OKTOBAR 2019.

1. oktobar/ Utorak

Izvinjenje

Izvinjavam se neumornom Duletu Stojiću i prijateljima iz Društva srpsko-japanskog prijateljstva, što im se u petak nisam pridružio kad su obeležili 17-godišnjicu polaganja urne sa posmrtnim ostacima japanskog diplomate Keisukea Obe na beogradskom Novom groblju. On je preminuo u 67. godini, 29. avgusta 2002. na Filipinima, odakle je urna po njegovoj želji prebačena u Beograd. Tokom karijere dva puta je službovao u našem gradu (1988-1992, 1995-1998), u koji je prvi put došao 1965. godine kad je na Fakultetu političkih nauka upisao postdiplomskle studije iz političke istorije Jugoslavije.

Deset godina kasnije u Beograd je, po završetku gimnazije u Kninu, na isti taj Fakultet političkih nauka da studira novinarstvo, došao došao moj neprežaljeni kolega i prijatelj Srđan Radulović (1957-2012), dugogodišnji urednik “Blica” i glavni i odgovorni urednik nedeljnika NIN. Danas se navršava sedam godina od kako smo ga Novom bežanijskom groblju ispratili na večni počinak, a ja moram da se izvinim što u nedelju nisam odneo makar cvet na njegov grob. “Sećanje nije posao za mlade ljude”, pisao je Ivo Andrić, a ja bih dodao da je privilegija nas starijih što to možemo da činimo i uz izvinjenja.

2. oktobar/ Sreda

70

Nikad se nisam vozio autobusom na liniji 70, iako ima zanimljivu trasu, od Bežanijske kose do robne kuće „Ikea“ u Bubanj potoku. Na Novom bežanijskom groblju su sahranjeni moj otac Anton, mama Janja i brat Vladimir, sa „Gazele“ se vidi čuvena „Udbina zgrada“ u Bulevaru vojvode Mišića, preko puta Beogradskog sajma, u koju su se moji roditelji početkom 1951. doselili iz Vršca, tu je i Sava uz koju sam odrastao, sa stanice kod „Plavog mosta“ se vidi dimjak toplane „Konjarnik“, od koga je na samo stotinak metara kuća u kojoj je rođeno svih petoro Mirinih i mojih unučića, u „Ikeu“ nisam nikad želeo da odem, jer nam ne trebaju oklagije i daske za sečenje luka, a i bio sam u sličnim objektima u Melburnu i Dubaiju, gde sad žive naše ćerke Milena i Marina sa svojim porodicama… Iz „sedamdesetice“ se vide i zgrade BIGZ-a, nekadašnjeg „Ce-Ka“ i „Beograđanka“, u kojima sam proveo dobar deo radnog veka…

Ponekad nekome čestitam rođendan, tražeći neku vezu između broja svećica i istobrojne linije gradskog prevoza. Nikad se nisam vozio autobusom na liniji broj 70.  Nikad nisam imao ni sedamdeset godina. Do danas!

3. oktobar/ Četvrtak

Ko je ko…

Od danas prestajem da ispred imena mojih nekadašnjih učenika i sledbenika stavljam ono “mladi kolega”. Računam, ako sam ja zakoračio u osmu deceniju svi oni su već u nekim godinama kad “ili jesi ili nisi” i kad više nema vađenja na mladost i neiskustvo. U stvari, hteo sam da se zahvalim kolegi Petru Veličkoviću, koji mi je pre godinu dana, a povodom mog 69. rođendana, poslao sliku stranice knjige “Ko je ko u Srbiji”, objavljene početkom devedesetih godina prošlog veka, na kojoj je odrednica o meni, kao direktoru Novinskog preduzeća “Borba” d.d.

Ponekad i sam mislim da su mi te godine bile najkreativnije i najuspešnije u četiri decenije dugoj novinarskoj karijeri, mada je, da budem, iskren, poređenje različitih perioda naših života često nalik na zbrajanje baba i žaba. Evo, na primer, ja sam prvi put u kafani, sa drugarima, proslavio 20. rođendan, uz polodove mora u donjoj sali poznatog restorana “London” u Ulici maršala Tita, a juče sam sa ovdašnjim delom moje porodice obeležio sopstvenu 70-godišnjicu uz čorbas’ pasulj u Klubu ljubitelja narodne muzike, kod mog prijatelja Vladana Raspopovića. U Ulici gospodara Vučića!

4. oktobar/ Petak

Fleka

Stajalište tramvaja, taksi stanica i jedna poslastičarnica još podsećaju na čuveni “Lion”, po kome je čitav taj kraj dobio ime. Legenda kaže da je vlasnik kafane, podignute između dva svetska rata, time ovekovečio svoj boravak u Francuskoj posle albanske epopeje srpske vojske. “Lion” je zatvoren početkom ovog veka, tu je jedno vreme čak bilo sedište zvezdarskih demokrata, a sad je na tom mestu prodavnica opreme za bebe “Enci Menci”.

