SEPTEMBAR 2018.

1. Septembar/ Subota

Planina
Izdavačka kuća „Prometej“ nedavno je objavila izbor iz elektronske prepiske, ispisivane pune dve decenije na različitim kontinentima, koju su vodili moj prijatelj Milan Pajević i njegov sin Miodrag. Iako je reč o odnosu oca i sina, što je, kako je napisao Muharem Bazdulj, “jedan od mitskih temelja na kojima počiva civilizacija”, siguran sam da je naslov ove zanimljive knjige – “Planina koja me je volela” – često pominjala moja prijateljica Stanislava, sa kojom ćemo danas u 11 sati na Lešću obeležiti godišnjicu prerane smrti njenog supruga Darka Radonjića.
Gospodin Žarko Radonjić, koji sa suprugom Rajkom i ćerkama Petrom, Lanom i Anjom uspomenu na svog mlađeg brata neguje u Podgorici, napisao je prošlog septembra da je “tuga golema, ali nam utehu i snagu daje poštovanje sa kojim svi pričaju o našem Darku”. Od Slavka, Cane i Cokana iz “Starog bunara”, njegovog više prijatelja nego direktora Vese, do odanih drugara Milije, Klime, Grbe, Rajka, Baneta, Milana, Ranka, Željka, Boška, Buce…
Zahvalio se i meni što sam često pominjao i Darka i njegovog starijeg brata, učitelja i prijatelja Vasu Radovića, a ja sad vidim da mi to i nije bilo tako teško, jer kako da zaboravim čak dve – planine!

3. Septembar/ Ponedeljak

Prvi dan                                                                                                                                                                                                               

Pre jedanaest godina 3. septembar je takođe bio ponedeljak, a ja sam na ovom mestu napisao: “Danas Mirina i moja unuka Tamara Janjić polazi u prvi razred. Ako u narednim mesecima primetite da se u ovim novinama često pominje zvezdarska osnovna škola “Desanka Maksimović”, mogu slobodno da kažem da to neće biti zato što našoj ljubimici treba neka protekcija, već želim da pomognem da škola može nju da prati!” Danas mogu bez problema da objavim isti tekst, samo što bi stajalo škola “Ćirilo i Metodije”, takođe naša, zvezdarska, a na početku bi bila apostrofirana gospođica Dunja Živanović!

Pre jedanaest godina sam još dodao da je “po meni, Taša već u trećem razredu”, što se kasnije pokazalo kao nekakvo proročanstvo, jer će naše najstarije unuče uskoro u Melburnu postati student, mnogo pre svih iz njene generacije. Ruku na srce, isti komentar bih mogao da napišem i za našeg najnovijeg đaka prvaka, ali se bojim da Dunja ne ode na fakultet odmah posle osnovne škole!

4. Septembar/ Utorak

Lekcije

Pre nego što je juče ujutru Mirino i moje najmlađe unuče, preslatka Dunja krenula u školu, otvorila je kovčežić sa olovkama, bojicama i školskim priborom, svetski poznate firme „Crayola“, koji joj je tetka Milena još pre četiri godine donela iz Melburna, a mama Maja sačuvala za ovaj svečani dan. Tako je Dunja naučila nešto o vrednovanju i čuvanju.

Kad se vratila kući, tata Saša joj je saopštio da sada, kao školarac, ona treba da preuzme određene poslove oko Šapice, za njenu ljubav nedavno kupljenog šteneta, pa je naučila nešto i o obavezama i odgovornosti.

A popodne, na tradicionalnom porodičnom ručku u čast prvog školskog dana, naučila je nešto i o ljubaznosti i poštovanju, koje su u poznatom dušanovačkom restoranu „Stari bunar“ iskazali njenim roditeljima i ponosnom dedi.

Jedino ništa nije naučila o tačnosti, jer je stotinak mališana sa najmanje toliko odraslih u zagušljivoj kino-sali Dunjine škole juče više od pola sata čekalo da počne priredba za prvake, taman koliko je zakasnio zamenik gradonačelnika Goran Vesić, sve sa tri televizijske ekipe i bulumentom fotoreportera. Koji je negde propustio da nauči nešto o vrednovanju, odgovornosti, poštovanju…

5. Septembar/ Sreda

QQLele

Tvitove pod firmom “QQLele/Za Duleta”, rado čitam, ne samo zato što mi je odmah bilo jasno da venama autora teku samo crna i bela krvna zrnca, već prvenstveno zbog toga što se veoma često dogodi da tamo pročitam nešto što sam se upravo spremao da napišem. Tako, na primer, i kod nas na okretnici na vrhu Ustaničke, i duž bulevara, i u lokalima oko “Cvetka”, ma gotovo na svakom koraku viđam oglas “potrebna radnica”, ponegde i “radnik”. I dok sam se ja nakanjivao da to komentarišem, “QQLele” je objavio: “Skoro svaka pekara, prodavnica, kafić ima istaknuto ‘Potrebna radnica ili radnik’. Ili zaista postajemo ekonomski tigar i nemamo dovoljno radne snage ili se narod opametio i više ne želi da radi neprijavljen za 150 evra.”

