OKTOBAR 2018.

1. Oktobar/ Ponedeljak

Ejdus

Zaista bi bilo neumesno reći da se proslavljeni glumac Predrag Ejdus (24. jul 1947. – 28. septembar 2018.) pridružio svom kompanjonu Josifu Tatiću (13. april 1946. – 8. februar 2013.), da na nebeskoj sceni nastave izvođenje poznate i popularne „Šovinističke farse“. Pre svega zato što je, kako je rekao u poslednjem velikom intervjuu za novine, gospodin Ejdus igrao „do poslednjeg atoma fizičke i mentalne snage“, do nedavno u čak 16 od ukupno 250 pozorišnih, filmskih i televizijskih uloga. On je tom prilikom (razgovor je sjajno vodio kolega Velimir Perović) rekao da je danas odlazak ljudi u pozorište i “svojevrstan bunt protiv toga što nam i mediji i televizije nude taj stravičan, primitivni šund koji stravično zaglupljuje”. I još je dodao: “Što više vređaš inteligenciju, ljudi postaju sve gluplji. Ogromne mase ljudi gube svoj identitet i pronalaze se u nekoj vrsti voajerizma.”

Ako su svojevremeno „Šovinističku farsu“, koja je širom nekadašnje Jugoslavije izvedena 1.800 puta, neki nazivali „estradnim pozorištem“, „proširenim skečom“ ili „pukom improvizacijom“, to nam u poređenju sa današnjim obrascima masovne zabave izgleda kao visoka i nedostižna kultura!

2. Oktobar/ Utorak

Sirotinja

„Nema narod para“, govorili su nekad vlasnici neposećenih kafića, demode butika ili skrajnutih prodavnica, a sad te tri reči čujemo na svakom koraku. To isto rekla mi je juče komšinica koja je posle samo četiri meseca zatvorila piljaru, skrušeno priznavši da sam joj kad je počinjala rekao da u tom lokalu na broju 117a u Ulici Živka Davidovića nijedan samostalni biznis nije uspeo. A ispratili smo u poslednje dve decenije desetine pokušaja da se tu razradi kafić, ribarnica, bilijar klub, „second hand shop“, berbernica, samostalna trgovinska radnja, pa čak i pekara… „Jedino da otvorim kladionicu“, šali se komšinica od sve muke, a ja joj kažem da je zadnje vreme došlo, jer je u našem kraju ovih dana zatvorena i luksuzno opremljena ekspozitura jedne takve firme za „laku zaradu“.

Ivo Andrić je pisao da „iz naraštaja u naraštaj sirotinja postaje sve tuplja i sivlja i, ravnodušna, miri se sa svojom bedom koju ne sme da nazove tim imenom, kao sa trajnim stanjem, i ne pomišlja na bolje“. I to je ono što najviše bode oči u toj prostoj rečenici, jer je od „nema narod para“ mnogo veći problem je odsustvo svesti, nade i volje da takvo stanje može da se promeni!

3. Oktobar/ Sreda

Pijanka

Neki to pamte godinama, nekima je javio Fejsbuk, neki su hteli da uzvrate što ja njima redovno čestitam “divan dan”, neki su se prisetili mojih ranijih objava na ovom mestu… bilo kako bilo, juče sam dobio više od pet stotina čestitki za šezdesetdeveti rođendan. Jedna reč (“hvala”) bila bi malo, a dve reči (“veliko hvala”) već preterivanje, pa mi zato zaista žao što sve te ljude nisam mogao da negde odvedem na pivo i ćevape. Pare ne bi bile problem, da…

Dok sam juče sa mojim bratom Mićom (neki ga znaju i po imenu Zoran) i komšijom Mrletom (mnogi ga se sećaju kao matičara koji ih je venčao) slavio rođendan u lokalnoj zvezdarskoj kafani “Tri krune”, izračunao sam da bi mi, prema jučerašnjim kursevima i cenovnicima, za tu veliku pijanku trebalo nešto više od 330.000 dinara. Što, s druge strane, nije ni polovina iznosa od 816.000 dinara, koliko mi je ukupno oduzeto od penzije u minule (danas okruglo) četiri godine.

Sva je sreća što kreatori ovog harača i ne pomišljaju da mi te pare vrate i ponašaju se poput Topalovića u “Maratoncima” (kako reče “Bili Piton”: “U januaru ste rekli lova u aprilu, a to je bilo pre godinu dana”), pa ne moram da strepim da će me sav taj divan i dobronameran svet držati za reč!

4. Oktobar/ Četvrtak

Petko i Petra

„Ove godine Peti oktobar postaje punoletan”, kažu iz Krovne organizacija mladih Srbije. Oni će ovaj datum obeležiti večeras u Centru za kulturnu

dekontaminaciju, gde će mladi iz različitih političkih partija razgovarati o periodu pre 5. oktobra 2000. godine, te kakvi su stvarni rezultati Petog oktobra, ima li demokratije u Srbiji i da li je i ona postala punoletna?