Nešto niže, niz Bulevar kralja Aleksandra, već danima i noćima, stoji parkirano policijsko vozilo. Pomisliće neko da, pošto se ne vide od bašte ćevabdžinice “Paun”, hvataju budale koji jurcaju tom ulicom, ili da sačekuju neoprezne pešake, ali jok. Dvojica, uglavnom kršnih momaka, povazdan sede, ponekad malo prošetaju, što znači da tu živi neki važan “paun” koga čuvaju. Bilo tako i ranije, sećam se da je u Mišarskoj, takođe početkom ovog veka, danima i noćima stajao policijski džip sa upaljenim motorom, ispred zgrade u kojoj je stanovao tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović. Ne znam ko se još seća tog političara, ali se u toj ulici i dan danas, na tom mestu, vidi  fleka od motornog ulja na trotoaru.

5. oktobar/ Subota

„Čulja“

Ništa ne može da upropasti uspeh sportista kao šepurenje političara posle toga, njihovo manično traženje da sva pažnja i tada bude skoncentrisana samo na njih. Čuveni košarkaš Lari Džo Berd je, kad su Boston Seltiksi 1984. osvojili NBA titulu, odbio da ode na prijem kod tadašnjeg američkog predsednika Ronalda Regana, rekavši: „Ako Pre dve godine su košarkaši Golden Stejt Voriorsa odbili predsednik želi da me vidi, on zna gde može da me nađe“. prijem kod sadašnjeg šefa Bele kuće Donalda Trampa, a prošle godine su to isto učinili i neki igrači Filadelfija Iglsa posle pobede u Super bolu američkog fudbala.

Moj drugar „Čulja“ iz Smedereva, znaju ga tamo po njegovoj auto-školi, nedavno je, posle prijema zlatnih odbojašica kod predsednika svega ovoga, ne samo za sva vremena isključio televizor, nego ga još i prekrio crnim pokrovom. Zato, verovatno, nije mogao da čuje kako je ovih dana Nemanja Petrić, kapiten takođe zlatne odbojkaške reprezentacije Srbije, poručio predsedniku da je “velika čast imati priliku da predstavljate državu i narod”. Ceo narod, ne samo svoje pristalice i  sledbenike. Nije ga čuo ni On!

7. oktobar/ Ponedeljak

Limenkar

Obećao sam mojoj drugarici Slavici Brđović i prijateljima iz Zvezdarskog ekološkog centra da ću da najavim prvi Festival kreativne reciklaže, planiran za 1. novembar u multimedijalnoj sali Ustanove kulture „Vuk Stefanović Karadžić“. Poziv autorima radova i projekata, nastalih „kombinacijom umetnosti i reciklaže“, otvoren je do 20. oktobra, a ja nagovaram komšiju Dobrivoja da se prijavi.

On skuplja bačene limenke po kraju, pa priča da je u prečniku od trista metara od lokalne birtije „Tri krune“ izbrojao 72 (slovima: sedamdesetdve) divlje deponije. „Dođe mi da napravim mapu našeg idiotluka, da sva ta mesta obojim crvenom bojom, valjda će neko pocrveneti zbog toga što smeće bacamo gde god stignemo“, kaže. Meni, lično, mnogo više su se dopale njegove priče šta sve doživljava dok se „bavi reciklažom“, uglavnom ujutru dok šeta svog psa. „Moj Laki postao pravi limenkar. Navadio se na pivo, pa nanjuši limenku i u najgušćoj travi. I znaš šta sam još primetio?! Kad ga ujutru samo šetam, ljudi zastanu, pozdrave se, pomaze ga… Ali, ako u ruci imam i kesu sa limenkama – iste te komšije okreću glavu, prave se da nas ne vide!“

8. oktobar/ Utorak

Kavasaki

Možda ličim na lika iz onog vica koji juri na motoru i kad prođe pored grupe bajkera, uzvikuje: “Ko ima vaki kavasaki?!” Misliće neko da se neumereno hvalim, ali zaista sam imao sjajnu proslavu sedamdestog rođendana, koju je posle ručka kod Vladana u Klubu ljubitelja narodne muzike i osmočasovnog druženja sa najdražim prijateljima u našoj kući ukrasio trodnevni boravak na Oktoberfestu u Minhenu, poklon Mirine i moje najstarije ćerke Milene i zeta Kamerona, plaćen iz Melburna.

Hvale vredan je i sjajan crtež – čestitka našeg najmlađeg unučeta, preslatke Dunje, kao i poduhvat njene mame Maje koja mi je, iako to nikad pre nije pokušala, napravila omiljenu “Vasinu tortu”, ravnu najboljim ostvarenjima moje drage supruge. Svesna težine konkurencije sa takvim poklonima moja Plava Haljinica se potrudila i napisala baš topao i iskren tekst o slavljeniku, koji je proteklih dana “zapalio” Fejsbuk, bar onaj deo koji nas poznaje, od Zvezdare do Dubaija.

