SEPTEMBAR 2019.

2. septembar/ Ponedeljak

Trg

Mislim da opozicioni lideri u Srbiji, a posebno u Beogradu, ne bi trebalo da se puno zamajavaju oko novog izgleda starog Pozorišnog trga, ma koliko mislili da su u pravu kad kažu da je sve predugo trajalo, preskupo stajalo i ni na šta ispalo. Namerno pišem “lideri”, a ne “opozicija”, jer da ovo drugo postoji, mogli bi samo da se raduju što su od spomenika knezu Mihailu pa do Kolarčeve opet dobili “brisan prostor” za mitinge, proteste i ostala uznosvlasti okupljanja.

Mi stariji se sećamo da je taj trg 9. marta 1991. godine imao sličnu topografiju, pa je iz tih razloga tokom čitave poslednje decenije prošlog veka tadašnja opozicija mogla da tvrdi da je tog istorijskog dana okupila “milion ljudi”. Kasnije su gradske vlasti, mic po mic, pretrpale Trg republike ogromnim žardinjerama i cvetnjacima, pa je čak i u vreme onih “88 dana koji su svetu pokazali drugo lice Srbije” moralo da se konstatuje da na “Trg slobode” (kako su ga preimenovali u to vreme) može da stane mnogo manje pristalica opozicije. Mislim da su tog svesni i gorepomenuti lideri, jedino što ne znaju kako da privuku “milion ljudi”!

3. septembar/ Utorak

„Olimp“

Ako vremenske prilike budu kao minulih dana, danas je poslednji radni dan otvorenih bazena u Sportskom centru „Olimp“. Opština Zvezdara je i ove godine obezbedila personalizovane propusnice za penzionere, što je mojim ispisnicima omogućilo ne samo besplatno brčkanje u tri bazena nego i da povedu po troje dece mlađe od dvanaest godina. Ja sam svoju karticu iskoristio što se kaže „za sve pare“, tako da sam gotovo svakog sunčanog dana, osim one sedmice kad smo bili u „Divčibarskoj vili“ mog prijatelja Saše Gočmanca, na licu mesta proveravao koliko je nas „šes’etpet plus“ letovalo o trošku opštinskog budžeta.

Ruku na srce, nije bilo puno onih koji su koristili priliku da obraduju i svoje najmlađe ukućane. Što rek’o moj komšija Dobrivoje: „Džaba što je ulaz besplatan, kad deca ne računaju da su bila na bazenu ako im ne kupim bar po sladoled, pa mekiku, pa neki sokić, a ove moje šmizlice traže i da im zakupim ležaljke… Bez dve ’iljade nemoj ni da pomisliš!“ A onda je filozofski zaključio: „Danas se pravi deda poznaje po tome što nema ništa, al’ na unuke hoće da potroši sve!“

4. septembar/ Sreda

Klošari

Prošetao sam juče akademskim kvartom, od tehničkih fakulteta pored Univerzitetske biblioteke i Pravnog, pa kroz park do Tehnološkog i Mašinskog fakulteta. Na dvadesetak bandera kojima sam mogao da priđem (zbog „đekna“ rekonstrukcije četiri ulice kuda idu tramvaji od Ruzveltove do Dorćola praktično je nemoguće preći na drugu stranu) video sam oglase za iznajmljivanje ili prodaju „bubica“ za polaganje ispita. Sve sa brojevima telefona, bez srama, stida i straha od bilo koga, takvo je  vreme, ko nema para da kupi diplomu neka troši na parče…

Jedna devojka je u grupi BU (Beogradski univerzitet, onaj što je upravo propao za sto mesta na “Šangajskoj listi”) napisala da “treba da se obezbede ometači jer mnogi polažu na bubicu”. I naravno napali je kako je “zavidna klošarka”, maltene da je treba tući.. “Kad vas sutra ubije neki doktor jer je polozio na bubicu, jbg,  niste klošari da prijavljujete”, komentar je jedne moje “followerke” na tviteru, sa kojim bih morao da se složim da već nije postao neka vrsta “opšteg mesta”. U bolesnom društvu svi se plaše samo lekara!

5. septembar/ Četvrtak

Limenke

U kladionici “Soccer” na okretnici autobusa sa “poteza 300” slušao sam ovih dana dijalog sa ozbiljnim političkim konotacijama. Prvo je komšija Dobrivoje zamolio gazda Vuju da mu sačuva prazne limenke iz kojih su pili posetioci ovog lokala. Kaže, počeo da skuplja, da malo “pojača” penziju, pa se pravda da bi se svako sagnuo da na ulici vidi novčanicu od sto dinara, a komšija Nenad mu se podsmeva: “Ej, bre, za sto dinara moraš da se sagneš bar dvesta puta i još se brukaš za male pare… Bolje ti je da uplatiš dvesta dindži na kvotu 1,50 i Bog da te vidi!”

