“Crni Ljupko” na čelu kolone

Sve češće čujem od dobronamernih kolega da bih tekstove objavljene pod nadnaslovom „Sport i propaganda“ trebalo da „stavim u tvrde korice“, uz ocenu da bi takva knjiga mogla da bude solidna dopunska literatura za one studente novinarstva, a takvih nije malo, koji već od prijema indeksa sanjaju da jednog dana budu veliki sportski novinari i zamišljaju sebe kao izveštače sa Olimpijade, Svetskog fudbalskog šampionata ili finala Vimbldona.

Drugi opet pitaju „zašto dopunska“, uz napomenu da je apsurdno što nema ozbiljnije sačinjenog udžbenika za tu vrstu žurnalizma, koja zauzima prvo mesto mereno po prostoru koji efektivno zauzima u gotovo svim ovdašnjim dnevnim listovima (izuzetak koji potvrđuje pravilo je list „Danas“), a pri vrhu je i u minutaži koju ima u programima elektronskih medija, posebno televizije.

Bilo bi, međutim, pogrešno da se isključivi razlog za ogroman broj propagandista u sportskim listovima, rubrikama i redakcijama traži u neadekvatnoj obuci i odsustvu valjanih priručnika za njihov svakodnevni rad, mada jedan od najznačajnijih izvora neprestane reprodukcije prevaziđenih obrazaca ponašanja i stalne reprodukcije izlizanih klišea leži u činjenici da se za većinu sportskih novinara može reći da su apsolutno samouki. To samo po sebi ne mora biti loše, ali problem nastaje kad se tako „obučeni“ kadrovi „uzdignu na nivo sopstvenih nekompetentnosti“ (Crnjanski) i počnu kao urednici da „obrazuju“ mlađe kolege. Oni tada svoj diletantizam proglašavaju za „u praksi potvrđeno iskustvo“, a svoje kriterijume nameću kao jedino ispravne, sa obrazloženjem da se „tako uvek radilo“ ili da „publika to očekuje od nas“.

Mladim kolegama ne  ostaje ništa drugo nego da im poveruju na reč, čekajući svoje parče „kolača“ u vidu izveštavanja sa značajnijih događaja i atraktivnih putovanja (a toga u velikom broju redakcija ima samo kad je sport u pitanju) i da povremeno kad „šef nešto napiše“ pokušaju da, takođe ka samouci, ponešto prihvate kao smernicu za svoj budući rad.

Ideju da od ovih testova napravim knjigu nisam nikad odbacio, ali su moje sumnje i rezerve inspirisane isključivo potpunim razumevanjem koliko je velika potreba da se takav udžbenik napravi i koliko ove moje usputne analize ne mogu da popune tu prazninu. U tom smislu sam nekoliko puta rekao da mi, na primer, nedostaje više valjanih analiza sadržaja nekih tekstova, u kojima bih zainteresovanim čitaocima potanko objasnio „šta je pisac hteo da kaže“ i gde se sve, kako i zbog čega ogrešio o neka osnovna pravila novinarskog zanata. Mislim da sam do sada uglavnom izbegavao takve analize, jer u ovoj našoj sredini svako vezivanje za konkretan tekst odmah odvlači pažnju od osnovne ideje i korisnih primedaba i sve se svodi na nekakav lični plan, pitanje međusobnih odnosa i surevnjivosti, uz neizbežna zlonamerna tumačenja.

Međutim, za temu ovog priloga – kako samouki urednici pogrešno uče buduće propagandiste – nemoguće je preskočiti tekst objavljen 4. jula 2008. godine na zadnjoj strani Večernjih novosi“, jer ga je potpisao Jovan Sekulić, koji ne samo da je urednik sportske rubrike tog visokotiražnog lista (u kojoj su radili zaista sjajni novinari kao što su Časlav Jakovljević, Mirko Stamenković, Mihailo Rašić, Nikola Stipić, Srđan Popović, Bata Gvozdenović…), već je godinama bio i predsednik Udruženja sportskih novinara Jugoslavije (Srbije i Crne Gore). To bi mlađanim kolegama trebalo da uliva dodatno poštovanje, mada im ja ne bih preporučio da bilo šta iz tog teksta pod naslovom „Šta uradi, Ljupko?“ zapamte kao ozbiljno štivo.

