Slučaj građanina Stojkovića

„Oprostite mi moju ružnu prošlost“ – pisalo je na beloj majici koju je ispod dresa na 139. „večitom derbiju“, odigranom 23. oktobra 2010. nosio golman „Partizana“ i državnog tima Srbije Vladimir Stojković.

Već sama činjenica da je to napisao pre meča, govori da je on bio siguran da će njegove najnovije klupske kolege (ovaj 27-godišnjak je pre kluba iz Humske, branio još za lokalni tim iz Loznice, „Crvenu zvezdu“, „Zemun“, „Nant“, „Vitese“, „Sporting“ iz Lisabona, „Hetafe“ i „Vigan Aletik“) trijumfovati u ovoj utakmici i to na stadionu na kome se proslavio u sezoni 2005/2006, kad je „Zvezda“ osvojila „duplu krunu“.

Sam Stojković je izjavljivao da ne smatra da je reč o provokaciji i da je samo „na kraju meča slavio pobedu“, uz napomenu da njegov odnos prema „Crvenoj zvezdi“ više nije isti, pa su se i propagandisti po sportskim rubrikama, listovima i redakcijama uglavnom zadovoljili takvim „objašnjenjem“ ovog nesvakidašnjeg postupka. Pitanje je, međutim, da li se „slučaj građanina Stojkovića“ može posmatrati kao deo uobičajenog fudbalskog folklora (igrači širom sveta ispisuju različite poruke na svojim „potkošuljama“) ili je ipak malo više pažnje zasluživala sintagma „ružna prošlost“. Prvenstveno zato što je mnogo toga ružnog iz dosadašnje karijere ovog momka rezultiralo još ružnijim scenama i slikama pre i tokom praktično neodigrane utakmice reprezentacija Italije i Srbije jedanaest dana ranije u Đenovi.

Skandalozno ponašanje grupe ovdašnjih huligana u ovom italijanskom gradu, prekid utakmice, sveopšto čuđenje činjenicom da je moguće da mržnja jedne „navijačke skupine“ eskalira do razmera linča sopstvenog sunarodnika i reprezentativca sopstvene države… takođe su deo neke „ružne prošlosti“ Vladimira Stojkovića. Najmanje je u svemu tome problematičan njegov prelazak u „Partizan“, ma koliko bio neočekivan, s obzirom da je bio vatreni navijač „Crvene zvezde“ i da je u jednoj emisiji na pitanje za koliko novaca bi prešao u tabor „večitog rivala“ izjavio: „Nema tih para, ni za sto miliona evra ne bih mogao da pređem u Partizan“, jer je u tom trenutku on govorio ono što se od njega očekuje na svim nivoima bipolarizovane srbijanske fudbalske palanke.

Nipodaštavanje i omalovažavanje „onih drugih“, zlurado iščekivanje njihovih neuspeha, otvoreno neprijateljstvo čak i kad najistaknutiji pojedinci nastupaju za nacionalnu selekciju… doveli su do svojevrsne ravnoteže zla, ukorenjenog u savremeni „sistem navijanja“ s obe strane Topčiderskog brda. Sa višegodišnjom izolacijom od sveta i evropskih fudbalskih tokova (prvo sankcije, a zatim oseka osetnijih rezultata), kompletno zadovoljstvo uspehom svedeno je na jednostavnu činjenicu „biti bolji od njih“. Na toj klackalici („Crvena zvezda“ i „Partizan“ su osvojili sve titule u poslednjih dvadeset godina, s izuzetkom one sramne koju su 1997/98 zajednički prodali „Obiliću“ Željka Ražnatovića „Arkana“) homogenizacija navijačkih grupa u „zimama našeg nezadovoljstva“ bila je moguća samo na negativnom odnosu prema rivalima i svemu što oni predstavljaju. U tom smislu je Stojkovićeva izjava o „sto miliona evra“ za koje ne bi prešao u „Partizan“ sasvim očekivana i predstavljala je dodvoravanje „svojim navijačima“ i odricanje bilo kakve vrednosti suparničkom taboru.