Takve plate, uz evropske cene svega i svačega, najveći su garant našeg ulaska u Evropu. Što bi rek’o kolega Aleksandar Perkučin iz Novog Kneževca: „Ulazimo u Evropu postepeno. Po 60.000 godišnje!“

Moj komentar je izlišan, ali da se vratim na početak: Kuku, lele!

6. Septembar/ Četvrtak

Filipesko

Za direktora NIP „Borba“ imenovan sam 9. avgusta 1990. godine, a rešenje je potpisao tadašnji predsednik savezne vlade Ante Marković. Nepunih mesec dana kasnije, početkom septembra, „Borbina“ štamparija dva dana nije štampala matično izdanje, navodno zbog odbijanja radnika da „u centru Beograda štampaju antisrpske novine“. Dojučerašnje komuniste, presvučene u nacionaliste, predvodio je direktor Boban Petrović, a jedino je tehnički direktor Bane Filipesko imao razumevanja za ono što je list „Borba“ u to vreme značio.

Banetovo „ljudi, ne mešajmo štamparstvo i politiku“, razumeo sam tek juče, kad je njegova ćerka Sanda objavila dirljivu priču o sudbini njenog dede, a Banetovog oca Stevana. On je pre drugog svetskog rata sa bratom Livijem posedovao štampariju “Jugoslavija”, u centru Zemuna, koju je nova vlast oduzela, a on proglašen za ratnog profitera, da bi mu život spasilo to što je noću štampao letke i za partizane. Ostao je da radi u istoj štampariji do penzije, kao šef. Prekjuče je stiglo rešenje Apelacionog suda da je Stevan Filipesko rehabilitovan, pa sad moj drug Bane, koji je penziju dočekao u “Borbi”, može na miru da se posveti pecanju!

7. Septembar/ Petak

Oliverina

Dom zdravlja Zvezdara nalazi se u Ulici Olge Jovanović, koja je ovih dana postala čuvena zbog naše komšinice Stojanke Stojanović. Ona je u nedelju sa dva hica iz pištolja prekratila spor sa građevinskim investitorom Zoranom Trifunovićem iz Jagodine. O tome sam pričao juče na pola puta do Doma zdravlja sa dvojicom komšija, koji su me zaustavili, igrom slučaja, u Oliverinoj ulici. To me podsetilo da naša sugrađanka Olivera Vujanić već godinu i po dana bezuspešno pokušava da ubedi nadležne u opštini Zvezdara da je šestospratnica, koja je tokom prošle godine iznikla u dvorištu u kome je odrasla, urbanističko, građevinsko, estetsko i socijalno nasilje.

To što se po društvenim mrežama „baba Coka“ proglašava maltene za narodnog heroja, a njen čin se relativizuje i opravdava, svedoči o patologiji društva, nemoćnog da kroz institucije sistema stane na put bahatim preduzimačima, gradnji mimo planova i bez dozvola, nebezbednim gradilištima, nepoštovanju ugovora…

A od Oliverine do Olge Jovanović nije daleko!

8. Septembar/ Subota

Poslovno

Ispratismo juče na Centralnom groblju drugaricu Slobodanku (1947-2018), suprugu mog prijatelja i istaknutog sindikalnog i penzionerskog aktiviste Mihajla Miše Radovića.

Nešto kasnije, na ručku u „Starom bunaru“, moj drugar sa fudbala Sergej Komarnicki, legenda Geološkog instituta Srbije, priča kako mu se bar jednom mesečno, zbog njegovih dobrih veza i iskustava u Libiji, jave nekakvi „bizmismeni“ sa sve luđim i luđim predlozima. Tako mu jedan nudio da obezbedi 25.000 ovnova, drugi tražio tanker pijaće vode, treći… a svima zajedničko što kažu „plaćam, kad prodam“.

U istom restoranu mi nedavno ispričao Saša Kriško iz „Kontala“ da je nedavno bio najpovoljniji na jednom tenderu za grafičku opremu, ali su ga odbili s obrazloženjem „da, ali vi tražite i da platimo“.

Onda zaista nije čudno što će danas porodica Branka Stankovića, ugostiteljske legende iz „Madere“ i „Kluba Sokoj“ zatvoriti pre samo četiri meseca otvoreni „Klub BMNN“ u Resavskoj ulici. Tome su kumovali i zadrta gazdarica prostora i nedovoljna reklama, ali i opšta poslovna klima, koju je moj prijatelj sjajno opisao jednom rečenicom: „Oni što su pre radili sad ne rade ništa, ovi što sad rade – ne znaju ništa!“

10. Septembar/ Ponedeljak

Štikla

Ovaj tekst poslao sam za „Blic“ u nedelju oko 15 časova, skoro čitav dan pošto sam saznao da je preminuo moj prijatelj, slikar, karikaturista i satiričar Dragutin Gane Milanović (1939-2018). Na žalost, do tog trenutka, ni Informativna služba Radio-televizije Srbije, ni kolege iz „Večernjih novosti“, dve kuće u kojima je proveo radni vek, nisu ništa objavile o njegovom odlasku na „neko bolje mesto“, kako je pokušao da ublaži zajedničku tugu Radivoje Bojičić. I inače smo se juče tim povodom sašaptavali mi „ježevci“ i – fudbaleri.

