DECEMBAR 2018.

1. Decembar/ Subota

Časno

Sutra ću u jutarnjem programu N1 televizije „prelistavati“ štampu, a meni malčice krivo jer se bojim da, pored uobičajenih naslova „Vučić ono, Vučić ovo, pa red Kosovo…“, neću biti u prilici da pomenem sjajan tekst dr Petra Đukića u 3544. broju NIN-a, pod naslovom „Nije časno ćutati“. Njegova reč na izbornoj Skupštini društva ekonomista Srbije nije samo naučno ili cehovsko pitanje, jer u centar pažnje postavlja dilemu koliko je časno da se aktivnost naučnika svodi samo na analizu pojedinih aspekata društveno-ekonomske stvarnosti, savetovanja i članke, uz naglašavanje nekakve „neutralnosti“, odnosno da li treba „obratiti pažnju i na nečinjenje i na eventualne loše posledice nedovoljno časnog društvenog delovanja NDES“.

Martin Luter King je govorio da „najveće zlo nisu reči i dela loših ljudi, već ćutanje i ravnodušnost dobrih“. U tom smislu profesor Đukić navodi čitav niz tema, o kojima bi bilo časno da se oglase ovdašnji ekonomisti, od ekonomske politike i javnih nastupa zvaničnika, previsokih poreza, katastrofalnog sistema određivanja penzija do korupcije, lažnih doktorata i plagijata, urušavanja institucija i partijskog kadrovanja u javnim preduzećima i službama… Da ih zapamtitmo makar kao dobre ljude!

3. Decembar/ Ponedeljak

Peđa

Gostujuću juče na N1, rekoh da me ovih dana posebno dirnuo tekst mog drugara još iz studentskih dana, kolege i prijatelja Dragoljuba Žarkovića na sajtu “Vremena”, pod naslovom “Peđi je još potrebna pomoć”. Kolega Peđa Obradović je ovih dana u Berlinu započeo lečenje teškog oblika leukemije. Država je preko Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja obezbedila novac za hemioterapiju, što treba pohvaliti. Međutim, predstoji i transplatacija kostne srži i oporavak posle rizične intervencije, pa je zbog toga fondacija “Budi human – Aleksandar Šapić” nastavila da prikuplja novac za pomoć 43-godišnjem novinaru i uredniku televizije N1. *

“Ja bih Peđi da mogu dao kostnu srž, da imam dao bih novac za ukupne troškove lečenja. Peđa je moj zet, otac troje moje unučadi”, napisao je Žare, dodavši: “Bilo mi je teško da napišem ovaj tekst u strahu da ga neko ne protumači kao zloupotrebu javne reči u privatne svrhe. Ali, baš me briga i ako se nađe neki idiot koji će mi to zameriti. Ima i situacija i dana kad solidarnost postaje više od apstraktne kategorije. I kad to shvatite ne samo kao moralno načelo nego kao konkretno pitanje života i smrti.”

* U međuvremenu je saopšteno da je RFZO obezbedila sredstva za kompletno lkečenje i oporavak Peđe Obradovića.

4. Decembar/ Utorak

Vidici

Baš je bilo prijatno u petak na otvaranju izložbe “Pred vratima sa novim vidicima”, na kojoj je prikazan razvoj elektro mobila od početnih ideja i negiranja do prave ekspanzije u novije vreme. Izložbu, prvu koju je posle dvogodišnjeg lečenja i oporavka osmislio Perica Luković, a realizovali članovi Udruženja “Pokretač”, možete pogledati još desetak dana u Muzeju automobila (Majke Jevrosime 30).

Njen naslov bio je, izgleda, inspirativan za komentare okupljenih Peričinih prijatelja. Tako je koleginica Vesna Stojanović ispričala kako se na početku njene novinarske karijere u “Borbi” tresla od treme pred vratima tadašnjeg šefa Deska, a izlazila sa “novim vidicima”, zbog čega sam se ja malo pravio važan, jer je to bilo u vreme mog šefovanja.

Na to je koleginica Slađana Janjić dodala da se ona “tresla od smeha”, kad je 29. novembra 2009. ozvaničen njen brak sa Ivanom Matićem, jer je naš prisutni prijatelj Radivoj Mrđa pre početka ceremonije rekao njihovom kumu Goranu Iliću: “Izdajniče, što nisi zaboravio ličnu kartu?!” A legendarni novobeogradski matičar, sada u penziji, mirno je objasnio: “Imao sam ja takav običaj, da ljudima pred vratima braka ponudim – nove vidike!”

