Partizan”, moja lična navijačka priča

Januara 2012. godine objavio sam blog pod naslovom “Aleksandar Stanojević – srpski Ferguson”, u nadi da će u klubu za koji navijam od kad znam za sebe postojati dovoljno pameti da se sa tadašnjim ternerom napravi nešto poput karijere proslavljenog ser Aleksa u “Mančester junajtedu”

Aleksandar Stanojević – srpski Ferguson

Trener fudbalera Partizana Aleksandar Stanojević rekao je na Badnje veče da je odlučio da ostane na toj funkciji, jer želi da završi započet posao i odbrani “duplu krunu”. “Obaveštavam vas da sam jutros u telefonskom razgovoru saopštio Albertu Nađu da želim da ostanem na mestu trenera prvog tima FK Partizan. Moj stav je da završim započeto, savetovao sam se sa bliskim ljudima, osobama kojima verujem. Drago mi je da imam podršku ljudi koji vole Partizan. Mi svi moramo uvek da budemo samo u službi Partizana”, navodi se u pisanoj izjavi Stanojevića koja je dostavljena Tanjugu.

Stanojević je, nakon što je UO Partizana smenio sportskog direktora Mladena Krstajića, najavio ostavku. Krstajić je 5. januara javno pozvao i njega i Vuka Rašovića, trenera klupske filijale Teleoptik, da ostanu na funkcijama, jer je to “interes Partizana”.

Svakog iskrenog “partizanovca” i sve ljude koji zaista vole fudbal, bez obzira za koji klub navijaju, morao bi da obraduje ovakav rasplet “ničim izazvane” drame u Partizanu, koji je, da podsetimo – jesenji deo šampionata Srbije završio na prvom mestu na tabeli sa 10 bodova više od Crvene zvezde. Odbrani li prošlogodišnju “duplu krunu”, Stanojević bi došao do već zavidne kolekcije trofeja, koja bi već mogla da potvrdi ono što priželjkuju mnogi, kojima su crno-bele boje na srcu – stvaranje “srpskog Aleksa Fergusona”. Teško je iz sadašnje perspektive “listopadnih trenera” (“zima, leto, mene eto”) zamisliti da bilo koji naš klub, pa ni objektivno najuređeniji i najbolje vođen, kakav je Partizan, može da ima takvu viziju i da svoj makar petodgodišnji razvoj veže za jednu jaku ličnost.

Bolji poznavaoci fudbala znaju da ser Aleks nije odmah počeo da bere lovorike i da je u svojih četvrt veka na klupi Mančester junajteda imao i slabijih perioda, i bolnih poraza, ali da njegovih 36 trofeja (12 titula prvaka Engleske, pet FA kupa, četiri Liga kupa, devet pehara “Comunyti Shiald”, uz dve Lige šampiona, i po jednom FIFA svetski klupski kup, Interkontinentalni kup, evropski Superkup i jedan već zaboravljeni evropski Kup kupova) imaju isti zajednički imenitelj – neprikosnovenu poziciju klupskog menadžera.Tako i ovih dana, kad je Junajted morao da se preseli u drugi razred evropskog klupskog fudbala (ispadanje iz Lige šampiona u Ligu Evrope) i kad je nanizao dva poraza (od Blekburna kod kuće i Njukasla u gostima) nikome na Old Trafordu ne pada na pamet da postavi pitanje smene prvog stručnjaka kluba.

Aleksandar Stanojević je jesenas nekako pregurao fijasko sa Genkom, a potom i Šamrokom, pa se na to nadovezao i poraz od Slobode Sevojno, a njegov opstanak na klupi tada je obrazlagan upravo činjenicom da u Partizanu “rade na duge staze”. Moglo je da se dogodi da se ta “duga staza” pretvori u slepu uličicu i dobro je što se taj scenario neće realizovati. Ne bi bilo dobro da je “ekspresni dogovor” sa Stanojevićem napravljen kad se videlo koliko su skupa neka alternativna rešenja (Kuman, na primer), kao što ne bi bilo dobro da se svaki čas, iz nekog kaprica ili nekih sitnih interesa, dovodi u pitanje pozicija gospodina Aleks-andra Stanojevića!

Pitanje je samo da li iza ovog trenutnog zakopavanja ratnih sekira stoji i ozbiljna namera da se postepeno pojačava pozicija prvog stručnjaka, pa da on osim o treninzima i utakmicama, ima značajniju reč i kad su u pitanju pojačanja, prodaja igrača, turneje… Bez toga, zaista nema ni “F” od Fergusona! Kad bi u Partizanu bilo iskrene želje da se sagleda budućnost i do tamo neke 2020. godine, onda bismo – osim o Fergusonu – mogli da razmišljamo i o srpskom Pepeu Gvardioli. Aleksandar Stanojević, istina, nije imao ni stoti deo igračke karijere sadašnjeg trenera Barselone, ali bi – uz dobar klupski rad i punu podršku – mogao vremenom da napravi ono o čemu sad priča Gvardiola, koji želi da napravi tim od 11 igrača poniklih u Barseloni.

Sa klincima koje ne treba rano prodavati, sa pametno vraćenim starim igračima, sa na vreme napravljenim akvizicijama… Partizan bi mogao da prvi prestane sa praksom dovođenja trećerazrednih inostranih fudbalera, za koje žali Bože što troše i toplu vodu dečacima iz klupskih mlađih selekcija.

Aleksandar Stanojević je, ipak, smenjen, a za prvog trenera doveden je Avram Grant iz Izraela, čija je najjača referenca bila “pomoćni trener u Čelziju”. Kad je u nedelju 15. januara predstavljen javnosti, tadašnji predsednik FK Parizan Dragan Đurić, rekao je da se “nada da će novi trener imati podršku armije navijača i svih iskrenih ‘partizanovaca’”. To je bio povod da u nekoliko nastavaka objavim “Otvoreno pismo predsedniku FK Partizan”, koje je najvećim delom zasnovano na tekstu “Partizan i ja”,  napisan u septembru 2005. za magazin “Status”, povodom 60. godišnjice kluba (osnovanog 4. oktobra 1945. godine).

Otvoreno pismo predsedniku FK Partizan (prvi deo – 20. januar 2012.)

Rekli ste u nedelju 15. januara, predstavljajući novog trenera, da će on imati podršku armije navijača i svih iskrenih “partizanovaca”. Iskreni sam “partizanovac” od svoje pete godine, tačnije od 6. decembra 1953. kad je pobedio Crvenu zvezdu sa 7:1 (mesec i po dana pre nego što je nad bosanskom kasabom Derventom, u kojoj sam služio pola vojnog roka u JNA, zasijala zvezda budućeg predsednika Dragana Đurića). Odmah da kažem, da na moju podršku ne računate!

Rekli ste istog dana da “u Evropu idu organizovani i stabilni klubovi”, ali, koliko se ja sećam, od velikih evropskih klubova samo je madridski Real svojevremeno otpustio Radomira Antića kad je imao deset bodova prednosti, pa posle godinama nije mogao da se sastavi. Zato se bojim da nam se Izraelac Avram (Grant) jednog dana ne oglasi kao legendarni Avram Izrael i saopšti ono čuveno: “Gotovo!”

U međuvremenu možete slobodno da promenite ime kluba u Đurgarden, malo zbog toga što ćemo spasti na nivo te beznačajne švedske ekipe, a malo više što u prevodu na srpski to znači – Đurina bašta!

U petak 20. januara u svom redovnom komentaru na prvoj strani “Blicovog” dodatka BEOGRAD, pažnju šire javnosti skrenuo sam na 29. stranu istog broja istih novina i komentar pod naslovom “Đurićev bunker”, iz pera još jednog iskrenog “partizanovca” Olivera Bunića. Napisao sam tada da je došlo neko čudno vreme kad o zbivanjima u FK Partizan mogu da pišu novinari koji se bave politikom (zna se ko iza svega stoji), ekonomijom (gde su pare), spoljnom politikom (u Humskoj sad svi pričaju engleski), crnom hronikom (opet, gde su pare), zabavom (sve je to veliki cirkus), humorom (evo, moj slučaj), pa čak i “ser Oliver”, koji je funkcijom naznačen kao urednik, mada je bliži opis njegovog posla “urednik fotografije”. Dakle, zahvaljujući pomenutom Đuriću, svi sem – sportskih novinara!

Pošto je Bunićev komentar u novinama prilično skraćen (zbog prostora), ovom prilikom ću ga, uz njegovu dozvolu preneti u celini:

“Bunkerica” prema medijima i ćaskanje sa samim sobom

FK Partizan postoji od 4. oktobra 1945. godine, dakle duže od 66 godina, ali je čak i u vreme “najstrožijeg” komunizma u zemlji imao predsednike kluba koji su znali, umeli i hteli da pričaju sa novinarima. Partizan ih je u svojoj istoriji imao tačno 28 (mada u ovaj broj uračunavamo i period od kraja 70-ih godina prošlog veka pa do maja 2000. godine kad je ovaj klub imao u isto vreme i predsednika Skupštine, ali i predsednika Upravnog odbora), ali nijedan kao ovaj današnji, predsednik Dragan Đurić, nije bio tako neprijateljski raspoložen prema medijima.

