DECEMBAR 2019.

2. Decembar/ Ponedeljak

Kuća

Juče se navršilo 24 godine, od kako moja Mira i ja sa našim ćerkama, kasnije i zetovima i unučićima živimo na našoj sadašnjoj adresi. U početku smo imali samo malu kuću i velike planove, sad imamo veliku kuću i u njoj sve manje stanara. Slučaj je hteo da su se dva dana ranije, ali u Dubaiju, naša Marina i njeni zlatni dečaci preselili u veliku kuću u lepom delu ove metropole, koja će dogodine biti domaćin Svetske izložbe.

Baš ta dva datuma, 1. decembar i 29. novembar , svaki na svoj način, vraćaju nas na pitanje zbog čega su se raspale i kapitalistička i socijalistička Jugoslavija. Posebna ova druga, čiji su nekadašnji praznik mnogi obeležili svečanije i veselije nego dok je bio “na snazi”, pa sam se tako i ja u petak uveče našao u “vrtlogu uzavrelih sećanja”, kako je neko nazvao baš veselu proslavu Dana republike kod mojih prijateljica Koke i Branke u klubu “Akord”. Uz revolucionarni muzički program u sjajnom izvođenju mog dragog kolege Ljube Živkova i njegovih drugara, pomislio sam da smo imali veliku kuću, ali su u njoj svi pravili  neke svoje male planove, a sad imamo male kuće i velike zablude. I u njima sve manje stanara…

3. Decembar/ Utorak

Duško Radović

Kad već pričamo o Dvadesetdevetom novembru, prazniku koji odoleva u pamćenju savremenika, da podsetimo da je tog dana rođen pesnik, pisac, novinar, aforističar i televizijski urednik Dušan Radović (Niš 29. novembar 1922 – Beograd, 16. avgust 1984), jedan od najznačajnijih Beograđana svih vremena. Ove godine, međutim, nije održana tradicionalna trka oko Savskog jezera “Memorijal Duška Radovića”, kao da su malo posustali njegov rođeni brat Brana i entuzijasti iz rakovičkog atletskog kluba “21. maj”, sa kojima sam se sjajno družio pre sedam godina, kad smo moj izdavač Dragan Stojković i ja poklonili učesnicima trideset primeraka knjige “Sa Beogradom na Ja” (“Mostart”, Zemun, 2011).

Slučaj je hteo da me je juče ujutru probudila baš Duškova poezija za decu, jer je Mirino i moje najmlađe unuče, preslatka Dunja imala za domaći da pročita nekoliko pesama iz knjige “Poštovana deco”. Ona ih je otpevala, jer većinu pamti iz vrtića, uz komentar: “Nisam znala da se taj čika zvao Duško Radović, ali ni to da toliko njegovih pesama znam napamet.” Poruka svima koji sad misle da su zbog nečega važni i nezaboravni glasi: Bolje razmislite, šta ćemo od vas zapamtiti!

4. Decembar/ Sreda

Procenti

Juče je, ako niste primetili, bio Svetski dan osoba sa invaliditetom, koje su nam, bar u mom komšiluku na Zvezdari, poslale jasnu poruku: “Da nam svaki dan bude 3. decembar”. Jednostavnije rečeno, njima je najmanje potrebno prigodnjaštvo kakvo je široko rasprostranjeno u ovakvim prilikama, osobe sa invaliditetom i članovi njihovih porodica žele da njihov i dalje neravnopravan položaj u društvu, posebno u sferi obrazovanja i zapošljavanja, bude neprestano ne samo pred očima javnosti nego i u fokusu pažnje nadležnih i odgovornih za rešavanje mnogobrojnih problema.

Tim povodom su na tradicionalnoj zvezdarskoj manifestaciji u klubu “Kult” posetiocima deljeni simbolični pokloni sa natpisima “Nas ima 15%”, što je bio neposredan povod da malo pažljivije pogledam koliko su se povodom ovog značajnog datuma oglasili oni koji se otimaju (ili hvale) oko mnogo manjih procenata biračkog tela. Utisak “ni pisma, ni razglednice” nije ublažilo par sporadičnih izjava, možda i zbog toga što većina ovdašnjih političara sledi onaj obrazac, po kome su najveći društveni problemi najmanje vidljivi!

5. Decembar/ Četvrtak

Rent-a-parents

“Može li neko da mi pozajmi svoje roditelje na tri sata u nedelju za Mašin i Petrov peti rođendan… Potrebno je samo da odglume da su srećni, da me vole i da su ponosni na mene… Ne želim to zbog drugih, jer svi sve znaju kako jeste, nego želim to zbog same sebe… Da na ta tri sata zaboravim na sve realno i da uz mene bude tu neka kao mama i neki kao tata, nežni i afirmativni…” Baš me je rastužio ovaj “oglas” moje prijateljice Eme, kojoj bismo moja Mira i ja rado pomogli, ne samo zato što nas dvoje imamo poprilično iskustvo u hvaljenju naših ćerki, pokazivanju sličica iz telefona i nežnom prepričavanju zajedničkih doživljaja, već što ona to zaista zaslužuje.