Što bi rek’o onaj iz vica, kad se javio jedan bajker i odbrusio da ima isti takav motor, “kako se gasi vaki kavasaki”, pa ću samo da dodam da je kraj ovog “Mrđenfesta” zakazan za petak u “Akordu”, kad ću svoj jubilej proslaviti sa mojim nekadašnjim učenicima i sledbenicima iz “Blica”.

A onda, ideeeemo! Do osamdeset!

9. oktobar/ Sreda

„Oktoberfest“

„Oktoberfest“ u Minhenu održava se krajem septembra i početkom oktobra, još od 1810. i počinje dolaskom pivarskih kola na poljanu ispod brda Zendlinger, kad gradonačelnik simbolično otvori prvo bure i uzvikne „Slavina je stavljena!“ I ove godine se u tih šesnaest dana u glavni grad Bavarske sjatilo više od šest miliona posetilaca, uključujući i „leptirov oblak“ koji je doneo mog zeta Sašu i mene. Nas dvojica smo se svojski potrudili da smanjimo razliku ukupno popijenog piva u odnosu na prethodnu godinu (popijeno je kažu 200.000 litara manje), mada se naših tridesetak litara možda i ne računaju jer smo ih uglavnom konzumirali po pivnicama koje nisu na Terezinom polju.

Tamo se, ruku na srce, održava grandiozni „novogodišnji vašar“ iz najboljih dana svetkovine naše mladosti na Beogradskom sajmu, samo sve puta dvadeset i sve mnogo brže, bučnije i vratolomnije… Kad tome dodate „Guču“ u pivarskim „šatrama“, biće jasnije zašto je na mene najsnažniji utisak ostavilo oblačenje domaćina, jer smo tradicionalne kožne kratke pantalone, karirane košulje i suknje sa keceljama sretali na svakom koraku. „Oktoberfest“ je atrakcija ta turiste i praznik za domaćine!

10. oktobar/ Četvrtak

Sto godina

Moj prijatelj Milan Ocokoljić ima običaj da kaže kako ćemo se „i kroz sto godina tačno sećati gde smo bili i šta smo radili u petak 10. oktobra 2014. kad nas je presekla vest o iznenadnoj smrti Vasilija Radovića“, urbane voždovačke legende, zadnja pošta „Stari bunar“. Sedeli smo s njim čitav dan u sredu, u četvrtak se raspitivali kako je stig’o kući, a u petak ja bio u policiji, ček’o da kao taze penzioner promenim vozačku dozvolu, kad mi javio glumac Milan Milosavljević, uzalud se ponadah da se veliki šeret i sjajan kozer možda neslano našalio… Dozvola mi baš danas ističe, ali za sećanje na Vasu imam još devedesetpet od onih „Cokanovih“ sto godina.

Ovih dana se pojavio, zahvaljujući urbanoj dorćolskoj legendi Radivoju Bojičiću, zadnja pošta „Dvorište“ u Svetogorskoj, jesenji trobroj „Ježa“, u kome se, kako nas je „Lale“ pedantno pobrojao, ukupno 78 autora „utrkuje u podvizništvu“. Sad nešto kontam ako bi svako od nas kupio po tri primerka (a Ninus Nestorović četiri, jer on voli da se ističe), možda bi ovaj nekada ugledni satirični nedeljnik mogao da preživi i nekako dočeka stoti rođendan. A on nije tako daleko, još samo deceniju ipo!

11. oktobar/ Petak

Sa velikim „G“

Da ne ispadne da su moje beleške iz Minhena i sa „Oktoberfesta“ samo pivo, pivo, pivo… još manje da sam tamo pomalo ličio na nesretnog „Buleta“ Goncića u onom još nesretnijem spotu o „raskopanom“ Beču i Parizu, ali kao dugogodišnji urednik gradske rubrike sam, hteo – ne hteo, morao da napravim neke paralele sa prilikama u našoj prestonici. Minhen je i po veličini, i po broju stanovnika, i po duhu veoma sličan Beogradu, posebno u samom centru, tako da odmah počnete da se nervirate zbog istih stvari koje vas nerviraju kod kuće.

Ne bih žurio sa lokalpatriotskim zaključkom „svuda je isto“, jer ono što mora da zasmeta dobronamernom Beograđaninu, pa i potpisniku ovog teksta, je način na koji se u Minhenu odvija gradski saobraćaj (osim metroa, veliki deo otpada na gradsku železnicu), kako zbog obimnih radova nigde nema zastoja, kako je glavna železnička stanica i dalje košnica koja vri u samom centru grada, kako su sva vozila javnog prevoza čista i bez grafita, kako funkcioniše pešačka zona oko Marienplatza… Grad sa velikim „G“ se postaje kad je sve to važnije od prolazne činjenice ko je na njegovom čelu!

