NOVEMBAR 2019.

1. Novembar/ Petak

Kosa

Od Vukovog spomenika do Cvetkove pijace, dok je “šestica” juče kloparala između tih šest stanica, dve devojke na sedištima ispred mene, stare oko šesnaest, sedamnaest godina, blebelale su o – kosi! Nisam ni sanjao da postoji toliko varijacija iste prazne priče “masti mi se kosa, da li da je skratim, moja mama sprema sama neki šampon od koprive, neću da ispadnem k’o ona seljančura što se ofarbala u plavo, da li si videla kosu nastavnice hemije, ko da je pere u epruvatama, ti bi mogla da malo skratiš šiške, onako kako si nosila prošlo leto, bolje da izvučem pramenove…”, uz neprestano pokazivanje na telefonima što svojih, što slika nečijih fizura.

Razmišljao sam da ovu ispraznost povežem sa činjenicom da se ove godine navršilo pola veka od premijere mjuzikla “Kosa” u Ateljeu 212 (23. maja 1969.), hrabre i angažovane predstave u kojoj je igrala i tada 16-godišnja Nada Blam. A onda sam kod “Cvetka”, gde su pretprošle noći tarabu fantomske sive zgrade, završene pre deceniju ipo i nikad korišćene, izlepili plakatima “Srpske desnice”, čuo jednu od saputnica kako kaže da je njihov lider “baš super lik, šteta što nema bolju kosu”. Laku noć, Srbijo!

2. Novembar/ Subota

Najdraži gost

Mada nerado, pravi ugostitelji će ipak priznati da ima onih čijem se dolasku, od lokalnih bircuza do elitnih restorana, posebno raduju. Nije važno da li je taj gost po nečemu poznat ili koliko će potrošiti, mnogo više se ceni ako se oko njega okupljaju ljudi i stvara ona atmosfera zbog čega su beogradske kafane i nazvane „to sjajno treće mesto“. Zato moj prijatelj Vladan, vlasnik, kuvar, šanker i sve ostalo u Klubu ljubitelja narodne muzike ne krije da mu je puno srce (i lokal) kad navrati Nedeljko Neđa Milosavljević, bivši fudbaler Crvene zvezde, iz generacije koja je 1978/79 dogurala do finala Kupa UEFA. Sa njim sam se prekjuče baš lepo ispričao o tim danima, zajedničkim prijateljima i putovanjima, pošto sam tada kao sportski novinar u „Večernjim novostima“ pratio „crveno-bele“.

Drugi par opanaka su ljudi koji umisle da su baš oni najvažniji gosti, samo zbog toga što su po nečemu poznati ili što potroše malo više novaca. Danas je to anegdota, ali moja prijateljica Milica je mogla svojevremeno da ostane bez posla već prvog dana u čuvenom „Pevcu“, jer je gostu koji je na njeno „šta želite“, samo odbrusio „Moka“, misleći da svi  moraju da znaju ko je On* i kakav komplet mora da mu se donese, a ona mu odgovorila: „Nemamo moku, samo nes i kuvanu“!

* Zoran „Moka“ Slavnić, bivši košarkaš

4. Novembar/ Ponedeljak

Etička dilema

Kažu da su fudbaleri Partizana u subotu protiv Vojvodine prikazali možda najbolju igru ove jeseni, ali šta to vredi kad se sve odigralo na sablasno praznom stadionu. Pošten svet, jednostavno, nije hteo da se meša u cirkusijadu na južnoj tribini, oko koje je u toku pravi rat, čija je najnovija (ne i poslednja) žrtva izvesni Ljubomir “Kića” Marković. Te jedni već na početku pokupili zastave i otišli, te drugi ćutali do 39. minuta (toliko je godina sastavio ubijeni “vođa navijača”, inače pravosnažno osuđen na višegodišnju robiju, sa koje je pušten mnogo pre isteka kazne), te se treći pokupili i otišli pre poluvremena. Sami sebi najvažniji, koji bre Sadik, koji bre evrogol, koji bre Sava Milošević… ne mogu više ni moji prijatelji tviteraši sa “Crno-bele nostalgije”, Marko Lovrić i ostali “fanzinovci” da tvrde da ih interesuje samo taj zeleni pravougaonik, crno-beli dres i lopta u mreži…

Što reče moj prijatelj Saša Stajić, navijač košarkaša Partizana, u ispovesti koja je juće bila među čitanijima na društvenim mrežama, “nisam veverica, niti sam progledao juče, znam da je u svim klubovima na svetu tako i da mi ne navijamo za Partizan zbog njih, ali non-stop, posebno u poslednje vreme, imam etičku dilemu da li s tim polusvetom uopšte treba da delim zajednički prostor i da budem deo iste priče”. Ja, lično, takvu dilemu nemam, jer sam odustao još pre osam godina!