Medijska “bunkerica” koju već duže vreme praktikuje Dragan Đurić, njegova “bežanija” od novinara i njegov paničan strah od pitanja koja bi mu mogla javno biti postavljena su sad već poprimili razmere groteske. Predsednik FK Partizan je naime, učauren u svom “bunker”, juče “izvršio” i svoj prvi javni razgovor sa samim sobom! Na zvaničnom klupskom sajtu Partizana to zovu “intervjuom”. Pritom se niti zna gde je gospodin Đurić intervjuisan, niti ko ga je intervjuisao. “Pitanja” su pritom tako nevešto sklopljena da čine jednu zaista neprirodnu celinu – onu koja nastaje tako što monolog sa samim sobom prenesete u pismenu formu, a odmah zatim pokušate da postavite pitanje na koje bi taj monolog sa samim sobom mogao izgledati kao nekakav odgovor. Groteska u svom najgorem obliku. Da ne pominjemo još i fraze i izraze u “odgovorima” gospodina Đurića koje predsednik Partizana za ove tri i po godine svog predsednikovanja ama baš nikad nije koristio, niti će koristiti, jer to jednostavno nije njegov vokabular, mada su same fraze i izrazi vrlo otmeni.

Gospodine Đuriću, izađite iz Vaše “bunkerice” prema medijima. Budite makar jednom čovek od reči i stanite novinarima “na crtu”. Pitanja za Vas se baš nagomilaše ovih dana i sedmica. Kako stvari stoje, pitanja za Vas će biti sve više. I biće sve teža za pružanje odgovora kako vreme prolazi. Budite dostojni funkcije koju obavljate… dok je još obavljate. Razgovor sa samim sobom nije nešto što je vredno pohvale. To je, šta više, razlog za duboku zabrinutost Vas samih, a onda i ljudi koji su Vam bliski.

U međuvremenu me je moj prijatelj Slaviša Lekić, glavni i odgovorni urednik Nacionalnog magazina za normalnu komunikaciju “Status”, podsetio da sam povodom 60-godišnjice Partizana u oktobru 2005. godine napisao tekst pod naslovom “Partizan i ja”, u kome sam do najsitnijih detalja objasnio zašto bi danas mogao da bude bitan i moj glas, kao “iskrenog partizanovca”.

Iz tog teksta prenosim samo nekoliko poglavlja:

PRVI PUT: Otac me je prvi put odveo na Stadion JNA 1. novembra 1964. godine, kad je Partizan igrao pred gotovo 60.000 gledalaca prijateljski susret sa Milanom, u čijem redovima je glavna zvezda bio Brazilac Amarildo. Crno-beli su pobedili crno-crvene sa 5:3 (na poluvremenu je bilo 4:2), tri gola je postigao Mustafa Hasanagić, a dva Vladica Kovačević (da budem korektan, pa da kažem da je za Milaneze dva gola postigao Ferario, a jedan upravo Amarildo). Utakmica će ostati zapamćena po do tada nezapamćenoj tuči, kad je publika provalila na teren i kad je nekoliko igrača gostiju, pre svih ratoborni Paragvajac Benitez – jedva izvuklo živu glavu. Tada je stadion suspendovan i Partizan je preostale utakmice jesenjeg dela tog prvenstva odigrao u Novom Sadu, Kragujevcu i na susednom stadionu Crvene zvezde, tako da sam ja redovno i bez očeve pratnje počeo da idem na Partizanove utakmice tek u proleće 1965. godine.

Da ironija bude potpuna, na prvoj sledećoj utakmici koju sam gledao jedva sam ostao živ, jer je zbog velikog broja gledalaca popustila ograda na severnoj tribini Stadiona JNA (tada su, ko ne zna, najvatreniji “partizanovci” bili na “severu”) i samo zahvaljujući tome što sam bio mršav i relativno lak taj “stampedo” me je prosto odneo do terena.

Prvi put sam na utakmici

Tako sam tog 7. marta 1965. godine, stojeći uz aut-liniju odgledao utakmicu između Partizana i Crvene zvezde, koju su mladići u crno-belim dresovima izgubili od tada već vremešnog tima Crvene zvezde, predvođenog Dragoslavom Šekularcem, te Zoranom Prljinčevićem i Borom Kostićem, koji su bili i strelci, dok je gol za Partizan postigao Josip Pirmajer.

Bilo kako bilo, od tog dana pa u naredne tri decenije gotovo da nije bilo utakmice Partizana u Beogradu koju sam propustio, a Josip Pirmajer je prvi u nizu od nekoliko fudbalera koje sam zaista voleo i čijim sam se uspešnim igrama i lepim potezima posebno radovao.

Otvoreno pismo predsedniku FK Partizan (drugi deo – 30. januar 2012.)

Zbog ranije isplaniranog porodičnog putovanja u Bugarsku, ali i želje da se malo odmorim od kompjutera i modernih oblika komunikacije, najavio sam drugi nastavak ovog “Otvorenog pisma” predsedniku Fudbalskog kluba Partizan Draganu Đuriću za 30. januar. U međuvremenu je, koliko sam video po povratku, prelistavajući dnevnu štampu, prilično splasla tenzija oko promena u taboru jesenjeg šampiona, pa se polako čitava priča postepeno vraća u nekakvu “normalu”.

U takvoj situaciji nastavak teksta, koji sam svojevremeno napisao za Nacionalni magazin za normalnu komunikaciju “Status”, može da liči na deplasiranu navijačku ispovest, poput nekih u komentarima na prvi deo ovog “Pisma”. S druge strane, duboko sam se zamislio nad komentarom, potpisanim sa “Rospija”, da to što je “neko navijač i voli klub ne daje nikome za pravo da se meša u unutrašnje stvari kluba, da traži da bude obavešten o svim dešavanjima, planovima, idejama, načinima realizacije planiranog…”

“U kakvoj je obavezi Đuric da dozvoljava da se igrate ugledom kluba interpretirajući ono što čujete kako se vama hoće. Potpuno je u pravu, jer želi da dozira uplitanje novinara koji imaju aspiracija da se od zdušnih navijača pretvore u one koji se za nešto pitaju, one čiji je glas iznimno bitan. Uzmite u obzir da svaki novinar iznosi lični stav, što ne mora nužno biti stav većine, niti se mi sa tim stavom moramo složiti. Čini se iz teksta da ste uvređeni što niste uvaženi. Čudno! Politiku kluba mora voditi uprava kluba, vi kao navijač morate se zadovoljiti funkcijom promatrača i eventualno interpretatora pojedinih dešavanja (ako ste sportski novinar). Zahtevate nešto što vam se ne bi smelo dati. Tražite slobodu da se mešate u odluke uprave, da se vaše misljenje kao dugogodišnjeg navijača uvaži” – piše “Rospija”.

Slažem se da samo navijanje nikome ne daje za pravo da se meša u posao rukovodećih ljudi u klubu, ali osnovna ideja ovog “Otvorenog pisma” je zasnovana na stavu predsednika Đurića da svi “iskreni partizanovci” moraju da podrže njegove najnovije odluke i poteze. Tu nastaje dilema, da li je moguće biti “iskreni partizanovac”, voleti klub i ne slagati se sa svim potezima uprave. Ja mislim da je to moguće. Sledeće je pitanje, da li neko kao “iskreni partizanovac”, ko voli klub i ne slaže se sa svim potezima uprave, ima pravo da, u okviru svojih mogućnosti – to neslaganje i javno iskaže. Ja mislim da ima! Takvo iznošenje stavova može da utiče na javno mnjenje, ali, kako se meni čini, ne može da promeni bilo šta u politici kluba, jer nju vode oni kojima je javno mnjenje najmanje važno, što su pokazali arogantnim, pa i nevaspitanim odnosom prema mojim kolegama, koji zarađuju za život pišući o sportskim klubovima, trenerima, asovima, pa i funkcionerima…

S druge strane, kad su tako sužene mogućnosti sportskih novinara, gotovo da se nameće obaveza nas koji imamo određeni prostor u medijskoj sferi da kažemo, upravo kao “iskreni partizanovci” ono što mislimo i sa čim se, ako je suditi po reakcijama čitalaca, slaže veliki broj ljudi.

“Hvala vam što i u ovim katastrofalnim danima za FK Partizan i sve njegove navijače imate snage da javno diskutujete o problemima koji nas muče. Na vaš savršen komentar iz današnjeg ‘Blica’ (subota, 21. januar – prim. I. M.) bih samo dodao da je ‘zabunkerisani’ Krojač uspeo da dođe i na stranice žute štampe. I to tako što je napravio ‘Grant Paradu’ od našeg Partizana”, napisao mi je još jedan “iskreni partizanovac”, Beograđanin Dušan Mihajlović.

Svoju ličnu “istoriju bolesti” zvane ljubav prema Partizanu prekinuo sam pričom o sezoni 1964/65 kad su crno – beli osvojili prvenstvo Jugoslavije i stekli pravo da igraju u Kupu evropskih šampiona. Pošto sledi jedno od najlepših poglavlja u toj našoj zajedničkoj istoriji, jednostavno ne mogu da se zaustavim!

SPARTA

Tačno godinu i dva dana kasnije, tada već kao redovni posetilac “severa”, odgledao sam utakmicu koja u svakom (pa i u mom) izboru deset najvažnijih Partizanovih utakmica svih vremena mora da ima počasno mesto – sa praškom Spartom u revanšu četvrtfinala Kupa evropskih šampiona za sezonu 1965/66.