12. oktobar/ Subota

Nagrade

Da je austrijski pisac Peter Handke ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za književnost saznao sam prekjuče na pravom mestu, u “Starom bunaru”, gde mi je Milan Ocokoljić ispričao kako je Handke više puta dolazio u ovaj ugledni dušanovački restoran, uglavnom u društvu nekadašnjeg ministra spoljnih poslova Živadina Jovanovića. Jednom je došao potpuno sam i sa “Cokanom” dugo pričao o Srbiji, Čačku, Ivanjici, Disu, Nadeždi Petrović… Iznenadili su se obojica, moj prijatelj gostovim znanjem srpskog jezika, a on što mu je jedan ugostitelj tako dobar sagovornik, pa su se na kraju i slikali u srdačnom zagrljaju.

Ko je ovogodišnji dobitnik nagrade koju je po treći put Fondacija Katarina Preradović dodelila za novinarsku hrabrost, doslednost i izuzetnost hteo sam da saznam na pravom mestu, juče u “Dorćol Platzu”, ali sam, zbog štrajka taksista, uobičajene gužve petkom i zatvorenih ulica ostao “izgubljen u prevozu”. Kad sam odustao od Dorćola i nekako se dokotrljao do Dušanovca, “Cokan” me je obavestio da je ovo izuzetno priznanje dobila koleginica iz “Vremena” Tamara Skroza. Još je samo falilo da mi pokaže sliku i sa njom!

14. oktobar/ Ponedeljak

Bolji život

Sa polaznicima 44. generacije Škole novinarstva Udruženja novinara Srbije juče sam malo popričao o vestima, a potom smo zajedno pregledali njihove prve pokušaje da u pet redova odgovore na onih pet „dabl ju“ pitanja (ko, šta, gde, kad i zašto). Mene je, da budem iskren, najviše interesovalo zašto se, uz sve degradacije i nipodaštavanja, uz razne komesare i sa(t)rape, ova naša profesija još doživljava kao nekakva ulaznica za „bolji život“, ne samo kod mladih koji ne rade ništa već i kod daleko starijih kojima je dojadio njihov svakodnevni posao u nekoj kancelariji ili trgovini.

To me podsetilo da sam se u petak uveče u „Akordu“ sa prijateljima iz „5P“ grupe slikao u „Bolji život aranžmanu“, ono kad Popadićke sede a njihovi muškarci stoje oko njih. Bolji život je u slučaju mojih nekadašnjih učenika iz „Blica“ dvostruko prisutan, kao sećanje na dane kad su u jednoj velikoj redakciji gradili velike snove i kao žal zbog činjenice što mnogi sada rade poslove koji nemaju baš puno veze sa onim što su od mene mogli da nauče.

Novinarstvo se tako u oba pravca, i kad se ka njemu stremi i kad se od njega dižu ruke, prikazuje kao san, koji vredi proživeti, čak i kad nam padne mrak na oči!

15. oktobar/ Utorak

Karton

Prvi zdravstveni karton kao zaposleno lice otvorio sam u ambulanti medicine rada u zgradi „Borbe“, još kao pripravnik u „Večernjim novostima“. To nisam menjao ni kasnije, kad sam odlazio i vraćao se u kuću na Trgu Marksa i Englesa, sve dok početkom devedesetih čuveni doktor Bogdan Šekler nije objavio jedan sraman feljton u tadašnjem glovoseku „Politici Ekspres“ o nama koji smo u to vreme vodili list i Novinsko preduzeće „Borba“. Karton sam preneo, ali je ostala navika da za lekarska uverenja idem u dispanzer Medicine rada Doma zdravlja „Stari grad“ u Ulici Džordža Vašingtona. Tako bilo i juče na pregledu za produženje vozačke dozvole, brzo, efikasno, uljudno, stručno, svaka čast Vesni Mladenović, Ninoslavi Mihajlov, Danijeli Momčilov i Saši Paunoviću… Obećah da ću da im se javno zahvalim, a doktorka Nina kaže „ne treba“, uz molbu da pokažem „crveni karton“ taksistima, zbog čijih blokada se već danima maltertiraju pacijenti svih najznačajnijih medicinskih ustanova u centru grada. „Svakog dana nam se požali na desetine ljudi koji nisu mogli da stignu na zakazane preglede i terapije, na koje su neki mesecima čekali, pa sad ispada da su taksisti po zdravlje nacije opasniji kad ne voze!“

16. oktobar/ Sreda

Ovaj vek

Moja prijateljica Jadranka Janković Nešić opisala je ovih dana scenu iz nekog restorana: “Sedim i čekam obrok. Šestogodišnji klinac se vrzma oko stolova, čekajući hranu. Konobar servira njegovoj porodici i on se radosno zatrči do svog mesta, te mazne krompirić iz tanjira. Majka ga prekorno udari po ruci i kaže: ‘Šta radimo pre nego što jedemo?!’ OK, pomislim, poslaće ga da opere ruke.  ‘Najpre slikamo hranu za Instagram, pa tek onda jedemo’. Blagi Bože, ja nisam za ovaj vek!”