5. Novembar/ Utorak

Izdanci

U osnovnoj školi, koju pohađa Mirino i moje najmlađe unuče, preslatka Dunja, nedavno je jednog petaka ubo šestarom u glavu njegov vršnjak. Namerno ne pišem “školski drug”, jer da su drugovi tako nešto ne bi moglo ni slučajno da se dogodi. Minulog vikenda na društvenim mrežama posebno me je dirnula priča o devojčici sa posebnim potrebama kojoj su pobacali kokice po patosu, gazili ih, pa vratili u kesu i naterali je da jede (tek ovo bez “školski drugovi”), ali i jadikovka majke čije je dete pošlo u školu sa šest ipo godina, da bi u trećem razredu delilo učionicu sa tri godine starijim dečakom koji je već uspeo da dva puta ponavlja i koji ga svakodnevno maltretira…

Namerno ne pišem “vršnjačko nasilje”, pa neću ni da odmah za sve okrivim ovo vreme sveopšteg nasilja nad zdravim razumom, jer je naše najstarije unuče, sada već dvadesetogodišnja Tamara, morala posle prvog razreda (2007/08) da promeni školu, jer niko nije mogao da stane na put nasilju izvesnog Petra, tada đaka prvaka. Tako generacija “nemo’dapričašsnjimnabodiga” pušta već treće izdanke, možda i zbog toga što nismo, a teško da ćemo ikad to uspeti, shvatili da su “u svakom zlu prvi dani najgori i najteži” (Ivo Andrić).

6. Novembar/ Sreda

“Una”

Jednoj mojoj prijateljici, već duže vreme bez posla, nedavno se javila njena negdašnja praktikantkinja Una,  pa je pozvala da dođe na razgovor u agenciju u kojoj ona sada prima platu, kaže “treba nam neko sa iskustvom, pa se setih kako sam od tebe mnogo naučila”… “Intervju” se, kako to i inače biva u fensi štrćprć firmama, pretvorio u mudrovanja tipa “šta bi bilo kad bi bilo”, a odbijanje je upakovano u formu “projektnog zadatka” koji niti njima treba, niti bi mojoj prijateljici pomogao da se “mladi lavovi” odluče da zaposle nešto stariju “koku”.

Ne bih o tome ništa pisao, da ne dosipam so na najnoviju ogrebotinu, da baš juče nije na jednom portalu objavljen sjajan tekst Dejana Bojovića “Kultne kafane: kraljice stare Čukarice”, u kome se autor poziva na moj blog o “Dva lađara” i ostalim čuvenim čukaričkim kafanama, pisan pre više od deset godina. Nemam zamerke, hvala na komplimentima, samo me rastužilo kad pomenuše “Unu”, kultnu kafanu kod Hipodroma, za koju gazdarica Borka tvrdi da postoji još od tridesetih godina Devetnaestog veka, jer sam predložio mojoj prijateljici da, ako dobije posao, baš tamo povede ono devojče iz gornje priče.

7. Novembar/ Četvrtak

Vestern

Bila prekjuče poprilična gužva na tramvajskoj stanici kod Vukovog spomenika, pa sam posle desetak minuta procenio da je bolje da ka Zvezdari krenem pešice. Usput sam, da mi put bude kraći, razmišljao koliko je u pravu postariji sugrađanin, koji je nekome rekao da je „vožnja tramvajima u Beogradu već mesecima pravi vestern“. OK, pođoh pre nekoliko dana Tačno u podne do kume Spomenke u Blok 45, pa se tramvaj pretvori u Voz u 3:10 za Jumu. Brže bi stigla Poštanska kočija! Na svakoj stanici, kad se otvore Vrata raja nahrupe Dobar, loš, zao pa kidišu na iole slobodno mesto za stajanje i blejanje u telefon. A ako se oslobodi i neko sedište, svima na umu Ubi sve i vrati se sam. U poređenju s tim  Bilo jednom na divljem zapadu deluje maltene kao romantična komedija.

Dakle, treba biti Čovek zvani hrabrost, pa se upustiti u to Dugo putovanje kući. Međutim, grdno se varate ako mislite da će zbog takvog svakodnevnog ponižavanja nastupiti Dani gneva. Ovdašnji Miran čovek ne buni se ni što radi Za šaku dolara, nego naprotiv, kad dođe kući sve zaboravi, uključi televizor i sluša kako o zlatnom dobu priča Čovek koji je ubio Liberti!

P.S. Ono „Valansa“ izbačeno zbog balansa!

