Don’t cry for me, SCG

Bila bi to vest kojoj bi morao da se obraduje svako ko živi u Srbiji, jer je ugledni “Financial Times” ovih dana napisao da je Srbija (i Crna Gora pride) postala “evropska Saudijska Arabija”.

I još su nas stavili na 32. mesto u svetu, za šta bi, kad su važne stvari u pitanju, kojima se uglavnom bavi ovaj londonski list, svaka ovdašnja vlada i svi resorni ministri dali i ono što nemaju, samo ako bi to moglo da se pripiše u pozitivan rezultat njihovih mandata. Ali avaj, sve se to događa u junu 2006. godine, kad je u toku Svetsko fudbalsko prvenstvo u Nemačkoj i kad ovaj planetarni fenomen, bez pardona, postaje tema i za novine tog kalibra, pa tako sledi objašnjenje da je “FT” proglasio reprezentaciju Srbije i Crne Gore za najlošijeg od 32 učesnika turnira na nemačkim stadionima, uz opasku da su “oni nekad važili za evropske Brazilce, a sada su postali – evropska Saudijska Arabija”.

Onima koji misle da su razumeju u fudbal, a tu osim nadobudnih komentatora “Javnog servisa Srbije” spada i još nekoliko miliona građana oba pola, svih uzrasta i zanimanja, jasna je preciznost, a samim tim i tragičnost ove naizgled lakonske konstatacije. Ona bi čak mogla da bude uvredljiva za fudbalere Saudijske Arabije, koji se iz Nemačke vraćaju sa jednim bodom, dva postignuta i samo sedam primljenih golova, za razliku od “nekadašnjih evropskih Brazilaca” koji su na svoj konto uknjižili nula bodova, uz gol – razliku dva prema deset. Tačnije je, međutim, da su fudbaleri koji su u Nemačkoj igrali uz himnu jedne nepostojeće države (SFRJ), sa pasošima druge, takođe nepostojeće (Savezne Republike Jugoslavije), pod imenom treće, koja je upravo prestala da postoji (Srbija i Crna Gora), uz navijače koji su klicali četvrtoj (Srbija, Srbija) – postali sinonim za nešto što više ne postoji na svetskim fudbalskim smotrama, za reprezentaciju koja je apsolutni autsajder i koja služi za popravljanje gol – razlike.

Za ono što je »Financial Times« sažeo u desetak reći ovdašnjim propagandistima trebalo je pune dve nedelje. U tom smislu veoma je indikativna analiza pisanja »Večernjih novosti« o nastupima reprezentacije Srbije i Crne Gore na Weltmeisterschaftu (koji je u vreme nastajanja ovog teksta stigao tek do četvrtfinalnih susreta), jer je na dan prve utakmice (sa Holandijom, nedelja 11. jun) u ovom listu objavljen tekst u kome je, gotovo »u dlaku« predviđen dalji razvoj događaja: »Mali narod, kakav je srpski, ne sme svoju nacionalnu samosvest, svoju viziju budućnosti, dejstveno da liši naknadne pameti: kritičkog odnosa prema prošlosti i uviđanja svojih zabluda, predrasuda, mitova, grešaka, nacionalnih laži…«

Citat je iz teksta koji je imao daleko ozbiljnije pretenzije nego da se bavi fudbalom (iz trećeg od četiri nastavka ekskluzivnog pisanija Dobrice Ćosića pod naslovom »Srpsko pitanje, pitanje istine«), jer je njegov autor smatrao da je prve dane nezavisne Srbije nemoguće zamisliti bez neke njegove »vertikale duha«. Pri tome je, bez ikakve griže savesti, još jednom nanizao sva ona opšta mesta o odnosima u svetkoj politici, o balkanskim narodima i o srpskoj istoriji, koja su i porodila sve one zablude, predrasude, mitove, greške i nacionalne laži, čije posledice građani Srbije trpe već dve decenije i plaćaće još dugo, ponajviše zato što se na njima zasnivaju gotovo svi ovdašnji politički koncepti, bez obzira da li su trenutno na vlasti ili u »opoziciji«.

U takvoj atmosferi sasvim je logično što se i debakl ovdašnjih fudbalera pratio, bar kad je o »Večernjim novostima« reč, pretežno u kategorijama koje se vrte u začaranom trouglu: slavna prošlost, rat sa celim svetom i srpski nacionalni ponos. Pred utakmicu sa Holanđanima, pod naslovom »Vreme za osvetu« (zbog činjenice da je Holandija na dva prethodna velika takmičenja pobedila »nacionalne plave«, 2:1 u Tuluzu na Svetskom prvenstvu 1998. godine u Francuskoj i 6:1 u Roterdamu na Evropskom šampionatu, koji je 2000. godine održan u Belgiji i Holandiji), postavljeno je pitanje »kako da zaboravimo te poraze, a opet ostanemo uspravni i hrabri, spremni za revanš i start iz snova«, uz poklič »vreme je da se Holanđanima naplate dugovi iz prošlosti«. »Večernje novosti«, na žalost, nisu bile usamljene u takvom načinu posmatranja, pri čemu je listom zanemarivana činjenica da je »prilika za revanš« već propuštena, jer na sledeća dva velika takmičenja (SP 2002. godine u Japanu i Južnoj Koreji i EP 2004. godine u Portugaliji) ovdašnja reprezentacija nije ni učestvovala.

