Čovek za sva vremena: Petar Borota

Ima neke nebeske pravde u tome što je legendarni golman OFK „Beograda“, „Partizana“, „Čelzija“ i „Portoa“ (i još nekih manje bitnih klubova) Petar Borota, čovek koji je u pravom značenju te reči bio „legenda“ još za vreme svoje izuzetno zanimljive sportske karijere, dostojnije ispraćen na večni počinak u modernim informacionim i komunikacionim „izdanjima“ nego li u klasičnim medijima.

Pošto propagandisti u sportskim listovima, rubrikama i redakcijama uglavnom nisu ni pokušali da naprave korak dalje od uobičajenog redosleda informacija, vest, malo statistike, poneko reagovanje, „mesto i vreme sahrane biće naknadno objavljeni“, priča o čoveku koji je zapamćen po nečemu što je suprotnost i njegove ličnosti i sportskog dostignuća ispričana je u reagovanjima posetilaca raznih „on line“ izdanja i sajtova medijskih kuća, blogovima, forumima  i diskusijama. U tom smislu je posebno podsticajan bio tekst „Legenda o Peri Boroti“, koji je u svom blogu za „Blic on line“ napisao kolega Grada Branković.

Možda i zbog toga što je većina učesnika tih diskusija pretendovala da neko svoje viđenje ili iskustvo nametne kao „jedinu pravu istinu“ – ipak nije satkana pristojna priča o Petru Boroti, koji je posle duge i teške bolesti umro 12. februara 2010. godine, 22 dana pre svog 58. rođendana.

Pre svega zato što toj priči nedostaje jedan bitan odgovor na onih čuvenih „pet pitanja“ na koja mora da odgovori svaka vest – GDE je umro čovek koji je zaslužio da mu pre utakmice FA kupa „Čelzi“ – „Kardif“ čitav stadion čitav minut, umesto uobičajenog ćutanja – aplaudira. Kolega Sinan Gudžević, koji je o Borotinoj smrti napisao sjajan tekst za zvaničan sajt FK „Partizan“, pokušao je da proveri da li se to dogodilo u Đenovi (koja je poslednje poznato odredište) ili u Beogradu (kako je stajalo na zvaničnom sajtu OFK „Beograda“), pa je ipak, zbog takođe neobjašnjene poternice ovdašnjih vlasti za nekadašnjim reprezentativcem nekadašnje države (navodno zbog umešanosti u šverc slika), bliža istini verzija da se to dogodilo u Italiji.

Deset dana kasnije, u ponedeljak 22. februara, niko od propagandista po ovdašnjim zvaničnim medijima nije objavio ni mesto, ni vreme sahrane, pa ni bilo koju značajniju informaciju u vezi sa prenosom Borotinih posmrtnih ostataka u Beograd. Ostao je manje više neobjašnjen i poslednji period života Petra Borote, pa je tako poslednji zapis vezan za izložbu pod naslovom „Od fudbalskog do slikarskog umeća“, koju mu je 2004. godine u Đenovi organizovao likovni kritičar i bibliotekar Pietro Guella, koji je kolegi Gudževiću ispričao da je izložba trajala oko dva meseca, da je Borota „zanimljiv likovni slučaj, eklektik, da na njegovim platnima ima mnogo ženskih figura“, ali i to da u Đenovi nije živeo ni u kakvom obilju, te da je imao neku garažu u kojoj je slikao… Posle toga ništa, pa čak ni neko pristojno objašnjenje koliko je trajala ta „duga i teška bolest“.

Zapamtio sam, međutim, da je u oba ta slučaja Petar Borota hrabrio igrače ispred sebe, „nije ništa, igramo dalje“, svestan pravila da ništa ne može da poremeti igru odbrane kao strah od golmanovog kiksa.

S druge strane, velika internet diskusija o fudbalskom umeću legendarnog golmana pretila je da se pretvori o priču o njegovim čuvenim „kiks golovima“. Za sva vremena zapamćen mu je gol koji je ujesen 1977. godine primio sa pola terena u Bukureštu na utakmici za fudbalske anale Rumunija – Jugoslavija 4:6 (što je čak opevavano i uz gusle); na golu „Partizana“ protiv „Dinama“ iz Drezdena ujesen 1978. godine u prvom kolu Kupa šampiona zaboravio je igrača iza sebe, spustio loptu, a ovaj je šutnuo u prazan gol, da bi usledio čuvena Šestićeva „kume, izvedi faul“ prevara u derbiju sa „Crvenom zvezdom“ na Stadionu JNA 29. novembra 1978. godine…

Radio sam tada u sportskoj rubrici „Večernjih novosti“ i dva od ta tri gola sam video „uživo“, na licu mesta, za priču o Šestićevom mangupluku sam čak nagrađen, a za onaj u Bukureštu i dan danas tvrdim da ni jedan golman na svetu ne bi odbranio taj šut rumunskog reprezentativca Vigua. Zapamtio sam, međutim, da je u oba ta slučaja Petar Borota hrabrio igrače ispred sebe, „nije ništa, igramo dalje“, svestan pravila da ništa ne može da poremeti igru odbrane kao strah od golmanovog kiksa.

Zato mnogo veću pažnju zaslužuju oni, istina nešto malobrojniji komentari, u kojima se naglašava sve ono zbog čega je Borota u ono vreme bio jedan od najboljih golmana na svetu i zbog čega je i branio u OFK „Beogradu“, „Partizanu“, „Čelziju“, pa i reprezentaciji „one Jugoslavije“.