8. Novembar/ Petak

Pobednici
Već godinama, čim se zatvori ona velika knjižara na Sajmu, nastupi neko zatišje koje ponekad potraje i do kraja godine, kad se o knjigama gotovo uopšte ne govori. Sa takvom praksom nije želela da se složi Ana Vušović Marković, pa će se o njenoj knjizi “Sa druge strane stakla” razgovarati večeras od 18 časova u knjižari “Delfi” u Studentskom kulturnom centru. Iskreno, moja draga koleginica nije ni mogla, ni smela da prihvati logiku “posle Sajma muk”, prvenstveno zbog njenih junaka, četrnaestoro mladih ljudi i njihovih priča kako su se (iz)borili sa opakom bolešću. Svaka čast dr Dragani Vujić iz Instituta za majku i dete (inače recenzentu knjige) i Dragani Radulović iz Udruženja roditelja, staratelja i prijatelja dece lečene od raka “Čika Boca”, ali uveren sam da je daleko važnije ono što će večeras ispričati Aleksandra, Milica, Dušan, Milkcica… Njihove pobede su svetlo na kraju tunela u kome se nalaze na stotine mališana i njihovi najbliži.
Poduhvat Ane Vušović Marković me podsetio na sjajan roman dobitnice Nobelove nagrade Nadin Gordimer “Dođi sebi” (“Vega”, Novi Sad, 2005.), koja u priči o čoveku u najboljim godinama i njegovom životu sa saznanjem da ima kancer kaže: “Uspeh ponekad može da se definiše i kao katastrofa stavljena na čekanje”.

9. Novembar/ Subota

Taraba

Napisah pre desetak dana kako su ogradu oko fantomske sive zgrade kod “Cvetka” (navodno, pripada Karićima), završene pre deceniju ipo i nikad korišćene, prekonoć izlepili plakatima “Srpske desnice”, da bi se samo tri dana kasnije sve vratilo na staro, pa je taraba ponovo izlepljena plakatima za koncerte i reklamama za sve i svašta, od “Kreza sapuna” do tečajeva meditacije.

Najčudnije je u svemu što je to učinjeno tako sistematski, da ni jedna jedina ćela Miše Vacića ne viri između takođe prekonoć nalepljenih starih plakata. Teoretičari zavere iz bircuza oko pijace čak tvrde da su poruke “Hoćemo, možemo, moramo” poskidali isti oni koji su ih i zalepili, pošto je navodno “sa višeg mesta” stigla opomena da se “zna čiji se plakati prvo lepe”, posebno tu, preko puta zvezdarskog sedišta svevladajuće stranke. S druge strane, politički analitičari iz nedavno renovirane kladionice “Soccer”, imaju teoriju po kojoj su inkrimisani plakati “povučeni” zbog  “pravopisne greške”, pošto je na njima tačno pisalo “Srpska desnica”, a ne “Srbska”, kako to vole da kažu njihov lider i njegovi pajtaši. Najbliži istini je ipak komšija Gane, koji mi je juče rekao: “Zna se šta piše po tarabama!”

11. Novembar/ Ponedeljak

Ramonda

U Srbiji i mnogim zemljama širom sveta, 11. novembar slavi se kao Dan primirja u Prvom svetskom ratu, čijim su potpisivanjem sile Antante i Nemačka okončale sukob pre tačno 101 godine. Dokument koji je sastavio francuski maršal i vrhovni komandant savezničkih vojski Ferdinand Foš predviđao je prekid neprijateljstva, povlačenje nemačkih trupa iza granica, neuništavanje infrastrukture, razmenu zarobljenika, reparacija… Zvanični simbol Dana primirja je cvet Natalijina ramonda (Ramonda nathaliae), za koji su do nedavno znali samo iskusni botaničari. Reč je o ugroženoj i retkoj vrsti – endemitu koji živi samo na području Centralnog Balkana, u Srbiji, Makedoniji i severnoj Grčkoj i ima zapanjujuću sposobnost da vaskrsava nakon što je potpuno osušen, a otuda i simbolika ponovnog rađanja mira posle sukoba.

Već duže vreme imam utisak da je nama u Srbiji preko potrebno primirje sa samima sobom, ne bi li nekako vaskrsnula već osušena biljka tolerancije, međusobnog uvažavanja i elementarne pristojnosti. Bez toga ćemo se pretvoriti u endemite, da baš ne kažem retku i ugroženu vrstu.

12. Novembar/ Utorak

Svetozar

Od sportskog novinarstva sam dig’o ruke pre više od četiri decenije, u jesen 1978. posle burne i sudsijskim odlukama upropašćene utakmice „Crvena zvezda“ – „Hajduk“ (1:1), jer mi je tadašnji golman crveno-belih „Dika“ Stojanović, onaj stariji, Kragujevčanin, kad sam mu zatražio izjavu, sav važan rekao: „Prava prvenstvena“.