Većina komentara Eminih prijatelja bila je u stilu “ne okreći se, sine”, uz ocenu da živimo u vreme kad je gotovo nemoguće sklopiti srećne porodice sa doprinosom sve tri generacije. Tu dolazimo do pitanja zašto je danas sve više ljudi u srednjim godinama koji ne mogu da se podiče svojim roditeljima, izgubljenim negde između TV dnevnika i rijalitija, ogrezlih u sebičluku i naivnom verovanju da su tuđe rečenice koje govore njihova sopstvena “pamet” i “životno iskustvo”?!

* Nije bilo u “Blicu”, ali me je malo demantovao jučerašnji sjajan tvit Jelene MacDonald: “Malo je reći da sam ponosna na svoju majku. Ima 81 godinu i čeka u redu da raskine ugovor sa Poštom jer su joj ukinuli N1.”

6. Decembar/ Petak

Ema

U stvari, hteo sam juče na ovom mestu da napišem da mi je žao što i moja prijateljica Ema sa porodicom upravo odlazi iz Srbije. Možda je malo neumesno da to kaže neko kome je dve trećine familije srećno i zadovoljno po belom svetu, ali kad pročitate oglas “na prodaju dva metra sitno seckanih drva za lozenje, ‘reno klio’, blizanačka kolica, hranilice i auto sedišta i za bebe i za decu”… prepoznajete taj sindrom “putuj Selma, i ne naginji se kroz prozor”. Nevolja je što se pomenuta mlada dama, uskoro građanka Beča, godinama trudila da u ovdašnjem ludilu uhvati svaki tračak normalnosti, pa se nije stidela ni da svira u Knez Mihailovoj, da bude “ikebana” na zabavama novokomponovane elite, da pokuša da deca tih skorojevića nauče makar nekoliko nota neke prepoznatljive reklame, da u naoko malim stvarima pronalazi razloge za radost i zadovoljstvo…

Zato joj je njena prijateljica Jelena ovih dana napisala: “Želimo ti da odeš zbog sebe, bez previše ljutnje i gorčine koju je ovde veoma lako pokupiti.” Na žalost, izgleda da je mnogo više u pravu legendarni “Lale” Bojičić, kad kaže: “Mnogi odlaze u inostranstvo, jer nemaju gde!”

7. Decembar/ Subota

Zombilend

Voleo bih da upoznam osobu koja tvitove potpisuje kao „Frau Popins”, jer su me poslednjih dana baš zabrinula neka njena viđenja ovdašnje situacije. Na primer:  “Posle šest dana provedenih u Srbiji mogu samo da kažem da sam šokirana anesteziranošću naroda. Vide da se sve raspada, ne čine ništa da to promene, nemaju nameru ništa da učine, čekaju čudo i samo preguravaju kroz dnevne obaveze. Zombilend divnih i dragih ljudi, ali ipak Zombilend.” Ili ovo: “Sve manje razumem prijatelje koji ostaju u Srbiji, posebno one koji imaju manje od 50 godina i sitnu decu. Dok sam ja sve više užasnuta razvojem situacije, oni postepeno prihvataju sve veći stepen raspada. Razdvojili su nam se doživljaji sveta…”

Ali zato dobro poznajem i  svima se hvalim da mi je prijatelj dragi kolega Bojan Ljubenović, koji je ovih dana to isto rekao na svoj način: “Mi smo slobodarski narod. Sa podaničkim mentalitetom.” I još: “Nikad nije bilo gore nego danas. Srećom, tako će biti samo do sutra!” Poznajem i Aleksandra, apsolventa mašinstva, koji ovako objašnjava zašto se ne bune studenti: “Polovinu izdržavaju roditelji, a druga polovina samo čeka da zbriše iz Srbije!”

9. Decembar/ Ponedeljak

 „Albus“

„Srbija je od 1992. godine izgubila 485 milijardi dolara. Najmanje je važno što smo izgubili silne milijarde. Problem je što smo mi društvo bez optimizma. Propustili smo istorijsku šansu da modernizujemo naše patrijarhalno i tradicionalno društvo na dobrovoljan način”, rekao je ovih dana u razgovoru za jedan nedeljnik Miroljub Labus. Ne samo zato što me je, i dok je ovaj profesor Ekonomskog fakulteta, bivši potpredsednik Vlade i predsednički kandidat bio mnogo značajniji nego danas, anagram njegovog prezimena podsećao na marku peraćeg sapuna “albus”, mislim da nema mnogo vajde od naknadnog pametovanja jednog od najvažnijih kreatora reformi s početka ovog veka, rasplinutih između neuspele privatizacije i nametanja potrošnje kao “motora razvoja”.