Tviteraš Peca Gostović nedavno je podelio video zapis o čoveku koji svakog dana duž puta Niš – Prokuplje skuplja bačene limenke i tako zaradi do 150 dinara, tek “za burek i sok”, uz  komentar “posle se čudimo kako vlast kupuje birače i ko su ti ljudi, odakle im obraz da prodaju glas, a ovaj jadnik bi morao 10 dana da šipči za tu lovu”. Meni gornji dijalog više liči na aktuelne priče o bojkotu izbora, jer ovdašnja opozicija više nema ni snage, ni volje da se bavi politikom “od vrata do vrata” i “od čoveka do čoveka”, pa sad misle da sve mogu da reše jednim spektakularnim potezom.

6. septembar/ Petak

Bele ptice

Kad je Mirina i moja najmlađa ćerka Marina bila u sedmom  i osmom razredu osnovne škole, pa se to protegnulo i na prvi gimnazije, bar desetak puta je “prodala” isti pismeni sastav, iz koga sam zapamtio samo rečenicu “gde su nestale bele ptice”. Menjali su se naslovi i povodi, a naša “Kica” je nekako uspevala da sve  svede na večitu temu susreta i rastanaka, radosti i tuge, osećaja praznine kad dragi ljudi više nisu pored nas…

Ispratili smo juče sa beogradskog aerodroma naše Australijanke, pre pet dana su za Dubai odleteli i naši zlatni dečaci, “bele ptice” su već godinama sinonim za avione kojima naša deca odlaze u beli svet, pa bih i ja prazninu u duši i nemoć da opišem kako se osećam u ovakvim trenucima pokušao da nekako zabašurim. “Tuga je znak nemoći”, govorio je vladika Nikolaj, a meni se čini da je najveći izvor tuge upravo nemoć da u dogledno vreme bilo šta ovde promenimo. Zbog toga nikakvu utehu ne predstavlja ni dobronameran stav mojih prijatelja da je “njima tamo mnogo bolje nego nama ovde”, pa ni realna činjenica da ću ih već za nekoliko meseci posetiti na tim “boljim mestima”!

7. septembar/ Subota

Komunalac

Komšija Spasa je u Komunalnoj policiji od njenog osnivanja, krajem 2010. godine. Komunalac starog kova, verovao da se bori da nam grad bude lepši, čistiji, mirniji i uopšte prijatnije mesto za život. Boli ga, kaže, što su neki napravili šablon i na zidu „Cvetkove pijace“ ispisali „Komunalci, vi ste kriminalci“. Pročitao pre neki dan moj tekst o otvorenom reklamiranju „bubica“ oko fakulteta, pa kaže da bi dobar komunalac, dobar policajac i dobar poreznik mogli da urade „sjajan posao“ samo kad bi se javili na ostavljene brojeve telefona. Komunalac da kazni za ruženje grada, policajac da privede zbog kriminalne radnje, poreznik da izračuna nezakonito stečenu dobit… „Ali, sva trojica znaju da to s tim ’bubicama’ ne može da radi bilo ko, pa da ne čačkaju mečku…“

Na to dodaje svoj primer. Pre izvesnog vremena počeo po Tašmajdanu da piše prijave onima što šetaju kučiće u vreme kad to nije dozvoljeno i van prostora koji je za to određen, a posebno onima koji ne skupljaju iza svojih ljubimaca. Nije stigao ni do desete prijave kad mu šef naredio da obustavi aktivnost. „Znaš li tu, čoveče, kome su sve napisao prijavu i ko me je sve zvao čitavog jutra?!“

9. septembar/ Ponedeljak

Kinez

Na Jutjubu i još 73 televizijske stanice u Srbiji i Bosni i Hrcegovini ovih dana se emituje 104. epizoda „Pet friendly TV“, u kojoj je objavljen drugi deo mog razgovora sa kolegom Goranom Šarencem, snimljenog onomad, kad sam odneo pet kilograma belije za beogradske dživdžane. Slušam sebe kako sam pametan, pa mi malo zasmetalo što sam pri kraju intervjua rekao da je došlo takvo neko vreme da je svaki razgovor o politici i svemu što nam se događa postao besmislen poput priče o vremenu, kao najboljem primeru za nešto na šta ne možemo da utičemo. I još sam dodao da Kinezi kažu „ako ima leka – što se sekiraš, ako nema leka – što se sekiraš“.