Prekjuče sam, posle dužeg vremena, ponovo otišao na jednu domaću fudbalsku utakmicu. Ne, nisam se predomislio po pitanju takozvane Super lige Srbije, jer o njenom kvalitetu najbolje svedoče najsvežijih 0:13 „naših najtrofejnijih klubova“ u četiri susreta sa dva raštelovana i van svake forme engleska premijerligaša, ali sam baš uživao u derbiju prvog kola Lige budućih šampiona, FK „Vrčin“ – FK „Voždovac“ (1:6). Otišao sam zbog najmlađeg člana naših porodičnih okupljanja, petogodišnjeg unuka mog prerano preminulog prijatelja i pašenoga „Caleta“ Genića, koji već godinu dana trenira na „krovu“. Dakle, zapamtite ime Svetozar Genić, da ne kažete posle da vam nisam rekao na vreme, a neka ostane zabeležena i njegova prva izjava „za novine“, na moje pitanje kako je bilo na utakmici: „Super!“

13. Novembar/ Sreda

Manipulacija

Iako često čujemo da se nešto u Srbiji događa “prvi put u istoriji”, činjenica je da je u političkoj teoriji  ovo u čemu živimo odavno objašnjeno kao “strategija manipulacije”.  Počinje sa preusmeravanjem pažnje naroda (akcenat na trivijalnim problemima) i stvaranjem problema (da bi odglumili efikasnost u njihovom rešavanju), neprestano se naglašava postupnost promena (sve na kašičicu) i stalno se odlaže vreme kad ćemo osetiti rezultate tih reformi. Pri tome se obilato koristi tzv. “dečji jezik” (građane tretiraju kao nedovoljno dorasle onima na vlasti), dok se, s druge strane, za neprestano buđenje emocija koriste prostački komentari i sleng ulice…
Rezultat je opšte neznanje (što je više manje osvešćenih i nedovoljno obrazovanih, utoliko lakše), veličanje gluposti (podstiče se prosečnost, ne bi li ona postala uzor) i  stvaranje osećaja krivice (krivicu što nam je loše tražimo u sebi, nikako u sistemu). Na to treba dodati i zloupotrebu znanja (dobrobiti znanja i nauke su u rukama malog broja pojedinaca). Ovaj moj komentar nije baš “akademski korektan”, jer je sve ovo napisao Noam Čomski, jedino što nije ubacio i ovdašnji “specijalitet” – zloupotrebu zvanja!

14. Novembar/ Četvrtak

Slava

Bilo je baš lepo u našoj kući u ponedeljak, čitav dan i do duboko u noć. Što bi rekla ona nesretna koleginica sa Studija B, čiji je lapsus postao antologijski („ove godine Vaskrs baš lepo pao, u nedelju“), i ove godine naša porodična slava Sveti Avramije bio državni praznik, jer smo mi taj 11. novembar slavili i pre nego što se Srbija priključila svećanom obeležavanju Dana primirja u Prvom svetskom ratu. „Nema mesta za sedenje, prodajemo i stajanje“, našalila se Mirina i moja srednja ćerka Maja, koja na licu mesta sa nama održava ovu lepu tradiciju i koja je pripremila najveći deo slavske trpeze, uz stručan nadzor njene tetke Mikice, a imale su i VAR, jer im je moja Mira kao video assistant referee  “sporne situacije” rešavala iz Dubaija.

Ove godine nam prvi put u gostima bila naša draga prijateljica Vera Vučković, na slavu nam prvi put došli naši prijatelji Vesna i Pera Đukić, pa prezimenjak im Slobodan i moj kolega po peru i kladioničarski sapatnik Andrija Dodig, koji je poveo i  ćerku Laru, tek godinu dana stariju od naše Dunje, pa su i njih dve imale „celovečernji program“. „Sretan je čovek koji može da okupi toliko prijatelja“, rekla mi je u jednom trenutku Vesna, a ja već tri dana kontam da je u toj njenoj pohvali najvažnija reč ono „okupi“!

15. Novembar/ Petak

Fosili

Danas joj je rođendan (da vam kažem koji, ne biste verovali), pa htedoh da iznenadim moju dragu suprugu Miru i da je povedem na večerašnji koncert „Novih fosila“ u „Sava Centru“, ali ona neplanirano produžila boravak u Dubaiju, tako da ću joj „kako je dobro videti te opet“ pevušiti dan kasnije. Nešto zbog naslova „Za stara dobra vremena“, nešto što nisam jedini koji napamet zna većinu njihovih hitova, ovih dana sam dosta razmišljao o tome kako svi popularni pevači i grupe iz Hrvatske, koji su i dalje rado viđeni u ovdašnjim halama i dvoranama, govore i pevaju jednostavnim, svima razumljivim rečima jednog istog, zajedničkog jezika.

S druge strane, sve mi je teže da gledam kviz „Tko želi biti milijunaš“ i da slušam Tarika Filipovića kako su muči sa „učinkovitošću“, „troznamenkastim brojevima“ i sličnim novofosilnim kroatizmima, jer ponekad opcije odgovora manje razumem nego kad isti kviz gledam u Australiji. To me podsetilo na frazu „muči se k’o Đogo s ekavicom“, iz vremena kad su u Republici Srpskoj insistirali da je u zvaničnoj upotrebi ekavska varijanta srpskog jezika, odnosno da svako nasilje nad rečima ima neke veze sa ratom, a svaka pesma o ljubavi je samo to. Pesma!