Zato ću s mnogo više pažnje poslušati šta će o svemu tome večeras u Rimskoj dvorani Gradske biblioteke reći moj prijatelj, profesor dr Petar Đukić, gde će (sa početkom u 18 časova) biti predstavljena njegova knjiga “Bespuća ekonomske politike u Srbiji”, u kojoj je detaljno anlizirano kako smo u poslednje dve i po decenije došli di toga da je “ekonomska politika u Srbiji sve i ništa”! I koga tu ni sapun “albus” ne može da opere!

10. Decembar/ Utorak

Balansero

Nećete verovati, ali u udarnom televizijskom dnevniku RTS pomenuli valjevski “Krušik”, i još u negativnom kontekstu. Istina, bilo reči o lošem kvalitetu vazduha u Valjevu i okolini, pa se omaklo da je ova “namenska” fabrika najveći zagađivač… To me podsetilo na čuveni nadimak “Balansero” iz na istom tom RTS-u milion puta reprizirane serije “Povratak otpisanih”, koji je Joca poštar (Paja Vujisić) dao “Prletu” (Dragan Nikolić), kad se ovaj  pohvalio kako je pre rata vozio motor po “zidu smrti”.

“Balansera” – tako neke moje komšije zovu jednu plavušu, tu negde u petoj deceniji života, koja u “tri’eskecu” uvek stoji u “harmonici” između dva dela autobusa, balansirajući na onom pokretnom delu poda, strogo vodeći računa da ništa ne dotakne, ni rukohvate, još manje nekog od putnika. Žena najverovatnije pati od hafefobije, straha od dodira, sa kojom su tesno povezani i strah od mikroba i strah od gužve, ali sam ipak morao da se nasmejem kad sam čuo kakav su joj nadimak nadenuli gimnazijalci iz Jedanaeste. “Erteesovka”! Niti šta pipa, niti je nešto dotiče!

11. Decembar/ Sreda

Profesorski

Bila je tesna Rimska dvorana Gradske biblioteke da preksinoć primi sve zainteresovane za razgovor o knjizi profesora dr Petra Đukića „Bespuća ekonomske politike u Srbiji (izdanje Tehnološko-metalurškog fakulteta, Beograd, 2019). Iako će, kako reče autorov i moj prijatelj Milan Miodragov Pajević, „ostati tajna da li je više zainteresovanih za ovdašnju ekonomiju ili Pera ima više prijatelja“. Moj je utisak da su cenjeni profesori i doktori nauka Mlađen Kovačević, Ljubomir Madžar, Pavle Petrović i Božo Drašković uspeli da zabrinu sve prisutne, ukazujući na one delove Đukićeve knjige u kojima je potanko objašnjeno da Srbija nije nikakav ekonomski lider u regionu i zašto će se jaz čak i u odnosu na srednje razvijene evropske države i njihove ekonomije još više uvećavati u narednim godinama.

Osim nekoliko bitnih razloga (urušavanje instutucija, erozija pravnog sistema, korupcija, nepoštovanje ugovora, odsustvo konkurencije), gotovo svi učesnici su istakli i precenjenu domaću valutu, pa se čak pominjalo i 150 dinara kao realna cena jednog evra. Nije tajna da se to čini zarad samohvale vlasti rastom bruta proizvoda i prosečnih plata, ali narod je to već odavno prebacio u viceve, poput onog. „Plata će ti u proseku biti 250 evra“, kaže gazda novom radniku. „Ali, Vučić kaže da je prosečna plata 500 evra?!“ „Pa, ti se onda zaposli kod Vučića!“

12. Decembar/ Četvrtak

Prevoz

“Beograd se poslednjih decenija suočava sa velikim izazovima u oblasti transporta. Kretanje gradom je veoma otežano ujutru i popodne. Kapacitet javnog prevoza se smanjuje i samim tim su sve duža čekanja i sve veće gužve. Građani koji imaju tu mogućnost se, zbog toga, opredeljuju da koriste automobile što dovodi do još većih gužvi. Radovi na ključnim saobraćajnicama u gradu dodatno pogoršavaju stanje. Stoga su sve češći incidenti u saobraćaju i u gradskom prevozu, gde su često žrtve vozači. Jedan od njih je imao više od 70 godina. U tome nema ničeg čudnog ako imamo u vidu sve češća medijska izveštavanja o odlasku vozača iz javnog prevoza zbog loših uslova rada i malih plata.”