U međuvremenu sam mom prijatelju „Laletu“ Bojičiću poslao tekst za jesenji trobroj „Ježa“ pod naslovom „Pasji život“, u kome sam pomenuo još jednu kinesku poslovicu, daleko prikladniju za „Pet friendly TV“: „Prihvati svaku stresnu situaciju kao pas. Ako to ne možeš pojesti ili se time igrati, popišaj se na to i kreni dalje!“ Neki se na sve što nam se događa prave blesavi, a ja se izgleda pravim  – Kinez!

10. septembar/ Utorak

Radna snaga

Jedan trgovinski lanac ponudio je ovih dana mojim ispisnicima “pored penzije i posao bez tenzije”. Ako sam dobro razumeo traže se ljudi u poodmaklim godinama koji bi od ponedeljka do petka po četiri sata dnevno sortirali voće i povrće, pakovali pecivo ili pomagali mesarima. Nudi im se da pojačaju prihode, a možda čak i povećaju penziju, jer bi ovo angažovanje bili uredno prijavljeno i plaćani doprinosi.

Nije nikakva tajna da je u Srbiji u pojedinim delatnostima sve očigledniji problem radne snage, jer mladi neće da rade za male pare, ponajmanje kod privatnika. Trgovina nije građevinarstvo pa da zaposliš migrante, kao što se Beograđani mogu svakodnevno uveriti na mnogim gradilištima, pa su pozvani oni koje i inače nazivaju “stubom svih reformi”. Sad više nije vic ono kad momak u kafiću kaže drugaru: “Ne možemo više da živimo od dedine penzije. Moraćemo da ga zaposlimo!” Na taj način surova stvarnost postaje i poznati aforizam: “U Srbiji mladi bračni parovi žive kao golubovi. Stanuju u kućicama i hrane ih penzioneri!”

11. septembar/ Sreda

Po spisku

Izgleda da opoziciono nastrojeni učesnici ponedeljničkih seansi na Fakultetu političkih nauka, sve sa Simom Spasićem pred ulazom, koje neki nazivaju „dijalogom vlasti i opozicije o predstojećim izborima“, nisu ni svesni farsičnosti čitave sitiuacije i uzaludnosti razgovora o tome da li će se poštovati zakoni i propisi koji već postoje. Sami sebi važni, možda i zbog toga što ih SS na ulazu prepoznaje kao „bitne likove“, oni navodne ustupke naprednjaka bržebolje proglašavaju za pozitivne domete „pregovora“ i sopstvene uspehe kao „pregovarača“.

Da će vlast pristati na „otklanjanje nedostataka u biračkom spisku“, meni je još pre desetak dana ispričao komšija Bogdan, policajac pred penzijom, koji sa kolegama danima obilazi „rejon“ sa spiskom građana starijih od devedeset godina i zadatkom „proveriti da li su živi“. Besmislenost tog naređenja ukazuje na svu prazninu priča o modernoj upravi, jer je nemoguće nekoga sahraniti a da to ne bude upisano u Knjigu umrlih, koja je opet digitalno povezana sa Biračkim spiskom. Umesto toga, šalju Boleta i kolege da im psuju sve po spisku kad pitaju da li je „umro Pantelija“!

12. septembar/ Četvrtak

Vagon

Otišao sam juče u Ulicu Petra Lekovića na Banovom brdu, gurmanima i ljubiteljima dobrih kafana poznate po čuvenoj „Staroj trešnji“, da bih proverio da li dva placa niže, na broju 22, još stoji stari poštanski vagon, koji je pre više od pola veka tu dovezao i za sva vremena ostavio gospodin Siniša Pavićević, tada magacioner u beogradskom predstavništvu splitske „Jugoplastike“. Njegova žena Ljubinka zvana „Cica“ bolovala je od astme, pa su njih dvoje i njihovi sinovi Miroslav i Mijodrag preko leta živeli u tih četr’es limenih kvadrata, u koje su uveli vodu i struju. Jedne jeseni otišla „Cica“, gazda Siniša od tuge zaboravio i na plac i na vagon, da bi ga, sticajem čudnih okolnosti, nekoliko godina kasnije ponudio meni, da ga sredim i u njemu džabe stanujem.