Bojim se da je taj 18-godišnjak, nazovimo ga Petko, danas sluđeni navijač, klaustrofobični antievropejac, sitan žickaroš za pivo ispred prodavnice, muvara u školi, koliko sutra student sa “bubicama”, siledžija prema slabijima i bespomoćnima a poslušan sledbenik jačih i osionijih, biće bez ikakve ideje o politici, društvu, ekonomiji, ekologiji… Njegova vršnjakinja Petra zna svaki detalj svakog rijalitija, po ceo dan bulji u telefon, brine o noktima, zbog kojih ne može ništa da radi, prati modu po kineskim buticima, smišlja tetovažu zbog koje će svi pasti na dupe”, ogovara i spletkari, čitav rečnik joj staje u deset reči i tri uzdaha… Tako izgledaju kralj i kraljica srpske demokratske maturske zabave, a ponosni roditelji su im svi koji se ovde već decenijama kao fol bave politikom!

5. Oktobar/ Petak

Katarina

Sećate li se Katarine Marić? To je devojka, koju je 15. aprila 2003. ujutru, na pešačkom prelazu na uglu Njegoševe i Beogradske, ubio vozač tadašnjeg ministra poljoprivrede, koji je gradskim ulicama, po „šefovom“ naređenju, vozio brzinom većom od osamdeset kilometara na sat, sve sa upaljenim rotacionim svetlima. Danas kad i zvani i nezvani, i upućeni i neupućeni, serendaju o Petom oktobru, meni se čini da je nesretna Katarina, koja je tog jutra krenula na svoj prvi radni dan, na posao koji je dobila kao odličan student i sjajna psihološkinja, simbol ne toliko tog „revolucionarnog datuma“ koliko svega što se događalo u narednih jedanaest i po godina.

Probuđene nade, energiju naroda i želju za promenama proćerdali su umišljeni, nesposobni i korumpurani lideri tzv. Demokratske opozicije Srbije, posebno oni koji su postali ministri i direktori javnih preduzeća zahvaljujući potpisu u ime stranke koja nikad i nigde ne bi dobila više od jedan odsto glasova. Katarina bi danas imala 47 godina, porodicu, decu, život… što je država Srbija procenila sa pet hiljada evra, koliko je odšteta koju je morao da njenoj porodici isplati bahati vozač. Ministra Veselinova, naravno, niko nikad nije osudio!

6. Oktobar/ Subota

Andrea

Sećate li se Andree Bojanić? To je devojka, koju je 18. jula 2013. godine, nešto pre ponoći, na pešačkom prelazu u Ustaničkoj ulici, ubio tada 20-godišnji Aleksandar Mitrović, koji je gradskim ulicama vozio džip BMW X6 brzinom većom od osamdeset kilometara na sat. Danas kad i zvani i nezvani, i upućeni i neupućeni, serendaju o Šestom oktobru, meni se čini da je nesretna Andrea simbol baš tog datuma koji je izostao posle „revolucionarnog Petog oktobra“.

Da je bilo iole ozbiljnije lustracije onih koji su tokom devedesetih godina prošlog veka vladali političkom, medijskom, finansijskom i privrednom scenom Srbije, među kojima je zapaženu ulogu imao i otac obesnog vozača, teško da bi taj klinac uopšte bio u prilici ne samo da divlja po gradu, nego i da računa da će proći bez ikakve kazne.

Andrea bi danas imala 23 godine, snove, nade, život… ali ju je država Srbija, uz pomoć „veštaka“ i „svedoka“ proglasila apsolutno krivom za ovu nesreću, koja nije samo njena i njene porodice. To je tragedija svih ovdašnjih ponavljača istorije, jer ako je tokom devedesetih bilo neke nade u promene kad „oni odu“,i sada je nema ni u nagoveštajima1 Oni su se ne samo vratili, nego i ne misle da ikad više odu!

8. Oktobar/ Ponedeljak

Kristina

Sećate li se Kristine Kaplanović? To je devojka, koju je 25. maja prošle godine tokom pljačke benzinske pumpe “NIS petrola” u Velikom Mokrom Lugu smrtno ranio tada 36-godišnji Miloš Srebrić. On je zbog pazara od 10.000 dinara upucao nesrećnu 20-godišnjakinju, koja je posle četiri dana preminula u bolnici. Zlikovac je uhapšen nakon tri meseca, optužen je za teško ubistvo, za koje je zaprećena kazna do 40 godina zatvora, ali sudski postupak još nije okončan. Poslednje ročište, 25. septembra ove godine, otkazano je jer su Srebrića “boleli krajnici”.

Kristina bi danas imala 21 godinu i verovatno bi upisala fakultet, zbog čega se i zaposlila na pumpi da bi sebi obezbedila novac za školovanje. Njena sudbina je, po mom mišljenju, simbol Srbije u kojoj svačiji život vredi sve manje, u kojoj višestruko osuđivani kriminalci slobodno vršljaju ulicama, u kojima se povratnici u nasilju i kriminalu lakonski definišu kao „od ranije poznati policiji“, u kojoj u pravosuđu ima sve manje i prava i suđenja…

Srbije koja već tri decenije tone u opštu nesigurnost, beznađe i strah!