Inače, 2005. godine se navršilo pola veka od kako je odigrana prva utakmica u najelitnijem evropskom klupskom takmičenju, koje je tada bilo pozivno i okupilo je 16 najboljih evropskih ekipa po izboru pariskog “L’ Ekipa”. Bilo je to 4. septembra 1955. godine u Lisabonu, gde su se sastali Sporting i naš Partizan, rezultat je glasio 3:3 (1:1), prvi gol u ovom takmičenju postigao je Portugalac Žoao Martins, a za Partizan su to učinili dva puta Miloš Milutinović i jednom Stjepan Bobek. Zbog toga je u Partizanu ovo takmičenje uvek doživljavano kao nešto što ovom klubu imanentno pripada.

U toj sezoni (1965/66) Partizan je prvo eliminisao francuskog prvaka Nanta (2:0 u Beogradu i 2:2 u Nantu), a potom i zapadnonemački Verder (3:0 na Stadionu JNA i 0:1 u Bremenu). Prve dve beogradske utakmice igrane su u večernjem terminu, a revanš sa Spartom u ranim popodnevnim časovima, pa sam ja, sa svojim drugarima Brankom Đurićem, Vukmanom Kneževićem i Draganom Jovanovićem prvi put zbog fudbala pobegao iz škole. Tada sam bio u drugom razredu Građevinske tehničke škole, poznate po izuzetnoj strogoći nastavnika, pa smo nas četvorica, bez obzira što su nas svi u školi slavili kao heroje – ipak fasovali ukore razrednog starešine.

Posle poraza od 4:1 u Pragu malo ko je verovao u “čudo u Beogradu”. Čudo se ipak dogodilo tog 9. marta 1966. godine, a po tih 5:0 za Partizan i danas se pamti Partizanov hod kroz taj Kup šampiona. U polufinalu je eliminisan jedan Mančester junajted, za koji su tada igrali Bobi Čarlton, Džordž Best, Nobi Stajls i Denis Lou (2:0 u Beogradu, 0:1 na Old Trafordu), u finalu (11. maja 1966. godine na stadionu Hejsel u Briselu) Partizan je protiv Reala iz Madrida vodio sa 1:0 (golom Velibora Vasovića), ali su posle toga Amansio i Serena preokrenuli rezultat i kraljevskom klubu doneli šestu titulu evropskog šampiona. Na sedmu će Madriđani čekati pune tridesetdve godine i devet dana, a doneće im je jedan “partizanovac” (Peđa Mijatović, golom protiv Juventusa, 20. maja 1998. godine u Amsterdamu), a “grobari” će se na tihoj vatri briselskog finala grejati sve do jeseni 2003. godine i prvog plasmana nekog tima iz Srbije i Crne Gore u Ligu šampiona.

Mada je, ruku na srce, taj uspeh Milutina Šoškića, Fahrudina Jusufija, Ljubomira Mihajlovića, Radoslava Bečejca, Branka Rašovića, Velibora Vasovića, Maneta Bajića, Vladice Kovačevića, Mustafe Hasanagića, Milana Galića i Josipa Pirmajera (da pomenem još Zorana Miladinovića i Dimitrija Davidovića, koji su izneli veliki teret tih istorijskih utakmica) pao u senku trijumfa komšija iz Ljutice Bogdana, koji su 30. maja 1991. godine u Bariju uspeli i da osvoje Kup evropskih šampiona. Međutim, čak i tada kad su se “zvezdaši” radovali tituli prvo evropskog, a potom i svetskog klupskog šampiona, nije izbledelo sećanje na “Mujin šesti gol”, večitu priču svih u čijim venama teku crna i bela krvna zrnca.

U toj utakmici sa Spartom tri minuta pre kraja, kad je Partizan već vodio sa 5:0, a Kramerijus, Kolar, Taborski, Migas, Tihi, Vojta, Pospihal, Mraz, Kvašnjak, Mašek i Vrana (ovaj sastav tima iz Praga i dan-danas znam napamet, baš kao i sastave Mančester junajteda i Reala) delovali kao pokvašene i smrznute vrane, Mustafa Hasanagić je jednu loptu iz dubine terena, koju mu je uputio Zoran Miladinović, primio na grudi, taman toliko da se odbije da može u letu da uhvati volej, a ona je završila u Kramerijusovom levom gornjem uglu. I dok je na tribinama Stadiona JNA trajalo neopisivo ushićenje zbog atraktivnosti tog Mujinog pogotka, bugarski sudija Rumenčev je svirao – ofsajd.

Danas mi se čini da je osnovni čip istorije Fudbalskog kluba Partizan taj “Mujin šesti gol” protiv Sparte: uvek je postojao potencijal za velika dostignuća, uvek je Partizan imao velike fudbalske majstore, ali stalno je nešto nedostojalo da se to potvrdi i rezultatima. Ne nudi li pomalo i sadašnja situacija sličan DNK?!

Otvoreno pismo predsedniku FK Partizan (treći deo – 5. februar 2012.)

Sa malim zakašnjenjem, od jednog dana, nastavljam ovu svoju ispovest, čiji je osnovni cilj da se predstavim kao “iskreni partizanovac”, koji želi da ima pravo na sopstveno mišljenje o potezima svih koji na bilo koji način utiču na rezultate, ugled i čast Partizana, a posebno njegove Uprave.

Taj “dan posle” primetili su mnogi koji su pročitali prethodni nastavak, jer sam pogrešno napisao da je Crvena zvezda postala prvak Evrope 30. maja 1991. godine, a ne 29. maja kad je na stadionu “Sveti Nikola” u Bariju, posle izvođenja penala, savladala Olimpik iz Marselja.

Trpeći godinama torturu “zvezdaša” zbog tog njihovog istorijskog uspeha, nisam bio sklon da im prebacim to što za 120 minuta igre nisu ni jednom šutnuli u okvir gola, što je moj prijatelj Joca Šijački, jedan od najvećih “partizanovaca” koje lično poznajem, duhovito opisao sledećim rečima: “Gol je dimenzija 7,32 puta 2,44, što iznosi 17,86 kvadratnih meta, puta dva to je 35,72 kvadrata, sasvim solidan jednoiposoban stan u Beogradu, koji za dva sata niste uspeli nijednom da pogodite!?”

U poslednje vreme, to su mnogi primetili, “zvezdaši” su gotovo prestali da se hvale tom istorijskom činjenicom. Bole ih ove poslednje godine tavorenja i na domaćoj i na evropskoj sceni, pa se sada mi, “iskreni partizanovci” pitamo da li će osnovni kriterijum uspešnosti poduhvata, koji je Gorčin Stojanović u svojoj kolumni “Pasivni ofsajd” duhovito naslovio sa “Deca kapetana Granta”, biti to što ćemo sačuvati (“pa i povećati”, kaže Grant) prednost nad komšijskom autobuskom stanicom, kroz koju je ove zime došlo i otišlo više “putnika” nego ikad ranije.

Kad sam već pomenuo Gorčina, moram da se složim sa njegovom tvrdnjom da “Avram Grant nije najveći promašaj u istoriji Partizana, od šezdeset šeste naovamo”. “Bilo je većih, a i biće ih. Ali je, s obzirom na trenutak, najskuplji. Jer, sve i da je Stanojević najveći Partizanov zlotvor, kao što, naravno, nije, za rutinsko privođenje sezone kraju, bio je dovoljan i neko od domaćih trenera. Sve posle titule ili duple krune, ionako je neizvesno. Grant je, dakle, paradigma jednog načina mišljenja, jednog murdarskog ponašanja, jedne skorojevićke pameti, jednog – i to je ono što pogađa nas koji, za razliku od onih koji se o klub grebuckaju na ovaj ili onaj način, imamo izvesnih emocionalnih uloga – jednog, dakle, suštinski nelojalnog odnosa prema mestu na kojem su i, šire, prema igri. Prostije rečeno, taj ko je doveo Avrama Granta u Partizan, ne voli ni fudbal, ni Partizan”, zaključuje, ne bez izvesne gorčine, Gorčin Stojanović.

A sad ću, ako nemate ništa protiv, da nastavim sa prenošenjem delova teksta “Partizan i ja”, objavljenog oktobra 2005. povodom šest decenija Partizana, u Nacionalnom magazinu za normalnu komunikaciju “Status”:

MOJ OTAC

Za Partizan sam počeo da navijam kad sam imao tek nešto više od četiri godine. Moj otac Anton je tada išao redovno na Partizanove utakmice (iako je stalno govorio da navija za splitski Hajduk) i sećam se da sam ga prvi put video veselog i dobro raspoloženog (kao sva vojna lica u to vreme, stalno je bio namrgođen i ozbiljan), kad je Partizan pobedio Crvenu zvezdu čak sa 7:1 (3:1). Kasnije ću pouzdano utvrditi da je to bilo 6. decembra 1953. godine, te da su po dva gola postigli Branko Zebec, Prvoslav “Boba” Mihajlović i Antun Herceg, a jedan Stjepan Bobek (gol za Zvezdu postigao je Kosta Tomašević).