Ja bio mlad, nije mi smetalo kad upeče zvezda preko leta, zimske studeni rešavala naftarica, na klozet u dvorištu navikao sam u sirotinjskom stanu na Čukarici u kom sam odrastao… Ali ona, moja Mira, zaista nije morala  da tog dana, pre tačno četrdesetpet godina, napusti porodičnu vilu kod „Zvezdinog“ stadiona i dođe da nas dvoje baš tu počnemo zajednički život. Naše vagonče još stoji u dnu placa, ne vidi se sa ulice, ali ponekad noću otputuje do Šimanovaca, Zvezdare, Dubaija, Melburna…

13. septembar/ Petak

Ocenjivanje

Naša mezimica Dunja, učenica drugog razreda, drugog dana nove školske godine slomila lakat, pa sad sa rukom u gipsu prati nastavu kod kuće. Njen sjajni učitelj Dejan i “mamas kartel” šalju šta je pređeno juče i “domaći” za sutra, ona sve to rešava bez muke, ali joj nešto nedostaje. Bez obzira na pompu oko đaka prvaka, mislim da su prvi dani drugog razreda najvažniji u toku školovanja, što bi rek’o Dunjin vršnjak Uroš Marković, sin moje prijateljice Ane, kad su ga pitali da li ga je učiteljica pohvalila za sastav za koji je dobio prvu peticu: “Nema više bravo, nema više smajlići i cvetići, sad nas ocenjuju!”

Ocenjivanje počinje u tom drugom razredu, traje tokom čitavog školovanja, nastavlja se na poslu, u familiji, u okruženju, u slobodnim aktivnostima… Ocene su, budimo realni, najpoštenije samo u početku, kasnije se pojavljuje ono “zavisi”, ali i nešto na šta je ovih dana ukazala koleginica koja na tviteru objavljuje pod firmom SamoVasPosmatram: “Malo sam se zasitila ovdašnjeg hejta svega i svačega, i gledanja sa visine na sve što drugi ljudi urade i to od strane onih koji ništa značajno nisu napravili u životu.”

14. septembar/ Subota

Ambasada

Prošlog četvrtka sedeli smo u “Starom bunaru” kolega Velimir Perović i ja sa mojim školskim drugom Brankom Đurićem, koji duže od četiri decenije živi u Švajcarskoj, zadnja pošta Iverdon na jezeru Nešatel. Prekjuče smo se moj prijatelj Milić Sedlarević i ja na istom mestu družili sa Predragom Mihajlovićem “Psihom”, našim kolegom koji već pet godina uramljuje umetničke slike i svoj svakodnevni život u Norveškoj, tu negde u centru Osla.

Njih dvojica ne spadaju u ljude koji, kako malo pomirišu drukčiji život, počnu da omalovažavaju sve što su ovde ostavili i sažaljevaju nas koji u svemu ovome moramo da se nekako snalazimo, ali, veoma često, čak i nenamerno, njihove priče dobiju takav prizvuk. Jednostavno, kad počne bilo koji razgovor o svakodnevici, odmah se pokaže odsustvo reda i sistema ovde i delovanje sistema da se poštuje red na njihovim novim adresama. “Stari bunar” se tako pretvara u svojevrsnu ambasadu boljeg života,* malo zbog njihovih priča i neminovnih upoređivanja, a mnogo više zbog činjenice da su takva mesta u ovom gradu jedino zbog čega iskreno žale svi koji su otišli.

* Slično se ponovilo i narednog četvrtka, kad je u “Ambasadu” navratio moj prijatelj iz Melburna Dragutin Rajak.

16. septembar/ Ponedeljak

Traži se četvrti naslov *

Ovih dana navršava se dvadeset godina od kako sam počeo da radim u redakciji „Blica“. Došao sam u septembru 1999. na takozvanu „ratnu lokaciju“ u podrumu Doma inženjera i tehničara, ne sluteći da će u naredne dve decenije moje fotografije na stranicama ovih novina biti objavljene više od 4.700 puta, što je ubedljivo najviše u plejadi mnogobrojnih novinara, urednika i spoljnih saradnika.

Bilo je raznih povoda (Nagrada grada Beograda za novinarstvo, proslave jubilarnih komentara, promocije mojih knjiga, odlazak u penziju…), ali  moram da priznam da je najveći broj tih mojih „slikanja za novine“ vezan za rubriku „Iz mog ugla“, koju svakodnevno, osim nedeljom, pišem duže od petnaest godina. „Mrdenovo ćoše“ kao „pratilac otkucaja srca velikog grada“, kako je to svojevremeno napisao Raša Popov, kad se preselilo u tvrde korice postalo je i svojevrstan „udžbenik novinarstva“ (Stojan Drčelić) i dokaz da se od „sitnica koje čine život može napraviti ostavština za budućnost“ (Radivoje Lale Bojičić).