Ovo su samo neke od teza za večerašnji razgovor u tribinskoj dvorani Doma omladine (sa početkom u 19 časova), gde će o javnom prevozu u Beogradu govoriti predstavnici “Saveza ozbiljnih sindikalaca GSP”, Udruženja građana “Ulice za bicikliste”, ali i moje komšije okupljene oko inicijative “Vratimo trolu 28”. Mada svi znamo odgovor na pitanje iz naslova ovog razgovora “Kuda ide javni prevoz”. Ne ide!

13. Decembar/ Petak

Poštarka

I da me nije zamolila moja prijateljica Milena Trivanović, koje se sugrađani sa Banovog i Julinog brda još sećaju kao lepe poštarke, pa još pojačala molbu da to učinim “zbog uspomene na našeg zajedničkog prijatelja, nedavno preminulog poštanskog službenika Dejana Mandića”, napisao bih nešto o aktuelnim zbivanjima u Pošti Srbije. Što reče moj prijatelj Radojko Radovanović, “tamo ljudi štrajkuju i traže svoja prava i svaki takav štrajk u zemlji u kojoj smo svi, sem kaste privilegovanih, obespravljeni, imaće moju punu podršku, bez obzira što lično, kao korisnik usluga Pošte, imam neprijatnosti”.

Najveća vrednost ovog štrajka je u tome što je potpuno ogolio sramnu ulogu sindikata, tih društvenih parazita koji isisavaju zadnje kapi krvi iz obespravljenih radnika. Štrajk u Pošti pokrenuli su radnici samoinicijativno, pa je zato na videlo dana i izašla lista kojekakvih likova koji godinama primaju debele pare a da ih niko nikad nije video u bilo kojoj poštanskoj jedinici. Među njima je i jedna starleta, odnedavno naša komšinica, što sam saznao od komšije Ganeta koji mi je, kad sam se požalio da mi ne stiže pošta, mirno rekao: “A što ne vidiš kod Tijane Ajfon?!”

14. Decembar/ Subota

Advert

Opomenuh nedavno na slavi kod moje prijateljice Raške jednog njenog mladog rođaka, zaposlenog u nekoj agenciji, da se ne razmeće izrazima kao što su advertajzing, ivent, influenser marketing, brejnstorming, tim bilding, resursi,  hedhanterovanje, klijenti, sošl media…  Rekoh da ga ja uglavnom razumem, ali da bi zbog ostalih gostiju bilo pristojno da kaže neku reč i na srpskom jeziku. Ovih dana sam, međutim, video da se na društvenim mrežama lajkuje i šeruje tekst direktorke neke slične agencije, koja se pohvalila da su oni, uz sve gore navedeno, počeli da rade i   “emplojer brending”, ma šta to značilo.

Zaista ne znam šta bi gorepomenuti junoša i verovatno jedna od njegovih uzorkinja rekli da su videli oglas mog prijatelja Aleksandra Vanke za novinu u restoranu “Holesterol”, koji je, by the way, sinoć obeležio devet godina uspešnog rada. Od danas tamo gostima nude i doručak, a u ponudi su lebac, kajmak, ajvar, šunkica, mladi sir, popara, uštipci, pihtije, salate po volji, pljevaljski sir, suvi vrat, gibanica, urnebes, kajgana, kobasice, prženice, kulen, pohovani sir, ljutenica, zeljanica, palačinke, palenta… i rezanci s’ makom!

16. Decembar/ Ponedeljak

Megatrend

Izbegavao sam proteklih meseci da pišem o ujdurmama oko Megatrend univerziteta, od lažnih diploma do lažnih kupaca, sve sa “omađijanim” Mićom Jovanovićem, jer sam, da budem iskren, imao klasičan transfer blama, ono kad se mi stidimo zbog drugih i kad prebacujemo sebi što nismo reagovali kad je to bilo mnogo važnije. Od dve slike koje su glavni razlog mom takvom osećanju, jedna je baš lična, iz oktobra 2012. kad se Mirina i moja najmlađa ćerka Marina, položivši poslednji ispit na Fakultetu za kulturu i medije ponosno slikala sa indeksom ispred nove zgrade Megatrenda, uverena da je četiri godine ranije donela pravu odluku da baš tu stekne akademsko obrazovanje i zvanje. Prava odluka na pogrešnom mestu!

Na drugu je ovih dana podsetio profesor dr Mlađen Kovačević, pomenuvši čuveni govor tadašnjeg predsednika svega ovoga Borisa Tadića studentima Megatrenda u novembru 2008. kad je ocenio da se “baš u ovakvoj finansijskoj krizi, i možda čak u pretećoj recesiji, možda nalazi šansa za Srbiju, za njen ubrzani razvoj, možda ne na način na koji smo do sada planirali već na način koji sada treba osmisliti i projektovati”. Pravo mesto za pogrešnu viziju!