16. Novembar/ Subota

Štajnbek

Da ne žalim što sinoć nisam bio na koncertu „Za dobra, stara vremena“ grupe „Novi fosili“, pobrinula se moja prijateljica Gorica Avalić, koja je juče, dva i po sata posle ponoći, u porodilištu Gradske bolnice (zvanično: KBC „Zvezdara“), uz svu pažnju i pomoć doktorke Tatjane Đorđević i dežurne ekipe, podarila svetu 2.580 grama teškog i 48 centimetara dugačkog Vuka, na radost ponosnog tate Dragana Mitrovića (nema veze što su prezimena različita) i „društva iz ćoška“, koje je sinoć u restorana „Limun žut“, jednom od nekoliko ugostiteljskih objekata mog prijatelja Vojina Cucića, do duboko u noć slavilo prinovu, zbog koje smo uobičajeno okupljanje prvog petka u parnom mesecu preselili na ovaj petak petnaesti, pa smo usput nazdravili i za rođendan Veselina Simonovića, koji je, kao glavni i odgovorni urednik, svima njima potpisao prve honorare u „Blicu“, odakle se, na žalost, ta sjajna generacija darovitih novinara i (uglavnom) dobrih ljudi raspršila po redakcijama širom Beograda…

Pokušah da po uzoru na Štajnbeka sastavim  tekst od jedne rečenice, ali sam u trenutku shvatio da sam se malo ogrešio o glavnog junaka ove priče, pa ću završiti sa „dobro nam došao Vuče“! Za neka nova, dobra vremena!

18. Novembar/ Ponedeljak

Šta da vidiš…

U subotu se posle desetonedeljnog uživanja u Dubaiju vratila moja Mira, zbog čega sam potpuno smetnuo s uma poziv moje prijateljice Milice Vučković za otvaranje izložbe njenih radova pod zajedničkim nazivom “Ovde nemaš šta da vidiš” (ko ne poveruje u naslov, može da ih pogleda do 16. decembra u KC “Baraka” u Nušićevoj). Dug kulturi, prijateljstvu i brizi za čovečanstvo (što je, pojednostavljeno rečeno, i glavna tema Miličinog umetničkog angažmana) delimično sam vratio juče, prisustvom “Festivalu kreativne reciklaže” u Ustanovi kulture “Vuk”, koji su treći put organizovale komšije iz Zvezdarskog ekološkog centra, gde je zaista imalo šta i da se čuje i da se vidi.

Sa prijatnim utiscima krenuo sam kući pešice, da bi mi kod pijace “Stari đeram” Zoran Vasiljević, vlasnik čuvenog bifea “Mirijevo”, zatvorenog preksinoć posle tri decenije neprekidnog rada zbog rušenja čitavog bloka na tom delu neparne strane Bulevara kralja Aleksandra, rekao: “Ovde više nema šta da se vidi”. Ali, i najavio “kreativnu reciklažu”, jer će bife pod istim imenom za stare goste raditi koliko od danas, “tu odmah iza ćoška”, u Ulici Branka Krsmanovića.

19. Novembar/ Utorak

„Lale“

Dugogodišnji glavni urednik “Ošišanog ježa” Radivoje “Lale” Bojičić ovih dana je objavio svoju novu knjigu kratkih priča, koju je u čast 85. rođendana najstarijeg, a uzgred i jedinog, ovdašnjeg satiričnog lista nazvao “Knjižurina”. Za danas, tačno u podne, u Udruženju književnika Srbije, zakazano je predstavljanje ovog “dela neprolazne vrednosti” (kako je skromno u pozivnici napisao lično autor ), o kome će govoriti književnik Dragan Lakićević, satiričar Dragutin Minić Karlo i moj dragi kolega Ranko Pivljanin, a  pred svima će je čitati glumac Milenko Pavlov.

Vest o ovom događaju neće biti emitovana ni na jednoj televiziji, ne zato što se vlast plaši satire nego što tamošnji urednici i novinari imaju pune ruke prečeg posla. Što bi rekao “Lale”:  “Njegova minutaža meri se satima. Naš predsednik upravlja nama, a daljinski upravlja predsednikom. Da bi se uspešno suprotstavila daljinskim upravljačima, vlast je povećala pretplatu. Odsad će se naplaćivati ne samo paljenje, nego i gašenje televizora. A Njegova pojavljivanja na malim ekranima više nisu TV serije, nego 24-časovni video nadzor. “

20. Novembar/ Sreda

Platiše

Znate onaj vic kad penzioner uđe u poštu, sa svim računima u rukama, a kad vidi da pred šalterom nema nikoga, kaže: „Neka, doći ću kasnije!“ Ruku na srce, ima mojih ispisnika koji smatraju da su obavili važan posao redovnog plaćanja dažbina samo ako je to uključivalo i bar polusatno dreždanje u redu, jer je mnogima to i prilika da malo popričaju sa ljudima koji dele istu muku, ne samo čekanja već i sve težeg sastavljanja kraja sa krajem. Pitao me pre nekoliko dana službenik u pošti na Dušanovcu „kako ovo plaćate“, misleći na ono „keš ili kartica“, a ja mu odgovorih: „Jedva!“

Među tim računima bila je i poveća kazna za jedan saobraćajni prekršaj, da bih sutradan, kad sam odneo u sud potvrdu o uplati, saznao da sam to učinio u poslednji čas, jer je „predmet već spreman za izvršenje“. To je druga strana revnosti nas najstarijih platiša, jer za razliku od raznih hohštaplera kojima niko ne može da naplati poreska dugovanja ili izvršne sudske presude *, penzionerima se najlakše nakačiti na to malo primanja, pa se dugovi sa kamatama i „troškovima izvršenja“ ponekad i utrostruče.