Ganeta sam upoznao pre četiri decenije na čuvenom fudbalu „tačno u podne“, subotom u sali „25. maja“, gde je umeo da iznervira već pomenutog Laleta, Milovana Vržinu, Vanju Bulića, Zorana Zozona Nikolića, a naročito Dušana Prelevića… Kasnije smo se delili na „partizanovce“ (Miroslav Kos, Joca Šijački, Bojan Mesić, Gane, Zozon i ja) i „zvezdaše“ (Srdan Dživdžanović i njegovi kumovi Neša, Piki i Zvonko, Boris Dimitrov, Bojan Janjić…), da bismo obojica karijeru završili sa društvom iz „Šumica“ (Vasa Radović, Dragan Gajić, Branko Miladinović, Neđa Mirković, Bata Paković, Bobica Stojanović, Dragiša Jošić, Dušan Komarica, Saša Kriško…).

Ljudi su se menjali, samo je jedno ostajalo isto, Ganetova ljubav prema „štikli“, kao neočekivanom, lucidnom i kreativnom potezu. Kako na fudbalu, tako i u životu!

11. Septembar/ Utorak

Terasa

Da ne lupam glavu aktuelnim političkim lupetanjima, ponovo čitam odličan roman Jaroslava Hašeka “Povijest stranke umjerenog napretka u granicama zakona”. Nije isključeno da je, dok vi ovo čitate u novinama, u ugostiteljskom objektu “Mirijevska terasa”, levo od ulaza na tamošnji pijac, na moj predlog, već formirana Stranka umerenog napretka u granicama zakona. Gospodin Draško Cmiljanović, čija slika stoji iznad šanka sa jasnom odrednicom “gazda”, pozvao je da se sabajle okupi ekipa veterana iz “Borbine” kuće, na čelu sa kolegama iz “Večernjih novosti” Zlatkom Stevićem i Mihailom Ješićem, plus Mija Vuković, Čeda Kornic, Boško Matijević… jedan sasvim solidan Izvršni odbor za novu stranku.

Time je prvo ispunjen uslov da njeno sedište, kao većini stranaka u Srbiji, bude “ni na nebu, ni na zemlji” (što je, ruku na srce, mnogima i čitav program), ali je, prema Hašekovom romanu, ispoštovano i pravilo da stranka ostaje na određenoj lokaciji, sve dok članovi Izvršnog odbora mogu računati na neko besplatno piće!

Gazda Draško je ovo druženje nazvao “radni doručak”, koji će se nekoliko sati kasnije pretvoriti u “molitveni”. Moliće Boga da osnivači SUNGZ krenu kući!

12. Septembar/ Sreda

Moja ljubav

Neka mi ne zamere redovni čitaoci ovih mojih zapisa, što danas ipak neću objaviti izveštaj sa jučerašnjeg inicijativnog okupljanja potencijalnih članova eventualne Stranke umerenog napretka u granicama zakona, održanog juče na “Mirijevskoj terasi”, uz odličnu plećku pečenu na pari i još bolji pekarski krompir, što su ih zajedno pripremili Sandra i Draško Cmiljanović, svja i sve u ovom ugostiteljskom objektu. Tome nije razlog ni izostanak jednog od mogućih lidera (Mihailo Ješić), ni dobacivanja lokalnog šereta, preduzimača Miluna Mitrovića (“pazite, eno na ulici viču da odnose stare i nepotrebne stvari”), ni iznenadno pojavljivanje legendarnog Milutina Stankovića “Dugog”, koji je imao problem da prepozna sve prisutne…

Danas moje misli, moja duša i moje srce pripadaju samo ženi mog života, sa kojom sam pre tačno 44 godine počeo zajednički život, u koji je stalo jedanaest selidbi, troje dece, petoro unučića, dve pečalbe… A da mi moja bolja polovina zaista nedostaje, jer ovih dana uživa u Dubaiju sa našom najmlađom ćerkom Marinom i njenim zlatnim momcima Petrom i Filipom, svima je bilo jasno kad sam negde posle n-tog piva, glasno priznao: “Džaba sve ovo, kad kod kuće nemam kome da se pravdam!”

13. Septembar/ Četvrtak

Čivijaš

Pre šest godina, 13. septembar isto bio četvrtak, a ja na ovom mestu napisah: “Ako nije neka ‘čivija’, iz Šapca su mi javili da dođem večeras u Narodni muzej i primim treću nagradu za satiričnu priču na konkursu u okviru tradicionalne ‘Čivijade’, koja će se održati u naredna tri dana.” Početak istog teksta mogao bih da objavim i danas, jer ću se opet naći među počastvovanima na ovom cenjenom konkursu, samo što je večerašnja fešta u tamošnjem Narodnom pozorištu!