17. Decembar/ Utorak

Finci

Moj prijatelj Milan Miodragov Pajević poslao mi je ovih dana tekst * o tome kako je Finska za samo nekoliko decenija od zemlje „varvara sa severa“ kako su ih nazvali čelnici EU u vreme pristupanja, postala zemlja blagostanja, među prve tri na lestvici najsrećnijih nacija na svetu. Jedna od ključnih bila je odluka da plate prosvetnih radnika, od predškolskog uzrasta, preko učitelja i nastavnika do profesora univerziteta podignu na nivo ministarskih uz veoma strogu selekciju za prijem na fakultete koji podižu takvu vrstu kadrova…

Ove jeseni  je Mirino i moje najmlađe unuče Dunja, prvo slomila lakat, a posle dva puta “zakačila neki virus”, kako to sad za sve kažu lekari, pa sam kod kuće baš radio sa njom zadatke iz matematike i prelazio gradivo iz ostalih predmeta. Bar desetak puta pomislih da njen učitelj  Dejan Gigić zaslužuje ministarsku platu, jer ako je meni, koji sam školske 1963/64 bio “Šampion znanja”, ponekad teško da nešto objasnim našoj mezimici, koja je među četvoro najboljih u svom odeljenju, kako li je tek sa dvadeset i kusur mališana koji malo sporije kapiraju ili njihovi roditelji ulažu mnogo manje truda… A onda sam se setio i ko je ministar…

* Tekst pod naslovom “Ja u školu idem i dobar sam đak, ko od škole beži deran je opak”, moj prijatelj Milan posvetio je svojim roditeljima, poznatim ariljskim učiteljima Milki i Miodragu. Uz tekst objavio je i sliku njegovog četvrtog jedan, te godine proglašenog za najbolju odeljensku zajednicu u SR Srbiji, što me je podstaklo da uz ovaj moj prilog objavim sliku jednog sjajnog odeljenja, takođe četvrtog jedan, iz stare čukaričke škole “Đorđe Krstić” i naše nezaboravne učiteljice Danice Grujić.

18. Decembar/ Sreda

Šugavo

“Da li ima još neko da se oseća ovako šugavo i bespomoćno?” Na to pitanje mog prijatelja Aleksandra Perkučina, postavljeno ovih dana na društvenim mrežama, mogu da se smesta kandidujem za drugi deo. Više od dve godine su mojoj Miri odbijali dve trećine penzije na osnovu preinačene presude na koju nismo imali pravo žalbe, da bi joj posle godinu dana stigla i “čestitka” od javnog izvršitelja Jelene Ognjanović da joj uplatimo ne baš mali iznos kao  “nagradu za uspešnost provođenja izvršenja”. Novi namet, opet nema prava žalbe i prigovora, a ako ne platimo – zna se, otimaće dve trećine penzije dok se ne “nagrade”. Bespomoćnost je pojačana činjenicom da više od tri godine imamo izvršnu sudsku presudu protiv jednog hohštapletra iz Aranđelovca, koji svi vajni javni izvršitelji u ovoj zemlji neće ni da pipnu, jer, Bože moj, taj lik “nema ništa na svoje ime”.

A šugavo se osećam kad uveče prođem Bulevarom kralja Aleksandra, jer ove godine prvi put nema svetlećih ukrasa na platanima od “Cvetkove pijace” do Vukovog spomenika, izgleda samo  zato što je ta deonica rekonstruisana u vreme kad se u ovom gradu gradilo brže, kvalitetnije i jeftinije! I kad se znalo ko je gradonačelnik!

19. Decembar/ Četvrtak

Šporet

Danas pola Srbije slavi, a druga polovina ide u goste. Sveti Nikola je, sasvim izvesno, najveća slava u pravoslavaca, pa nije čudno što mi se prethodnih godina, ako bih na ovom mestu poimence čestitao porodični praznik mojim prijateljima, obavezno javio i neko sa pitanjem „a što bas mene preskoči“. Zato u poslednjih nekoliko godina čestitam samo lično, pa dokle stignem…

Danas će se za mnogim slavskim trpezama povesti onaj već klasičan razgovor kako u onim „vunenim vremenima“ nije bilo lako slaviti slavu, ali smo se svi „nekako snalazili“. Za mene je u tom smislu apsolutni šampion priča mog prijatelja Slobodana Gajića o tome kako su roditelji njegovog kuma, Zora i Branko Jovanović iz Barajeva, jedne godine imali poprilično gostiju pa to bilo „sumnjivo“ nekom njihovom komšiji ateisti, ovaj im zakucao na vrata a kum Bane mu rekao: „Kupili smo novi šporet, pa slavimo!“ Godinu dana kasnije, eto ti tog istog komšije na njihovim vratima, sve sa „slavskim kompletom“ (crno vino, dvesta grama kafe i čokolade za dečicu), uz pozdrav: „Srećna vam godišnjica novog šporeta!“