5. Decembar/ Sreda

Lapsus

Nedobronamerni i zluradi prema svemu što je vredno i napredno, pristalice opozicije i dokoni tviteraši i fejsbukovci navalili da komentarišu izjavu prvog čoveka Beograda i svih kućica za vrapce, kako je „80.000 turista u glavnom gradu ove godine potrošilo više od 800.000.000 evra“. Prvo, reč je o očiglednom lapsusu, jer je brojka prispelih gostiju deset puta veća (u prvih deset meseci, ukupno 739.132 turista iz inostranstva posetilo je Beograd), pa se, iz tog ugla gledano, čini čak i donekle realnim da je svako od tih veseljaka ostavio u proseku hiljadu evra.

Nije tajna da takvim podacima treba opravdati nikad veće i nikad duže kinđurenje i kiplajtovanje prestonice, ali i da je, s druge strane, stvarni priliv sredstava u gradsku kasu daleko manji. Niti svi spavaju u hotelskim apartmanima, niti ručaju u „Skadarliji“, niti luduju po splavovima, niti kupuju poklone po ovdašnjim šoping-molovima… Ako nekako i doguraju do ’iljadarke, u tome im ili pomognu taksisti (čuvene linije od Vuka do Zemuna preko Rakovice) ili im izdiluju nešto za „opuštanje“ ili pak koriste usluge nadaleko hvaljenih animir dama. Mada su one najskuplje trenutno u rijalitijima, pa je i tu pala cena!

6. Decembar/ Četvrtak

Ko to tamo peva 2

Pravilo da nastavci filmova retko kad budu bolji od prvog ostvarenja (izuzetak je “Kum 2”), možda ne bi važilo za scenaristu Dušana Kovačevića i režisera Slobodana Šijana ako bi nastavak kultnog “Ko to tamo peva” sačinili na osnovu kratkog zapisa mog prijatelja, dr Miroljuba Stojkovića od 27. novembra:

“Juče pre podne, na početnoj stanici GSP linije na kojoj umesto velikih autobusa voze mali crveni, pa još privatni kombi minibusevi. Vreme polaska 9.41. Već je 9.48, busić pun k’o nikad, al’ ne mrda. Stariji glas s repa pita: – Gde je šofer? Odgovara mu hor domaćica: – Eno ga sedi za volanom. – Ne sedi, zapišta dečji glas. – Kako ne sedi? – opet hor domaćica. – Spava! – kaže glasić. Putnici se zgledaju. – Kako spava? – Lego na volan k’o zaklan! – objašnjava vremešni bariton. Sledi dobacivanje i replika: – Ljudi, jel’ ovo normalno? A šta je ovde normalno? Obrati se Vučiču! Jeb’o te on! Hor domaćica je sve glasniji: – Lako je reći Vučić je za kriv za s2ve. – Zato vama babama više ne ustajem, sve ste vi glasale…- Glas’o ti tata! – kaže dedica sakriven pored baritona. – Ima li ovde nekog ko sme da ga probudi? – pita devojka sa slušalicama. – Budi ga ti! – čuje se glas putnika koga svi znaju, jer ne izlazi iz busića po nekoliko sati. Po teoriji zavere tu mu je najtoplije, a u dilu je sa šoferima da ga ne diraju. – Ljudi, možda je čovek umro – uzdahnu gospođa u bundi od nerca, Čitav minibus, pun k’o nikad, najednom zaćuta, Da ima muve, ni ona se ne bi čula. – Probudio se! – zapišta dečak iza šofera! – Hvala Bogu, mrmlja bariton, a šta je da je jadnik stvarno umro, gde bi nam naše grešne duše!”

7. Decembar/ Petak

“Psiho”

Ne, nisam počeo da gledam jutarnje programe i tzv. informativne emisije po ovdašnjim kanalima! Naslov kazuje da u Beogradu ovih dana boravi naš prijatelj Predrag Mihajlović, u novinarskim, umetničkim i staklorezačkim krugovima poznat i kao “Psiho”. Sad zamislite da vas čovek sa takvim nadimkom u rano popodne vozi do Grocke (išli da obradujemo Pericu Lukovića, njegovu Miru i naročito sina Vuka), u vreme gužve na uskom i rupama baš popunjenom starom smederevskom putu. Grdno ste pogrešili ako ste pomislili na prekoračenja brzine, upadanja u “makaze” ili preticanja preko pune linije, uz psovanje “ko ti dade dozvolu” sporaća i “vidi onog kretena” u suprotnoj traci. Ne, ne i ne, znak kaže trideset – mi idemo trideset, znak kaže naseljeno mesto – Peđa spušta ispod pedeset kilometara na sat, na autobusu piše “sačekaj da se vozilo uključi” –mi čekamo… O urednom vezivanju pojaseva i upaljenim svetlima i da ne govorimo…

I sve to posle samo četiri godine života u Norveškoj, gde inače veoma malo vozi automobil, ali je u svemu ostalom naučio da se propisi moraju poštovati i da su kazne za nepoštovanje brze i efikasne. Što reče dr Miroljub Stojković: “Nijednom tzv. srpskom vođi od devedesete do danas nije bilo ni na kraj pameti da od Srbije napravi normalnu pravnu državu!”