Već sam naslov asocira da je reč o nečemu što treba osuditi, što se nedvosmisleno iskazuje već u prve dve rečenice, uz komentar: „Šta uradi, crni Ljupko?“. Reč je o tome da je komentar objavljen dan pošto je Ljupko Petrović postao trener u Hrvatskoj, preuzevši fudbalere „Kroacije“ iz Sesveta, koja je ove godine ušla u tamošnju prvu ligu. Da bi „zločin“ bio veći, urednik Sekulić je morao da podseti čitaoce da je Ljupko Petrović „trofejni trener“ i to ne bilo kakav trofejni trener već onaj koji se „sa Zvezdom popeo na krov Evrope“ (vodio ekipu „Crvene zvezde“ u vreme kad je, 29. maja 1991. godine, osvojila Kup evropskih šampiona). „Jednostavno, jednom Ljupku Petroviću nije mesto u malenom klubu, koji se zove ’Kroacija’, niti će on moći u tom gradiću ili selu po imenu Sesvete da pronađe sebe“ – piše nekadašnji predsednik srpsko – crnogorskog Udruženja sportskih novinara. Da mu neko ne bi prebacio nacionalizam ili nešto slično, on piše i ovo: „Da je Ljupko otišao u ’Dinamo’ ili ’Hajduk’ pa da čovek kaže neka, to je izazov, neka naš Srbin uči Hrvate fudbalu“.

Na stranu to što je takva neumesnost napisana samo desetak dana posle zaista sjajnog nastupa hrvatske reprezentacije na Evropskom fudbalskom šampionatu, koje su i treneri i fudbaleri i navijači iz Srbije posmatrali samo na televiziji. Oseća i J. Sekulić da je došlo vreme, da se poslužim njegovim rečnikom – „da Hrvati uče Srbe fudbalu“, pa u ovom svom pamfleu kaže da bi Slaven Bilić ili „Cico“ Kranjčar, kad bi kojim slučajem došli da treniraju „Jagodinu“ ili „Javor“ koji su ove godine ušli u ovdašnju prvu ligu „u Zagrebu ili Splitu bili razapeti na krst“.

„Ali, Srbi očigledno imaju krako pamćenje“, vajka se učitelj“ Sekulić, pa se tako i Ljupku Petroviću prebacuje što je zaboravo „zašto je svojevremeno otišao iz Osijeka“. Sekulić, međutim, ne samo da ima „dugačko“ pamćenje, već „pamti“ i unapred, pa svoj komentar privodi kraju rečenicom: „Srbin kao Ljupko sigurno neće moći da se lepo oseća u Hrvatskoj“!

Takva (pr)ocena data je u pasusu ispod jedine citirane izjave samog Petrovića, koji je rekao da „ako želimo u Evropu, trebalo bi zaboraviti poslednjih dvadeset godina, sve što se događalo da prevaziđemo“. Zaborav nije amnezija, događaji se ne mogu izbrisati, ali put prevazilaženja svega što je do takvih događaja dovelo počinje i najmanjim koracima, baš poput ovog koji je napravio fudbalski trener Ljupko Petrović. A jednom, ko zna, kad se fudbalska reprezentacija Srbije ne bude plasirala i na Svetsko prvenstvo 2010. godine u Južnoj Africi, možda se ovde nađu neki ljudi koji će pomisliti da bi nam trebao selektor kakav je Slaven Bilić.

Bojim se sam da se niko neće usuditi i javno da kaže, jer će po spotskim listovima, rubrikama i redakcijama sedeti neki novi propagandisti, izškolovani u „klasi Jovana Sekulića“.

(„Helsinška povelja“, jul 2008.)