„Ružna prošlost“, međutim, nema nikakve veze sa izjavama, pa ni sa karakterom samog Vladimira Stojkovića, koji je tokom svoje karijere imao čitav niz sukoba sa trenerima (sa Draganom Stojkovićem „Piksijem“ u „Crvenoj zvezdi“, sa Paulom Bentom u „Sportingu“) i saigračima (posebno tokom kratkotrajnog boravka na Ostrvu), pa se ta njegova nekooperativna crta povremeno osećala i prema saigračima iz reprezentacije tokom neslavnog boravka „orlova“ (kako to vole da kažu propagandisti sportske orijentacije) na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi. Ona se prvenstveno odnosi na činjenicu da je i on samo jedan od stotine manje ili više uspešnih momaka čije su karijere pod „šapom“ kriminogenih struktura, koje već godinama drže tržište fudbalske radne snage pod svojom kontrolom.

Tu priču je do „savršenstva“ razvio upravo pomenuti Ražnatović, koji je, dok je vedrio i oblačio u ovdašnjem fudbalu, imao nekoliko stotina fudbalera različitog uzrasta pod različitim vrstama ugovora, od stipendiranja do profesionalaca, uglavnom sa klauzulom da je njihov transfer u druge klubove „zajednički interes“. Takav odnos ostajao je na snazi i posle prvog transfera, jer je i od svakog sledećeg određeni procenat išao „matici“, o čemu se već godinama vodi istraga protiv Ražnatovićeve supruge, koja je nasledila i jedno vreme uspešno vodila ovaj biznis. Bilo bi pogrešno shvatiti da je tu reč samo o jednosmernom odnosu, jer je najveći broj ovih dečaka i mladića svesno ušao u takvu kombinaciju, imajući u vidu činjenicu da je tokom nesigurnih devedesetih godina prošlog veka takav ugovor omogućavao i određene uslove za rad, trening i napredovanje, često i preko realnih mogućnosti pojedinih fudbalera. Tu je stupao na scenu sistem „zaštite“, koji je podrzumevao pritisak na trenere i selektore da se određeni momci nađu u različitiom reprezentaivnim selekcijama ili da „moraju da igraju“ za svoje klubove, što im  je veštački podizalo cenu. Pri tome su pažnju javnosti privlačili neki zvučni transferi, ali je najviše para ubrano na tzv. „srednjacima“, igračima drugoligaškog kalibra, koji su svake godine prodavani novim klubovima, prvo u zemlji, a potom širom Evrope, od Skandinavije do Kipra.

Kad je „Arkan“ uklonjen sa ovdašnje društvene scene, model su preuzeli razni tipovi nešto manjeg kalibra, lokalni „bosovi“ fudbalskih klubova, ali i samozvani „menadžeri“, koji su još od juniorskih dana preuzimali „brigu“ o talentovanijim momcima. Kad propagandisti po sportskim rubrikama, listovima i redakcijama pišu o sukobima nekih fudbalera sa trenerima i ljudima iz uprave uglavnom ostanu neobjašnjeni pravi uzroci tih nesporazuma, a to su sukobi pojedinih fudbalskih stratega sa interesima vlasnika fudbalskih „ergela“. Takvu „ružnu prošlost“ ima i Vladimir Stojković i to se nedvosmisleno pokazalo tokom i posle incidenta u Đenovi, za koje je fudbalski establišment brže bolje okrivio kriminogene strukture koje preprodaju fudbalere i kojima se ovaj golman zamerio prelaskom u „Partizan“, čime je i nehotice otkrivena prava beda kompletnog ustrojstva fudbalske organizacije. Odjednom je sve dovedeno u sumnju, i rezultati, i karijere, i reprezentativni nastupi…

Vladimir Stojković je dobar golman i njegov prelazak u „Partizan“ je mogao da ima i čisto sportsku dimenziju – želju da brani i to u najkvalitetnijem evropskom takmičenju, Ligi šampiona. Tako bi to i bilo objašnjeno od strane propagandista različitog profila, pa bi se sve svelo samo na uobičajena navijačka dobacivanja, samo da je čitavoj priči prethodio dogovor sa njegovim stvarnim „gazdama“. Može li se ta „ružna prošlost“ izbrisati? Ne može! Ona stoji kao trajno opterećenje, ali „slučaj građanina Stojkovića“ mogao bi da bude presedan, prvi u kome se taj mehanizam ogolio do suštine i pokazao svu svoju brutalnost i samoživost, posle čega bi se i u društvu i u fudbalskoj organizaciji uspostavili mehanizmi nešto veće transparentnosti i nešto čistiji odnosi. Onako kako je to već godinama u razvijenom fudbalskom svetu.

(Tekst je objavljen 2010. godine, u oktobarskom broju „Helsinške povelje“.)