9. Oktobar/ Utorak

Uzalud *

Zapisi koje sam u petak, subotu i juče objavio na ovom mestu, o nesretnoj sudbini tri devojke, čija smrt simbolizuje određene periode ukupnog stanja u Srbiji, izazvali su veliku pažnju čitalaca i mojih prijatelja i pratilaca na društvenim mrežama. Pokazalo se da Katarinu Marić, Andreu Bojanić i Kristinu Kaplanović ne povezuju samo nasilno prekinuta mladost, oduzeti snovi i uskraćena budućnost… već da ih heroinama našeg vremena čine i gotovo identični pokušaji da krivci za njihovu smrt ne budu kažnjeni po zakonu i prema “zaslugama”.

To me podsetilo na poznatu rečenicu Ive Andrića o smrti Kalmija Baruha (knjiženik, prevodilac, poliglot, profesor sarajevskih gimnazija, najbolji poznavalac jezika balkanskih Sefarda, umro u nacističkom logoru Bergen-Belzen 1945. na nekoliko dana pre oslobođenja): “Strašna i uzaludna smrt; smrt bez otpora i osvete!”

Bez stalnog podsećanja da ove devojke nisu stradale uzalud, ako sve prođe bez otpora i osvete, nije isključeno da će jednog dana neki bilmez u nekakvom imaginarijumu o njima pričati viceve, kao što se to nedavno dogodilo maloj Milici Rakić, koju pristojan svet zaista doživljava kao simbol uzaludnosti svih žrtava agresije na našu zemlju u proleće 1999. godine!

* Tekst nije objavljen u “Blicu”, kako mi je rečeno, zbog “pretnje sa Pinka da će raskinuti ugovor”, ako se ponovo bude pominjala Andrea Bojanić. Umesto toga, poslao drugi tekst.

9. Oktobar/ Utorak

”Treće doba”

Nikad mi nije bilo do kraja jasno zašto period života u kome se upravo nalazim zovu ”treće doba” i koja bi doba trebalo da budu ”prvo” i ”drugo”. Ako je ta podela napravljena onako kako sumnjam da jeste, odmah ću da uložim prigovor, jer niti su detinjstvo i mladost ista kategorija, niti je radni vek jedinstvena celina, tim pre što u svakom od tako podeljenih doba mogu da se razlikuju još mnogo posebnih perioda. U tom smislu ne postoji ni ”treće doba”, osim  kao naziv za nekoliko staračkih domova i programe različitih narodnih univerziteta, jer bi ono, u najmanju ruku, moglo da se pojavi kao sedmo, osmo, deveto… razdoblje u našem trajanju na zemaljskoj strani večnosti.

I baš tako, razdrobljeno na međufaze, koje bih ja iz svog skromnog ”trećedobaškog” iskustva okarakterisao kao početnu nevericu, čuđenje i nesnalaženje, preko pronalaženja sebe u novim okolnostima do prvih izgubljenih bitaka sa bolestima, pamćenjem i voljom za životom. Humorista u meni bi podelu na tri životna doba odbranio seksološkim pojmovima, kao nevinost, uživanje i prisećanje, samo se bojim da je ovo poslednje sve opasnije!

10. Oktobar/ Sreda

Lešće

Zamoliću danas moje prijatelje Slavka Petrovića i Milana Ocokoljića da neko od njih dvojice vozi do Lešća, gde ćemo odati poštu legendarnom Vasiliju Radoviću, koji je preminuo na današnji dan pre četiri godine. Vasu i inače pominjemo svakog petka, za njegovim astalom do stuba u restoranu “Stari bunar”, baš kao i njegovog brata Darka Radonjića, koji je s nama održvao tu lepu tradiciju, dok nas nije iznenada napustio početkom septembra prošle godine.

Jednostavno, želim da ostanem još malo, po toplom miholjskom danu prošetam Lešćem i odstojim koji minut kraj desetak grobova, razasutih od dunavske do mirijevske strane ovog lepog gradskog groblja. Od mog najboljeg druga “Dadice” Jovanovića i njegovog najboljeg druga Borka Džunova do dragih kolega Raška Kovačevića i Željka Vukovića, od legendarnog enigmatičara Branka Polića do sarajevske urbane legende Zorana Ćapina “Čape”, od nezaboravne lepotice Višnje Luković do mlađanog Miloša Šterića, zaustavljenog u koraku i snu…

Kažu da svaki čovek umre dva puta, jednom za datum u umrlici, a drugi put kad ne bude više nikog da ga se seća. Neko nosi cveće, neko pali sveće, a meni izgleda zapalo da brišem prašinu sa starih spomenika.

11. Oktobar/ Četvrtak

Opelo

Pre tačno godinu dana, kad je karikaturisti i satiričaru Marku Somborcu uručena nagrada za profesionalni integritet i doprinos razvoju društva, koju je tada prvi put dodelila Fondacija “Katarina Preradović”, imao sam utisak da prisustvujem parastosu novinarstvu u Srbiji. A juče, kao da je sociolog Jovo Bakić, prilikom objavljivanja ovogodišnjeg lauerata ovog priznanja, naknadno održao i opelo našoj branši u celini.