8. Decembar/ Subota

Mirjana

Na razne načine su nas čitave sedmice obaveštavali o Građanskom protestu „Stop krvavim košuljama“, zakazanom za večeras (subota) od 18 časova ispred Filozofskog fakulteta u Beogradu. Posebno se insistiralo da će skup i protestna šetnja biti „bez stranačkih obeležja i bez političkih govora“, jer je to „protest protiv nasilja kojem smo svakodnevno izloženi“. Po starom receptu zamene teza oni na čiji pomen će se najviše zviždati, odmah su se obrušili na najave da će govoriti glumica Mirjana Karanović i legendarni košarkaški trener Dušan Vujošević.

Donekle razumem „zvezdaše“ koji su odrastali uz Duletove komšijske titule, ali zaista ne mogu da poverujem šta su sve neki ljudi u stanju da izgovore i napišu o jednoj od naših najboljih glumica, još od kako se pojavila u filmu Srđana Karanovića „Petrijin venac“ sada već davne 1980. godine, dobitnici mnogobrojnih domaćih i međunarodnih priznanja za filmske i pozorišne uloge. Oni Mirjani Karanović nisu oprostili što je pre 22 godine na barikadama u Kolarčevoj ulici pevala studentima „Ovaj mirisni cvetak predočava svršetak“, a ima i nas koje boli sve što se kasnije događalo, dokle su dogurali i na šta su (i)spali neki od lidera baš tih studentskih protesta!

10. Decembar/ Ponedeljak

Brojevi

Bio. Šetao. Pokušao da napravim video selfi da pošaljem ćerkama u Melbun i Dubai. Sad više ne znam da li su one i njihova deca tamo zato što ja opet moram u protestne šetnje ili ja ponovo šetam da one ne bi bile tamo gde im je bolje i sigurnije. Na Terazijama me kolega (nekad bih rekao mladi, ali i njega stigle srednje godine) Ivan Živkov pita „koji mi je put da sam na nekom protestu“. A kod „Žutog Bujketa“ (kako su neki tabloidi nazivali generalnog 3direktora RTS dok su tamo još radili „regleri“) moja prijateljica Tamara Spaić kaže da joj se čini da „sve ljude koji su ovde poznajemo“.

Brojevi su već iste večeri postali važniji od suštine i karaktera protesta. Jedni ih smanjuju do besmisla, pa je tako izvesna Barbara sa nečega što se još naziva Studio B pomračila slavu čuvenog Dejana Erića i njegovih „slučajnih prolaznika“. Drugi bi da ih naduvaju do samoobmane tipa „ustao je Beograd“, ne shvatajući da reči koje su se najčešće čule – „da se vidi da nas ima“ – nisu brojevi nego stav, pravo na drukčije mišljenje i politička volja ljudi koji bi da žive u boljoj, sigurnijoj i pravednijoj Srbiji. I da se više ne plaše da i pokažu da ih ima!

11. Decembar/ Utorak

Kolone

Ako nekome treba da se izvine učesnici subotnjeg protesta “Stop krvavim košuljama” onda su to građani sa kojima su se oko 19 časova mimoišli u Takovskoj, baš ispred zgrade državne televizije. Iako su ih redari uljudno zamolili da se pomere udesno, kako bi propustili kolonu koja je sa svojim porukama, zastavama i ikonografijom išla ka glavnoj pošti, neki protestanti protiv nasilja su neprimereno reagovali i ove druge, zabavljene njihovom mukom, nazivali “provokatorima” i sličnim pogrdama. Reč je, međutim, o već uobičajenoj litiji za spas manastira Valjevska Gračanica, potopljenog zbog izgradnje brane Rovni, koja već dve godine subotom ide od Vlade Srbije preko Patrijaršije do zgrade RTS.

Mnogi se neće složiti, ali za mene je najimpresivniji trenutak subotnjeg događanja bio upravo taj susret, odnosno trenutak kad su se pomešale dve pesme iz vozila sa razglasom: “Vostane Serbie, davno si zaspala, u mraku ležala, sada se probudi” i “Putuj Evropo… sori, matori, krivi smo mi koji smo ćutali”. Muzike su se još neko vreme preplitale, ali su ljudi otišli svaki na svoju stranu, tek da svima bude jasno da nije toliko važno u koliko kolona marširamo koliko je bitno da idemo u istom pravcu!

