U Milice duge trepavice…

U svom redovnom komentaru na prvoj strani “Blicovog”  dodatka o Beogradu, u petak 24. avgusta napisao sam sledeće redove: “Pažljivo sam pročitao sve jučerašnje dnevne novine i nisam našao ni jednu jedinu rečenicu o našoj zlatnoj Milici Mandić. A od svečanog zatvaranja londonske Olimpijade, na kojoj je Milica osvojila zlatnu medalju u tekvondou (jedinu za Srbiju), prošlo je samo deset dana.

Tekvondo na korejskom znači ‘noga, ruka, put’, ali iz iskustva mnogih naših sportista koji su iznenada zasijali i na trenutak bili predmet opšte pažnje i obećanja političara, znam da se sve to najčešće pretvori u – ruka, noga, put!”

Još manje vremena prošlo je od svečanog dočeka srpskih olimpijaca u Beogradu, kad su se pod sjajem Miličinog uspeha (uz već tradicionalne osvajače medalja u streljaštvu i vaterpolu) na balkon Skupštine grada Beograda prošvercovali i neki kojima tu zaista nije bilo mesto, pa čak i doživeli da im skandira razdragana masa ljubitelja srpskih uspeha, ma u čemu oni bili. Tu pre svega mislim na sve one koji su mesecima pre londonske smotre najboljih sportista sveta, uz pomoć propagandista po sportskim listovima, rubrikama i redakcijama neumorno “osvajali” i neumesno “zbrajali” medalje za Srbiju, pri čemu se čak pominjala i “žetva” od deset odličja. Nije tajna da je u tome na svoj način prednjačio predsednik Olimpijskog komiteta Srbije Vlade Divac, koji je, fiksirajući „sigurice“ od medalja na grudima Novaka Đokovića, vaterpolista, strelaca, odbojkaša i eventualno odbojkašica, u jednom trenutku prognozirao „najveći uspeh u istoriji srpskog olimpijskog pokreta“.

“U ovom vremenu, kad je tehnologija na visokom nivou, nema velikih iznenađenja. Imamo deset realnih šansi za osvajanje medalja, jer su na trenutnoj poziciji u svetu naši predstavnici među tri u svojim disciplinama. Prvo Ðoković, najbolji sportista sveta, imamo Čavića, koji ima treće vreme u svojoj disciplini na svetu ove godine, pa strelce, koji su ove godine na svojim takmičenjima osvajali medalje. To su naši glavni aduti, uz, normalno, vaterpoliste i, nadamo se, odbojkaše, pa možda kajakaše i veslače. Imamo potencijal, a šta će od toga biti – videćemo”, istakao je predsednik OKS u intervjuu za “Al Džaziru” samo sedam dana pre početka nadmetanja u Londonu.

Pominjao je i on „neko eventualno iznenađenje“, ali mu ni na kraj pameti nije bilo da bi to mogla da bude tekvondistkinja Milica Mandić. Ispalo je tako da je skromni devojčurak iz Beograda, pobedivši u odlučujućem susretu evropsku i svetsku šampionku, Francuskinju En Karolin Graf – za duži rok odložila neprijatne razgovore o neispunjenim očekivanjima, pa i svaku iole ozbiljniju analizu gde se zaista u ovom trenutku nalazi sport u Srbiji i na svetskim listama i u svakodnevnom životu njenih građana, posebno mladih. Ti razgovori i analize, sami po sebi, ne moraju da budu neugodni za sadašnje rukovodstvo srpskog sporta, koje je u nedostatku valjanih i kompetentnih sportskih i strukovnih asocijacija, vremenom prebačeno na Olimpijski komitet, jer je činjenica da najveći broj osnovnih uzroka i razloga za neispunjena očekivanja ovdašnje javnosti ima vezu sa onim što država nije učinila i što već pomenute sportske saveze i strukovna udruženja uopšte ne interesuje. Jednostavno, u Srbiji – ne samo u sportu – ne  postoji gotovo ni jedna oblast u kojoj bi se mogao prepoznati ozbiljno osmišljen i precizno planiran četvorogodišnji ciklus mera i aktivnosti, sa jasno postavljenim ciljevima, čije ostvarenje zavisi prvenstveno od toga šta je i kako urađeno prve i druge godine, da bi se tek finim doterivanjima u trećoj i četvrtoj stvorile realne pretpostavke za očekivanje uspeha.