Nije baš najumesnije prijateljima i sledbenicima naše drage Kaće (1972 -2015), hrabre, dosledne i plemenite novinarke i urednice „Blica“ i NIN-a, reći da je pred novinarima izbor “ili prodaja za male pare ili istovarivanje vagona”, uz ocenu da i jedno i drugo vodi ka “stvaranju sistema lažnih vesti i višečasovnih monologa jednog čoveka”. Znam da većina prisutnih koleginica i kolega radi ili sarađuje sa ono malo medija koji ne duvaju u istu tikvu sa ovdašnjim vlastima, a neki su već dugo i bez posla, upravo zbog jasno izraženog i izrečenog “ne pristajem”!

Najmanje je to korektno prema Predragu Blagojeviću (na slici) i portalu “Južne vesti”, jer su oni Nagradu “Katarina Perardović” zaslužili svakodnevnim nemirenjem sa uslovima rada, u kojima jedni hoće da ih biju, drugi da hapse, treći da globe…

A oni (o) kojima je govorio docent Filozofskog fakulteta već dugo niti su sa nama, niti čuju i vide bilo šta osim “monologa jednog čoveka”!

12. Oktobar/ Petak

Nemci

Drugi deo antologijskog aforizma Brane Crnčevića (“Pre rata nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i uzeli nam sve”), jedan deo građana Srbije juče je protumačio sa “a onda su došli Nemci i uzeli smo im sve”! Naročito, piliće, banane i čokolade… “Prva Srbija”, ona što glasa za svaku vlast, još jednom je pokazala, u svih 16 juče otvorenih prodavnica nemačkog diskontnog lanca “Lidl”, da je željna svega i da za svoje plate i penzije sve manje mogu da priušte čak i osnovne životne namirnice.

“Druga Srbija”, ona koja bi da ovde stvori uslove za normalan i čoveka dostojan život, danas i sutra popodne će pokušati da napravi “Gvint Oktoberfest” na “Dorćol Platzu”. Podsećajući da je ova nemačka manifestacija (u Minhenu se održava od 1810. godine) “više od praznika piva”, da je to “festival dobrog raspoloženja, druženja, hrane, muzike i igre”, organizatori su ponudili priliku da na trenutak predahnemo od loših vesti i lošeg života.

I da ne zaboravim, postoji i “treća Srbija”, ona u najboljim radno sposobnim godinama, iznadprosečno obrazovana i odlučna da svojim radom obezbedi i deci banane i sebi dobar provod. Oni su u – Nemačkoj!

13. Oktobar/ Subota

Serije

Moja Mira godinama nije gledala televizijske serije. Kao devojka, nekako je preskočila „Dugo toplo leto“ i „Gradić Pejton“, da bi kasnije, kao mlada supruga i majka tri devojčice, imala prečeg posla od praćenja „Dinastije“ i „Dalasa“. Kad već nije gledala te „klasike“, ispod časti joj je bilo da prati „Kasandru“, „Ljovisnu“ i ostale „burito serije“. A onda se slučajno zakačila za tursku seriju „Elif“, zbog koje već mesecima svi u kući šapućemo i hodamo na prstima. Ako bi zbog „vesti“ za koje se nikad ne zna koliko će trajati, ponekad propustila neku epozodu, nastavila bi da gleda „Istanbulsku nevestu“, ali ne i „Ćerke“, uz komentar koji je posebno značajan ovih dana, kad je nekim poslom u Beograd iz Dubaija skoknula naša najmlađa ćerka Marina: „Umesto da gledam, ja bih mogla da napišem pravu seriju pod tim naslovom!“

Serije su važna karika programa ovdašnjih televizija, razapetih između istih informativnih emisija i opskurnih rijalitija. Zato se po bilbordima može videti oglas Televizije Prva, koja se hvali sa čak tri serije: „Pogrešan čovek“, „Istine i laži“ i „Urgentni centar“. Kod njih su to serije, a na većini drugih kanala tako izgleda TV Dnevnik! Pogrešan ćovek priča svoje istine i laži, a svi zajedno zreli za – urgentni!

15. Oktobar/ Ponedeljak

Oktoberfest

Nemam informaciju iz prve ruke, pa ne znam kako su pregurali minuli petak i subotu i prvi “Gvint Oktoberfest” moji prijatelji iz “Dorćol Platza”, ali verujem da kombinacija dobrog piva i dobrog raspoloženja nije mogla da omane. Nešto slično očekujem i danas, pa ću uraniti na mirijevsku pijacu, gde ću se u ovde već pominjanom ugostiteljskom objektu “Terasa” pridružiti mojim prijateljima “oktobarcima”, da zajedno proslavimo seriju datuma iz naših već požutelih krštenica. Ja sam drugog oktobra napunio 69, kolega Zlatko Stević sedam dana kasnije 76, a naš prijatelj Dušan Santrač Beli” će se za dva dana pohvaliti kako je ušao u 74. godinu.

Džordž Bernard Šo je jednom prilikom rekao: “Dosadno je stariti, ali to je jedini način da se dugo živi!”. Da se ne bismo svađali čiji je rođendan najvažniji za istoriju i dugo sećanje, zdušno smo prihvatili predlog naše prijateljice Sandre Smiljković Cmiljanović da ovaj naš “Oktoberfest” upriličimo baš danas, kad ona, inače suverena gospodarica ove terase, puni trideset i neku godinicu. Tako smo se našli u donekle sličnoj situaciji. Nama fale godine koje smo zaboravili, a Sandra bi da zaboravi godine koje ima!

