prepisujemo da je Miroslav Cerar, dvostruki olimpijski šampion u ovoj discipline  (Tokio 1964. i Siudad Meksiko 1968. godine) bio “simbol pravog sportaša, takmičara, olimpijca, sukus svega dobroga i važnoga, što su nam roditelji pokušavali da objasne u tim godinama”. U Japanu je Cerar osvojio i jednu bronzanu medalju (na vratilu), a na svetskim šampionatima osvojio je šest medalja (četiri zlatne na konju sa hvataljkama), dok sa evropskih prvenstava ima ukupno 21 medalju, od čega 10 zlatnih.

Cerar je nastavio tradiciju, koju je na tri međuratne olimpijade uspostavio Leon Štukelj osvojivši dve zlatne medalje u Parizu 1924. godine (višeboj i vratilo), zlatnu u Amsterdamu 1928. godine (krugovi) i bronzanu (višeboj), te srebrnu u Berlinu 1936. godine, takođe na krugovima. U Amsterddamu su medalje osvajali i Josip Primožić na razboju, Stane Derganc na preskoku i gimnastičari Jugoslavije ekipno, što govori da je Filip Ude imao izuzetan “genetski potencijal” za uspeh u ovom bazičnom sportu.

Posle Drugog svetskog rata na prve četiri Olimpijade najvažniji nam je bio fudbal, jer su osvojene srebrne medalje u Londonu 1948. Helsinkiju 1952. i Melburnu 1956. godine, da bi konačno u Rimu ekipa koju su predvodili Bora Kostić i Milan Galić osvojila zlatnu medalju. Mada je ruku na srce, mnogo veću slavu imao onaj čuveni “olimpijski tim” iz 1952. godine, (Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec), pre svega zbog one dve istorijske utakmice sa reprezentacijom SSSR (5:5 i 3:1) u “vreme Informbiroa”. Medalje su na tim Olimpijadama osvajali još i atletičari Ivan Gubijan (kladivo, srebro, 1948.), veslači (četverac, zlato) i vaterpolisti, srebro 1952.), maratonac Franjo Mihalić i opet srebro vaterpolistima (1956.), dok je u Rimu na pobedničkom postolju stajao još samo rvač Branko Martinović.

Martinović je osvojio bronzanu medalju i na igama u Tokiju 1964. godine, odakle su se kao “pravi junaci” vratili Miroslav Cerar, rvač Branislav Simić (zlato) i vaterpolisti (srebro).

Nemam nameru da nabrajam sve osvajače olimpijskih medalja za nekadašnje “nacionalne plave”, ali sam čitavu priču morao nekako da dovedem do Meksika 1968. godine i medalja koje je osvojila Đurđa Bjedov. Da se poslužimo još jednom “Leksikonom YU mitologije”, gde stoji da je Đurđa Bjedov bila “prva velika sportska heroina Jugoslavije. Kao potpuno anonimni splitski devojčurak na Olimpijadi u Meksiku 1968. godine osvojila je zlatnu i srebrnu medalju u sprinterskim plivačkim disciplinama prsnim stilom. Na povratku u Jugoslaviju priređen joj je veličanstven doček. U Splitu, na rivi, okupio se ceo grad. Jugoslavija je plakala od sreće!”

Možda ću se ogrešiti o neke sportiste koji su do raspada bivše zajedničke države osvajali olimpijska odličja, posebno zlatne rukometaše iz Minhena 1972. ili sjajnog veslača Matiju Ljubeka (zlato i bronza u Montrealu, pa sa Mirkom Nišovićem zlato i srebro u Los Anđelosu), zlatnog rvača iz Montreala Momira Petkovića… Međutim, svrha ovog teksta nije nikakva olimpijska hronika u sve dužem vremenu i na sve kraćem prostoru. Naprosto, čini mi se, a slično misle i mnogi koji su pomno pratili televizijske prenose iz Pekinga i pažljivo čitali novine, da su taj ugao posmatranja svega što se događalo u tih dvadeset avgustovskih dana svi napadno zaboravljali.

Ovde više neko nije od juče!

(“Helsinška povelja”, septembar 2008.)