12. Decembar/ Sreda

Poruka u boci

Pre nešto manje od trinaest godina napisao sam na ovom mestu lep komentar, jedan od onih koje, kad svodim svoje beleške i račune, nazivam „poruka u boci“. „Svako ima svoju brzinu. Gliser i šlep ne mogu da se trkaju, pa čak ni da zajedno plove. Za mir na reci, međutim, sasvim je dovoljno da se šlep povremeno osveži talasima koje pravi gliser, a da brzi čamac zna gde uvek može da se priveže i – o’ladi!“ Nije stigla da onih kojima je bila namenjena, pa su godinu dana kasnije, u decembru 2006. definitivno zaplovili svako svojim talasima, da bi „gliser“ stigao čak do – Australije!

A jedan drugi gliser, pravi dunavski, pokvario se pre trinaest ipo godina s druge strane Ratnog ostrva, pa su mladence do splava „Ada“ kod hotela „Jugoslavija“ dovukli pripadnici rečne policije. Razmišljao sam juče, ugledavši Dunav kroz prozore Prvog osnovnog suda, da li se njihov brod, za koji smo svi verovali da je nepotopiv, nasukao na peščane obale Dubaija ili je bio zreo za remont još u Beogradu. Možda vi imate prečih briga i pametnija posla, možda vam se čini važno ono što čujete i gledate, ali ja, jednostavno, moram da pustim još jednu poruku u boci. Možda i ona stigne do – Australije!

13. Decembar/ Četvrtak

U igri

Na nekom od ovdašnjih filmskih kanala ovih dana je prikazan američki film „U igri“ („State of Play“, režija Kevin Mekdonald, 2009.), iz koga sam zapamtio rečenicu kojom je poznati novinar (Rasel Krou) odbrusio uvaženom kongresmenu (Ben Aflek): „Novine već sutradan završe u kanti za smeće, ali ljudi ipak znaju razliku između vesti i proseravanja“.

Te reči imaju posebnu težinu u sedmici kad je ovdašnja opozicija pokazala da je i dalje „u igri“, da je ima, malčice digla glavu i naterala vlast da vesti o tome zatrpava raznim trikovima, spinovima i lažnim izveštavanjem (da baš ne kažem ono drugo). Zato ne verujem da se predsednik svega ovoga ne plaši „ni da je u protestu pet miliona ljudi“, već je više u pravu moj prijatelj „Lale“ Bojičić kad kaže: „Nas laže, sebe zavarava. Ima u tome neke istine!“

Mada, s druge strane, nisam preterani optimista kad su u pitanju nove akcije opozicije koja se nekako sabrala tek kad su dobili štanglom po glavi. Te ne može ovaj, te šta će nam onaj, sva ta njihova „proseravanja“ neumoljivo me podsećaju na ono što je moj mlađi unuk Filip nedavno napisao jednoj devojčici iz razreda: „Ako hoćeš da se zabavljamo zaokruži YES!“ Na papiru je bilo i NO, ali i Fićin amandman: „Samo bez ljubljenja!“

14. Decembar/ Petak

Semafor

Kako se približava subota i novo okupljanje protivnika nasilja nad političkim neistomišljenicima, ali i nasilja nad istinom i zdravim razumom u ovdašnjim okupiranim medijima, na društvenim mrežama se zahuktava igra „ja sam jedan od pet miliona“. Napisao sam juče da ne verujem da se predsednik svega ovoga ne plaši „ni da je u protestu pet miliona ljudi“, ali mi se sad čini da je veliki spin-maher još jednom uvalio „kosku“ svojim protivnicima. Koliko god da ih se okupi – biće manje od očekivanog, a ako na beogradske ulice i izađe respektabilan broj nezadovoljnih i za sudbinu ove zemlje zabrinutih ljudi, uvek može da se nađe neki barbarogenije da to proglasi za „daleko manje“!

Daleko manje mirno reagovao je veliki vođa jesenas, posle ubistva onog „investitora“ u mom komšiluku, pokazavši kolektivni strah od pojedinačnog uzimanja pravde u svoje ruke, od usamljene reakcije onih kojima je „sve prekipelo“. Ovde na Zvezdari gotovo svakodnevno osvanu grafiti „Sloboda za Stojanku Stojanović“, već sledeće noći ih prefarbaju, pa se pojave na nekom drugom mestu, kao pokretni semafor „zime našeg nezadovoljstva“. Iz tog ugla gledano, pet miliona je malo, ali jedan je mnogo!