20. Decembar/ Petak

Deda Mraz

Baš su praznjikavo delovali juče hol i hodnici Prvog osnovnog suda, preko puta hotela “Jugoslavija”. Velika slava, verovatno i mnogim sudijama, zapisničarima, advokatima, parničarima… Jedino gužva pred sobom 18 u kojoj službenice Međunarodne pravne pomoći primaju zahteve za overu prevoda diploma i drugih dokumenata neophodnih za iseljenje i posao u inostranstvu. Izgleda da priče o zlatnom dobu i “porodicama sa četiri automobila” još nisu doprle do onih koji umesto u Deda Mraza iz televizora gledaju u svoj novčanik, frižider i ormane.

Ko zna zbog čega, službenice umesto imena čitaju države za koje su traženi dokumenti: Malta, Nemačka, Filipini, Austrija, Ujedinjeni Arapski Emirati… Kad je pre nešto više od godinu dana život ozbiljno uzdrmao Mirinu i moju najmlađu ćerku Marinu, ona je smogla snage da sa svojim dečacima skokne iz Dubaija čak do Laponije, da se ako ništa drugo tamo slikaju sa pravim Deda Mrazom. Za to što je u minulih godina uspela da unapredi svoju i životnu, i profesionalnu, i emotivnu situaciju sigurno nije zaslužan dedica sa belom bradom, koliko njena odluka da ode i opstane tamo gde joj ovdašnje dokumente priznaju samo ako su sa četiri različita pečata.

21. Decembar/ Subota

Flanking

Zima će početi sutra u 5 sati i 19 minuta, saopštili su iz Astronomskog društva “Ruđer Bošković”. Na dan početka zime obdanica je najkraća a noć najduža, pa će sunce u nedelju 22. decembra u Beogradu izaći u 7 časova i 12 minuta, a zaći već u 15 časova i 59 minuta. Kratak dan, a i nekako otoplilo, pa bi to možda moglo da opravda sve one roditelje koji nikako da primete da im deca, posebno tinejdžeri, i po najvećoj hladnoći hodaju u patikama golih gležnjeva. Znam da će me proglasiti za matoro džangrizalo, tim pre što se ni lekari baš ne slažu koliko je štetno i kakve posledice može da ima robovanje ovoj modi, u svetu nazvanoj „flanking“, kao mešavina engleskih pojmova „flashing“ (pokazivati) i „ankle“ (gležanj), ali kad je nedavno (25. novembra) obeležen Svetski dan borbe protiv nasilja nad ženama, jedna devojka je na društvenim mrežama iskreno napisala da njene vršnjakinje najveće nasilje trpe od svojih drugarica!

Posebno onih koje negde imaju nekakvo pravo da nešto diktiraju. Zato nije isključeno da i vaše dete, ako bi obulo nešto toplije i nešto duže čarape, više strepi od podsmeha raznih flankingerki nego od roditeljskog prekora.

23. Decembar/ Ponedeljak

Ludendorf

O sudbini Starog savskog mosta (neki ga zovu i “Tramvajski”) na sajtu Skupštine grada, gde je navodno jedino moguće uticati na konačnu odluku, nema svežijih podataka od 3.331 glasa za to da se most preseli na suvo, između Brankovog mosta i Muzeja savremene umetnosti, dok je 2.406 ljudi glasalo da se kompletan most, prebaci između Ade i novobeogradskih blokova. Malo glasova i mala razlika su pravi odgovor na neponuđenu opciju da most ostane tu gde jeste, takav kakav jeste, samo za tramvajski saobraćaj, a ne da se putovanje “sedmicom” od Bloka 45 do Zvezdare produži na sat ipo…

Ali i znak poštovanja za tada 55-godišnjeg učitelja Miladina Zarića, koji se 20. oktobra 1944. popeo na most, uzeo ašov koji je ležao kraj jednog mrtvog nemačkog vojnika, prekinuo već zapaljenu detonatorsku žicu i sprečio miniranje. Time je Stari savski most ostao jedini u Evropi koji Nemci nisu uspeli da poruše tokom  povlačenja. Istu sudbinu imao je još samo most Ludendorf na Rajni, koji je kasnije pretvoren u muzej. Sad se pitam da li su ovde više u pitanju naše lude ili nemačko Dorf (selo), jer je sasvim izvesno da obe ponuđene opcije nisu ni pametne, ni gradske!