16. Oktobar/ Utorak

Uzor

Jedna od stvari koje volim u tenisu je to što su finalni mečevi uvek nedeljom. Neka mi oproste tražilice dlake u jajetu jer sam smetnuo s uma da su ženska finala uglavnom subotom, ali teško da bi danas u Srbiji iko govorio o tenisu, da nemamo Novaka Đokovića. Zato bih voleo da znam u koliko ovdašnjih porodica su roditelji iskoristili ovu seriju sjajnih nedelja, od Vimbldona, preko Sinsinatija i Njujorka do evo sad Šangaja, da Novakove pobede isprate sa svojom decom. I da potom malo popričaju sa svojim naslednicima o stvarnim vrednostima i uzorima. Bila bi to izvanredna prilika da im kažu kako “preko noći postaje slavan samo onaj ko je pre toga danima neumorno radio”, da je “pobeda najslađa kad već okusite poraz”, da ih posavetuju da “nikad ne odustanu”, jer ”pobednici nikad ne odustaju, a ljudi koji odustaju nikad ne pobeđuju”… Ja sam citirao neke poznate izreke, a oni bi se iznenadili koliko je lako biti mudar, kad na tacni imaš takav uzor!

Zato uopšte ne želim da pominjem likove, od politike do estrade, koji se u okviru sistematskog zaglupljivanja nacije nameću kao nekakvi idoli, jer bih time uvredio Novaka Đokovića. On je ono najbolje što je Srbija imala u poslednjoj deceniji! I tačka!

17. Oktobar/ Sreda

Prtljag

Putujem dosta u poslednje vreme, pa često razmišljam o toj pomalo čudnoj reči – prtljag. Nastala, najverovatnije, iz vremena kad je sve svoje trebalo “prtiti” sa sobom, po lošim, neizvesnim i nepoznatim putevima, jer se nikad nije znalo da li neko negde odlazi zanavek il’ samo “da mu dupe vidi put”, tek ova reč, sama po sebi nezgrapna, oduvek je nosila neku muku, teret, nevolju…

U stvari, hteo sam prekjuče, dok smo na aerodromu pretumbavali kofer i torbu Mirine i moje najmlađe ćerke Marine, da joj kažem da čak i kad u svoj lični prtljag spakujemo samo snove i očekivanja da će nam negde biti bolje i lepše, ne možemo se rešiti onog nevidljivog prtljaga koji bi neko nazvao životnim iskustvom. Zato na svakoj prekretnici, osetimo da nam, u stvari, ništa drugo i ne treba osim tog ličnog prtljaga, takvi smo kakvi smo, nema ni tih kilometara, ni novih “destinacija”, ni izazova… koji mogu bilo šta promeniti u tome što je već odavno spakovano u nama. Ono njeno “dobra sam” je najvrednije što naša “Kica” nosi u svom prtljagu i to će, na kraju krajeva, biti jedino što će joj trebati ma gde bila.

18. Oktobar/ Četvrtak

Ne može

U godinama sam kad svaki poziv sa nepoznatog ili dugo neviđenog broja može da znači samo jedno, neko mi javlja da je neko meni drag… Pa čak i kad se nekako navikne na to, ima trenutaka kad je jedini komentar “nemoguće” ili “ne verujem”, baš kao što sam ja reagovao kad su mi javili da je preminuo moj prijatelj Miroslav Šutić (30. mart 1952. – 15. oktobar 2018.), koga ćemo danas iz kapele na groblju Lešće ispratiti u nezaborav.

Da ne upadnem u izazovnu zamku kad govoreći o nekom izuzetnom čoveku počnemo priču o sebi, prepisaću reči kojima se marketinški bard Ivan Žozef Lončar oprostio od Miroslava Šutića: “Videvši da svoje viđenje više nego bogatog znanja o marketingu ne može da primeni u Tanjugu, osniva svoju ‘Partner Research Agency’. I tu pokazuje svoju dominaciju u umeću čitanja podataka i njihovoj interpretaciji.” Radeći s “Šuletom” u nekoliko političkih kampanja, od Milorada Dodika, Mladena Ivanića i Dragana Kostića u Republici Srpskoj do Vladana Batića i još nekih stranaka i koalicija u Srbiji, za sva vremena zapamtio sam dve reči, kojima je pionir istraživanja javnog mnjenja odgovarao “naručiocima” kad bi zatražili “malo lepše podatke”: “Ne može!”

19. Oktobar/ Petak

Šah

Prekjuče, na dva kraja sveta i na oba kraja vremenske liste Mirinih i mojih unučića, u isti dan ista vest – naša deca hoće da nauče šah. Prvo me je najstarija Tamara iz Melburna pitala da li želim, kad uskoro opet „skoknem“ do njih, da je „ponovo učim da igra šah“, a onda sam čuo da je najmlađa Dunja u okviru boravka u školi „Ćirilo i Metodije“ prijavljena za školicu šaha „Delfin“. Svojevremeno sam digao ruke od pokušaja da naše tada jedino unuče Tamaru naučim ovu drevnu igru. Čak sam nabavio i knjigu Željka Medara „Naučite šah uz svoje dete“ (Tandem design, Novi Sad, 1998.), koja se pokazala suviše zahtevnom za moja očekivanja, isključivo zato jer nisam uradio ono što autor preporučuje kao najvažniji savet za roditelje, odnosno one koji bi da decu nauče šah: Prvo sami proučite knjigu!