Tuga je, međutim, što sam u jesen 2012. mogao da najavim da će i moja priča, uz ostale dobitnike nagrada za priču, aforizam i karikaturu, biti objavljena već naredne subote u “Blicu” na strani “H-umor”, koja od nedavno više ne izlazi, posle punih 22 godine redovnog pojavljivanja, u organizaciji i duhu njenog jedinog urednika Zorana Nikolića “Zozona”. A ja sam napisao priču baš o tome kako su se kroz različita vremena (vunena, slobodna, dosadna, napredna…) menjale novinske priče iz života (Živka) i satirični prilozi (Savka), od potpunog razlikovanja do toga da se danas ne zna šta je ozbiljna vest, a šta preterivanje dokonih humorista. Zato su nam sve Živke u rijalitijima, a sve Savke u politici!

14. Septembar/ Petak

Opomena

U našoj kući uvek, bilo je dobrih…proslava! U najužem krugu nezaboravnih među Mirinim i mojim prijateljima i drugarima naše dece sigurno je velika žurka koju smo u leto 1998. priredili na „prvoj ploči“ naše nove kuće u čast odlaska na školovanje u SAD opšte mezimice Marine. Tom prilikom joj je moj prijatelj, kolega i drugar sa fudbala Dragutin Gane Milanović (koji je preminuo u subotu, ja o njemu pisao na ovom mestu u ponedeljak, a prekjuče ga ispratismo sa Novog groblja) poklonio jedan svoj akvarel sa motivima centra Beograda, koji je godinama krasio dnevnu sobu njenog beogradskog stana, sada praznog jer su svi otišli u Dubai.

A onda sam u noći između ponedeljka i utorka čuo da je tamo nešto lupnulo i video da se stari ram gotovo raspao i da je Ganetov akvarel pao na komodu ispod. Staklo je ostalo čitavo, pa sam ram popravio i sliku vratio na njeno mesto, a kad sam o tom čudnom događaju pričao sa Ganetovim i mojim prijateljom, kolegom i drugarom sa fudbala Zoranom „Zozonom“ Nikolićem, on mi je rekao: „To te Milanović opominje da ga ne pominješ samo po štiklama sa fudbala, nego da ga se ljudi sećaju i kao slikara i sjajnog karikaturiste!“

15. Septembar/ Subota

Blam

“Priznajem, nijednom još nisam prošla tom njihovom Slavijom otkad su je ‘udesili’, fontanu videla nisam. Ni Cvetni trg. Ni Trg Republike otkad su ga og(r)adili. Od BgH2O okrenem glavu kad prelazim most. Deo po deo grada nam otimaju. U vezi s tim osećam nemoćno, ne znam za vas” – napisala je ovih dana Jelena Lengold, koja za sebe kaže da je “pisac na slobodi”.

Ja takođe zaobilazim navedene lokalitete, ali se osećam više glupo nego nemoćno svaki put kad prođem parkom između Narodne biblioteke i Hrama Svetog Save, posebno u ovo vreme kad zaista ima sve više turista. U stvari, to je onaj “transfer blama”, kad se stidimo umesto onih čija je to bruka, pa sam zato juče, da ne budem baš sasvim nemoćan – snimio ploču! Ne jednu nego stotine, izlomljenih, oštećenih, nakrivljenih, nedostajućih… na pešaćkim stazama između ova dva značajna i turistima veoma zanimljiva objekta.

Što reče jedan postariji Danac, dok je vodič objašnjavao da smo napravili novu biblioteku, jer su Nemci srušili staru: “Da, da, još se vide tragovi bombardovanja!”

16. Septembar/ Nedelja

Živka i Savka

Kolegama koji su sad u redakciji „Blica“, prijateljima i drugarima sa kojima sam delio petnaest nezaboravnih godina, čitaocima koji nisu digli ruke od svog omiljenog lista… čestitam 22. rođendan.

Na žalost, jedino čime bi „Blic“ mogao da se pohvali da u kontinuitetu izlazi od početka, strana „H-umor“ u subotnjem broju, koju je još malo pa pune 22 godine sjajno uređivao Zoran Nikolić „Zozon“ – nedavno je ukinuta!

Mini tradicija koju je negovao uvaženi kolega, inače urednik kultne emisije „Karavan“ Radio Beograda 1, bila je da „Blic“ ekskluzivno objavi pobedničke priče, aforizme i karikature sa konkursa šabačke „Čivijade“. Moja priča „Živka i Savka“, kojoj je žiri ove godine dodelio treću nagradu, na neki način govori i o vremenu kad za satiru ima sve manje mesta, zbog čega je na ovaj način stavljam pred sud javnosti:

Dok je bio mlađi, još u ona „vunena vremena“, pisac je zarađivao za život pišući „priče iz života“, a spasavao dušu satiričnim prilozima za „Jež“ i omladinsku štampu. Sve objavljeno čuvao je u dve fascikle, označene sa „Živka“ i „Savka“. Živka je morala da bude doterana i našminkana, da baš ne kažemo lakirana, a Savka mu je uvek ispadala nekako ružnjkava, pomalo cinična, da baš ne kažemo pakosna. Živka je pokazivala čvrstu veru i nosila nadu da će jednog dana i stvarnost biti tako vedra i tako lepa, a Savka je pokušavala da upozori i opomene. Nije vredelo, Živka je sve više umišljala da je najlepša na svetu, a Savku su optužili da svemu podmeće iskrivljeno ogledalo.