“Ja nisam za ovo novo doba”, rekao je i jedan moj postariji komšija, dok je pre nekoliko dana u obućarskoj radnji preko puta “Cvetkove pijace” komentarisao pokušaj nekog našeg ispisnika da majstoru proda dva para k’o novih cipela, još nerazgaženih, za svaki tražio po dve hiljade… “Kakvo vreme došlo, penzioneri prodaju stvari iz kuće da bi preživeli. Nekad smo kupovali i imali, sad prodajemo i nemamo. Nedavno su po ‘Bajloniju’ jurili starijeg gospodina, jer je ukrao jednu bananu. Televizija ipak ne može da se jede, al’ mora da se plaća… A i ovaj prika, baš zacepio. Da je rek’o ‘iljadu, ja bih mu uzeo oba para!”

17. oktobar/ Čevrtak

Danas u „Blicu“, četvrtak 17. oktobar

Fantomi

Imali smo svojevremeno na ovim stranama „Blica“ veoma čitanu rubriku „Od 00 do 24“, u kojoj smo, prateći policijsku motorolu, beležili događaje koji nisu za veću priču, niti tema za „Hroniku“. Od svih tih zaboravljenih šerpi na šporetima, komšijskih svađa, ujeda pasa i sitnijih saobraćajki zapamtio sam sjajan naslov iznad beleške o momku koji se, dok je pljačkao neku piljarnicu, maskirao tako što je stavio na glavu papirnu kesu sa otvorima za oči, nos i usta: „Nema ni za fantomku“.

Stvar sa fantomkama u međuvremenu je postajala sve ozbiljnija, posebno od rušenja u Savamali, da bismo ovih dana imali posebno izdanje sa hirurškim maskama ipsred Televizije N1, valjda da bi se pokazalo kako se „hirurški precizno“ izvode akcije koje su smišljene na nekom drugom, fantomskom mestu. U tom smislu rado bih se odazvao pozivu Nezavisnog udruženja novinara Srbije da podržim protest „Novinari protiv fantoma“, zakazan za sinoć ispred Vlade Srbije, da to okupljanje nije organizovala neka sve u svemu anonimna Grupa za slobodu medija, a ne sam NUNS ili, kojim čudom, oba novinarska udruženja.

Fantom protiv fantoma, to se ubrzo pretvori u „Davitelj protiv davitelja“!

18. oktobar/ Petak

Podela

Požalio mi se drugar iz mladosti na našeg ispisnika, legendu starog kraja. Bio je dve decenije prvotimac lokalnog kluba, godinama kapiten, zvali ga svojevremeno prvoligaši ali njemu se nije išlo od kuće i društva iz komšiluka. Imao dobar posao, nije imao porodičnih problema, svi ga cenili i poštovali, šta mu je trebalo, kaže moj drugar, da se pod stare dane muva oko kontejnera i smetlišta, skuplja i gnječi bačene limenke, sad kad ga sretneš prsluk mu stalno prljav a patike izgrebane od gaženja alumunijuma, sramota nas da mu se javimo, nije to posao za normalnog čoveka…

I moj komšija Dobrivoje, koji se već neko vreme bavi istim poslom, priča da ga kad ujutru šeta svog ljubimca komšije pozdravljaju, ali ako istovremeno skuplja i limenke, svi okreću glavu i od njega i od „Lakija“, inače veoma lepog, rasnog psa. A pre nekoliko dana se kod „Pašine česme“, gde pije i baca limenke lokalna ekipa, sreo sa komšijama kojima je to jedino zanimanje. Znaju ga, još dok je radio u pošti, pa nije čudo što mu komšija Bora „Zvezdaš“ prebacio: „E, dobri moj kume, što nam se brkaš u pos’o. Mi se tebi nismo mešali u poštu!“

19. oktobar/ Subota

Kavijar

Na uglu Dalmatinske i Starine Novaka godinama je radio „Flight bar“. Nedavno sam primetio da je na tom mestu sada „Caviar Sushi Bar“ i pomislio da bi jedna moja mlada koleginica mogla da se tu zaposli, samo ako bi pišući CV prećutala bavljenje novinarstvom, posebno gde sada prima platu, a kao „iskustvo u struci“ navela da je minulog leta na Aljasci i po šesnaest sati dnevno pakovala kavijar. A i promenila je po četiri flights tamo i ovamo…

Siguran sam da mladi ljudi koji već godinama masovno lete odavde neki bolji život ne vezuju za kavijar, škampe ili ostale „od ptice mleko“ specijalitete, jer uspeh u stvarnom svetu se ne meri hranom  na stolu. O tome bi s razlogom mogla da priča Mirina i moja najstarija ćerka Milena, koja baš danas slavi još jedan rođendan koji se piše sa dve iste cifre. Dobro plaćen posao, veliki stan u centru grada, sjajni uslovi za školovanje njenih devojčica Tamare i Ane, australijsko državljanstvo… ponekad mislim da se time više ponosimo mi, njeni roditelji. Ona bi, međutim, k’o prava tatina ćerka, više volela da se danas pohvali dobitkom na „Caulfield Cup 2019”, glavnoj trci sezone u organizaciji konjičkog kluba, čiji je član.