15. Decembar/ Subota

Babili

Iz jedne ovdašnje banke (da im baš ne pominjem ime, jer im to i ne služi na čast) nedavno je stiglo pismo u kome moju mama Janju obaveštavaju o “Predlogu izmena i dopuna okvirnih ugovora o pružanju platnih usluga potrošačima”. Zvučalo bi ozbiljno, da žena koja se udala za mog oca kad je ostao sam sa trojicom dečaka od sedam, pet i jedne godine, nije umrla još 17. aprila 2006. u svojoj 83. godini.

Danas u rano popodne na Novom bežanijskom groblju (opelo počinje u 14 časova) ispratićemo na večni počinak našu sugrađanku Jelenu Ilić (1939-2018), majku mojih prijateljica Gordane i Dragane. Ona je svojevremeno radila u sortir sali Fabrike hartije sa mojom mama Janjom i o njoj, kad god bismo se sreli, govorila sa izuzetnim uvažavanjem i poštovanjem, možda zbog toga što je i sama pripadala onom izuzetnom soju neumornih žena radnica, majki, domaćica, vazda zabrinutih za druge, otpornih na sve životne teškoće i nedaće. Zato sam sa strepnjom pratio vesti o njenoj gigantskoj borbi sa opakim bolestima, u nadi da će se žene koja je podigla i osposobila za život mene i moju braću još dugo sećati “Babili” (kako su gospođu Jelenu zvali njeni ukućani), a ne tamo neka – banka!

17. Decembar/ Ponedeljak

Displej

Bio. Šetao. Ove subote nisam ni pokušao da napravim video selfi da pošaljem ćerkama u Melbun i Dubai, jer moja ekipa sa Srednjeg Istoka već nekoliko dana uživa u Laponiji. Druže se sa Deda Mrazom, irvasima, haskijima i sretnim ljudima iz čitavog sveta koji se na snegu samo skijaju, klizaju i igraju, a ne, kao mi, šetaju po bljuzgavici i laju od muke.

Mokar, promrzao i nezainteresovan za prebrojavanja koliko nas je zaista bilo ili koliko se nekome čini da nas ima, ušao sam se oko pola osam uveče u „španac“ na liniji broj sedam (garažni broj 1825) i već kod Pravnog fakulteta shvatio da nešto nije u redu sa displejom i zvučnim najavama stanica, jer sam pročitao i čuo da je „sledeća stanica Radio industrija“.

Bili smo kod Đerma kad je pogrešno objavljeno da smo kod Cvetka, pa neki siđoše, a onda besno udaraše po narandžastom dugmetu za otvaranje vrata. „To smo mi, Srbi, verujemo onome što vidimo na ekranu i čujemo preko zvučnika, a ne svojim očima“, komentarisao je nešto stariji i nešto veseliji putnik iza mene. A kad su se kod Liona poklopile stanice, i stvarna i najavljena, usledio je sjajan komentar: „To je Srbija. Vozimo se unazad, a pričaju da idemo napred.“ Najbolje je ipak bilo kad smo stigli na pretposlednju stanicu, a dve devojčice koje su veći deo puta prespavale, upitale majku „gde smo“, a ona sasvim ozbiljno odgovorila: „Nemam pojma. U mrklom mraku!“

18. Decembar/ Utorak

Dva svedoka

Masovno kačenje slika i selfija sa subotnjih protesta nema toliko za cilj da pokaže „ima nas pet miliona“, koliko neki žele da osiguraju status „prvoborca“, ako jednom opet „dođu naši“. Iz tog ugla gledano, ja sam malčice istorijski zarđao, jer sam više gledao da sa svake šetnje imam bar po dva svedoka, po mogućstvu mlađa i vitalnija od onih učesnika protesta koje prepoznajem još od onog Devetog marta. Obradovah se u subotu, kad su mi kod Narodnog pozorišta prišle dve koleginice, nekad smo radili zajedno u ovim novinama, a one se posle otisnule u svet marketinga i public relations, ali me zabrinulo njihovo pitanje kako to da opozicija za pet godina nije smislila ništa originalnije od poruge koja se čula 14. oktobra 2014. i upada onog Žarkovca u RTS-ov studio tokom prenosa fudbalske utakmice Srbija – Albanija.*

Ne znam kako bi im odgovorio marketinški bard Ivan Žozef Lončar, a još manje sam siguran da li su razumele moje objašnjenje da se u Srbiji takvo spočitavanje ne odnosi na seksualnu orijentaciju već označava nečije karakterne osobine, od laganja u oči, nedržanja reči, ogovaranja i podmetanja, ciničnog ismejavanja i podrugivanja do raznih prevara i ostavljanja prijatelja na cedilu. Ako ih uopšte ima…

* Igor Mikić je tokom direktnog prenosa utakmice Srbija -Albanija na Radio-televiziji Srbije upao u kadar i vređao tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića povicima “Vućiču, pederu”. Dva puta privođen, ali oba puta prošao bez ikakve optužnice.