Onda su došla „slobodna vremena“, kad su ukinuti i humorističko-satirični i omladinski listovi, pa su se i Živka i Savka sretale u dnevnim novinama, ali su se uglavnom bavile susedstvom i ostalim komšijama. Živka je morala da bude preterana i krvava, a Savka još ružnija, još ciničnija i još pakosnija. Živka je trebala da svima pokaže „šta nam rade“, a Savka da upozori i opomene sve koji se nisu slagali što to isto i mi radimo njima! Da pisac ne bi puno razmišljao, sve više je dobijao Živku na tacni, sređenu i skockanu u nekim kuhinjama, a kako treba da izgleda Savka pokazali su neki magarci koji su napisali i objavili čuvenu priču „Vojko i Savle“.

Onda su došla „dosadna vremena“, u kojima su i Živka i Savka proterane iz svih medija. U stvari, Živka je mogla da se pojavi samo u starim haljinama, a Savka ni tako, jer su ubrzo dojučerašnji protivnici postajali koalicioni partneri, pa je pisac morao da pređe na pisanje i prepisivanje partijskih saopštenja. Da bi spasao dušu, počeo je da izmišlja Živku koja je svima ličila na Savku.

Onda su došla „napredna vremena“ i njih dve su postale bliznakinje. Više niko nije znao koja je Živka a koja je Savka, pa se sve češće događalo da za neke važne priče i sam pisac pomisli da su više za satirične sajtove nego za udarne informativne emisije i prednje strane u novinama.

Problem razlikovanja „priča iz života“ i satiričnih priloga rešen je tek ovih dana, kad se Živka trajno preselila u „Zadrugu“, a Savka postala član parlamenta!

17. Septembar/ Ponedeljak

Usisivač

Mirin i moj melburnški zet Kameron Rid juče je napunio 45 godina. Problem kupovine poklona za muškarca u zrelim godinama, kad već ima tuce neraspakovanih košulja, nevezanih kravata i neotvorenih parfema, naša ćerka Milena rešila je na njoj svojstven način, spojivši praktično i prigodno. Pod izgovorom da mu treba nešto lakše za rukovanje, jer se još oporavlja od nedavne ozbiljne povrede šake (poput one Kevina Kostnera kao bejzbol bacača Bilija Čepela u filmu „Između ljubavi i igre“), kupila mu je najsavremeniji „dyson“ usisivač.

Upola i godinu pride mlađi je moj, vaš i naš „Blic“, koji je juče napunio 22 godine. Čestitajući rođendan kolegama u redakciji, prijateljima i drugarima sa kojima sam delio nezaboravnu deceniju ipo i posebno čitaocima koji nisu digli ruke od svog omiljenog lista, poželeo sam da postoji nekakav usisivač da počisti sve ono što “Blicu” nanosi više štete nego koristi, pod izgovorom da “narod to traži”. Narod je tražio i od “Blica” godinama dobijao jasnu poruku da su lažovi lažovi a ne analitičari, lopovi lopovi a ne kontroverzni biznismeni, ubice ubice a ne likovi od ranije poznati policiji, prostitutke prostitutke a ne starlete, klaberke i zvezde rijalitija, nesposobni treneri i selektori baš to…

Ali tad se o svemu nije pitao predsednik svega ovoga već se znalo šta je čiji posao i koga za šta “Blic” proziva!

18. Septembar/ Utorak

Slike

Otkako je otišao u penziju, moj školski drug Branko Đurić sve češće iz svog Nojšatela u Švajcarskoj, gde živi već četiri decenije, skokne u svoj Beograd. Nas dvojica smo sedeli jedan pored drugog četiri godine u Građevinskoj tehničkoj, igrali zajedno fudbal u podmlatku “Šećeranca”, dva puta išli sa drugarima na more u Bašku Vodu, bili zaljubljeni u neke iste devojke… pa je sasvim prirodno što nam je subotnje popodne u “Starom bunaru” (sasvim slučajno, i njegovoj omiljenoj beogradskoj kafani) prosto proletelo. Pregršt uspomena, anegdota i životnih priča, ostalo je zapamćeno u našim srcima i mislima, mada uz mali žal što iz tog perioda imamo ukupno četiri crno-bele fotografije.

Neko će reći, bilo takvo vreme, nije bilo mobilnih telefona, društvenih mreža i selfija, nije se provod smatrao neuspelim ako ne pokupimo na desetine lajkova. Ja opet mislim da su prava prijateljstva bila i ostala ista. Sa mojom unukom Dunjom, njenom mamom Majom i tatom Sašom, proveo sam u nedelju nezaboravno popodne na Torlaku, kod naših prijatelja Ilije, Nevene, Vere, Vukašina i Milorada (od Vučkovića bila odsutna samo Milica), a ne napravismo ni jedan jedini snimak. A na stolu bilo čak sedam mobilnih telefona!