******************************

* Nije bilo u „Blicu“, da ne bi ispalo da privatizujem prostor, ali moja Mira već duže od tri godine ne može, sa svim presudama i plaćenim taksama, da naplati dug od jednog hohštaplera iz Aranđelovca. Svi vajni „izvršitelji“ samo sležu ramenima, kažu „deseti ste na listi čekanja“, jer on navodno „nema ništa na svoje ime“, iako se dalje bavi građevinskim poslom i zida kuće po Beogradu. Toliko o „pravnoj državi“!

21. Novembar/ Četvrtak

Sablasno

Kad je videla sablasno prazne tribine stadiona „Rajko Mitić“ tokom utakmice Srbija – Ukrajina, moja Mira me upitala da li je to naša reprezentacija opet kažnjena od strane UEFA. Sramna poseta za utakmicu sa jednom od trenutno najboljih evropskih selekcija jeste ozbiljna „kazna“, ali od strane navijača za sav cirkus sa Fudbalskim savezom, njegovim predsednikom, „smehotresnom olimpijadom“ koju neki nazivaju Super liga Srbije, ali i sa državnim timom i selektorima, još od podmukle i ničim opravdane smene Slavoljuba Muslina.

Poslednju reprezentativnu utakmicu odgledao sam 9. juna 2017. u Melburnu, gde su pred 95.000 gledalaca Mesi, Igvajn, De Marija i ostali argentinski asovi sa 1:0 pobedili selekciju Brazila, u kojoj su tada igrali Vilian, Kutinjo, Tiago Silva, Paulinjo… Sa dede na unuke, ljubav prema fudbalu, prenela se prekjuče, kad su naši zlatni dečaci Petar i Filip sa mamom Marinom i njihovim trenerom Anisom u Abu Dabiju uživo posmatrali utakmicu Brazil – Južna Koreja (3:0). Nadam se da su, videvši na delu Kutinja, Firmina, Fabinja, Alisona, ali i korejsku zvezdu Sona… shvatili da je fudbal prelepa igra, dok nama u Srbiji ostaju samo – igrarije oko fudbala!

22. Novembar/ Petak

Obraz

Jednoglasnom odlukom Odbora za profesionalnu etiku Univerziteta u Beogradu preinačena je Odluka Nastavno-naučnog veća Fakulteta organizacionih nauka od 28. oktobra ove godine i utvrđeno “neakademsko ponašanje” aktuelnog “dr” Milorada Cvijovića u liku ministra finansija prilikom izrade doktorske disertacije, jer je doslovno preuzimao cele pasuse iz tekstova drugih autora, bez navođenja izvora i imena tih autora. Time je, bar za trenutak, sačuvan obraz BU i koliko toliko demanatovani oni koji tvrde da “profesori univerziteta ne ćute zato što su podmićeni i/ili zastrašeni od režima, nego ćute, jer znaju da ni većina njihovih doktorata nije ništa bolja od inkriminisanog”.

“Sve je to decenijama prepisivalo jedno od drugog i presipalo iz šupljeg u prazno za lepe pare. Koliko danas vrede doktorati iz društvenih nauka, posebno oni pisani u vreme komunizma?! A doktorati iz tehničkih nauka? U zemlji gde nema modernih fabrika i visoke tehnologije iluzorno je pričati o ‘istraživačkom radu’ i ‘doprinosu nauci’.” Komentar sam preuzeo sa Fejsbuk stranice mog prijaltelja Miroslava Olenjina, mada moram da priznam da sam baš uživ’o dok sam ga prepisiv’o. To kad krene… Što bi rekla mlađarija, to je taj rad!

23. Novembar/ Subota

Latinski

Ovih dana na javnoj sceni je u toku prava “Nušićijada”, kojoj obe varijante poznate ivanjičke smotre nisu ni do kolena. Jedni slave što je utvrđeno da je dr Milorad Cvijović prepisao doktorat, drugi zasedaju zbog Alekse Žunjića, prepune su novine narodnih poslanika, gospođi ministarki, Jovanči Micića, opštinskih deteta… Što nas više uveseljavaju to smo veća ožalošćena porodica…