19. Decembar/Sreda

Sa nadom u…

Da se malo pohvalim. Juče sam preuzeo deo tiraža treće knjige sa mojim komentarima iz “Blica”. Posle “Sa Beogradom na Ja” (2004-2010) i “Sa Tadića na Vučića (2011-2013), moj prijatelj Aleksandar Peršić (“Skripta International”) odštampao je i knjigu “Sa nadom u malo sutra” (2014-2017), za koju mi je naslovnu stranu uradio Marko Somborac, a predgovore za svaku godinu napisali Radivoje “Lale” Bojičić, Zoran Nikolić “Zozon”, Ranko Pivljanin i dr Dušanka Stevović Gojgić. Knjigu je grafički oblikovao Ivan Hrašovec, fotografije obradio “Peca” Živojinović, a njenu posebnu vrednost čini imenik sa tačno 1.472 imena ljudi koje sam makar po jednom pomenuo u te četiri godine.

Da su u tom mom “telefonskom imeniku” najsigurniji mogu da budu svi moji prijatelji koji danas slave Svetog Nikolu, jer sam im na ovom mestu redovno poimence čestitao ovaj veliki porodični praznik. Međutim, događalo se i da nekoga preskočim, pa bi ispala veća šteta nego vajda. Zato samo, sretna slava!

20. Decembar/ Četvrtak

Staja

Dušana Nikolića (23. januar 1953. – 15. decembar 2018.) upoznao sam u drugoj polovini sedamdesetih, kad sam kao novinar “Večernjih novosti” pratio FK Crvena zvezda, za koju je on od podmlatka do prvog tima nastupao tokom čitave te decenije, pa čak jedno vreme bio i njen kapiten. U tom periodu crveno-beli su dva puta bili prvaci države i jednom finalisti Kupa UEFA, pa sam sa ekipom proputovao celu Jugoslaviju i pola Evrope. Pamtim i Bukurešt, 13. novembra 1977. kad je “Staja” (nadimak dobio po beskompromisnom igraču Mančester junajteda Nobiju Stajlsu) odigrao jednu od svoje četiri utakmice za reprezentaciju, a nacionalni plavi u istorijskoj utakmici savladali Rumune sa 6:4.

Poslednjih godina viđao sam ga u lokalnoj kafani “Boske”, gde se, kad se umori od taksiranja, družio sa Zdravkom Borovnicom i Milošem Šestićem. Bojim se da Beograd više nikad neće imati momke poput “Staje”, koji su i pre i posle karijere bili i ostali “momci iz kraja”, kao “Trifke” Mihajlović na Čuburi, “Tanjir” Karasi na Čukarici, “Moca” Vukotić na Senjaku, “Boca” Turudija u kraju oko Botaničke bašte, Nidža Golijanin u “Paviljonima”… Zbog njih se voleo fudbal, zbog njih se išlo na fudbal, ali fudbal im nikad nije bio važniji od drugara iz komšiluka.

21. Decembar/ Petak

Srna

Svojevremeno je nezaboravni Raša Popov ove moje zapise uporedio sa nekim stolarom, koji je početkom prošlog veka u Knez Mihailovoj držao radnju simboličnog imena „Krst i kolevka“. „Tesao je sanduke i deljao kolevke, za poslednji čovekov dah i prvi jecaj.“ Zato se nisam brinuo što sam poslednjih meseci baš učestao sa grobljanskim izveštajima, jer sam bio siguran da ću krajem godine imati radosnu vest i sa druge strane „firme“. Bilo tako preklane kad nas je sve obradovala Nađa Stojadinović, lane to učinila Luča Lazić, a evo juče dočekasmo i da naša sugrađanka Jovana Vidaković, mlađa ćerka mojih prijatelja Cane i Slavka Petrovića (zadnja pošta „Stari bunar“, Dušanovac) na svet donese zdravu i naprednu devojčicu Srnu, dugu 51 centimetar i rešku 3.650 grama.

Njenu trudnoću pratim još od „niko ne bi rek’o“ preko ljutnje što joj ne dozvoljavaju da vozi kola pa do „kad će već jednom“. Došlo tako neko vreme da svaka beba vredi bar trostruko, i zbog onih koji misle da ima vremena, i zbog onih koji računaju da nemaju uslova, i zbog (u)zaludnih tragača za idealnom osobom…

Zato samo: Bravo Jovana, dobrodošla Srno!