19. Septembar/ Sreda

Paprike

Već danima pečemo paprike. Kupili smo pre tri godine gotov ajvar i pečene paprike, još ih imamo. Preklane nam moja svastika poklonila desetak tegli iste zimniice, eno ih u ostavi. Svi nekako najviše cenimo ono što sami napravimo, pa nam tako prošlogodišnji ajvar iz naše kujne nestao već oko Božića. Srećem sve više ozbiljnih ljudi kojih ovih dana pričaju o svom ajvaru, svojoj rakiji, svom vinu, svom siru, svom pekmezu…

S druge strane, svakodnevno prolazim kraj nekadašnje Industrije precizne mehanike u nekadašnjoj Ulici Zage Malivuk (danas Mis Irbijeve), koju su moćne mašine ovih dana sravnile sa zemljom. Na lopovske privatizacije prošle vlasti nadovezao se pogrešan razvojni koncept sadašnje, pa ćemo na mestu nekada uspešne fabrike delova za motore dobiti, kako kažu, najveći tržni centar u ovom delu Balkana. U kome će za male pare obespravljani radnici prodavati firmirani bofl, evropski second hand i robu iz Kine. Ne verujem da više ne umemo ništa lepo, konkuretno i profitabilno da napravimo, ali sam ubeđen da što manje cenimo „made in Serbia“ to smo bliži tome da se sve svede na čuvenu oklagiju u „Ikei“!

20. Septembar/ Četvrtak

Jabuka

Vrti se ovih dana po sinema kanalima odličan francuski film “Staljinov kauč” iz 2016. (režija Fani Ardan), iz koga sam zapamtio scenu kad Josif Visarionovič (Žerar Depardje) kaže svojoj ljubavnici Mariji Ejpron (Emanuel Serije): “Svi lažu Staljina. I Staljin laže Staljina!” Kako ovo prvo izgleda u nekim novijim varijantama videli smo ovih dana u bržebolje skrajnutoj epizodi “američki perači prozora”, a ovo drugo ne vredi ni komentarisati, jer se pametnim, dobronamernim i ljudima koji neće samo da slušaju svakog dana servira nova tema za kafanske razgovore i zabavu po društvenim mrežama, od šlepera kroz brdo do brda u šleperu…

Danas puni devet godina Mirin i moj mlađi unuk Filip Petrović. Kad su mu početkom leta skratili dugu plavu kosu i napravili pravu dečačku frizuru, on se nekako uozbiljio i počeo da svima objašnjava svoje viđenje različitih situacija i događaja, potpuno opravdavši nadimak Fića Legenda. Iz tog njegovog opusa zapamtio sam misao, koja ima neke veze sa neprestanom presijom, kojoj su danas i ovde izloženi svi koji neće samo da slušaju: “Ja nikad neću jahati konja. Zar bi tebi bilo zabavno da te jašu ceo dan i na kraju ti daju samo jednu jabuku!?”

Ja bih samo dodao: A gde je jabuka?!

21. Septembar/ Petak

Slava, again

Danas je divan dan, važan dvojici mojih dobrih prijatelja. Slaviša Lekić slavi pretposlednji rođendan pre nego što se upiše u „klub 60 plus“, dok će Cvijetin Milivojević konačno proslaviti punoletstvo svoje agencije „Pragma“. Pretprošle godine sam im poslao SMS, a lane napisao na ovom mestu da mi se ponekad čini „da bi obojica mnogo bolje prošli u životu da je Slaviša bio malo pragmatičniji, a da je Cvijetinu malo manje bila važna slav(iš)a!“

U međuvremenu je Lekić reizabran za predsednika Nezavisnog udruženja novinara Srbije, a Milivojević je i dalje angažovan oko poboljšanja imidža zlatiborskog lidera Milana Stamatovića, sa kojim već dve godine delimo muku oko izgradnje panoramske Gold gondole do vrha Tornik. Lane sam napisao da od toga „moji prijatelji neće imati mnogo vajde, jer su oba poduhvata, i borba za slobodu informisanja i zalaganje za veća ovlašćenja lokalnih samouprava, trn u oku onih koji danas u državi Srbiji drže i sve pare i svu slavu!“

Kako tada, još gore sada!

22. Septembar/ Subota

Ljubaznost

Svetski dan ljubaznosti ustanovljen je u Tokiju 13. novembra 1998. godine, kad je održana konferencija o ljubaznosti. Tom prilikom je donesena posebna deklaracija o toleranciji i prihvatanju različitosti, a sve pod sloganom da “ljubaznost prema drugima direktno utiče i na našu sreću”. Pomislih juče da je već došao 13. novembar, jer mi je prvo u Policijskoj stanici Zvezdara u sobi 15 izuzetno ljubazna i predusretljiva službenica završila sve formalnosti oko predaje zahteva za novi pasoš (trebaće mi, jer uskoro krećem na novo putovanje po svetu), a potom mi je šefica smene u pošti na Dušanovcu pomogla da rešim problem sa jednom uplatom, koja još od prošlog petka stoji na pogrešnom “pozivu na broj”.