Sa Dunjom sam imao sasvim drugi problem, iako je brzo i lako naučila osnovna pravila (kako se slažu, kako idu i kako „jedu“ figure, čak je savladala i „rokade“). Za nju je partija gotova kad izgubi – konje, koje obožava i u prirodi, i kao slike i kao igračke.

Mada m i to, da budem iskren, baš liči na prilike u Srbiji, u kojoj su konji daleko važniji od svih pravila! Kao onaj u Skupštini, na primer!

20. Oktobar/ Subota

Plaža

Uklete devedesete, za koje smo mislili da se nikad neće vratiti, naša porodica je preživela uz video kasetu sa dva filma: “Varljivo leto ‘68” Gorana Paskaljevića i “Ko to tamo peva” Slobodana Šijana. Ne gledajući vesti, dnevnike, dnevnikove dodatke, otvorene razgovore i predizborne kampanje, prenose iz skupština i izveštaje o “živoj diplomatskoj aktivnosti” predsednika Miloševića sačuvali smo i mir u kući, i živce, i rečnik, i prijatelje… Iz tog vremena ostala nam je i navika da neprijatne situacije rešavamo nezaboravnim replikama iz ova dva antologijska ostvarenja.

Juče je naša princeza Ana bila tužna, baš kao što je bila presrećna kad je pre desetak dana izabrana da se sa petnaestoro dece iz njene South Melbourne Primary School druži sa britanskom princezom Megan i princom Harijem na čišćenju obližnje plaže. Za tu priliku čak je bila i kod frizera, ali zbog skraćenog programa posete, prinčevski par je samo malo proćaskao sa spasilačkim timom i malo više pozirao za slikanje. Dedin komentar, kad je video Megan Markl u štiklicama i apsolutno nepripremljenu za “čišćenje plaže”, razumela je, naravno, samo Mirina i moja najstarija ćerka Milena, kojoj je juče, by the way, bio rođendan: “Pošli na plažu bez vina!”

22. Oktobar/ Ponedeljak

Vesti

Sa polaznicima 42. generacije Novinarske škole Udruženje novinara Srbije, pričao sam juče o vestima. U ranijim prilikama bih izlaganje počeo sa tvrdnjom da je “vest – cigla novinasrtva”, što sam ilustrovao scenom iz filma “Nepristojna ponuda”, kad Vudi Harleson, posle očajanja što je Demi Mur otišla kod Roberta Redforda, počne da drži predavanja studentima arhitekture, pa im na početku pokaže jednu običnu ciglu, kao osnovu svake građevine, od egipatskih piramida do američkih nebodera.

Da malo osavremenim svoj nastup, juče sam pomenuo priču iz skoro dve decenije novijeg filma “Jutarnja slava”, kad čuveni reporter (Harison Ford) prevari mladu producentkinju jutarnjeg programa (Rejčel Mek Adams) i svoju koleginicu voditeljku (Dajana Kiton), pa pod izgovorom da ide da prati neko takmičenje u pravljenju kiselog kupusa, odvede ekipu direktno na hapšenje nekog korumpiranog političara.

Istina, malo bi bilo čudno da kažem kako je “vest – kiseli kupus novinarstva”, mada je sada većina vesti u ovdašnjim medijima baš takva. Em se prvo negde kisele, em dosta smrde!

23. Oktobar/ Utorak

Uspeh

Ne znam kakav je vaš utisak, ali meni se čini da je bratija „komentatora“ i u svakoj prilici pametujućih po društvenim mrežama nekako ostala bez reči u vezi sjajnog uspeha odbojkašica Srbije, koje su u Japanu minule subote postale svetske prvakinje. Jednima bi bilo lakše da kukaju za prosutim mlekom da su eventualno Italijanke imale više sreće, snage i volje u odlučujućim trenucima jedne od najboljih i najdramatičnijih utakmica u istoriji odbojke, drugi su požurili da izraze bojazan da će ovaj uspeh jedne organizacije i njenih selekcija koje odavno funkcionišu po najvišim svetskim standardima aktuelna vlast pokušati da iskoristi za sopstvenu promociju, treći su se bavili besmislenim poređenjem tipa „ovih petnaest devojaka je izabrao selektor Zoran Terzić, a ovih 250 zamlata je izabrao narod Srbije“…

Za uspeh su, kažu, potrebne dve stvari. Prvo je sreća, da se u pravom trenutku pojavi prava prilika, a drugo je pamet, odnosno sposobnost da se takva prilika iskoristi. Ja bih još samo dodao ono što sam pročitao na jednoj tezgi na izmeštenoj Palilulskoj pijaci ispred Tašmajdana: „Sreća je kad prilika pogodi pripremljenog!“

24. Oktobar/ Sreda

Selo

Imali smo pre desetak godina u našoj kompaniji vidend za „tim bilding“ (team building), pa nas gospodin Miroslav Živković (sjajan predavač i ne tako dobar igrač preferansa), između ostalog, pitao koja je naša prva asocijacija kad se pomene obrazovanje. Ja ih cuga odgovorih „selo“, na šta se nasmešila samo koleginica Jelena Tušup, razumevši da mislim na poznatu afričku poslovicu „da bi se podiglo jedno dete, potrebno je čitavo selo“.