22. Decembar/ Subota

Ples

Uz rizik da me proglasite za ono matoro gunđalo “mapetovca” koji sa balkona komentariše dok se ljudi zabavljaju ili, još gore, da ličim na one Balaševićeve “tetke sa ‘ladnim trajnama”, ali ima već duže vreme kako mi ne prijaju različite proslave, koje se brzo svedu na isto. Svadba, rođenje, krštenje, punoletstvo, diploma… svejedno šta je povod, sve se brzo utopi u preglasnu muziku, kreštavu pevačicu, “hitove” koje ne prepoznajem, dva takta, tri akorda, na prvu strofu se skače po sistemu “gde me nađe” a posle se samo mumla nešto bez veze, jer niko ne zna ni treći stih te prve strofe… Sve to, uz cupkanje, momci za sebe, devojke za sebe, ruke podignute i puckanje prstima, što je moj prijatelj, novobeogradska urbana legenda Milan Grbić “Grba” svojevremeno nazvao “ples kačenja velikog veša na konopac”.

A onda neko naruči neku lepu staru pesmu, sa mnogo više akorda i mnogo nežnijim rećima, pa se i razglas nekako utiša, a nekad se dogodi čudo da dvoje, muško i žensko – čak i zaplešu.

24. Decembar/ Ponedeljak

Carski

Izvinjavam se članovima Kluba prijateljstva naroda Srbije i Japana što sam morao da napustim jučerašnju proslavu rođendana japanskog cara Akihita. Nisam želeo da uvredim jedinog vladara na svetu sa tom tutulom, koji je juče napunio 85 godina, na prestolu je od 1989, a na proleće će abdicirati da bi ga nasledio njegov stariji sin Naruhito. Imao sam, međutim, porodičnu obavezu da u Ustanovi kulture “Vlada Divljan” na sceni “Stamenković” ispratim javni čas polaznica Baletske škole “Zvončica”, među kojima je i naša mala carica, Mirino i moje najmlađe unuče preslatka Dunja.

Slučajno sam salu Tekstilne škole napuštao baš u momentu kad je moj prijatelj Dule Stojić, idejni tvorac, osnivač, predsednik, alfa i omega, ili po japanskom od “ka” do “zi” ovog Kluba, nabrajajući mnogobrojne aktivnosti, putovanja, turnire i navijanja za japanske selekcije pomenuo i pokušaj da se proslavi rođendan predsednika Srbije. Istina neuspeo, ali nekako su me pratile njegove reči da “kad već slavimo rođendan cara koji predstavlja državu Japan, morali bismo i…”

25. Decembar/ Utorak

Radovanje

Evo već treći vikend, kako se završi protest u centru Beograda, počne nešto što je “srpski Rilke”, pesnik iz Valjeva Petar Pajić (1935-2017) sjajno opisao u drugoj strofi pesme “Srbija na robiji”: “Srpskog vođu Karađorđa ubio je drugi vođa. Mesto gde je bilo klanje Srbi zovu Radovanje. Ubijenom i ubici dignuti su spomenici. Sad se svaki Srbin bije sa dve svoje istorije.”

Za istoriju možda i ima neke nade, tu se kad tad sve utvrdi i objasni, ali se bojim da je ova naša svakodnevica tragično podeljena u “dve istorije”. Čak i za egzaktne činjenice, kao što je broj učesnika protesta, imamo raspon od “ni pet hiljada” do šest do deset puta više! Sad svako ima svoju istoriju! Zato je za mene “utisak nedelje” priča mog prijatelja Nikole K. (ostali podaci poznati autoru i stalnim gostima restorana “Stara trojka”), koji je u supermarketu na Miljakovcu hteo da kupi dnevni list “Danas”. Kod pulta sa novinama zatekao je nekog “informerbirovca” baš kad je ovaj hteo da presavijeni preostali primerak “Danasa” tutne iza drugih novina. “To rade svaki dan”, reče radnica supermarketa, ali glavni događaj je usledio na kasi, gde je pomenuti “raspoređivač štampe” sačekao mog prijatelja, a onda uzviknuo: “Vidi, vidi, opozicija, a pune dve korpe!”

26. Decembar/ Sreda

“Krug dvojke”

Kako su se uredovnili i postaju masovniji subotnji protesti na ulicama Beograda aktuelizovana je i poznata sintagma “Krug dvojke”. Za vlast da podrugljivo smanji broj učesnika i dezavuiše njihove zahteve, dok se, s druge strane, čuje i dobronamerno mišljenje da opozicija može da računa na uspeh samo ako “izađe iz Kruga dvojke”. Pri tome se ne misli samo na Beograd, već i na ostale gradove u Srbiji.