21. oktobar/ Ponedeljak

Ispod tezge

Kad mi je preksinoć prodavačica u kiosku kod Studentskog kulturnog centra izvadila jesenji broj “Ježa” ispod tezge, zagalamih: “Zar je dotle došlo da sakrivate i jedini satirični list u ovoj satrtoj zemlji!?” Međutim,  gospođa s druge strane pulta mi sasvim ozbiljno odbrusi: “Ne, nego čuvam za komšiju, u julu mi otkupio ceo tiraž!” Zanemeh, jer taj “komšija” sam bio baš ja, pošto sam kupio četiri primerka letnjeg trobroja, jedan za sebe, a po jedan mojim prijateljima Milanu Ocokoljiću iz “Starog bunara” i glumcima Milanu Milosavljeviću i Milenku Pavlovu, jerbo sam svu trojicu pomenuo u tekstu “Uniforma i redengot”.

Mada, iskreno, ovaj broj “Ježa” je baš “bodljikav”, pa za ovu priliku izdvajam samo nekoliko aforizama: “Mama, gde je ‘Pobednik’? Otišao je na neko bolje mesto! (Aleksandar Stojadinović); “Loši đaci ostaju u Srbiji. I kad dođu na vlast ostaju duže nego što su se školovali.” (Predrag Pjević); “Lav je kralj svih životinja. Da imaju izbore kao ljudi, predsednik bi mogao da im bude i majmun.” (Ninus Nestorović); “Istina o nama je otišla u svet. Mi smo ostali da živimo u lažima.” (Aleksandar Čotrić); “Srbiju samo Bog može da spase. Ne može, njemu sam se prvo obratio! I?! Dig’o ruke!” (Jasmina Bukva).

22. oktobar/ Utorak

Četrdesetica

Ne znam da li ste primetili, ali trolejbus na liniji 40 je jedini koji u ovom gradu saobraća celinom svoje trase, od Zvezdare do Banjice. Iako je osnovni razlog što jedino ova trolejbuska linija ne ide preko “Kocka, kocka, kockica”, rijalitija na nekadašnjem Pozorišnom trgu, znam neke koji će baš danas reći da je tajna broja 40 i u nekoj posebnoj vitalnosti i tvrdoglavosti, koja se vremenom nakupi. Moja omiljena glumica Uma Thurman je jednom prilikom rekla: “Danas, sa svojih četrdeset godina drugačije doživljavam stvari, procenjujem uspeh, preuzimam krivicu za neke neuspehe i gubitke, pa i želim da oprostim sebi i drugima. Koliko god naivno izgledalo, ništa od ovoga nisu male stvari…”

Nije mala stvar ni to što su vremenom, pomerajući početke i granice, žene obesmislile staru dosetku da “devojka u četrdesetim ima veće izglede da je napadnu teroristi nego da nađe muža”. Promena je utoliko što za to više nisu potrebni ni stalan posao, ni izlasci na otmena mesta, jer tračak sreće može da se nađe i u nekom supermarketu, negde između vitrine sa suhomesnatim i gondole sa jajima. A može i u trolejbusu “četrdesetici”!

23. oktobar/ Sreda

Drugi život

Otišao sam juče u salon „Tea“ na staroj okretnici tramvaja kod nekadašnjeg „Kluza“ da me podšiša moja prijateljica Goca, koja se baš slatko nasmejala kad sam rekao da hoću frizuru kakvu obično pravi đacima prvacima. Još više se začudila kad sam joj objasnio da sam sinoć imao prvi čas u Školi engleskog jezika „Oxford Centar“, u organizaciji Nezavisnog udruženja novinara Srbije, a ja sam u moju odbranu naveo naslov romana francuskog pisca Rafaela Žordana „DRUGI život počinje kad shvatiš da imaš samo JEDAN“, prodatog u više od tri miliona primeraka.

Kad već pomenuh bestselere, planiram da danas posetim Sajam knjiga, najviše zbog moje drage koleginice Ane Vušović Marković, koja na štandu Izdavačke kuće „Presing“ (u Hali 1) predstavlja svoju knjigu „Sa druge strane stakla“, u kojoj četrnaestoro mladih ljudi pričaju o svojoj borbi sa različitim oblicima raka u najranijem detinjstvu. Danas su oni uspešni đaci, neki i studenti, a njihov povratak normalnom životu nakon izvojevane pobede razbija predrasude prema obolelima i lečenima od najtežih bolesti. Oni pokazuju da život posle raka postoji i da čeka, upravo one koji shvate da je život samo jedan!

24. oktobar/ Četvrtak

Mančester

Pre tačno 53 godine, šest meseci i 11 dana posmatrao sam na Stadionu JNA jednu od najlepših fudbalskih utakmica u mom životu. Prvo polufinale Kupa evropskih šampiona, 55.000 gledalaca, Partizan – Mančester junajted 2:0, strelci Muja Hasanagić i „Zaza“ Bečejac. U revanšu bilo samo 1:0 za „crvene đavole“, za koje su tada igrali legendarni Bobi Čarlton, Škotlanđanin Denis Lo i prvi „čupavac“ svetskog fudbala Irac Džordž Best. Tada nisam ni slutio da prisustvujem najznačajnijoj utakmici u istoriji mog omiljenog kluba, jer nikada više na tom stadionu nije igrano polufinale nekog evropskog kupa.