Kao klinac, često sam recitovao sastav Partizana koji je šest meseci kasnije (2. maja 1954. godine) pobedio “večitog rivala” sa 2:0 (Slavko Stojanović, Bruno Belin, Čedomir Lazarević, Zlatko Čajkovski, Minda Jovanović, Božidar Pajević, Boba Mihajlović, Miloš Milutinović, Marko Valok, Stjepan Bobek i Antun Herceg). Na ovu utakmicu otac me je poveo, ali je bila strašno velika gužva i redari nisu dozvolili da se “uvode deca”, pa je otac bio ljut što umesto da gleda “večiti derbi” mora da me vraća kući. Tada smo među redarima ugledali Živu Nestorova, sa kojim su moji roditelji svojevremeno delili stan u čuvenoj “Udbinoj zgradi” preko puta kupatila “Šest topola” (danas je tu Beogradski sajam) i on je pristao da me pričuva ispred stadiona dok se ne završi utakmica. Otac zbog toga nije video prvi od dva Valokova gola (pao je već u 4. minutu), ali je posle svega bio više nego zadovoljan.

Nešto iza toga otac se “demobilisao”, preselili smo se na Čukaricu i on je počeo sve ređe da ide na utakmice. Mislim da sebi nikad nije mogao da oprosti što na Stadion JNA nije otišao 26. maja 1957. godine, na ono čuveno finale Kupa Jugoslavije, kad je beogradski Radnički u prvom poluvremenu poveo sa 3:0 (autogolom Bruna Belina i pogocima Aleksandra Petakovića i Zorana Prljinčevića, koji je tada igrao za “majstore sa Dunava”), da bi u nastavku Marko Valok, Mihalj Mesaroš, Miloš Milutinović, Tomislav Kaloperović i Branko Zebec, od 47. do 76. minuta čak pet puta pogodili mrežu Blagoja Vidinića, u to vreme jednog od najboljih golmana u zemlji. Sedeli smo kod kuće i slušali radio prenos i, sećam se kao danas, da je otac u prvom poluvremenu objašnjavao kako je dobro što nije otišao na finale (padala je jaka kiša), ali se posle drugog dela utakmice napio kao retko kad, što od sreće zbog Partizanovog uspeha, što od tuge jer nije bio na stadionu.

Kasnije sam mu, kad Partizan punih 32 godine nije uspevao da ponovi uspeh u “takmičenju za najdragoceniji trofej našeg fudbala” (pehar maršala Tita), jer su ga izbacivali i klubovi kao što su Zemun, kragujevački Radnički, kruševački Napredak ili Iskra iz Bugojna, u šali govorio da je sve to on “izmalerisao” još te davne, 1957. godine. Zato se sećam da smo utakmicu finala Kupa, odigranu 10. maja 1989. godine, kad je Partizan savladao mostarski Velež čak sa 6:1 (2:0), golovima Nebojše “Ušketa” Vučićevića (dva), Gorana Milojevića, Fadilja Vokrija, Zorana Batrovića i kasnije trenera prvog tima Partizana Vladimira Vermezovića (gol za Velež postigao je Sulejman Repak) – nas dvojica gledali zajedno na televiziji. Kad je Fahrudin Omerović, tada kapiten crno-belih, podigao pehar, otac me je pogledao i rekao: “E, sad mogu mirno da umrem”.

PEHAR

Umro je godinu i po dana kasnije, 17. novembra 1990. godine, a ja sam se čak i na njegovoj sahrani setio onog dana kad me je poveo da konačno vidim kako izgleda taj hram fudbala iznutra i kako igra moj Partizan. Ali, pre te za mene istorijske utakmice sa Milanom, krajem avgusta 1963. godine sam sa ocem, zbog Partizana, otišao do – Terazija.

Poveo me je da u izlogu Robne kuće “Beograd” vidim “čudo od pehara”, 110 santimetara visok i 13 kilograma težak trofej koji je Partizan osvojio na “Trofeju kralja Hasana Drugog” u Kazablanci. Prva utakmica protiv francuskog šampiona Monaka završena je nerešeno 3:3, a posle produžetaka bilo je 4:4 (dva gola postigao je Milan Galić, jedan “Zaza” Bečejac, a u nastavku je strelac bio Joakim Vislavski). Zatim je počelo izvođenje penala, koje će ostati zapisano u analima kluba: po pravilima tog turnira, jedan igrač je mogao da puca sve penale i tada je Vladica Kovačević realizovao svih pet, dok je Milutin Šoškić odbranio drugi penal Francuza, koji je izveo izvesni Karlie, u to vreme njihov drugi strelac. Partizan je u finalu pobedio Saragosu sa 4:2 (2:2), a Galić je opet bio dvostruki strelac, dok su po jednom mrežu španaca pogodili i Bečejac i Kovačević. Tada je u Beograd donet jedan od najlepših i najskupocenijih pehara od svih koji i danas stoje u njegovim vitrinama, a “partizanovcima” je ostalo da se kasnije, kad su često upravo “na penale” ispadali iz raznih takmičenja – prisećaju Vladice i njegovog penal-šoua.

Otvoreno pismo predsedniku FK Partizan (četvrti deo – 11. februar 2012.)

Rekli ste u nedelju 15. januara, predstavljajući novog trenera Avrama Granta, da će on imati podršku armije navijača i svih iskrenih “partizanovaca”. Iskreni sam “partizanovac” od svoje pete godine, tačnije od 6. decembra 1953. kad je pobedio Crvenu zvezdu sa 7:1 (mesec i po dana pre nego što je nad bosanskom kasabom Derventom, u kojoj sam služio pola vojnog roka u JNA, zasijala zvezda budućeg predsednika Dragana Đurića). Odmah da kažem, da na moju podršku ne računate!

Tako sam pre tri nedelje (20. januara) počeo ovo “Otvoreno pismo” sadašnjem predsedniku kluba za koji navijam, još malo pa punih šest decenija. Da bih objasnio zašto sebe smatram pravim i iskrenim “partizanovcem” u prethodnim nastavcima sam preneo neke delove mog teksta, čiji je nadnaslov bio “Partizan i ja”, objavljenog u Nacionalnom magazinu za normalnu komunikaciju “Status” u oktobru 2005. godine, povodom 60-godišnjice osnivanja Fudbalskog kluba Partizan.

Izgleda da to pravo da svako od nas ima neku svoju vezu sa nekim sportskim klubom nije baš najsrećnije objašnjeno, što kod pojedinih čitalaca nailazi na otpor i nerazumevanje. U tom tekstu u “Statusu” podsetio sam da je Partizan osnovan 4. oktobra 1945. godine kao Tim Doma Armije Partizan, sa idejom da i u zemlji i u inostranstvu, svojim igrama i rezultatima, bude “najbolji predstavnik naše revolucionarne Armije, pravednih ciljeva njene borbe i fizičkih sposobnosti i fudbalskog umeća njenih pripadnika”. Citat je iz “Borbe” od 7. oktobra iste godine, kad je objavljeno da je Partizan pred oko hiljadu gledalaca, većinom boraca Armije, pobedio reprezentaciju Zemuna sa 4:2 (2:1), golovima Silvestera Šereša (dva), Florijana Matekala i Franje Rupnika, a za istoriju će ostati da je prvo primio gol (Zemunac Jovanović je savladao Franju Glazera). Kad se tome doda da je izgubio i prvi derbi sa Crvenom zvezdom, odigran 5. januara 1947. godine na Stadionu Centralnog doma Jugoslovenske armije, pred oko 4.000 gledalaca (bilo je 4:3, poluvreme 2:0 za “večite rivale”, a prvi gol za Partizan bio je auto-gol Predraga Džajića)- dolazimo do još dve bitne odrednice Partizanove fudbalske priče: Svi njegovi uspesi bili su vezani i za velike fudbalske preokrete i podvige, poput već pomenutog sa praškom Spartom, dok je u večitom rivalstvu sa Crvenom zvezdom minus ipak, sve u svemu, na štetu crno-belih.

Nadam se da ću ovim “priznanjem” bar malo zadovoljiti pristalice crveno – belih, koji su mi na prethodne nastavke nakačili grdne minuse, pogrešno razumevši da sam ja ovom svojom pričom hteo da minimiziram sve ono što Crvena zvezda, kao institucija, klub, kult, tradicija… znači u Beogradu, Srbiji, Evropi…

ZVEZDA

U jednom periodu svoje profesionalne karijere radio sam u sportskoj redakciji “Večernjih novosti”, pa me je tadašnji urednik Mihailo Rašić, kao “partizanovca” poslao da pratim – Crvenu zvezdu. Bilo je to u sezoni 1977/78, kad je Partizan dobio oba derbija i pod vođstvom Ante Mladinića i Zorana Miladinovića osvojio prvenstvo sa pet bodova prednosti ispred komšija (to je po tadašnjem bodovanju, dva za pobedu, jedan za remi, bilo više nego ubedljivo). U jesenjem delu, 23. oktobra 1977. godine bilo je 3:1 (2:1) za Partizan, a za sva vremena pamtiće se treći gol, kad je Ilija Zavišić dva minuta pre kraja promešao celu odbranu crveno-belih i proturio loptu kroz noge Aleksandru “Diki” Stojanoviću.

