Izazovi iz Tatabanje

Ima mnogo razloga da se, posebno u publikaciji kakva je “Helsinška povelja”, zabeleže 23. i 24. februar 2007. godine, jer se u ta dva dana, ma koliko se mrštili i ovdašnji političari i propagandisti u beogradskim sportskim redakcijama – dogodila “istorija”.

To je činjenica koja je, kao što i obično biva kad se ovdašnji političari i politikantski nastrojeni sportski novinari dohvate neke teme – ostala sakrivena, po već izlizanom klišeu da se “ono što mi ne pomenemo – nije ni dogodilo”.

Na njihovu žalost, dogodilo se! Poslednjeg petka i subote u februaru 2007. godine u Tatabanji, u okviru jednog međunarodnog sportskog takmičenja, prvi put su se međusobno nadmetali sportisti iz Srbije i sa Kosova i Metohije. Dakle, istorijski je podatak da su se u okviru osmine finala evropskog “Kupa izazova” za rukometašice u ovom mađarskom gradu sastale ekipe “Naise” iz Niša i “Vlaznimija” iz Đakovice. Rezultati 42:14 i 46:13 za Nišlijke jasno govore da tu nije bilo nikakvog sportskog izazova i da je jedna od ove dve ekipe bila unapred osuđena na neuspeh.

Nevolja je, međutim, što su se u ulozi gubitnika našle upravo rukometašice iz Niša, jer je više nego jasno da za njihove protivnice i rukovodstvo đakovičkog kluba i kosovskog saveza rezultati ove dve utakmice nisu imali nikakav značaj. Njihov “izazov” bio je usmeren na političku ravan čitave priče, na činjenicu da su ovim utakmicama u Tatabanji došli na korak do ravnopravnosti, ne sa protivničkom ekipom, već sa sportskim savezom I državom kojima one pripadaju. Istina, ovom prilikom nisu uspeli da uz ime “Vlaznimi” stoji i odrednica “Kosovo”, niti da se uz zastavu Srbije istakne i zastava koja se vijori na zgradama svih institucija u “južnoj srpskoj pokrajini”.

Organizatori su, kako su pedantni izveštači zabeležili, okačili zastave Srbije (za “Naisu”), Evropske rukometne federacije (za “Vlaznimi”), “Ćelendž kupa” (kako se zvanično naziva ovo takmičenje), te Slovačke i Mađarske, odakle su bile sudije ovih utakmica.

Ako se to nije dogodilo sa zastavama, neka vrsta “pune ravnopravnosti” ostvarena je kroz činjenicu da u zvaničnim zapisnicima ni iza imena niške ekipe nije stajala odrednica države koju predstavljaju. To “dvostruko ništa”, odnosno Niš umesto Srbije i Đakovica umesto Kosovo, najbolje ilustruje faktičko stanje obe “države”: niti je Srbija ono što piše u preambuli njenog na brzinu sklepanog i usvojenog Ustava, niti je Kosovo ono što misle tamošnji albanski lideri. Tačnije, u ovom trenutku i jedni i drugi su prinuđeni da prihvataju ono što im nude (i sude) međunarodne institucije.

Razlika je, međutim, u pravcima kretanja. Već samom činjenicom da se ovog puta pristalo da se ove utakmice odigraju, Beograd je na gubitku. Ruku na srce, bio bi na još većem da je ponovljena glupost kao u prethodnom kolu ovog takmičenja kad je rukometašicama iz Kikinde Ministarstvo prosvete i sporta zabranilo da se sastanu sa istom tom ekipom “Vlaznmija”. Drugim rečima, ovdašnji političari i sportski funkcioneri dobili su jednu novu verziju “tamnog vilajeta”: ako ne igraš – kajaćeš se, ako igraš – kajaćeš se. S druge strane, Kosovo je na dobitku još od trenutka kad je Evropska rukometna federacija uvrstila njihove klubove u zvanična takmičenja i iz njihovog ugla gledano, tih 27:88 (u ukupnom zbiru) su više nego solidan rezultat.

Nemajući ni znanja, ni volje da uoče ovih nekoliko bitnih činjenica ovdašnji sportski propagandisti su se listom bavili faktografijom, koja im je omogućavala likovanje zbog evidentne razlike u klasi između rukometašica na terenu. To je, što nije bilo teško uočiti, garnirano i nekom vrstom razočarenja što je čitav događaj prošao bez incidenata i što nije bilo nikakve potrebe da se angažuju “450 mađarskih specijalaca”, kako su najavljivali neki beogradski listovi.

U takvoj situaciji se kao “važne informacije” navode detalji kao što su međusobno pozdravljanje devojaka pre utakmice ili kad se Nada Mićić našla na parketu, a sestre Džemaila i Donjeta Juhiku prišle da vide da li je u pitanju neka ozbiljnija povreda…

Zato nije čudo što je već posle druge utakmice značajno smanjen prostor za izveštaje iz Tatabanje, a neki dnevni listovi čak nisu ni objavili rezultat tog susreta. Kao da je svima postalo jasno upravo ono što je osnovna teza ovog teksta: u međunarodnim susretima, statusno gledano, nema nadređenih i podređenih, već samo ravnopravnih. A kad se jednom private takvi susreti, bez obzira na različita, obostrana uslovljavanja i zakeranja, onda to utire put na kome će se smanjivati i “visok rizik”, ali i sportska distanca.

Ne treba zaboraviti da su prve utakmice sa sportskim ekipama i selekcijama iz Hrvatske i Slovenije početkom devedesetih takođe igrane po mađarskim varošicama, da bi danas, baš istog vikenda kad je otvoren fajl sa rezultatima međusobnih “međunarodnih” susreta sportista iz Srbije i sa Kosova – u Beogradu gostovali košarkaši “Cibone” a da to više nikog nije posebno uzbuđivalo. Osim ljubitelja dobre košarke, naravno. Imamo, na žalost, mnogo sopstvenih iskustava, posebno onih neprijatnih, tako da dobro znamo da će vremenom, kad ovakvi susreti učestaju, kad i druge evropske sportske asocijacije prihvate klubove i sportiste sa Kosova i kad “neutralne” zamene “vrući domaći” tereni – sve biti daleko komplikovanije i da je izuzetno dug put do “pozorišne atmosfere”, kakva je sve češće na utakmicama srpskih i hrvatskih košarkaških, rukometnih, odbojkaških i vaterpolo klubova.

Na taj put se, međutim, zakoračilo 23. i 24. februara 2007. godine i tu više neće biti povratka. Osim ako se kojim čudom ne ostvare snovi premijera Koštunice pa finski diplomata Marti Ahtisari pred Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija saopšti da je “Kosovo sveta srpska zemlja” i da je “najbolje da se tamo uspostavi poredak koji je važio pre marta 1999. godine”.

Imamo, na žalost, mnogo sopstvenih iskustava, tako da ovom prilikom gotovo da ne bi trebalo ni pomenuti čuvenu “ping pong diplomatiju”. Međutim, u vreme kad se u Beču igra svojevrsni politički “ping pong” oko budućeg statusa Kosova, vredi podsetiti da je normalizaciji odnosa između SAD i Kine prethodila upravo utakmica stonotenisera te dve zemlje. Ne znam da li je Forest Gamp zaista bio član tog američkog tima, ali je, na žalost, popriličan broj tikvana bio prisutan kad se nešto slično poslednjeg vikenda februara 2007. godine dogodilo na relaciji Srbija – Kosovo.

(”Helsinška povelja”, mart 2007.)