I dok sam svakodnevno išao na posao, i kad sam se javljao sa raznih destinacija širom sveta (od Grčke, Bugarske i Turske do Melburna i Dubaija), pa i dan danas, moji komentari imaju internu oznaku „bgja“, zbog čega je i moja prva zbirka (2004-2010) nekako prirodno naslovljena „Sa Beogradom na Ja“. Iako se moji tekstovi objavljuju samo u beogradskom izdanju, predmet mog interesovanja je daleko širi, od politike do sporta, pa su u tom smislu indikativni i naslovi sledeće dve knjige: „Sa Tadića na Vučića“ (2011-2013) i „Sa nadom u malo sutra“ (2014-2017).

Po mojoj računici, jubilarni 5.000 komentar trebalo bi da objavim u junu iduće godine, ako me do tada budu trpeli urednici i čitaoci i služila glava. Naslov moje četvrte knjige (2018-2020) odrediće vreme koje dolazi, jer od svih nas, pa i kolega u redakciji „Blica“, zavisi da li ćemo ugledati neko „svetlo na kraju tunela“ ili „pogasiti svetla u ovdašnjoj krčmi“.

* Tekst napisan povodom rođendana „Blica“, objavljen 11. septembra

17. septembar/ Utorak

Carice

Neke stvari, posebno one najlepše, u životu se dogode onda kad im je vreme. Niko nije nikad nikog u nešto ubedio, požurujući ga i brojeći mu godine, mesece, dane.. Zato u subotu uveče u restoranu “Palilula” niko nije presrećnom tati, našem prijatelju Ivici Stevanoviću, postavljao pitanja u stilu “šta si čekao do sada”, još manje se pravio važan onim “eh, da si me ranije poslušao”…

Jednostavno, rođenje dve carice, Lenke (teške 3.020 grama i dugačke 49 centimetara) i Jelene (2.340 sa 47), bez obzira što su im puno pomogli mama Nevena i ekipa doktora i babica na čelu sa dr Željkom Mikovićem, direktorom GAK “Narodni front”, nije moglo da se dogodi pre nego što je došlo njihovo vreme. Preciznije rečeno, sve dok nisu njih dve tako odlučile. Kako sada, tako će izgleda, samo po njihovoj volji,  sve biti i ubuduće!

18. septembar/ Sreda

Stara garda

Upoznao sam nedavno Nikolu, krupnog momka, tu negde oko trideset. koji kaže da je deo “garde navijača Crvene zvezde”. Morao sam da mu poverujem, ovog leta bio u Kopenhagenu, bio u Bernu, pokazuje slike i svaki čas kaže “Šavija ovo, Šavija ono”… Dopalo mu se, valjda, što sam ne samo uživo gledao sve “Zvezdine legende”, već i što lepo pričam o njima, posebno o mom prijatelju Draganu Džajiču, pa mi na rastanku reče: “Ćale, ako ti treba nešto samo zovi, mi sad sve možemo!” Setih se da moja Mira već četiri godine sa konačnom presudom i plaćenim taksama za izvršenje ne može da legalno naplati dug od jednog hohštaplera iz Aranđelovca, ali nisam baš sklon da odgovorim na pitanje “ime, prezime i koja noga”.

To “mi sad sve možemo” podsetilo me na priču mog drugara koji rekreativno igra fudbal sa gensekom pomenutog kluba, protivnici im momci iz Bogoslovije, među njima i neki đakon Stefan, kome je Zvezdan Terzić jednom prilikom rekao: “Dobar si, dobar, ako hoćeš, mogu da ti sredim da postaneš patrijarh!”

Zar je onda problem što su pre desetak dana u Topčideru postrojili jedinicu Garde u čast “državne mezimice”?! Zar je onda problem da im protiv Inđije sviraju dva penala u zaustavnom vremenu?! Problem je jedino što je u subotu uveče legendarni Trifun Mihailović rekao da mu je “muka od takve Zvezde”. Ali, “Trifke” je neka stara garda…

19. septembar/ Četvrtak

Košarka

Utakmice Svetskog košarkaškog kupa u Kini počeo sam da gledam bez tona još tokom druge utakmice sa Filipinima, iznerviran urlanjem komentatora RTS Slobodana Šarenca “to”, “bravo majstore”, “idemo”, “trojka”… protiv nejakih protivnika (isto beše i protiv Angole), čak i pri vođstvu od četrdeset razlike. Poslednje što sam čuo od bila je njegova rečenica posle poraza od Argentinaca u četvrtfinalu: “Ja sad moram brzo da se odjavim!”

To mi deluje mnogo poštenije od gomile samozvanih analitičara koji su na startu klicali “samo nebo je granica”, a sad po raznim sajtovima pišu da Crvena zvezda ima osam stranaca, Partizan jednog manje, da čak i Mega razigrava klince iz inostranstva, da iz ABA lige ovom prilikom nije došao ni jedan jedini reprezentativac, da mlađe selekcije ne mogu više da prebace sedmo mesto u Evropi, da je Košarkaška liga Srbije “poligon za kladionice”, da menadžeri određuju ko može a ko ne može da igra… Ja sad moram brzo da se odjavim, ali samo bih dodao da je malo jedan Bogdan Bogdanović da sve to prekrije. A ne pomaže, videli smo, ni Nikola Jokić!