Na proleće je Crvena zvezda (u čije redove se te polusezone vratio Dragan Džajić) stigla na dva boda iza Partizana i utakmica odigrana 7. maja 1978. spada u one “večite derbije” koji su osim tradicionalnog rivalstva i direktno odlučivali o tituli. Pošto je Partizan bio domaćin, mi koji smo pratili Zvezdu dobili smo “lakše radne zadatke”, pa sam ja, prijavljen kao fotoreporter, po kiši koja je nemilice padala sve vreme, stajao iza Zvezdinog gola, prvo na južnoj, a potom i na severnoj strani stadiona (Džajić je kao kapiten birao strane i nije dozvolio da Partizan, po običaju, prvo napada na “sever”, a u drugom poluvremenu na “jug”). Crno-beli su u prvom poluvremenu poveli sa 1:0, golom “Moce” Vukotića, ali je Crvena zvezda golovima dva Zorana, Jelikića i Filipovića, na početku drugog poluvremena preokrenula rezultat u svoju korist.

Da budem iskren, tada sam se jedini put u životu našao u iskušenju da navijam za Zvezdu, jer bi osvojena titula značila mnogo bolju atmosferu na mom radnom mestu, putovanja po Evropi i veći prostor u novinama. U međuvremenu sam se zaista sprijateljio sa nekim Zvezdinim fudbalerima, pre svih sa Duletom Savićem i Nikolom Jovanovićem, pa bi mi i zbog njih moglo da bude drago da su uspeli u toj utakmici.

Stojeći tako na terenu i vagajući emocije, bio sam svedok poteza koji je rešio tu utakmicu. Lukavi Slobodan Santrač, koji je u zimskom prelaznom roku došao u Partizan, u 60. minutu je dok je lopta putovala ka “petercu” viknuo “pusti, moja”, neiskusni Ivan Jurišić je, misleći da to vice njegov golman, malo sagnuo glavu i naš najbolji strelac svih vremena je bez problema savladao Stojanovića. Nerešeno je za “zvezdaše” bilo ravno porazu, pa su se skroz otvorili, da bi tačku na čitavu priču stavio Vukotić petnaestak minuta pre kraja – 3:2 za Partizan. Ovo “pusti, moja” se sutradan pojavilo samo u “Večernjim novostima.”

Baš kao što se, takođe prvo u “Novostima”, pojavila priča o golu koji je Miloš Šestić postigao za Zvezdu u derbiju, odigranom po snegu, u sredu 29. novembra iste te 1978. godine. Priča za istoriju ovdašnjeg fudbala kazuje da su na jednu loptu skočili Nikola Jovanović i golman crno-belih Petar Borota, da je sudar bio jak, ali je lopta ostala u golmanovim rukama. Tada je Šestić rekao: “Pero, šta čekaš, izvedi faul”, Borota je spustio loptu na zemlju, odmakao se da “u’vati zalet”, a “Šele” je ubacio u gol, da bi sudija Dušan Maksimović – pokazao na centar. Tu priču mi je ispričao Nikola Jovanović i ona se u petak posle praznika (tada smo 29. novembar slavili kao Dan Republike dva dana) pojavila na udarnoj, poslednjoj strani “Večernjih novosti”.

Još jedan “večiti derbi” je veoma značajan u mom navijačkom iskustvu, pa sam i njega opisao u pomenutom tekstu u “Statusu”:

HULIGAN

Od sredine novembra 1965. godine na utakmice Partizana sam počeo da odlazim sam. Mi sa Čukarice smo do Stadiona JNA išli uglavnom pešice, pored Hipodroma, preko, Careve ćuprije, pa uzbrdo uz Ulicu Andre Nikolića do Topčiderske zvezde, a odatle kroz Hajd park do severne tribine.

Tamo sam se nalazio sa drugarima iz Građevinske škole Draganom “Dadicom” Jovanovićem i Brankom Đurićem (sa kojima sam zajedno igrao fudbal u podmlatku Šećeranca) i postepeno sam postajao “vatreni partizanovac”.

U to vreme to je značilo da ideš redovno na utakmice i da vičeš koliko te grlo nosi (tada još nije bilo navijačkih pesama). Međutim, 26. marta 1967. godine meni lično se, prvi i jedini put, dogodilo nešto što bi moglo da se smatra huliganskim ponašanjem. Tog dana je Partizan na “Marakani”, pred više od 80.000 gledalaca, izgubio od Crvene zvezde sa 3:2 (2:2), po mom mišljenju – apsolutno nezasluženo, jer je sudija Milivoje Gugulović u 48. minutu prestrogo isključio Radoslava “Zazu” Bečejca, pa potom pred kraj dosudio i penal (koji je, istina, Ivan Ćurković odbranio Draganu Džajiću, ali je utakmica rešena pre toga golom Jovana “Kuleta” Aćimovića). Tada sam, prvi put u životu, osetio nemoć zbog nepravde, ali i neku vrstu besa što je utakmicu izgubio bolji tim, pa sam tamo negde od Veterinarskog fakulteta pa gotovo do Slavije besno udarao nogom u sve saobraćajne znake i pokoji parkirani automobil, da bi me ispred “Zvezde” (tako se zvala kafana na uglu tadašnje Ulice Ivane Milutinovića i tadašnjeg Bulevara JNA) pokupila patrola policije i odvela u stanicu u Savskoj, gde sam se smirio posle par “vaspitnih šamara”. Za sva vremena.

Možda je na to moje “smirivanje” uticala i činjenica da sam odrastao uz jedno navijačko rivalstvo, koje je daleko tolerantnije i u kome je, ruku na srce, Partizan imao mnogo više uspeha, pa sam, evo i posle četiri decenije, nespreman za prepucavanja, ili čak vređanja, kakva se pojavljuju na relaciji “partizanovci” –“zvezdaši”.

OFKOVCI

Krajem šezdesetih na utakmice Partizana išao sam sa mojim prerano umrlim drugom Miodragom “Laletom” Vasićem, čiji je otac Jovan, pukovnik u penziji, voleo da sa nama satima priča o Partizanu, iako sam uopšte nije išao na utakmice (“imam slabo srce”, govorio je). Tada sam se preko već pomenutog “Dadice” Jovanovića intenzivno družio sa momcima iz kraja kod Botaničke bašte, ali su svi oni, uključujući i “Dadicu”, tih godina počeli da navijaju za – OFK Beograd, pošto je Bogdan Turudija, dečko iz njihovog komšiluka, ušao u prvi tim. Ruku na srce, i sam sam u to vreme sve više bio na stadionu kod Bogoslovije, jer je to bilo one godine kad su za “klomfere” igrali Dragoslav Šekularac i Miloš Milutinović, da bi potom naišla sjajna generacija Dragoslava Stepanovića, Ninoslava Zeca, Slobodana Santrača, Ilije Petkovića… kad je “odlazak na OFK” bio gotovo stvar ličnog karaktera.

Tako sam u jednom dosta značajnom periodu svoje mladosti “večito rivalstvo” zamenio beskrajnim prepiranjem sa “ofkovcima”, pa nije čudo što u svakom mom izboru velikih utakmica Partizana značajno mesto ima 29. mart 1969. godine, kad su crno-beli na Stadionu JNA pregazili plave sa 5:0 (3:0), golovima “Moce” Vukotića, Ilije Katića, Idriza Hošića, Miloša Vidovića i Mikice Petrovića. Tada smo “Lale” i ja toliko iznervirali naše drugare da smo se maltene potukli u podrumu zgrade u Draže Pavlovića 8, gde smo jednu prostoriju koristili kao svoj “klub” radi kartanja, prvih pijanki i poneke, uglavnom neuspele, žurke.

ŠESTICA: Jedini “pravi zvezdaš” koga sam u tom periodu morao da trpim, jer je to bilo u vreme kad je Miljan Miljanić sa Zvezdom serijski osvajao trofeje, bio je moj vršnjak Živko Trbuk iz Borova, sa kojim sam tri godine bio u istom odeljenju u Građevinskoj tehničkoj školi. Školu smo završili u junu 1968. godine i sećam se da sam bio sretan zbog toga, jer je Crvena zvezda 17. novembra iste godine pregazila Partizan sa 6:1 (2:1). Tada je “Pavika” (Miroslav Pavlović, half Crvene zvezde i reprezentativac) dao gol Ćurkoviću “sa Autokomande”, a ja sam do iste te Autokomande išao potišten, sa jednom jedinom utehom – neću morati sutra da slušam Živka i njegovo potanko opisivanje svih šest Zvezdinih golova. Naravno, “neko to odgore vidi sve”, pa sam kod kafane “Sport” naleteo baš na Živka i čitavu priču sam slušao sve do Slavije (zbog čega mi je opet došlo da udaram po znakovima i kolima).

Otvoreno pismo predsedniku FK Partizan (peti deo – 18. februar 2012.)

Jedan od komentara na četvrti nastavak ovog mog “Otvorenog pisma”; poslao je Dejan, koji smatra da bi adekvatniji naslov bio “Partizan kroz istoriju”, jer ne vidi u čemu se to ja ne slažem sa sadašnjim predsednikom Fudbalskog kluba Partizan. Zbog toga ću se i ovom prilikom vratiti na osnovno polazište, a to je pitanje da li “iskreni partizanovci” moraju da podrže svaki potez klupske uprave, kako je to rekao aktuelni predsednik Dragan Đurić, predstavljajući svog “zeca iz šešira” Avrama Granta.