Kad smo već kod Branislava Nušića, u “Autobiografiji” ima jedan deo o doktorskim diplomama, u čijem vrhu piše “Quod bonum, faustum, felix fortunatumque sit”, što je skraćena verzija formule koja je, uz dodatak “Romano Quiritibus” – prethodila uvođenju mere o kojoj će se izglasavati u rimskom Senatu: “Neka bude dobra, uljudna, plodonosna i sretna za rimski narod i građane.” Veliki šeret je to malo slobodnije preveo “No, hvala bogu, već jednom”, kao “zajednički uzvik i univerziteta koji se oprašta od studenta koji mu je dosadio učenjem i studenta koji se oprašta od univerziteta koji mu je dosadio mučenjem”. U aktuelnom slučaju “neakademskog doktorata” ministra finansija rastanku se, izgleda, raduje samo univerzitet, dok se student baš i nije namučio…

25. Novembar/ Ponedeljak

Pamćenje

Radivoj Mrđa, matičar u penziji, ozvaničio je tokom svoje karijere sklapanje braka više od 14.000 parova, među kojima i nekih najpoznatijih, poput „svadbe decenije“ s kraja prošlog veka. bez koje, realno, ne bismo imali ni jučerašnju „svadbu decenije“. Upitah mog prijatelja da li bi imao nešto protiv da ovaj detalj  bude obnarodovan, a on mi skromno reče da „posle svadbe svi pamte ko je bio, ko se napio,  ko je pevao, ko je zevao, šta se jelo i pilo, ali da se malo ko seća matičara…“

A onda se nasmejao, jer se setio da smo nedavno sedeli u „Starom bunaru“ samo nas dvojica, već se spremali da krenemo „svaki na svoje terapije“, kako je to govorio legendarni „Gale“ Janković, kad nam konobar Milinko spustio na sto „turu pića za dva mladića“… Kaže, častio „gospodin Marko Stojanović iz…“, pa kad pomenu javno gradsko preduzeće u kom je naručilac godinama bio direktor, ja se setih da čoveka znam iz vremena dok sam uređivao beogradske strane u „Blicu“… Htedoh, ruku na srcu, da se malo napravim važan i priđoh njegovom astalu da se zahvalim, a on će: „Izvinite, gospodine Mrđen, ali ova tura je u čast vašeg druga, koji me je venčao pre penaestak godina!“

26. Novembar/ Utorak

Augentaler

Posetio sam nedavno impresivni muzej Bajerna na Alijans areni, ali priznajem da sam se iznenadio kad video da je među velikanima ovog kluba i Klaus Augentaler, jedan od najznačajnijih fudbalera u istoriji – Crvene zvezde! Ko ne zna za taj 24. april 1991. godine, polufinale Kupa evropskih šampiona, Bajern vodi sa 2:1, utakmica ide u produžetke jer je Zvezda istim rezultatom pobedila na Olimpijskom stadionu u Minhenu, poslednji minut, Siniša Mihajlović centrira, lopta pogađa Augentalera u „čukalj“, dobija neverovatan „efe“ i ulazi u mrežu iza nemoćnog golmana Aumana. „Nebo se otvorilo“ (Milojko Pantić), Zvezda je u finalu, kasnije u Bariju i prvak Evrope.

Klaus Augentaler je punih petnaest godina (1976-1991) igrao za Bajern, u 404 utakmice kao defanzivac postigao 52 gola, 27 puta reprezentativac Zapadne Nemačke, u Italiji 1990. osvojio Svetsko prvenstvo, pa nije čudo što je 2005. proglašen za člana najboljeg tima Bajerna svih vremena. Nemci su mu oprostili „čukalj“ u Beogradu, ali neki „partizanovci“ nikad nisu, jer je te noći prestala da važi fama o čudesnom pohodu crno-belih do finala KEŠ 1965/66, kao najvećem uspehu ovdašnjeg klupskog fudbala.

*****************************

Nije bilo u „Blicu“, ali kad sam iz Minhena na naš porodični Whats/App poslao fotografiju na kojoj stojim ispod velike slike Klausa Augentalera kao jednog od „stubova“ Bajerna, Mirino i moje najmlađe unuče Dunja mi se zahvalila „što sam joj kupio medu“. Tek kasnije sam primetio da su oko tog stuba ogromne posude sa medvedićima u Bajernovim dresovima i da je uz mene neko dete koje uzima plišanu igračku, tako da sam morao negde u gradu da joj kupim taj suvenir. Treba biti oprezan sa  fotografijama, jer na njima svako vidi ono što mu se svidi!

27. Novembar/ Sreda

Peticija

Posle dužeg vremena potpisao sam jednu građansku peticiju, onu kojom se na osnovu člana 56. Ustava Republike Srbije zahteva obustavljanje sudskog i političkog progona Aleksandra Obradovića iz Valjeva i njegovo puštanje na slobodu. Slažem se da postupci „uzbunjvača“ iz „Krušika“ nisu krivično delo, već čin savesnog građanina koji je javnosti učinio dostupnim informacije o mogućoj korupciji, ali sam ovu peticiju potpisao mnogo više zbog osećaja da je svim tim hrabrim pojedincima javnost bila i ostala jedina podrška. Mnogo toga se u ovoj državi radi iza kulisa i raznih političkih paravana, ispod žita, u mutnom, uz prećutno odobravanje uplašenih i obespravljenih radnika, ucenjenih nejasnim statusom i neizvesnim primanjima, o čemu ne svedoče samo žalosni prizori iz Ivanice, Brusa, Valjeva…

Baš o tome govore i dva grafita na ogradi „Cvetkove pijace“, koji nisu ispisani na brzinu, krišom, preko noći, već se neko potrdudio da napravi šablon i da gotovo odštampa poruke, koje samo neupućenima deluju nepovezano: „Radnička klasa ne glasa“ i „Stalni posao za radnike Vodovoda“!