Te 1966. godine u Jugoslaviji je u punom jeku bila privredna i monetarna reforma, pa je ulaznica za „sever“ stajala 10 novih ili 1.000 starih dinara. Da bismo gledali ovaj istorijski meč, moj drug „Dadica“ Jovanović i ja smo tri vikenda uzastopce fizikalisali na gradilištu njegovog strica Zvonka. Moja mama Janja je kao radnica u Fabrici hartije imala platu od 200/20.000 dinara, što znači da se za minimalac moglo kupiti dvadeset karata za stajanje. Minimalna zarada u Srbiji za oktobar 2019. iznosi 28.575,20 dinara, za koju je za večerašnji meč Partizana i Mančester junajteda moguće priuštiti sedam „sever“/“jug“ karata. Istina, u tih 4.000 dinara je i karta za gostovanje Astane, na koju bi, realno, otišao samo ko mora!

25. oktobar/ Petak

Iskreno

Već desetak dana ne vozim kola, jer mi je vozačka dozvola na tromesečnom “hlađenju”. Izgleda da nisam bio uverljiv policijskoj patroli nešto pre ponoći, 29. avgusta prošle godine, kad sam pokušao da im, pre testiranja na alkohol, svoju razdraganost objasnim uspehom fudbalera Crvene zvezde, koji su se te večeri prvi put plasirali u grupnu fazu Lige šampiona. “Provalili te da se ne raduješ iskreno, jer si ‘grobar’ do koske”, rekao mi je nešto kasnije moj prijatelj Zoran Stojanović, vlasnik poznatog topčiderskog restorana “Stara trojka”, gde smo i gledali i proslavljali taj uspeh pulena Vladana Milojevića.

Juče videh na Fejsbuku da je on okačio sliku semafora po završetku utakmice četvrtog kola WABA lige, u kojoj su Partizanove devojke savladale “večite rivalke” sa 85:83, uz komentar “Idemoooo!” Nisam požurio da ga kao okorelog “zvezdaša” pitam da nije bolestan, jer znam da je Zoki to učinio baš iskreno. Ne zato što su devojke u crno-belim dresovima napravile pravi podvig i nadoknadile manjak od 19 poena, već zato što je ovom trijumfu izuzetno doprinela i “ona mala šestica” sa deset poena i po četiri skoka i asistencije.

Jovana Zorana Stojanović!

26. oktobar/ Subota

Kultura sećanja

„Prometej“ iz Novog Sada, ekskluzivni izdavač dela mog prijatelja Duce Bogdanovića, na ovogodišnjem Sajmu knjiga se predstavlja pod sloganom „Kuća koja neguje kulturu sećanja“. Ivo Andrić je pisao da nam „sećanje, koje nas često izdajnički napušta, i, što je gore, još češće zavodi i vara, priređuje ponekad i dobre trenutke tihe, ali jake unutrašnje radosti“, što rado koristim u raspravi sa onima koji misle da je kultura sećanja pomodni izraz, nedefinisanog sadržaja i nejasnog značenja.

Zato mi je drago što sam se sa mojim prijateljima Batom, Gajom, Komarcem, Mišom, Neđom, Gerom, Sašom, Jocom, Terzom, Bobicom… dogovorio da se sutra pre podne u čuvenom bifeu „Kajmakčalan“ na Crvenom krstu, uz legendarnog Vladu „Vrapca“, podsetimo svih onih utakmica u kojima su sa nama bili dr Tubin, Vasa Radović, Branko Miladinović, Gane Milanović…  Ne znam šta pod kulturom sećanja podrazumeva prvi čovek „Prometeja“ Zoran Kolundžija, ali ako se odmaknemo od kulture, knjiga i izdavaštva, sećanje na drage ljude i zajednička iskustva zaista vredi samo ako nam pruža radost, bez obzira što su nas prerano napustili.

28. oktobar/ Ponedeljak

Vazduh

Uvek ugasim motor u Ulici Miloša Pocerca ispred Knez Miloševe zbog table na kojoj piše: “Mislite o vazduhu, pre nego što ga ugledate”. Ne prolazim tuda već petnaest meseci, jer su nam neke barabe otele i drže pod ključem prostorije KUD “Branko Cvetković”, ali sam ovih dana shvatio pravu vrednost, smisao i značaj tog upozorenja. Ne primam zdravo za gotovo podatke sa raznih sajtova, vremenom sam naučio da saopštenja nadležnih često više potvrde nego što demantuju neku tvrdnju, kakva je alarmantna vest da se Beograd u poslednjih nekoliko dana u vrhu svetskih gradova po zagađenosti vazduha, te da je baš na dan svog oslobođenja u Drugom svetskom ratu bio i na prvom mestu, ali o kvalitetu vazduha, vode i uopšte životne sredine, treba misliti mnogo pre nego što osetimo da ne možemo da dišemo ili pijemo to što curi iz slavina.