Bilo kako bilo, posle 0:1 protiv Holandije, umesto realnog sagledavanja sopstvenih moći i vrednosti, usledilo je novo samozavaravanje da se na »poukama iz poraza« može napraviti atmosfera koja će doneti uspeh već na sledećoj utakmici protiv Argentine. U tom smislu je eksplozija tradicionalne nesloge i međusobnog optuživanja bržebolje prigušena nejakim optimizmom, pa su lansirane priče kako smo »jači u borbi prsa u prsa« (Albert Nađ), kako Argentinci neće imati prednost na tribinama«, kako »Argentinci nisu pobedili jednu evropsku ekipu od 1986. godine«, ali mi »moramo na nož« (Dejan Stanković) i »ne smemo ustuknuti« (Igor Duljaj)… Zato je sasvim prirodno što je glavni naslov na dan utakmice sa dvostrukim svetskim šampionima glasio »Samo hrabro, junaci«.

To se već sutradan, posle 0:6 u Gelzenkirehenu, pretvorilo u veliko »PONIŽENJE!«  i »Osramotili smo se!«. Usledilo je, kao i obično u situacijama kad se poraz ne može ni na koji način opravdati ili krivica svaliti na »naše tradicionalne neprijatelje« (najčešće su to sudije), kratkotrajno mazohističko utrkivanje ko će više sam sebe da pljune i uvredi u stilu »sramota me što postojim« (Igor Duljaj), »to je naša realna slika« (Ognjen Koroman) ili »ovo je sramota« (Mladen Krstajić)… Tog trenutka, kad je postalo jasno da od slavne prošlosti nije ostao ni kamen na kamenu, a da je rat sa celim svetom definitivno izgubljen, težište priče se prebacuje na srpski nacionalni ponos, što se čini na dva načina: traži se pobeda i častan oproštaj u poslednjoj, apsolutno nevažnoj utakmici sa Obalom Slonovače i lansira se priča da će sve biti bolje kad ovdašnji fudbaleri počnu da igraju pod imenom i znamenjima Srbije.

U tom smislu su veoma indikativni naslovi u »Večernjim novostima« već drugog i trećeg dana posle katastrofe protiv Argentinaca: »Srbija od Praga« (prvu utakmicu nacionalni tim Srbije igraće 16.avgusta protiv Češke u Pragu), »Bila bi mi čast da vodim Srbiju« (izjava Ratomira Dujkovića, koji je sa selekcijom Gane prošao u četvrtfinale), »I Srbiji je ovako bolje« (izjava Dejana Savićevića, predsednika Fudbalskog asveza Crne Gore), »Rud Gulit selektor« (razmišljanja Zvezdana Terzića, predsednika FS Srbije, da angažuje proslavljenog holandskog fudbalera ), »’Bože pravde’ već u Pragu«… Naravno, to je privremeno gurnuto u drugi plan uoči poslednje utakmice, koja je najavljena velikim naslovom »Ne smemo da izgubimo«, mada je i tog dana najveći deo prostora ustupljen razmišljanjima Dejena Stankovića da će »sve biti novo: i država, i savez, i himna« i obećanju Ognjena Koromana »igraću za Srbiju«.

Usledilo je 2:3 protiv Obale Slonovače, a ispod naslova »Tužan kraj« u »Večernjim novostima« objavljen je daleko indikativniji podnaslov: »Iako su vodili sa 2:0, plavi zatvorili fudbalsku istoriju zemlje koje više nema na najgori način u istoriji – prvi put bez osvojenog boda«. Ta utakmica i taj poraz su narednih dana tretirani kao da ne postoje, kao nešto što se nije ni dogodilo, a nastavljena je kako će sve biti bolje kad nacionalni plavi – pocrvene. Ne od stida zbog očajnih igara u Nemačkoj, već zato što će za reprezentaciju Srbije igrati u crvenim dresovima. Ostalo je još samo da se pronađe selektor i da, što bi rekao napred pomenuti mislilac, »svoju viziju budućnosti, dejstveno ne lišimo naknadne pameti«.

Kad već pominjemo »naknadno pametovanje« u toj disciplini je tokom ove dve nedelje apsolutni primat odneo selektor reprezentacije Srbije i Crne Gore Ilija Petković, ali bi bavljenje njime i glupostima koje je govorio i u Nemačkoj i po povratku u Beograd, moglo da nakalemi neke nove zablude, predrasude, mitove, greške i nacionalne laži, prvenstveno na onoj »vertikali duha« kojoj je dovoljno da se pronađe kakav takav krivac i da se sve svali na njega i njegovu nesposobnost, kukavičluk ili izdaju. Time bismo ostali uskraćeni za zaključak koji ovakva analiza neumitno nameće: porazi fudbalera u Nemačkoj su ovdašnjim propagandistima, ne samo sportskim, omogućili da zabašure sopstvenu nespremnost na neazavisnost i samostalnost Srbije. Proces« bezbolnog bušenja ušiju« išao je uporedo sa »bušenjem« mreže našeg golmana, a u horskom pevanju »Don’t cry for me, Serbia & Montenegro« najglasniji su bili upravo oni koji su koliko do juče ishod referenduma u Crnoj Gori doživljavali kao nacionalnu katastrofu.

(»Helsinška povelja«, jul 2006.)