28. Novembar/ Četvrtak

Budućnost

Stara poslovica kaže: „Da su ljudi uvek slušali samo starije, još bi živeli u pećinama, a da su uvek slušali samo mlađe opet bi se vratili u pećine!“ Zato se uvek obradujem kad na delu vidim skladan spoj starog i novog, prošlosti i budućnosti, kao što će to biti danas od 16 časova u Muzeju automobila (Majke Jevrosime 30), gde će moji prijatelji iz Udruženja građana „Pokretač“ otvoriti izložbu pod naslovom „Pred nama je budućnost“. Reč je o projektu kojim organizatori relija „Lagano Srbijom“, u kojem učestvuju automobili prošlovekovnih godišta, promovišu elektro vozila kao najznačajniji segment budućnosti ne samo automobilzma, već i opstanka ove naše lepe planete. Nije tajna da je lavovski deo ovog posla obavio moj prijatelj Perica Luković, koji je time zaokružio sve ono što nije uspeo da uradi pre tri i po godine kad se sve ovo, i reli i izložbe, činilo nemogućim.

Siguran sam da bi nam svima u ovoj nesretnoj državi bilo mnogo bolje kad bi „oldtajmeri“ malo više gledali unapred, slušajući mlađe, sledeći preduzimljive i poštujući novotarije, a ne u „male ekrane svojih teve prijemnika“, sa kojih im se „lepa budućnost“ neprestano odlaže za po dve, tri godine.

29. Novembar/ Petak

Crni petak

Današnji dan se na mnogim bilbordima reklamira kao “Crni petak”. U nas je taj običaj relativno noviji, dok se u Americi “Black Friday” još od sredine pedesetih godina prošlog veka odnosi na poslednji petak u novembru, kad su u svim prodavnicama velike rasprodaje. Izraz je prvi put upotrebljen u Filadelfiji početkom šezdesetih i označavao je dve, samo na prvi pogled nepovezane stvari: “crni petak” za vozače zbog ogromnih gužvi u saobraćaju i izraz koji na srpskom glasi “u plusu”, a u engleskom “in the black” (u crnom), odnosno kad radnje ostvare profit.

Današnji dan smo u nekadašnjoj zajedničkoj državi slavili kao Dan republike, u čast Drugog zasedanja AVNOJ-a u Jajcu, kad su “udareni temelji Nove Jugoslavije”, kako se tada govorilo. Taj 29. novembar 1943. bio je ponedeljak, ali je toj državi “crni petak” u onom katastrofičnom smislu došao četiri ipo decenije kasnije. Tada niko nije hteo da čuje reči Anta Markovića, poslednjeg političara koji je pokušao da zaustavi raspad Jugoslavije: “Zablude ćemo plaćati siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije u Evropi”. Kad ni za “crni petak” nećemo moći ništa da kupimo, osim  kineskog bofla!

30. Novembar/ Subota

AZ 6

Znam da mi ovo neće oprostiti moji prijatelji sa sajta „Crno bela nostalgija“, Marko Lovrić, Joca Šijački, Vladimir Lojanica i još poneki pravi „partizanovac“, ali smatram da ima neke kosmičke pravde u tome što crno-beli nisu preksinoć pobedili u Hagu. Ne zato što tamo „naši“ nikad nisu dobro prolazili, već što bi mnogima taj rezultatčić bio duševna hrana da se potpuno posvete jedinoj životnoj utehi, zavitlavanju komšija zbog 0:18 u četiri meča sa očajnim Totenhemom i nezainteresovanim Bajernom. Ovako se, posle Kokezine bruke sa praznim stadionom u meču sa Ukrajinom i Zvezdinog brodoloma (mada neka šansa postoji u poslednjoj utakmici sa Olimpijakosom), i druga folklorna sekcija priključila opštem gacanju po blatu zvanom „fudbal u Srbiji“.

Na nekoliko bilborda u centru grada ovih dana stoji: „Zvezdaši, svi na stadion“, uz najavu večerašnje prvenstvene utakmice sa Voždovcem. AZ 6 iz mog naslova nije pogrešan naziv holandskog kluba (AZ 67),  koji je sa deset igrača dostigao Partizanovih 2:0, već predstavlja tačnu formulu pod kojom će nas taj takozvani fudbal i dalje papreno koštati.

Ako zaboravimo šesticu…