A danas će, posle jedanaest godina i dva meseca poslednji đaćki dan u srednjoj školi „Albert Park“ u Melburnu imati gospođica Tamara Janjić. Ima neke kosmičke pravde u tome što će se ova faza njenog školovanja završiti radnim doručkom maturanata i njihovih roditelja, kome će prisustvovati njena mama Milena. Ona je možda kriva što je Tašino školovanje bila poprilična odiseja, od osnovnih škola „Desanka Maksimović“ i „Jelena Ćetković“ u Beogradu, te „Ištvan Kizur“ u Subotici, preko Blackburn High School do ove poslednje stanice, ali je i zaslužna što je Mirino i moje prvo unuče, ako već nije imala „celo selo“, stasavala po još poznatijoj indijskoj poslovici „svet je moje selo, a čovečanstvo moja porodica“!

25. Oktobar/ Četvrtak

Dijalog

U blizini škole “Ćirilo i Metodije”, u koju sam juče odveo Miririno i moje najmlađe unuče Dunju, tamo gde “dva’eskec” zavrće u Mis Irbijeve, prišao mi dečačić od nekih deset, jedanaest godina i pitao me  da li hoću dam u uplatim tiket u jednoj od čak tri kladionice na toj raskrsnici. “Beži, bre, kol’ko imaš godina”, brecnuh se na njega, a on ne trepnuvši slaga “petnaest”, što je takođe malo za kockanje. “Šta će ti to”, htedoh da delujem vaspitno, a on će “moram, danas igra Zvezda”. “Ne bacaj pare uzalud, bolje kupi sebi nešto”, bio je moj sledeći pokušaj da jednu lošu naviku zaustavim u zametku (klađenje, mada isto mislim i kad je u pitanju navijanje za pomenuti klub), ali je on i za to imao odgovor: “A šta drugo mogu da kupim za trideset dinara!”

Izgovor da se oni ne kockaju već “za sitnu kintu kupuju veliku nadu” često ćete čuti od zagriženih kladilaca svih uzrasta u gotovo svakoj ekspozituri svih ovdašnjih kladionica, ali ga zaista nisam očekivao od tog balavca. Rekoh mu “idi kući, nije to za tebe”, posle čega je on prosiktao nešto što se kasnije pretvorilo u neku vrstu mog unutrašnjeg dijaloga: “Nije ni za tebe, kad si toliki baksuz!”

26. Oktobar/ Petak

Eee…

Ne gledam vesti i tzv. informativne emisije, na televiziji pratim samo fudbal i filmove, čak i naše novine čitam sve brže (Somborca, Olju, Vesu, Ranka, Žarka kao Srbu, sport…), pa tako mogu da se pohvalim da već nekoliko godina nisam ni uživo čuo, ni pročitao, ni jednu jedinu rečenicu predsednika svega ovoga. Međutim, prekjuče sam na kafici i „triput Bog pomaže“ rakijici kod komšije Radivoja Mrđe, čuo „vođinu“ (sve više je u upotrebi ta odrednica) nedorečenu izjavu iz turske fabrike „Eurotaj“ u Kraljevu („Pa ti si sve žene uzeo da rade, pa zato si ti srećan, misliš da ćeš … eee…”), tako da sad tvrdim kako nisam uživo čuo ni jednu CELU rečenicu predsednika svega ovoga!

Taj patrljak čuh u okviru priloga o „reagovanju javnosti zbog uvrede svih žena“, mada ja već dugo imam osećaj da se najveći deo opozicije ponaša poput Mrletovog maltezera „Lakija“, kome je moj prijatelj stalno bacao nekakvu plastičnu kosku, a on na to skakao i uredno je vraćao. Eee, ljudi moji, prolaze vam avioni i kamioni svaki dan, posebno kad su u pitanju tzv. strane investicije, subvencije i slične pelene za odrasle, a vama dovoljna i jedna nedovršena rečenica da se osetite važnim i značajnim. Ako već nemate svoje, džaba vam da završavate tuđe rečenice, jer one su baš to. Koskeee!

27. Oktobar/ Subota

Zar već…

Zar već dve godine, reći će danas u 11 časova na Topčiderskom groblju rođaci, prijatelji i komšije kraj groba nezaboravnog Ratomira Lazića (9. jun 1944. Novi Bečej – 30. oktobar 2016. Beograd). Od kako su mi njegovi sinovi Aleksandar i Uroš javili za današnji pomen, meni se po glavi vrzma poslovica, kažu italijanska, da „prijatelja upoznamo tek kad ga izgubimo“. U prvi mah sam pomislio da ona ne važi za našeg Rašu, koga smo imali sreću da upoznamo kad je to i njemu puno vredelo, a onda sam shvatio da ova praznina i dalje toliko boli baš zato što nam sad kad ga nema postaje jasno koliko bi nam značilo da i radosti i tuge, i strepnje i nade možemo da podelimo sa takvim prijateljem.