20. septembar/ Petak

Propast

U “Sava centru” juče je održan sajam zapošljavanja, u organizaciji Zadvoda Republike Slovenije za zaposlovanje. Slična manifestacija planirana je i za idući četrvtak u Nišu. Zainteresovanima je ponuđeno oko 4.500 radnih mesta sa trogodišnjim radnim dozvolama, mobilnost na tamošnjem tržištu rada posle isteka prvog ugovora, pravna i socijalna zaštita… Na društvenim mrežama ovo je nekako prećutano, tek uz poneki jedak komentar tipa “a govorili smo da će Slovenija propasti bez srpskog tržišta”.

O razmerama te “propasti” mnogo više govore upravo objavljeni podaci o privrednom rastu u periodu od 1991-2018 godine u zemljama Jugoistočne Evrope, gde stoji da je dežela u proteklih 28 godina ostvarila rast od 98 odsto. Procentualno veći rast beleži Albanija (141), ali treba imati u vidu njihovu startnu poziciju, baš kao i u slučaju Rumunije (80) i Bugarske (67). Od nekadašnjih “bratskih republika” sledi Crna Gora sa rastom od 70 odsto, Hrvatska 58 i Makedonija čija je privreda ojačala za 31 odsto. Na “nizlaznoj putanji”, što bi rekla premijerka, su Bosna i Hercegovina (-1) i Srbija (-11 odsto)!

21. septembar/ Subota

Rođendan

Tog dana strka po spratovima naše kuće počela bi već oko sedam ujutru. Ako je radni dan svi bi gledali da nekako izbegnu odlazak na posao, u školu ili vrtić… Cmakanje rođendanka, koji odmah otvara poklone, vriska zbog iznenađenja ako je pogođena detetova želja, dok bi za “meke poklone” resorna mama terala slavljenika/cu da odmah “proba”. Iznosi se “plazma torta za kuću”, svećice zamenila ona jedna sa brojem, pesma “hepi brzdej tu ju, stavi prste u struju”… Za doručak gibanica za sve, onako u pidžamama i papučama, deda i resorni tata popiju po jednu rakiju, ne više od “triput Bog pomaže”… Potom žene idu kod frizerki koje su “jedva namolile da ih prime”, deca odbijaju da se lepo obuku za igraonicu u kojoj je zvanična proslava. Zvone telefoni, šalju se slike, javlja se baka Mikica da ne može da dođe, pa joj baka Mira preti “sad ako ne dođeš, zapamti kad ćeš me videti”, opet gungula ko ide kojim kolima, kako spakovati glavnu tortu i kap kejkove, ko će da pije a ko samo da vozi…

Juče je Mirin i moj mlađi unuk, mladi gospodin Filip Petrović proslavio deseti rođendan. U Dubaiju.  Tamo praznik, a u našoj kući i dedinoj duši baš – praznina!

23. septembar/ Ponedeljak

Herbarijum

Prvi čovek od koga sam se oprostio na ovom mestu bio je još pre deceniju ipo  Stevan Arsenov “Šraf”, legenda kraja oko “Večitog mladožnje”, koga smo upoznali u vreme dok je moja Mira tamo držala STR “Tri sestre”. U petak je u Jagodini sahranjen gospodin Tomislav Ristić (1942-2019), koga smo zavoleli kao mušteriju a sačuvali kao prijatelja i u godinama kad smo zatvorili tu radnju. Nadam se da mi njegova životna saputnica Beba Selić neće zameriti što ću napisati da smo večito vedrog i nasmejanog Tomu zapamtili po “jagodinskoj ružici”, iako znam da se on školovao za učitelja, ali je čitav radni vek bio sjajan komercijalista u slovenačkom “Autokomercu”.