24. Decembar/ Utorak

Proleteri

Prva proleterska brigada osnovana je 21. decembra 1941. godine u Rudom, u čast Staljinovog 63. rođendana.  Kad je Hazjajin prestao da nam bude drug i kad se zbog ljubavi prema Rusima išlo i na Goli otok, početkom pedesetih odlučeno je da Dan Jugoslovenske narodne armije bude 22. decembar, što su godinama bučno i veselo obeležavali moji prijatelji iz Radio Beograda Milena Šiškin, Dule Radulović, Saša Kovačević, Čeda Radović, Voja Kajganić, Luka Mijatović, Slavko Jovanović i Aleksandar Stojadinović, sve oficirska deca.

Ove godine im “slava” pala u nedelju, većina više i nije i “radio aparatu”, pa je proslava pomerena za danas popodne u klubu “Akord”, kod naših prijateljica Koke i Branke. Tu postoji realna opasnost da se pojavi Boško Došenović, bivši profesor marksizma u Prvoj gimnaziji, koji obožava da sluša samog sebe dok preglasno peva ruske pesme, što bi neko vreme moglo da doprinese revolucionarnom ugođaju. A ako on, po običaju, pretera, bar će nam ostati uteha da je dobro što ćemo se okupiti u nešto širem sastavu, jer su današnji penzioneri pravi proleteri!

25. Decembar/ Sreda

Putnik

Na porodičnom groblju u Bratuncu (Republika Srpska), juče je kraj supruge Dragice sahranjen gospodin Branislav Beatović (Bratunac 1928 – Makarska 2019), do pre nekoliko dana najstariji član naše šire porodice. Rođeni brat Mirine majke Cvete bio je mašinac po obrazovanju, inovator po interesovanju, doktor po zvanju, kao predsednik Saveza društava zavarivača Jugoslavije putovao je na kongrese u Prag, Štokholm, London, Boston… a njegovi patenti su predstavljeni i u Japanu, Rusiji, SAD, Kanadi… Tokom nesretnih devedesetih otišao je iz Sarajeva u kome su ga kao stručnjaka “Energoinvesta” veoma cenili, da bi do kraja života neumorno putovao, ali ne samo da bi posetio porodice svojih ćerki, Ranke u Kanadi i Biljane u Makarskoj.

Obišao je gotovo sva mesta i toponime po Bosni, Hercegovini, Crnoj Gori, Dalmaciji i Srbiji od značaja za njegovo kapitalno delo “Rodoslov Beata, Beatovića, Bejata i Bejatovića”, objavljeno 2012. godine. Tako je “ujka Brana” postao trostruki putnik, i kroz prostor, i kroz vreme i kroz srca više generacija  prezimenjaka, koje je nekoliko puta uspeo da okupi u impoznatnom broju.

26. Decembar/ Četvrtak

Putnici

Kraj je godine, pa da se i ja malo pohvalim. Australijska ekspozitura naše porodice ovih dana provodi zasluženi odmor (tamo je već uveliko leto) na Fidžiju, ostrvskoj državi u južnom delu Pacifika, negde između Vanuatua i Tonge. Sad baš nisam siguran gde se tačno nalaze, jer je Fidži arhipelag sa 322 ostrva i 522 ostrvceta. Baš kao što pre godinu dana nisam bio siguran gde je tačno naša dubaijanska filijala, skoknuvši do Laponije, zadnji aerodrom Rovanijemi, srela Deda Mraza… Između ta dva putovanja na dva kraja sveta stalo je moje skoro četvoromesečno putovanje u Melburn i Dubai, sa kraćim boravcima u Tasmaniji i Abu Dabiju, Milenin i Majin put sa Marinin rođendan u Dubai, putovanje naše Taše i njenog dečka Luka iz Melburna u Pariz, nezaboravno letovanje dve trećine familije u Grčkoj, boravak svih naših unučića na Divčibarama, produženi vikend Tamare i njene tetke Maje u Veneciji, Aninih deset dana na Balatonu, Mirin dvoipomesečni boravak u Dubaiju, moj nezaboravni vikend na „Oktoberfestu“ u društvu zeta Saše, sedmodnevno krstarenje naših Australijanaca po jezeru Er…  Ne znam da li je to tačan naziv tog jezera, ali sam zato siguran da mi je promaklo nešto u ovom našem velikom „idi mi – dođi mi“. Mi sve dalje, a svet sve kraći!

27. Decembar/ Petak

Kampanje

Zaista mi je žao što nisam stigao da prekjuče odem na predstavu “Moderna bajka” u sali OŠ “Jelena Ćetković”, kojom su učenici ove škole i njihovi vršnjaci iz škole “Veljko Dugošević” pokušali da pomognu njihovom drugaru Sergeju Milićeviću, kome je za operaciju tumora na mozgu u Istanbulu potrebno 38.000 evra. A danas u 18 časova u Teatru “Vuk” će roditelji i deca koja idu u vrtić “Zvončica” prirediti humanitarnu predstavu za trogodišnju Petru Đorđević, kojoj je za lečenje kancera koroidnog pleksusa u Parizu neophodno 40.000 evra.