U tom trenutku, a i kasnije kako se širio medijski mrak za drukčija mišljenja o situaciji u Partizanu, više nije bilo dovoljno samo reći: “Ja se ne slažem”, već je da bi se izborilo to pravo zaista bila potrebna ovakva poduža priča zašto neko sebe smatra pravim i iskrenim “partizanovcem”. U mom slučaju, srećna okolnost je što sam opširan tekst o tome napisao pre šest godina (za Nacionalni magazin za normalnu komunikaciju “Status”;, povodom 60-godišnjice Partizana u oktobru 2005.), pa mi niko ne može prebaciti da sam prepravio biografiju za jednokratnu upotrebu, kako to ovih dana čine neki Iznogudi koji bi da postanu “kalif mesto kalifa”. Tako se, na primer, u javnosti provlači podatak da je možda najozbiljniji protivkandidat sadašnjem predsedniku igrao za Partizan početkom sedamdesetih, što se iz podataka na klupskom sajtu, gde su zabeleženi svačiji nastupi, makar i na jednoj prijateljskoj utakmici – uopšte ne vidi! A ni ja ga se nešto ne sećam…

Upravo zbog toga da ne bih upao u zamku da se i ovo moje “Otvoreno pismo” koristi u međufrakcijskim prepucavanjima, danas završavam prenošenje onih delova teksta iz “Statusa”, za koje smatram da me, uz sve što sam naveo, predstavljaju kao pravog i iskrenog navijača Partizana. Činim to zbog sebe i ogromne većine ljudi koji vole Partizan svim srcem, iskreno i bez ostatka, bez ikakvog posebnog interesa. Drago mi je što je ovaj moj tekst privukao pažnju mog prijatelja Dragiše Kovačevića, pa ću se narednih dana pojaviti u emisiji “Zašto volim Partizan/Crvenu zvezdu”, za koju sam ponovio i nešto iz pasusa koji slede:

NAVIJAČI

Partizanu sam se intenzivno vratio kad sam 1970. godine počeo da studiram novinarstvo na Fakultetu političkih nauka i da se družim sa kolegom sa grupe Dragoljubom Žarkovićem, sa kojim prijateljujem više od četrdeset godina. “Žare”, pokojni Svetozar “Cale” Genić, Vladimir “Pisa” Pisković i ja ne samo da smo prešli, kao i svi pravi “partizanovci”, na južnu tribinu, već smo postali i putujući navijači. Gledali smo crno-bele na svim bližim destinacijama, u Novom Sadu, u Kragujevcu, u Zrenjaninu, u Nišu… Sa tih putovanja, ruku na srce, nema mnogo toga što bi vredelo zapamtiti u fudbalskom smislu, jer su to bile godine kad je Partizan imao malo uspeha, tako da danas pamtim samo to da smo se sva četvorica jednom prilikom otrovali giricama u Kragujevcu (“u srcu Šumadije, mi našli da jedemo girice” – govorili smo kasnije, kad je, kao i obično, došlo ono “jednom će nam sve ovo biti smešno”).

Možda i zbog toga utakmica koju ipak pamtim svim Partizanovim hroničarima ne znači mnogo, osim pukog statističkog podatka. Bilo je to u nedelju 19. oktobra 1975. godine kad je Partizan na Stadionu JNA pobedio tuzlansku Slobodu sa 2:1 (1:0), golovima “Moce” Vukotića i Vukana Perovića. Gol za goste postigao je Fuad Mulahasanović, a sve to zapamtio sam jer je u vreme dok je trajala ta utakmica rođena moja najstarija ćerka Milena. Tako je nastavljen nekakav porodični kontinuitet, jer i ja sam rođen u vreme dok je moj otac bio na utakmici (u nedelju 2. oktobra 1949. godine u Vršcu reprezentacija FNRJ savladala je selekciju Vojvodine sa 3:2, a otac je, naravno, bio na tribinama stadiona, koji je tog dana i svečano otvoren).

Te jeseni se navršilo i Partizanovih trideset godina, tako da i priča o meni i crno-belima dobija nešto ozbiljniji tok, jer sam sa “juga” prvo prešao na istočnu, a potom i na zapadnu tribinu. To je neka “linija sazrevanja” kojom su prošli mnogi istinski ljubitelji fudbala, jer sa godinama i novim društvima nekadašnji “kopovi” postaju ne samo tesno, već i neprirodno okruženje. “Lale” Vasić je umro u maju 1988. godine, a ja sam u to vreme išao na Stadion JNA sa drugarima iz “Omladinskih novena”, Miroslavom “Ticom” Kosom, Slavišom Lekićem i Zoranom Pavićem. Kasnije su nam se, kad smo svi zajedno počeli da radimo u “Borbi”, pridružili i Zoran Nikolić “Zozon”, Dule Vujanić, kao i Draganče Đorđević, legendarni konobar iz Kluba “Borbe” na šestom spratu, da bih negde početkom devedesetih upoznao i najvećeg “partizanovca” u svom životu – Jovana Šijačkog, koga sam već predstavio u jednom iod prethodnih nastavaka.

REKORDI

Kasnije su drugari jedan po jedan odustajali, pa se tako sećam da sam poslednju utakmicu sa Slavišom Lekićem odgledao 29. marta 1993. godine, kad je po snegu i na minus deset Partizan poveo protiv Prištine sa 1:0 već u drugom minutu, golom Ljube Vorkapića, da bi do kraja ostao taj rezultat, iako smo se mi ponadali da će se ponoviti goleada od 22. novembra prethodne godine, kad su Peđa Mijatović i drugovi savladali kruševački Napredak čak sa 10:1 (tri gola postigao je Mijatović, dva Goran Bogdanović, a po jedan Slobodan Krčmarević, Vujadin Stanojković, Savo Milošević, Branko Brnović i Dragan Ćirić), što je repriza najveće prvenstvene pobede crno-belih, kad je prva generacija Partizanovih asova savladala u Nišu 8. juna 1947. godine ekipu 14. oktobar takođe sa 10:1, a zanimljivo je da je Partizan prvo primio gol, a potom je na scenu stupio Stjepan Bobek i postigao čak osam golova (po jedan su dali Kiril “Đina” Simonovski i “Boba” Mihajlović), što je klupski rekord kad su prvenstvene utakmice i pojedinačni strelci u pitanju.

Ostali drugari bi se na tribinama našli tek za poneki derbi, tako da smo Joca i ja postepeno ostali usamljeni na “zapadu”, pa se i na nas, na neki način, odnosila ona čuvena izjava Zvonimira Vukića od pre deset godina: “Uhvati me tuga kad istrčim na teren i vidim da poznajem sve gledaoce na tribinama”.

ŠEST KOMADA

U nedelju 2. oktobra 2005. godine, na moj 56. rođendan, bio sam prisutan kad su sablasno prazne tribine “stadiona na Topčiderskom brdu”, kako je govorio legendarni radio reporter Radivoje Marković, pretile da sruše sve ono što je ovaj klub decenijama predstavljao. Nas stotinak unutra, oko hiljadu “grobara” i isto toliko žandarma ispred stadiona, 0:0 sa Hajdukom iz Kule. Da li je to kraj, da li je Makabi iz tamo neke Petah Tikve učinio sa onih 5:2 (3:2) i eliminisanjem “Partizana” iz Kupa UEFA da “pukne tikva” u mom voljenom klubu. Te hladne oktobarske noći setio sam se onog dana kad me je otac prvi put tu doveo da uživo gledam svoj omiljeni klub – Partizan. Kroz glavu su mi prošle još neke utakmice, koje moraju da se pomenu u ovakvim hronikama. Na primer, ona iz drugog kola Kupa UEFA u sezoni 1983/84, kad je posle 2:6 u Londonu, Partizan u Beogradu savladao Kvins park rendžers sa 4:0 (2:0), golovima Dragana Mancea, Dragog Kaličanina, Miodraga Ješića i junaka te utakmice Zvonka Živkovića, koji je, kako su kasnije pisali engleski novinari, “pravo iz vojnog džipa izleteo na teren i odigrao utakmicu života”. U sledećem kolu istog takmičenja, Partizan je u Sekešfehervaru izgubio od mađarskog predstavnika Videotona sa 5:0 (2:0), da bi 12. decembra 1984. godine nastala jedna od najtužnijih navijačkih pesama “šest komada, šest komada, to je naša nada”. Partizan je u prvom poluvremenu, golovima Živkovića i Zvonka Varge, poveo sa 2:0, ali se na tome i završilo.

Kad smo već kod “šest komada”, ne samo na mom već na svakom ozbiljnijem spisku važnih Partizanovih utakmica treba pomenuti i 9. maj 1976. godine, kad je Hajduk na Stadionu JNA rasturio crno-bele – 6:1 (2:0). Po dva gola za Splićane postigli su Slaviša Žungul i Boriša Đorđević (koji je jedno leto pre toga, umesto u Partizan, otišao u Hajduk), a po jedan Ivan Buljan i Jurica Jerković, ali je za sva vremena zapamćeno da je ceo stadion pesmom proslavio počasni pogodak Nenada Bjekovića u 81. minutu te utakmice. Partizan je kasnije, takođe golom Bjekovića, u “stosedmom minute” istorijske utakmice sa Olimpijom u Ljubljani osvojio šampionat, iako je tog proleća ubedljivo izgubio na svom terenu od oba direktna konkurenta. Pored Hajduka i Crvena zvezda ga je 28. marta te 1976. godine pobedila sa 4:1 (3:0), u utakmici u kojoj je partiju života pružio Srboljub Stamenković. Međutim, kasnije se potvrdilo staro pravilo da se titula ne osvaja pobedama u derbijima već mukotrpnim sakupljanjem bodova, pa su Radmilo Ivančević, Ivan Golac, Refik Kozić, Rešad Kunovac, Vladimir Pejović, Borislav Đurović, Ilija Zavišić, Nenad Cvetković, “Moca” Vukotić, Nenad Bjeković, Vukan Perović i Boško Đorđević (koji je te godine bio prvi strelac lige, a više od polovine golova je postigao iz penala), pod rukovodstvom Tomislava Kaloperovića doneli tutulu u Humsku ulicu.