Možda i pod uticajem njihovih postupaka, zadržavao sam juče oko podne tramvaj “španac” na stanici kod “Liona” (“sedmica”, garažni broj 1518) najmanje petnaest sekundi, držeći ruku da senzori ne mogu da zatvore poslednja vrata, a sve da bi stigla da uđe postarija sugrađanka koja je trčala nekih pedeset metara. “Hvala vam do neba”, rekla mi je, sa dušom u nosu, a ja se našalih kako “ne treba hvala, samo nemojte da glasate za Vučića”.

Njen odgovor moram da napišem u originalu: “Jedi govna!!!”

24. Septembar/ Ponedeljak

Aktuelno

Zbog velikih ideja ginuli su uvijek mali ljudi. Prazne glave su ambalaža za fraze. Što je više policajaca , to je društvo nesigurnije. Statistika dijeli sve po glavi stanovnika, bez obzira da li su one prazne ili pune. Lako je dozvoliti slobodu mišljenja, tamo gde malo ko misli! Ovo su aforizmi, za koje je na konkursu šabačke „Čivijade“ Antun Mijatović dobio treću nagradu.

Slično je razmišljao i Pajo Kanižaj, koji je dobio specijalno priznanje za sledeće aforizme: Ne soli pamet onome ko je nema. Nikad nije pucao neprijateljima u leđa. Samo prijateljima! U pustinji je sve fatamorgana, osim lavova. Počeli su da zatvaraju i nedužne. Oni su se samo smeškali, nadajući se da će na red doći i lopovi!

A prvu nagradu za karikaturu dobio je Siniša Aksentijević, nacrtavši čoveka u funkcionerskoj fotelji, na čijim grudima piše „Kurta“, koji je to svojeručno precrtao i napisao „Murta“! Ovi prilozi jesu aktuelni, ali nisu baš najsvežiji, jer su ih Šapčani nagradili pre ravno pola veka (u septembru 1968.), a ja sam ih prepisao iz odlične knjige Stane Munjić „Najbolje čivije svih naših Čivijada“.

Za one koji bi nešto svežije, Rade Đergović iz 1998. godine: Demokratija je otišla korak napred. I još se nije vratila!

25. Septembar/ Utorak

Kutak

„Večiti derbi“ broj 69 odigran je 25. oktobra 1981. na stadionu „Crvene zvezde“, pred 80.000 gledalaca. Pobedili su domaćini golom tada još nepunoletnog Milka Đurovskog, što je moj prijatelj Dragiša Kovačević u knjizi „Derbi“ opisao ovako: „U 5. minutu negde oko centra nisu se razumeli Vukotić i Kaličanin, prihvatio je loptu Petrović, dug pas ka Milku Đurovskom koji je ne čekajući ni časa sa 7-8 metara savladao Stojića. Zaviorile su se crveno-bele zastave, sa tribina se učinilo da je Milko duboko u ofsajdu, ali je sudija Glavina bio neumoljiv. Dugo se pričalo o ovom spornom momentu, ali je i pored TV snimka ostalo nedorečeno da li je napadač Zvezde bio u nedozvoljenoj poziciji.“

Još pamtim da je narednog ponedeljka Marko Marković celu svoju emisiju „Indirekt“ pretvorio u „Kutak za sporni trenutak“, pa je čak doveo i nekog astronoma, koji je uz pomoć nekakvih nebeskih dijagonala dokazivao ispravan položaj buduće „Zvezdine“ zvezde. Kad je pet godina kasnije Milko Đurovski prešao u Partizan priznao je da je taj gol postigao iz čistog ofsajda.

Već dva dana imam osećaj da ta priča još nije završena, jer ako su mogli Dragiša i Marko da budu toliko „objektivni“, što bi se ustručavali mlađani izveštači, koji i ne kriju da su „zvezdaši“!

26. Septembar/ Sreda

Kutak (2)

Zaista se kajem što sam mojim jučerašnjim osvrtom na minuli “večiti derbi” malčice doprineo masovnom ludilu “gol – nije gol, prešla crtu – nije prešla”, jer smatram da ima mnogo važnijih i prečih tema od jedne fudbalske utakmice.* Od horora u porodilištima usled odluke da se dojiljama ukine dohrana do sumanutog premeštenja onog brda, od horskog kevtanja mladih “zadrugara” (koje neki nazivaju premijerkom i ministrima) do cinculiranja sa vraćanjem penzija na nivo pre svega ovoga…

Sad neki, zbog jedne emotivne i razumljive izjave Partizanovog golmana, požuriše da klub iz Humske proglase “jedinom opozicijom u Srbiji”. Nije valjda da su i Dačić i Dodik, i Ružić i Nenad Popović, i Vučelić i Vazura, i zabranjeni i odbranjeni, i janičari i Miša Tumbas… naprasno postali opozicionari i počeli da govore o stvarnim učincima vlasti, kojoj i sami pripadaju ili u čiju tikvu duvaju.