Zar već deseti put, reći će danas rođaci, prijatelji i stalni gosti „Starog bunara“ okupljeni u čast Svete Petke, slave ovog poznatog restorana. Nadam se da mi gazda Slavko, njegova Cana i legendarni „Cokan“ neće zameriti što ću i ovom prilikom pomenuti naše prerano preminule prijatelje, Milorada Mandića Mandu, Vasilija Radovića, Darka Radonjića, Zorana Popovića, Branka Miladinovića, ali i konobara Baneta Prgina… ljude sa kojima smo prethodnih godina delili radost ovih susreta.

Najveća vrednost „Bunara“ je baš u tome što prijatelje koje smo tu upoznali nikad ne možemo da izgubimo!

29. Oktobar/ Ponedeljak

Sajam
Moja prijateljica Ida Dobrijević povela je u subotu devetogodišnjeg unuka na Sajam knjiga. Njemu drugi put, njoj ko zna koji, od kako je prvi put odveo deda (inače učitelj) pre šezdeset godina. “Sjaj u oku, veličanstvene hale (danas se vise tako ne gradi), šarenilo štandova i knjiga… najlepse mesto na svetu”, napisala je, braneći ovu manifestaciju od svakojakih napada, kojima je više nego ikad izložena. A jedan od najperfidnijih, predstavlja svođenje čitavog sajma na slikanje dece sa osuđenim ratnim zločincem i “kilometarski red za knjigu izvesne Kije Kockar”. Ako je suditi po nekim medijima i društvenim mrežama pod tim kupolama se u minulih osam dana nije ništa drugo, bolje, lepše i značajnije dogodilo, pa su toj vrsti uprošćavanja podlegli čak i uvaženi autori emisije “PLJiŽ” (Petrović, Ljubičić i Žanetić, koje inače izuzetno cenim).

Sajam knjiga nije “Utisak nedelje” ili nešto što bi moglo da se zabrani, prećuti, otvoreno napadne, ne može se ni ukrasti ni preprodati, pa ga zato treba isflekati i uvaljati u ružičasto blato. Mada je, s druge strane, njegova odbrana više nego laka, samo da su svi koji se kao nešto zgražavaju po medijima i društvenim mrežama – kupili bar po jednu knjigu!

30. Oktobar/ Utorak

Protest

Nadam se da mi neće zameriti moji drugari iz Udruženja sindikata penzionera Srbije i Udruženja sindikata penzionisanih vojnih lica Srbije, koji danas od 16 časova, u Beogradu na Trgu Nikole Pašića, a u ostalim gradovima pred osnovnim sudovima, organizuju proteste, ako kažem da iz njihovog opširnog poziva, i pored najbolje volje, nisam shvatio šta je tema našeg okupljanja. Bilo je sasvim dovoljno da kažu kako treba da se pobunimo jer izvršna vlast odbija da ono što nam je oteto primenom Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija sistemski vrati sa zakonskom kamatom.

Od 25. maja ove godine, kad je predsednik svega ovoga saopštio da će pomenuti zakon biti ukinut u septembru skoro svakih sedam dana predstavnici Vlade Srbije govorili su drukčije o ukidanju zakona i uvećanju penzija, tako da se posle usvajanja Uredbe Vlade Srbije o dodeli uvećanja uz penziju samo delu penzionera, sledeća isplata penzija (prvi deo oktobarske) polako pretvara u loto, u kome će neki imati “trojku”, neki “četvorku”, a svi ostali ostati u bubnju. Glavne premije, kao i obično, prenose se u naredno kolo, čitaj: nikad neće biti izvučene!

31. Oktobar/ Sreda

Geopoetika

Po društvenim mrežama, ali i u svakodnevnom razgovoru, u kafani, u prevozu, među prijateljima, sve je prisutnije svođenje najvažnijih geopolitičkih pojmova na opšta mesta, pa je tako Kosovo „svetinja“, Rusija „majčica“, Amerika „kurva“, Evropa „stara dama“, Kina „žuta reka“… Pošto im je Rusija „majka“, takvi Srbiju sve više prikazuju kao nekakvu zajedničku “verenicu“, kao draganu koja zaslužuje bespogovornu ljubav, bez obzira na sve njene mane, prevare i švrljanja. Takva uopštavanja su svojevrsni pokazatelj svesti da je, danas i ovde, ozbiljno ugroženo sve u šta su hteli da veruju mnogi, posebno mlađi ljudi, ali i da oni sopstvenu sudbinu uglavnom vide samo kao veliko opšte mesto, kao izraz nekakve geopolitike na globalnom nivou.

Moj prijatelj Igor Čobanović podelio je na društvenim mrežama jednu takvu geopoetiku dvojice tviteraša. Prvo je lik koji se potpisuje kao „Romantični baksuz“ napisao: „Ženu moraš da braniš kao Kosovo, voliš kao Srbiju i poštuješ kao Rusiju.“ Na to je reagovao izvesni „Maksa“: „To znači da je podeliš sa komšijom, pobegneš od nje u Nemačku i nadaš se da će ona da te brani kad te neko bije.“