A između njih dvojice čitava kolona dragih ljudi koje sam poznavao i sa kojima sam bio u kontaktu, kolege “Čiča” Marjanović, “Šer” Nikolić, Srđan Radulović, Raško Kovačević, Zoran Čadež, Željko Vuković, Stojan Cerović, Miloš Šterić, Zoran Luković, Perica Vučinić… Pa kum Branko Arbutina, “Dadica” Jovanović, Zoran Perišić, nezaboravni Raša Lazić, zatim moj brat Vladimir, mama Janja i pašenog “Cale” Genić, književnici Raša Popov i Raša Livada, glumac Milorad Mandić, drugari Bane Vukelić, Vasa Radović, Darko Radonjić, Branko Miladinović i Ivan Sole, konobar Bane “Slovenac”, kafedžija Vlada “Opanak”… Čak i dva bivša gradonačelnika, Nenad Bogdanović i Živorad Kovačević, pa Žarko, Mica i Nena Svirčev, familija moje drage kume Spomenke…

Moje kolumne a i knjige u kojima ih sakupljam, objavljene i buduće, tako postaju herbarijum za cvetove koji nikad neće uvenuti.

24. septembar/ Utorak

Đuričko

Nisam mislio da komentarišem odlazak glumca Nikole Đurička i njegove porodice iz Srbije. Znamo se godinama sa nezaboravnih junskih okupljanja kod Raše Lazića u Guncatima, ali pomislih, ne bez jeda, da nije ni njega bilo briga kad su iz Ledene dvorane, gde je njegov sin Đole trenirao hokej u “Partizanu”, pre četiri jeseni “nestala” braća Petrović, Petar (broj 33) i Filip (32), trajno se preselivši u Dubai. Izgleda da je slično razmišljao i kolega Marko Prelević iz “Nedeljnika”, kad je pozvao njihovu mamu Marinu da prokomentariše masovan odlazak njene generacije, posebno istaknutih umetnika i naučnika.

A Mirina i moja najmlađa ćerka piše: “Danas je pojam dobrog ili teškog zivota, luksuza i preživljvanja, prosto nemoguće posmatrati kroz prizmu prosečnog građanina Srbije. A pitanje ‘da li je prosečna plata u Srbiji luksuz ili crkavica’ postaje filozofsko. Bez obzira kako poimali normalan život, jednostavno dođe trenutak kad ti život u Srbiji postane nepodnošljiv. Toliko, da si spreman da ga preko noći strpaš u kofer i odeš u ‘tri lepe’; da kreneš ispočetka, besan i ljut, a ponajviše ponižen što si ostavio celog sebe. Ali i taj proces urušavanja života u Srbiji je nekako prefrigan i lagan dok jednostavno ne postane samo obris života koji si nekad živeo.”

25. septembar/ Sreda

Reakcija

Radio sam svojevremeno u kabinetu jednog istaknutog socijalističkog saveznog funkcionera, pa sam ga jednom prilikom upitao zašto i posle više od tri decenije „nove vlasti“ on i ostali najviđeniji drugovi još govore o „ostacima starog režima“ i „buržoaskoj svesti“, što se tada uopštavalo kao „unutrašnji neprijatelji našeg socijalističkog, samoupravnog razvitka“. „To nikad ne zastareva“, odgovorio mi je moj tadašnji šef, da bi prilikom narednih pominjanja navedene sintagme, davao i poneko objašnjenje zašto je „reakcija“ tako žilava i gotovo nesavladiva.

Nije od stare vlasti ostao ni kamen na kamenu, mnogi istaknuti intelektualci su se polako, zarad karijera i privilegija, priklonili komunistima, izbori su bili farsični a mediji uniformisani, kult ličnosti se negovao kao najsvetlija tradicija, institucije više ceremonijalne nego funkcionalne, sudstvo u službi režima… ali se ipak svaki otpor i disonantno mišljenje odmah dizao na nivo „kontrarevolucije“, jer „to nikad ne zastareva“. Zar je onda nekome čudno što je posle samo sedam godina „bivša vlast“ i dalje kriva za sve“!

26. septembar/ Četvrtak

Podudaranje

Realno gledano, rezultat dvonedeljne blokade Rektorata Beogradskog univerziteta od grupe studenata iz pokreta “Jedan od pet miliona” je isti kao naziv nekad veoma popularne grupe “DŽA ili BU”. Ili je sve za džabe ili će BU smoći snage da sačuva mrvicu dostojanstva i ogradi se od lažnih doktorata i političkih manipulacija, od kojih je najopasnija da je “za ministra dovoljna i osnovna škola”. Slutim da će kolateralna žrtva ćitave priče biti rektorka Ivanka Popović, čiji će rad, funkciju i ugled po režimskim medijima osporavati više od zaslužene pobede fudbalera Partizana u 161. “večitom derbiju”.

Opasnije je, međutim, nešto drugo, na šta je ovih dana ukazao moj prijatelj Petar Đukić, profesor Tehnološkog fakulteta, ukazujući na “frapantnu podudarnost”. U maju 1998. godine, a posle, duge ali uspešne, pobune univerziteta 1996/97, Skupština Srbije usvojila je sramni (tzv. Šešeljev) Zakon o univerzitetu, po kome je ukinuta autonomija akademske zajednice u svemu: izbor rektora, dekana, pa čak i profesora u svim zvanjima dat je u ingerenciju ministru. Sad se najavljuje novi Zakon o univerzitetu, da li sledi kazna za najnoviju “pobunu”!