Na to je nedavno ukazao i gumac Nikola Đuričko, koji “Krug dvojke” ne posmatra ni kao “oličenje prestiža”, ni kao “čist snobizam i elitizam bez pravog uporišta”: “Taj izraz je negde devedesetih smislila vlast da diskvalifikuju intelektualce, ljude koji su bili protiv rata, protiv tadašnjeg režima. Oni se i tada i sada najviše plaše slobodnih, mislećih ljudi, ljudi koji imaju stav, kritični su prema vlasti i ne samo prema vlasti, ljudi koji argumentovano obrazlažu svoje mišljenje. ‘Krugovi dvojke’ postoje i u Nišu, Valjevu, Novom Sadu, Užicu, Čačku… Oni se boje tih krugova, jer znaju da će tu prvo da padnu!”

27. Decembar/ Četvrtak

Potpis

Iako mi za viđenje sa većinom mojih prijatelja i kolega koje ću sresti danas od 16 časova (pa dok nas ima) u poznatom restoranu “Stari bunar” nije potreban baš nikakav povod, ipak da kažem da će to biti prilika da po jedan besplatan i potpisani primerak moje knjige “Sa nadom u malo sutra” poklonim svima koji su to zaslužili, bilo kao saradnici, bilo kao neumorni propitivači “kad ćeš već jednom”, bilo kao njeni glavni junaci. Ne želim da se pravim važnijim nego što jesam, ali to je sudbina većine knjiga koje su se pojavile u poslednje vreme, koliko prijatelja – toliki i tiraž!

By the way, samo danas znam tačno i mesto i vreme gde ovu knjigu bez nepotrebnih komplikacija (zvanje, naručivanje, uplata, čekanje poštara…) mogu da kupe i oni koji to zaista žele. Ako vas put nanese na Dušanovac, pa još na ugao Ozrenske i Vidske, moji prijatelji iz “Starog bunara” Slavko, “Cokan”, Peđa, Ivan, Milinko, Dule i Stanko, pa čak i šankeri Vuksan i Dača, će vas ljubazno uputiti u salu na spratu, gde ćete knjigu dobiti besplatno, al’ potpis autora košta 700 dinara!

28. Decembar/ Petak

Crna kutija

Ovaj tekst napisao sam pre polaska na jučerašnje druženje u „Starom bunaru“ povodom knjige „Sa nadom u malo sutra“, u kojoj su moji komentari objavljeni na ovom mestu od početka 2014. do kraja 2017. godine. Zbog toga ne znam kakvi su bili komentari mojih prijatelja i ostalih gostiju na jednu crnu kutiju na stolu, u koju sam zamislio da ostave neki dinar za piće, kad su već potpisanu knjigu dobili besplatno.

U stvari, pravi povod mog današnjeg komentara su neki javni nastupi kojekakvih umišljenih lidera opozicije i samozvanih analitičara. Kad vidim (uglavnom po društvenim mrežama) šta su sve u stanju i da istovare i da poližu, ne mogu da se otmem utisku da bi bilo korisno da takvima ugrade neku „crnu kutiju“, pa da bude jasnije kad su i kako počeli da propadaju, da prave lupinge (i da lupaju i da se prevrću), kad su izgubili vezu sa stvarnošću i svaku kontrolu… Ne zbog njih, već zbog onih koji još mogu da se prevare i ukrcaju u neki avion tipa Boris, Čeda, Zoran, Saša R. ili Saša J. svejedno…

29. Decembar/ Subota

Izjava godine

Kraj je decembra, vreme za razne izbore i proglašenja koječega po čemu ćemo pamtiti 2018. godinu, pa su tako i posetioci jednog biznis sajta za “izjavu godine” proglasili ono što je profesor Miodrag Zec rekao povodom najave predsednika svega ovoga da Srbiji od 2018. do 2022. sledi “zlatno doba”: “To je fascinantan marketing, to je to takozvano izmicanje budućnosti. Meni sve to liči na onog električnog zeca – vi ga pustite, a mi svi trčimo za njim. ‘Desiće se’. Nije pitanje može li biti bolje, jer može. Ali, da li će biti zlatno doba? Pa kako može biti zlatno doba, kad se vi krećete u vozu, a imate dve pruge, jedna ide 80, a druga 50 kilometara na čas. Hoće li se ta dva voza sustići? Pa neće!”. Da je mene neko pitao, ja bih za izjavu godine kandidovao ono što je nedavno napisao doktor Miroljub Stojković: “Srbija danas, ne samo da niko ne vidi izlaz, nego niko ne zna ni gde smo!”

E sad, ko zna zbog čega, mene su i izjava professora Zeca i objava mog prijatelja “Miceta”, podsetili na čuvenu misao jednog od najpoznatijih starokineskih filozofa Lao Cea: “Goveda mogu da vuku kola, ali je opasno kad poveruju da znaju put!”

31. Decembar/ Ponedeljak

Nije objavljeno

Praznični trobroj nije imao stranu Beograd.