Zbog te utakmice sa Hajdukom umalo nisam doživeo infarkt, ali moj stres nije bio vezan za zbivanja na terenu (mada i danas pamtim Buljanov šut početkom drugog poluvremena, koji je razvejao sve nade da Partizan može nešto postići u tom derbiju). U to vreme sam služio vojsku u Derventi (inače rodnom mestu sadašnjeg predsednika) i pobegao sam za Beograd, da bih video suprugu Mirjanu i ćerku Milenu, ali i da bih odgledao ovaj derbi. Kad sam se sutradan, u ranim jutarnjim satima, provlačio kroz ogradu kasarne, začuo sam resko “stoj” i već sam se video u vojnom zatvoru. Međutim, tu me je gotovo celu noć čekao drugar iz voda Mate Ančević iz Trogira, koji je, kao vatreni “ajdukovac”, želeo da me čim stignem malo “propita” o tih “šest lakih komada” u Ivančevićevoj mreži.

KUŠTA

U tim navijačkim preganjanjima svi pravi ”partizanovci” več gotovo četvrt veka imaju istu slabu tačku. Čovek čije ime nisam mogao da pronađem ni na internetu, ni u novinskim izveštajima posle te utakmice, odigrane 30. septembra 1987. godine na Stadionu JNA, ostaće zapamćen samo po prezimenu i po golu kojim je albanski Fljamurtari eliminisao Partizan iz prvog kola Kupa UEFA za sezonu 1987/88. Čim prohodaju, mali ”zvezdaši” nauče da je Partizan prvu utakmicu u Valoni izgubio sa 2:0, da je u revanšu poveo sa 2:0 (golovima Gorana Stevanovića i Fadilja Vokrija), a onda je u 77. minutu taj Kušta sa 35 metara pogodio raklje Omerovićevog gola i ostavio ranu za sva vremena. Posebno od maja 1991. godine, od kad komšije mogu da pevaju “Mi imamo Bari, a vi Fljamurtari”

Ta eliminacija je pogodila sve prave “partizanovce” i zbog toga što je tog leta u prelaznom roku Partizan obavio možda najbolju kupovinu igrača svih vremena, jer su odjednom na Stadion JNA došli reprezentativci Srećko Katanec (iz ljubljanske Olimpije), Fadilj Vokri (iz Prištine) i Milko Đurovski (iz tabora Crvene zvezde).

PRIJATELJI

Napisao sam već da sam kao sportski novinar u “Večernjim novostima” pratio Crvenu zvezdu, pa sam i za SOS kanal ovih dana priznao da sam u jednom trenutku malčice navijao i za njih. Zbog takvog rasporeda zaduženja u redakciji, sa Partizanom sam, kao sportski novinar, putovao samo jednom, sredinom aprila 1978. godine na revanš susret Srednjoevropskog kupa protiv Zbrojovke iz Brna, koji je Partizan dobio sa 3:2 (2:1), golovima Santrača, Vukotića i Nenada Stojkovića, a junak utakmice bio je golman Petar Borota, koji je odbranio i penal. Kasnije je u finalu Partizan savladao i budimpeštanski Honved sa 1:0 i tako osvojio poslednji pehar u takmičenju, koje je na izvestan način bilo prethodnica velikih evropskih klupskih nadmetanja. Na tom putovanju najviše sam pričao sa Slobodanom Santračem, sa kojim sam i kasnije ostao u dobrim odnosima.

Inače, spisak “partizanovaca” sa kojima sam lično bio nešto bliži je dosta skroman. Dok sam igrao fudbal u beogradskom nižerazrednom klubu Šećeranac, trener mi je bio Vlada Ruman, čovek koji je od 1948. do 1954. godine bio “učesnik” desetak “večitih derbija”, ali isključivo kao rezervni golman, prvo Franji Šoštariću, a potom Slavku Stojanoviću. On je umeo mnogo lepo da priča o tim velikim utakmicama, koje je odgledao sa klupe i čiji sam radio-prenos ja netremice slušao kao klinac.

Kao momak išao sam na žurke kod Ljubeta Najdeskog, koji je stanovao u kraju kod Železničke bolnice, gde sam, čak i pre nego što je postao veliki fudbaler – upoznao Ivana Golca. Čovek koji će u istoriju ući kao prvi strani fudbaler koji je zaigrao u Engleskoj, oduševljavao je skromnošću, inteligencijom i srdačnošću. Golcu sam, kad je, kao šef stručnog štaba, posle 32 godine doneo pehar Kupa Jugoslavije na Stadion JNA, poslao telegram sa čestitkama, u očevo i moje ime.
Sa Aleksandrom Trifunovićem, članom čuvene half-linije “Bićetovog” šampionskog tima (Trifunović, Neša Stojković, Jusuf Hatunić) sam se sprijateljio mnogo godina kasnije, kad se posle Partizana i Askolija, smirio u Beogradu, pa smo u njegovom dvorištu u Velikom Mokrom Lugu pravili turnire u malom fudbalu sa zajedničkim prijateljima iz Kraljeva.

UJDURMA

Dugogodišnje prijateljstvo veže me za Stojančeta Ristevskog, sekretara Fudbalskog kluba Partizan. Upoznali smo se pod dosta čudnim okolnostima 14. juna 1986. godine, uoči one čuvene utakmice Partizan – Željezničar (bilo je 4:0 za crno-bele, ali je rezultat podešavan prema kretanju rezultata sa Koševa, gde je Crvena zvezda igrala sa Sarajevom). Posle je tadašnji predsednik Fudbalskog saveza Jugoslavije Slavko Šajber poništio te utakmice i proglasio skopski Vardar za šampiona, da bi Partizan nekoliko godina kasnije sudskim putem povratio ono što je stekao na zelenom terenu. Međutim, pre te utakmice sa Željezničarom Stole i ja upriličili smo malu ceremoniju kako bih u ime redakcije “Duge”, u kojoj sam tada bio zamenik glavnog i odgovornog urednika, uručio Zvonku Vargi pehar za “Najbrži gol šampionata” (bio je to prvi od njegova dva gola na utakmici protiv tada titogradske Budućnosti, odigrane 1. septembra 1985. godine, bilo je 2:1 za Partizan, a postigao ga je već u 25. sekundi, što je, koliko ja znam, i danas rekord i kluba i ovdašnjih šampionata). Bilo kako bilo, zbog te svečanosti utakmica na Stadionu JNA je kasnila pet minuta u odnosu na onu sa Koševa, što je tog popodneva bilo dovoljno da se “ispegla” svaki rezultat, a Ristevski i ja smo i dan-danas dobri i iskreni prijatelji.

Najčudnije u svemu tome je što, iako je spiker objavio da “pehar predaje Ivan Mrđen”, to nisam učinio ja, već kolega Stanko Vojvodić iz “Duginog” marketinga, kome se tako ispunio mladalački san da istrči na zeleni teren Stadiona Partizana.

“PILIĆI”

Ako ih nisam lično poznavao, neke Partizanove fudbalere sam, lično, zaista voleo. Dok smo išli redovno na utakmice, drugari i ja smo imali svaki svoje “pile”, a moj izbor je uvek bio na tapetu međusobnih zadirkivanja, jer moji ljubimci, ruku na srce, nisu bili predvodnici timova u kojima su igrali i nisu bili opšti ljubimci, poput Bobeka, Kovačevića, Vukotića, Mijatovića…

Josip Pirmajer bio je prvi u nizu od nekoliko fudbalera koje sam posebno voleo i čijim sam se uspešnim igrama i lepim potezima posebno radovao. I danas pamtim gol koji je on postigao 9. novembra 1965. godine, u 87. minutu prve utakmice osmine finala Kupa evropskih šampiona protiv Verdera iz Bremena. Nemci su odolevali sve do 69. minuta, a onda su u pet minuta, prvo Fahrudin Jusufi, a zatim i Mustafa Hasanagić, doneli solidnu prednost za revanš. Međutim, “tačku na i”, u toj divnoj Partizanovoj noći, stavio je Pirmajer, koji je na ivici šesnaesterca “izrolao” Sepa Pjonteka, u to vreme nemačkog reprezentativca, i oštrim udarcem u desni donji ugao savladao golmana Bernarda.