Za ekipu sa Karaburme je branio na 176 utakmica, od toga 131 prvenstvenu. U vreme Petra Borote, OFK  Beograd“ je osvojio dva treća, jedno četvrto, dva peta i jedno osmo mesto u jugoslovenskoj ligi, u kojoj su neprikosnoveni bili klubovi tzv. „velike četvorke“ („Crvena zvezda“, „Partizan“, zagrebački „Dinamo“ i splitski „Hajduk“), ali su sjajne ekipe imali i sarajevski klubovi „Željezničar“ i „Sarajevo“, novosadska „Vojvodina“, „Rijeka“…  Zato su ti plasmani popularnih „romantičara“ (mada stariji Beograđani pamte i nadimak „klomferi“) bili izuzetno dostignuće, što je Petra Borotu i dovelo u „Partizan“, gde je u sezoni 1977/78 postavio rekord u branjenju u jugoslovenskoj ligi od 18 klubova: primio je samo 19 golova, u jesen devet, u proleće deset. Partizan je osvojio titulu prvaka Jugoslavije sa 54 boda, pri sistemu dva boda za pobedu, jedan za nerešeno, što je rekordan broj osvojenih bodova u toj ligi.

S Borotom na golu „Partizan“ je te godine oba puta pobedio „Crvenu zvezdu“  (ukupno je je bilo 6:3), koja je godinu dana kasnije sa maltene istim timom stigla do finala Kupa UEFA. To je bila jedina titula prvaka koju je Borota osvojio, jer je u londonskom „Čelziju“ (u koji je 1979. godine mnogo pre „ere Romana Abramoviča“ prešao za samo 70.000 funti) branio u sezoni kad se taj klub borio za opstanak i potom igrao u drugoj engleskoj ligi. U toj drugoj sezoni Borota je propustio samo jednu utakmicu i „Čelzi“ je završio na četvrtom mestu, a popularnost Borote kod navijača nikad nije dolazila u pitanje. Stalno je radio stvari koje su ih oduševljavale, a svaki gol „Čelzija“ je proslavljao sa navijačima iza svog gola. Kad su navijači na jednoj utakmici besni uleteli u teren Borota im se pridružio. Često je driblovao protivničke igrače do polovine svog terena, tako je i primio jedini gol na utakmici protiv „Votforda“ sa 30 jardi (jedan jard – 91,44 cm). Dovodio je trenere do ludila, jer je posle uspešne intervencije imao običaj da baca loptu na prečku od gola i da se tako igra sa živcima navijača i saigrača. U sezoni 1980/81 „Čelzi“ je u 22 susreta postigao gol samo na tri, ali je Borota uspeo da sačuva netaknutu mrežu na čak 16 susreta, pa je te godine proglašen za „Čelzijevog“ igrača godine.
Iz tog perioda je i legenda kako je Petru Boroti, nakon što je na golu „Čelzija“ na nekoj utakmici odbranio penal, s glave kačket odleteo u mrežu, a on, s loptom pod pazuhom, ušao u prostor za linije, uzeo kačket, i tako sam sebi dao gol. Ta je priča išla od usta do usta kao narodna pesma, pa je čak i ovekovečena u filmu Radivoja Andrića „Kad porastem biću kengur“ (2004. godine ). „Jedino što u FC Chelsea nema žive duše da to potvrdi. Jer sam jutros zvao i u London, arhivistiku Abramovićeva kluba. U Londonu mi uljudno vele da za takav slučaj nisu čuli, da toga na snimcima tekmi FC Chelsea nema, a da ima svašta i svačega drugog jelda, no takva nam se stvar, da mi znamo, vele, još desila nije, a da se desila, nama ne bi promakla, ne samo nama, već ni drugima u Engleskoj“ – napisao je u već pomenutom tekstu Sinan Gudžević.

Činjenica je da je nešto u tom stilu početkom osamdesetih godina prošlog veka objavljeno u ovdašnjoj štampi, pa je kasnije i demantovano, tako da ova legenda može da posluži samo kao dobar dokaz da su demanti i ispravke zaista „sakupljanje perja u jastuk na košavi“. U ova moderna vremena to postaje sve opasnije, jer se određeni „podaci“ i „informacije“ bez ikakve rezerve uzimaju i kopiraju kao poudane činjenice, u čemu naročito prednjači nova generacija „gugl – mobl“ propagandista. Dva podatka sa interneta plus jedan usput telefonski razgovor – od toga se uglavnom sastoje propagandistička „istraživanja“ i prilozi, jer se „nema vremena“ za ozbiljniji posao, slaganje i vrednovanje podataka, razgovore sa svedocima, povezivanje činjenica…

Zato nije čudno što čak ni smrt tako zanimljive i kontroverzne ličnosti, sa bogatom ličnom i sportskom biografijom, kakav je bio Petar Borota, nije nikog podstakla da napravi makar jedan ozbiljan tekst ili prilog sa radnim naslovom „I legende su ljudi“. Ostaje nada da će, kad ovih dana budu „saopšteni mesto i vreme sahrane“ to učiniti makar neko od nas, starijih.

P.S. Ovaj tekst napisan je 2010. godine za januarsko – februarski broj „Helsinške povelje“, izdanja Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, u kome sam više od deceniju ipo pisao tekstove pod nadnaslovom „Sport i propaganda“.