27. septembar/ Petak

Nutela

U najnovijem  broju “Nedeljnika” objavljena je ispovest Mirine i moje najmlađe ćerke Marine, koja iz Dubaija piše o pređašnjem životu u Srbiji i razlozima trajnog odlaska u “beli svet”. Tu su još i priče Kristine Kovač iz Švedske, Angeline Radulović iz Australije i Milana Pavlovića iz Nemačke, ali čini mi se da je moja “Plava haljinica” najbolje pogodila suštinu problema, opisujući kako je njenim sinovima Petru i Filipu prvo omiljenu “nutelu” zamenio “eurokrem”, pa nekakav “premiakrem”, da bi joj sve prekipelo kad su stigli do bakinog džema od kajsija. To postepeno poništavanje sopstvenih životnih potreba i ličnog dostojanstva sve nas svodi na “Avaksa”, onog lika koji gluvari na  krovu solitera u filmu “Kad porastem biću kengur”, pa kaže: “Ja sam ovde najkorisniji. Nemam prihode, ali nemam ni rashode!”

Na njega sam pomislio i prekjuče, kad sam pred poslovnicom SBB na Konjarniku video poduži red ljudi koji su čekali da tu plate kablovsku, ne bi li uštedeli tridesetak dinara “poštarine”. A onda sam čuo dilemu dvoje starijih sugrađana na izlazu: “Hoćemo li u ‘Lidl’ ili ‘Aman’?!”

28. septembar/ Subota

Da se pamti…

I večeras ću na protest, ne pristajem na  život u skladu sa starim hitom „Pristao sam, biću sve što hoće“ („Bijelo dugme“, tekst Duško Trifunović). Istina, sve češće uhvatim sebe kako pevušim „po meni se ništa neće zvati“, ali od prekjuče bar mogu da dodam „pamtiće me po knjigama mojim“. U našoj kući bili gosti, počela priča o svemu ovome što se naziva politika, pa neko reče kako su „Amerikanci doveli Vučića“. Iako nema običaj da se meša u razgovor odraslih, Mirino i moje najmlađe unuče, preslatka Dunja dobaci: „Nije, nego Tadić!“ Svi je pogledaše začuđeno, otkud ona to zna, a mala pametnica će: „Po dedinoj knjizi ’Sa Tadića na Vučića’!“

A sutra uveče ću na promociju romana „Boldvin“ moje prijateljice, književnice i sklikarke Milice Vučković (UK „Parabrod“, Kapetan Mišina 6a, od 19 časova), ponajviše da čujem šta će o ovoj knjizi reći njen urednik, moj prijatelj Srđan Valjarević. Možda sam ja kasno počeo da objavljujem knjige, pa će me pamtiti samo prijatelji i familija, ali njih dvoje, po mom mišljenju, imaju šansu da jednog dana njihova imena budu na nekoj tabli. Pre svega zato što oboje ne pristaju da budu sve što drugi hoće!

30. septembar/ Ponedeljak

Toto Mondo

Nastupom Pjevačke družine Svetlane Spajić, koja od zaborava čuva stare srpske pesme, sinoć je na “Kolarcu” otvoren osmi Svetski muzički festival “Todo Mundo”. U narednih četiri dana predstaviće se solisti i grupe iz Mađarske, Jermenije, Turske, Španije, Bosne i Hercegovine i Srbije. Nadam se da mi ljubitelji tradicionalne muzike neće zameriti što me je naziv ove manifestacije podsetio na prvu zvaničnu sportsku kladionicu na ovim prostorima. “Atlantik” je krenuo u drugoj polovini 1993. godine, a “Toto mondo”, nagradna igra “Borbe” koju smo vodili moj prijatelj Dušan Vujanić i ja, organizovana je povodom Svetskog fudbalskog šampionata u Italiji tri godine ranije. Za uplatu od po 50 dinara po kombinaciji, dvoje dobitnika koji su pogodili redosled prve četiri reprezentacije (Nemačka, Argentina, Italija, Engleska) dobili su po 50.000 nemačkih maraka, a svi učesnici su ravnopravno konkurisali za vredne robne nagrade, od kojih su posebnu pažnju privlačili automobil “alfa romeo” i kuća ŠPIK “Ivanjica”. Ako su kladionice na svakom ćošku najsigurniji znak propadanja čitavog društva, neka se makar zna od koga je sve počelo!