Miholjsko leto bez kiše i vetra, požari na deponiji u Vinči, gotovo neprestane gužve u saobraćaju ne samo u centru, masovno uništavanje drveća zbog pretvaranja nekadašnjih dvorišta u građevinske parcele… siguran sam da je o čak tri od ova četiri osnovna razloga aktuelnog pogoršanja kvaliteta vazduha trebalo povesti računa mnogo ranije!

29. oktobar/ Utorak

Patkice

Otišao sam u petak u „Elektrodistribuciju“ na uglu Masarikove i Kneza Miloša da, bez „poštarine“, platim struju za septembar. Na naša tri računa ušteda taman za pivo u „Starom bunaru“, pa kad me još počaste gazda Slavko i moj drug „Cokan“ ispada da imam  tri piva za „dž“. Nije me uplašila zmija oko šaltera, jer iz iskustva znam da tih zadnjih dana za plaćanje rade i po šest blagajnica, pa sam jednoj mojoj ispisnici koja se premišljala da li da zauzme stodvadesetineko mesto u redu rekao: „Ne brinite, ide brzo, gegamo se k’o patkice i za čas smo gotovi!“

To „gegamo se k’o patkice“ prvi put sam čuo u decembru 1991. na slavi kod pokojnog Miška Gajića. U jednom trenutku izgubio se naš kolega Peđa Mitić, da bi se posle sat vratio i ponosno ispričao kako je skoknuo da mu upišu kamatu u ekspozituri „Dafiment“ banke, u prostorijama čuvenog restorana „London“. Red bio ogroman, sve do Učiteljske škole u Narodnog fronta (danas Ulica kraljice Natalije), ali kako reče ponosni vlasnik oročenog deviznog uloga „ništa strašno, gegamo se k’o patkice, sve išlo kao podmazano“. U zgradi preko puta trotoara kojim se gegao moj prijatelj, pomislih da je sve to jedan isti red. Ona pljačka prošla, ova u toku, i sve ide kao podmazano!

30. oktobar/ Sreda

Ariljci

Zavičajno društvo Ariljaca i prijatelja Arilja u Beogradu me smatra svojim članom, iako nisam nikad bio u njihovom lepom mestu. Valjda im dovoljno što sam sa velikom ljubavlju (dok sam je posećivao) i neskrivenom tugom (kad je zatvorena) pisao o čuvenoj kafani „Arilje“ na Cvetnom trgu. Zato se radujem večerašnjem susretu sa njima, jer ovo društvo organizuje skup posvećen stvaralaštvu nedavno preminulog Dobrila Nenadića (1940-2019), višestruko nagrađivanog književnika, koji se proslavio, inspiraciju pronalazio i svoje likove kreirao u Arilju, kome je ostao veran do kraja života.

Verujem da će u Svečanoj sali GO Vračar o značaju Nenadićevih romana i drama lepo govoriti Radomir Andrić, Bratislav Milanović, Petar Đukić i Milan Miodragov Pajević, te da će glumice Gorica Popović i Slađana Radulović čitanjem odlomaka ulepšati događaj, naslovljen sa „Književnost inspirisana istorijom“. Mada meni, ruku na srce, neki naslovi kao „Poplava“, „Vreva“, „Magla“, „U senci crne smrti“, „Despot i žrtva“, „Mrzovolja kneza“, a naročito „Vreme kokoški“, deluju baš savremeno.

31. oktobar/ Četvrtak

Evolucija

Pritisle godine, pa polako odlazi u penziju generacija koja je zanat ispekla još u ona „vunena vremena“, kad se navodno mnogo toga nije smelo, ali se makar znalo šta je čiji posao, kako se on obavlja i ko zna da ga radi. Posle toga došle „godine raspleta“, državne i javne službe popunili socijalisti i julovci, plus izbeglice iz svih ratova „u kojima nismo učestvovali“. Oni su verovali u nekakav kontinuitet sa prethodnom državom, pa su uglavnom cenili starije i nisu se libili da priznaju da nešto ne znaju, da bi se vremenom i sami izveštili u poslovima od opšteg interesa.

A kad su širom otvorile vrata za „DOS-ovce“ sve javne službe i firme postale su pozornica svojevrsnog „dvovlašća“, jer su novi o svemu hteli da odlučuju, ali kako se nešto radi morali su da pitaju svoje prethodnike.

Ova evolucija je u poslednjih sedam naprednih godina dovedena do faze u kojoj su gotovo na svim mestima u ministarstvima i upravi kadrovi koji niti znaju šta treba da rade, niti hoće da pitaju starije i iskusnije, koji, skrajnuti po budžacima, čekaju penzionisanje. Najgore je, u stvari, što ovi najnoviji misle da je sve tek počelo sa njihovim dolaskom i da svi ostali za sve treba samo njih da pitaju!