Zato me je, kao i mnoge dobronamerne ljude, pogodila informacija da je ovih dana Vlada Srbije donela rešenje kojim se 1,4 milijardi dinara namenjenih Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje prebacuje Javnom preduzeću “Putevi Srbije”, navodno za “održavanje mreže državnih puteva”. Prethodno je Vlada Srbije umesto RFZO 60 miliona dinara usmerila na međunarodnu promociju Srbije u okviru kampanje “Srbija stvara”. Gospodo, nema te kampanje kojom možete da sakrijete žalosnu činjenicu da sve više mališana lečimo SMS porukama i humanitarnim akcijama njihovih drugara.

28. Decembar/ Subota

 „Padobranac“

Priznajem, nisam baš najpažljivije pratio dešavanja u vezi ponovnog formiranja čuvenih brigada, 63. padobranske i 72. za specijalne operacije. Pošto ni vrhovni komandant, a još manje ministar vojni, nisu bili ni tamo gde je trebalo, ni kada je trebalo, sve liči na ovde oduvek prisutnu praksu, da vraćanjem starih i izmišljanjem novih naziva političke poene stiču samo oni koji su se nečega „genijalno setili“.

Tako se i moj prijatelj Milan Milosavljević, glumac Pozorišta na Terazijama, svojevremeno sjajno dosetio pa se pripadnicima 63. padobranske, kad je čuo da mnogi od njih nemaju dovoljno skokova, pohvalio sa više od pedeset skokova, istina kad je bio mlađi i uglavnom sa terasa nekih dama, kojima su se iznenada pojavljivali muževi. To se starešinama ove elitne jedinice baš dopalo, pa je Milanče na licu mesta dobio značku padobranca, a nekoliko dana kasnije i diplomu na kojoj je doslovce pisalo „za veliki broj skokova sa ekstremno malih visina“. Ako je to tad bila šala jednog glumca, pa još poznatog po liku Branislava Nušića, sve ovo što se sada događa nije ništa drugo nego „skok sa malih visina“!

30. Decembar/ Ponedeljak

Aladin

Ne bih da prepričavam naprednjački spot u kome predsednik svega ovoga služi čaj mladim sledbenicima koji još veruju u “čudesa”, pojavivši se na njihovo pucketanje prstima, jer sam isti video samo na društvenim mrežama. Kao da je malo svakodnevno pojavljivanje (u novembru izračunali da je u proseku bilo 55 minuta), od jutarnjeg programa do večernjeg dnevnika, pa je i prostor za reklame valjalo popuniti omiljenim likom i njegovim delima. Još samo fali da se uživo pojavi u oba rijalitija na televizijama sa nacionalnom frekfencijom, pošto se njihove gazde neoprezno hvale “rekordnom gledanošću”.

Televizor se tako pretvara u čarobnu lampu iz čuvene arapske bajke, u kojoj se najvažniji lik čas javlja kao Aladin i malo kuka na sve nepravde koje su ga snašle, a malo čita spisak lepih želja, da bi se odmah potom javio i kao div koji sve te nepravde ispravlja i sve te želje jedini može da ispuni. Nekako uspevam da već godinama niti gledam niti slušam sve te bajke, ali se sada bojim da više nije dovoljno samo brzo menjanje kanala, jer se predsednik svega ovoga pojavljuje i kad samo zapucketaš prstima!

31. Decembar/ Utorak

Roditelji

Lik koji objavljuje tvitove pod firmom “Bio sam Zmijanac” napisao je ovih dana kako je rekao sinu “putuj, i ne vraćaj se, ne govori nikom odakle si, i ne govori na našem jeziku, zaboravi i državu i jezik”, a sin mu odgovorio: “I don’t understand, sir”. Nešto slično napisala je gospođa koja tvituje pod firmom “Ja moj oblak nosim”: “Dragi jedini sine, samo probaj da se ikad vratiš u ovaj brlog, ima da te se odreknem. Uzimaj to državljanstvo tamo i ne pričaj nikome odakle si, ćuti, ne brukaj se. Tvoja majka koja te voli najviše na svetu.”

Ako ne verujete društvenim mrežama i čine vam se preteranim ovi novi vidovi iskrene roditeljske ljubavi, prošetajte tokom prazničnih dana do ukrasa na Trgu republike, koji simbolizuje ovu našu planetu. Zastanite bar desetak minuta i videćete desetine sredovečnih i starijih ljudi koji se prvo trude da pronađu mesto gde bi trebalo da budu Nemačka, Kanada, Australija, Norveška… a onda im se lica za trenutak ozare, tek da naprave selfi i pošalju pozdrave svojoj deci i unucima negde tamo daleko…