Kad je posle finalne utakmice Kupa šampiona izvršena “trampa” između Partizana i Vojvodine, pa se Pirmajer vratio u Novi Sad (on je inače među crno-bele stigao sa “Detelinare”, iz redova FK Novi Sad), a u Humsku došao Svemir Đorđić, nekako po inerciji, počeo sam da tvrdim da je “Lagarder” (zbog onog “vitez Grbonja”) najbolji Partizanov fudbaler te generacije. Za Svemira Đorđića je Slavoljub Vujović jednom prilikom napisao u “Sportu” da se “nikad ne zna da li će se tokom utakmice iskazati kao dijamant ili kao običan grafit” (pošto i dijamant i grafit imaju isti hemijski sastav, ali različitu tvrdoću, sjaj i vrednost). Partizan tih godina nije imao baš puno uspeha, tako da su Đorđićevi šutevi i driblinzi bili tek povremena uteha nama koji smo i tih sezona dolazili na Stadion JNA.

Iako sam jedno vreme tvrdio da mi je “Moca” Vukotić najomiljeniji fudbaler “Partizana”, moje prvo pravo “pile” bio je – Vujadin Stanojković. Manje je poznato da je ovaj fudbaler, koji je na mestu desnog beka stigao i do reprezentacije u vreme kad je selektor bio Ivica Osim (dakle, čovek koji zna šta su prave fudbalske vrednosti), karijeru počeo u leskovačkoj Dubočici kao centarfor, te da je sa takvom reputacijom prešao u skopski Vardar, odakle je kasnije i došao u Partizan. Pošto sam i ja igrao desnog beka u toku moje kratke i neuspešne fudbalske karijere u Šećerancu, pošto je “Vule” bio plav i borben, pošto je ginuo za svaku loptu, u njemu sam, danas mi se čini, prepoznavao nešto od onoga što sam mogao da napravim u fudbalu, da već u 19. godini nisam počeo da pijem, da se kartam i živim poprilično neurednim životom. Često se događalo da jedino ja sa “istoka” vičem “Bravo, Vule”, kad je ceo stadion bio spremniji da mu zviždi. Zato nikad neću zaboraviti 28. april 1993. godine, kad je u utakmici sa Zemunom Vujadin Stanojković postigao sjajan pogodak (povratnu loptu Vorkapića zakucao je u raklje) i kad je potrčao baš prema onom delu istočne tribine gde smo sedeli moje društvo i ja. To mi je “Vule”; lično priznao dva meseca kasnije, kad je izvlačio dobitnike u nagradnoj igri, koju smo kolega Srđan Dživdžanović i ja organizovali za čitaoce “Sporta”;. U toj sezoni Partizan je postigao čak 103 gola, pa su čitaoci trebali da pogode strelce 99, stotog i stoprvog gola. Devedeset deveti je bio drugi protiv Borca, kad je Partizan pobedio sa 3:1 (1:0), a postigao ga je Bratislav Mijalković, stoti je bio treći na toj utakmici, a strelac je bio Zlatko Zahović, dok je 101. postigao golman Goran Pandurović iz penala na sledećoj utakmici (protiv Budućnosti – 3:0, a strelci su bili još i Predrag Vasiljević i Đorđe Tomić).

Đoleta Tomića sam zavoleo u vreme kad je Ljubiša Tumbaković počeo da ubacuje svoje “klince” i smatrao sam da je u generaciji Dragana Ćirića, Ivana Tomića, Save Miloševića, Mateje Kežmana… on bio najveći talenat. Često sam umeo da, gotovo iz čista mira, viknem “Tumba, daj Đoleta”, što je dosta nerviralo i moje drugare i okolne navijače. Međutim, 13. oktobra 1993. godine, u prvoj utakmici osmine finala Kupa Jugoslavije između Partizana i OFK Beograda, kad je Partizan na početku golom Dejana Čurovića poveo sa 1:0, a u drugom poluvremenu strepeo od izjednačenja, moje “Tumba, daj Đoleta” bilo je jedino što se čulo sa istočne tribine. Bilo kako bilo, Đorđe Tomić je ušao u igru dvadeset minuta pre kraja, već u prvom kontaktu sa loptom postigao sjajan gol, zatim namestio još jedan Nebojši Gudelju. Iza toga je Čurovič postigao i četvrti gol, a sve što su “ofkovci” uradili bio je počasni gol Zorana Mašića u poslednjem minutu. Više od tih 4:1 za Partizan pamtim da su mi posle Đoletovog gola čestitali nepoznati ljudi iz desetak redova oko nas.

RASTANAK

Možda nisam umeo da prepoznam velike igrače u Partizanovim redovima, možda je u ovakvom izboru ljubimaca bilo i nekog inata, ali smatram da su sva četvorica zaslužili mnogo bolje mesto u svim hronikama o Partizanu, nego što će ga dobiti bilo kog oktobra u mnogobrojnim tekstovima povodom godišnjica kluba iz Humske ulice. Međutim, moram da priznam da razliku između velikih i običnih fudbalera nikad nisam osetio tako snažno kao na utakmici 20. marta 1999. godine, kad su Crvena zvezda i Partizan igrali nerešeno 2:2 (poluvreme 2:1 za Zvezdu). Bilo je to na samo četiri dana pre početka bombardovanja naše zemlje i kraja jednog načina života, u kome je i odlazak na stadion bio uživanje i razonoda. Te večeri je u crveno-belom dresu dve trećine utakmice odigrao povratnik iz bečkog Rapida Dejan Savićević i sve što je uradio sa loptom bilo je za dva koplja iznad svega što su pokazali ostali učesnici ovog 112. večitog derbija. Partizan je, istina, golovima Mateje Kežmana i Saše Ilića dostigao vođstvo Zvezde od 2:0 (golove za crveno-bele su postigli Mihailo Pjanović i Jovan Gojković), da bi potom, pošto je prvenstvo prekinuto zbog rata – administrativno proglašen za prvaka za sezonu 1998/99, ali ja sam shvatio da će u našem fudbalu biti sve manje istinskih asova i da ćemo pravi fudbal morati da gledamo isključivo na televiziji.

Odluku da definitivno prestanem da odlazim na stadione doneo sam 14. oktobra 2000. godine, devet dana posle “Petooktobarske revolucije”, koju su navijači Crvene zvezde neopravdano počeli da svojataju. Ogromni transparenti na severnoj tribini njihovog stadiona “Iz ove naše pobede rađa se sunce slobode” i “Grobarima, sretan put u Kinu” nagovestili su skandalozno ponašanje njihovih navijača i opštu tuču, zbog koje je utakmica prekinuta već posle desetak minuta, a ovdašnji fudbal trajno izgubio jednog istinskog prijatelja. Mene!

POVRATAK

Naravno, kakva bi to bila “čvrsto zadata reč” kad ne bi bila prekršena. Nekoliko puta sam, koristeći legitimaciju Udruženja sportskih novinara Beograda (inače, broj 00001), skoknuo do stadiona, ali me je hvatala tuga zbog sablasno pustih tribina. Ponovo sam se stvarno, kao pravi navijač, obreo na “istoku” fudbalskog hrama na Topčiderskom brdu (koji je u međuvremenu postao Stadion Partizana) tek 16. septembra 2003. godine da na licu mesta vidim kako klinci tresu okruglu mušemu i uživo odslušam himnu Lige šampiona. Bilo je to na onoj utakmici sa Portom – 1:1 (0:1), kad je gol za Partizan postigao Andrija Delibašić. Na istom mestu sam se našao i 22. oktobra, da bih još jednom u životu video kako izgleda kad se najveći svetski asovi, poput Zineidina Zidana, Dejvida Bekama, Ronalda, Raula, Luisa Figa, Roberta Karlosa ili Ikera Kasiljasa nađu na travi mog omiljenog stadiona. Partizan je te noći, pod dirigentskom palicom legendarnog Lotara Mateusa, nadigrao slavni Real, ali je rezultat bio samo 0:0, tako da je i ta generacija fudbalera u crno-belim dresovima samo potvrdila priču o velikom potencijalu i onom “samo malo” što nedostaje da se taj potencijal i pretvori u velika dela i rezultate.

Kartu za utakmicu sa marseljskim Olimpikom, odigranu 9. decembra te 2003. godine, sačuvao sam za uspomenu. Neponištenu!

Infarkt zbog Đorđevićeve “trojke”

Ja sam “čovek fudbala” i ma koliko Partizan imao uspeha u ostalim sportovima, posebno u košarci i vaterpolu, nikad nisam pobede tih ekipa doživljavao na način na koji sam se radovao svakom golu, svakom bodu i svakom trijumfu fudbalera u crno-belim dresovima. Međutim, ponosan sam na činjenicu da sam 14. i 16. aprila 1992. godine bio u Istanbulu, kad su košarkaši Partizana pobedama nad Filipsom (82:75) i Huventudom (71:70) osvojili titulu evropskog prvaka.

List “Borba”, čiji sam ja u to vreme bio direktor, nagradio je stotinu čitalaca putovanjem na ovaj “fajnal for”, ali su mnogi, posebno mlađi momci koji su u to vreme strepeli od mobilizacije pa im nije ni padalo na pamet da idu u vojni odsek radi produžavanja pasoša – odustali od putovanja. Tako se u autobusu našlo nas desetak iz “Borbe”, a kolega “Zozon” Nikolić i danas priča da sam, kad je Aleksandar “Sale” Đorđević ubacio onu “trojku” u pretposlednjoj sekundi finala sa Huventudom, ja prebledeo i nekoliko trenutaka bez daha i glasa zurio u parket istanbulske hale. Kasnije su konstatovali da sam u tom trenutku preživeo lakši infarkt, prvi i jedini u mom životu.