To što u Srbiji ima još mnogo ljudi koji vole Partizan i mrze nepravdu, poštuju tradiciju i veruju u budućnost – nema baš nikakve veze sa pomenutom bulumentom, koja opet nema nikakve veze ni sa ugledom, ni sa razlozima zbog kojih se vole crno-bele boje!

* Posle prvenstvene utakmice Partizan – Crvena zvezda, odigrane 22. septembra, ostalo je sporno da li je lopta posle šuta napadača crveno-belih Ričmonda Boaćea celim obimom prešla gol-liniju, pre nego što je zaustavio golman Partizana Vladimir Stojković.

27. Septembar/ Četvrtak

Mržnja

Nadam se da se neće uobraziti kolega Aleksandar Perkučin iz Novog Kneževca što ga često citiram, ali juče me je baš zabrinula njegova sumorna konstatacija: “Plašim se šta će biti sa ovom silnom mržnjom koja se ovde skuplja i skuplja?” Na to je Kragujevčanka Biserka Jug dodala: “Ne sluti na dobro, a nakupilo je se mnogo. Više se ne zna ni zbog čega se mrzi!”

Bez namere da polemišem sa mojim fejsbuk prijateljima, mislim da većina ljudi, danas i ovde, ne mrzi ni Hrvate ni Albance, ni Ruse ni Amerikance, ni Đilasa ni Vučića, ni Zvezdu ni Partizan, ni četnike ni partizane… koliko su nezadovoljni sopstvenim životom i osećajem nemoći da bilo šta promene. Trpeći torturu neuviđavnih komšija, bahatih investitora, sitnih lopova, novokomponovanih bogataša, prostaka u tramvajima, još većih prostaka u rijalitijima, svakojakih dilera i prodavaca magle… oni negde posustanu i počnu da veruju u ono što im se servira, da su im za sve krivi drugi i drukčiji.

Branimir Džoni Štulić je jednom prilikom rekao da je “šteta što ova kiša ne ide kroz glavu, da malo spere tu mržnju među ljudima”. Bojim se da je nama, danas i ovde, već potreban jedan ozbiljan – cunami!

28. Septembar/ Petak

Nadimak

Jučerašnji komentar o sveprisutnoj i sve većoj mržnji među ljudima, danas i ovde, pohvalila je moja drugarica Sonja Perišić, koju sam upoznao dok se još prezivala Opsenica, napisavši samo dve reči: “Bravo, Daltone!” Taj nadimak dobio sam pre više od pola veka manje kao najstariji od braće Mrđen, a više zbog okruglastog nosa i oštrog razdeljka, poput strip junaka Averela Daltona. Smislio ga je moj srednjoškolski drug Ljubomir Živkovski i to me je pratilo tokom čitavog školovanja, dok sam igrao fudbal u „Šećerancu“ i među svim drugarima iz mladosti, i u Beogradu i u Sarajevu.

Kad smo, pre tačno 44 godine, ozakonili našu vezu moja Mira i ja, svi naši drugari koji su se tog 28. septembra uslikali sa nama ispred zgrade čukaričke opštine zvali su me isključivo „Dalton“. Kasnije su naše ćerke, kad su došle u doba da me više ne zovu „tata“, to malo modifikovale, što su vremenom usvojili i svi naši unučići, pa je pre neki dan najmlađa Dunja, kad su je u školi pitali kako se zove deda koji će doći po nju, mirno odgovorila: „Deda Daki!“

Pravo ime je samo po sebi firma i ne zavisi od nas koliko će ga ljudi ceniti i poštovati, ali život sa nadimkom od nadimka je privilegija voljenih!

29. Septembar/ Subota

Zakon

Nemam uvid u kompletnu medijsku sliku Srbije, ali moram da verujem mojoj mladoj prijateljici Jovani Petrović, koja me je ovih dana prekorevala što su mediji, a posebno dnevne novine, prilično zabašurile priču o ovonedeljnom protestu trudnica i porodilja, nezadovoljnih Zakonom o podršci porodicama s decom. Iako su organizatori iz udruženja “Mame su zakon” insistirali da njihov protest nema političke konotacije, ovo okupljanje na Trgu Nikole Pašića i šetnja Bulevarom kralja Aleksandra i Ulicom kneza Miloša do Vlade Srbije, šef naprednjačke poslaničke grupe je bržebolje nazvao “stranačkim skupom”.

Aktuelna vlast sve češće pokazuje da se plaši i pojedinačnih reakcija (satanizovanje naše komšinice Stoje) i interesnih organizovanja po principu “imamo problem, koji vi pravite još većim”. Zato svakom takvom događaju odmah prišiju opozicionu etiketu, uvereni da su tu stranu političke scene toliko unizili, obesmislili i kompromitovali da više niko neće imati volje da se bavi bilo kojim ozbiljnim problemom u ovoj državi.

Koju će onda nesmetano “uređivati” po svom ćefu i nahođenju!