Igranje na „talenat“, „sportski karakter  nacije“, tradiciju uspeha u određenim sportovima… sve to na duži rok ne može da obezbedi kvalitetno i zapaženije učešće sportista iz Srbije na velikim sportskim smotrama, a posebno ne na Olimpijskim igrama, za koje se čitav svet ozbiljno priprema. Podatak da u nekoliko sportova u kojima Srbija, sve sa nategnutim baštinjenjem rezultata svih jugoslovenskih sportista, ima najviše olimpijskih medalja (košarka, fudbal, rvanje, boks) već četvrtu olimpijadu zaredom nije osvojena ni jedna medalja, a da sve češće ne važi ni ono „važno je učestvovati“, baca potpuno drukčiju sliku na 44. mesto sa kojim su se pojedini sportski zvaničnici i uspaljeni propagandisti dičili sa balkona Starog dvora.

Na poslednjih pet letnjih Olimpijada sportisti koje smo ispraćali i dočekivali nastupali su pod tri različita imena (Jugoslavija, Srbija i Crna Gora i već drugi put kao Srbija) i osvojili medalje u sedam različitih sportova (streljaštvo, vaterpolo, odbojka, košarka, plivanje, tenis i sada tekvondo, pri čemu su uspesi ponavljani samo u streljaštvu i vaterpolu). U Atlanti 1996. bili su 41. po broju medalja, u Sidneju 2000. – mesto niže,  u Atini 2004. i Pekingu 2008. čak na 62. mestu, da bi se u Londonu 2012. vratili među prvih pedeset (44. mesto). Dakle, u sportu postoji neka linija kontinuiteta i objektivna pozicija koju nije moguće preskočiti nerealnim obećanjima ili pogrešnim predstavama o sopstvenoj veličini. U istom periodu ovde je promenjeno čak šest vlada, čiji učinak u svim relevatnim pokazateljima, drži ovu državu na dvostruko, pa i trostruko gorim mestima na svetskim listama, ali to nikad nije sprečavalo njihove predsednike i ministre da uglavnom rade te dve stvari: daju nerealna obećanja i neguju kult o sopstvenoj veličini.

Telegrami sa čestitkama osvajačima medalja, slikanje sa sportistima u olimpijskom selu, prijemi za najuspešnije… tom tradicionalnom obrascu ponašanja nije mogla da odoli ni najnovija postava u državnom vrhu. Obećanja o ubrzanoj isplati novčanih nagrada (35.000 evra za zlato, 30.000 za srebro i po 25.000 za bronzu), uz iskorak premijera Ivice Dačića sa obećanjem da će olimpijska šampionka Milica Mandić od države dobiti stan, nije ništa drugo do medijska kompenzacija za činjenicu da je doček morao da bude prepušten sadašnjoj garnituri u gradu, koja baš nije u skladu sa novokomponovanom većinom na nivou republike. Navodno je to učinjeno zbog tradicije „balkona“, mada bi se – da je uspeh bio približniji prognozama i „očekivanjima nacije“ – lako našlo objašnjenje i čitav događaj preselio na stepenice Doma Narodne skupštine. Dosta za slavlje, malo za promociju – to je realna mera medalja koje su sportisti iz Srbije osvojili u Londonu (zlatna Milice Mandić, srebrna Ivane Maksimović u streljaštvu, bronzane za vaterpoliste i  strelca Andrije Zlatića), pri čemu je nivo euforije za tri oktave podignut od strane propagandista po svim medijima zbog činjenice da je Milica trijumfovala poslednje takmičarske večeri kad su već počeli da se pripremaju komentari o “totalnom fijasku”, a vaterpolisti poslednjeg dana u poslednjoj četvrtini dobili već izgubljenu utakmicu sa selekcijom Crne Gore (uprkos najblaže rečeno čudnom suđenju).

U takvoj atmosferi, da se ne bi otkrilo da iza horskog pevanja “U Milice duge trepavice” ostaje samo prazna priča, bilo je sasvim logično što su već sutradan, baš kao što su radnici “Zelenila” sređivali travnjak i cvetne aleje ispred Starog dvora, udruženi propagandisti počeli da hvale “uspeh u Londonu” i umesto realnog sagledavanja stvari da kukaju za “propuštenim šansama”.

A onda su naprečac morali da se pozabave “važnijim temama”, od pokušaja “Partizana” i “Crvene zvezde” da makar deo jeseni provedu u Evropi do mučenja košarkaša u kvalifikacijama za naredno Evropsko prvenstvo, bez čega ne mogu ni da sanjaju eventualnu put na olimpijski turnir Rio de Žanieru kroz četiri godine. Gde sportiste iz Srbije u celini, ako je suditi po najnovijim izjavama predsednika OKS, čeka “puna satisfakcija za London”.

(Tekst je objavljen 2012. godine, u avgustovskom broju „Helsinške povelje“, 2012. posle Olimpijade u Londonu.)