NOVEMBAR 2018.

1. Novembar/ Četvrtak

Beograd

Posle pauze od skoro mesec dana opet sam se preksinoć, uz preferans, lepo družio sa dragim kolegama Seškom Stanojlović i Slobodanom Đukićem. Kartanje završimo sat pre ponoći, taman da nas dvojica uhvatimo tramvaj kod „Enci menci“ (ta radnja je na mestu nekad čuvene kafane „Lion“, po kojoj se taj deo grada i danas naziva), on prema Banovom brdu, ja ka Ustaničkoj.

U stvari, već duže vreme želim da napišem kako u tim „pretposlednjim“ tramvajima primećujem neki sasvim drukčiji, bolji i lepši Beograd. Na sedištima drema popodnevna smena, kući se vraća mlađarija koja ima normalan izlaz i sutrašnje obaveze, tu su i momci i devojke sa sportskim torbama i pričama o utakmicama i treninzima, studenti sa onim velikim kutijama za grafičke radove, kad se neko javi na telefon čuje se „mama“ i „tata“, niko ne viče, niko se ne gura, slušalice na ušima, veoma često i knjige u rukama, poneki par razmenjuje pretposlednje nežnosti… Na stanicama jedni druge propuštaju, starijima ustaju, ukratko „tramvaj zvani želja“.

To nije Beograd „ludog provoda i zgodnih devojaka“, silikonskih dolina i dilerskih kanala, to nije Beograd ulične rasvete, fontane, tunela, jarbola i sličnih besmislica, to je fin i pristojan Beograd, možda skrajnut i omalovažavan, ali nikad pobeđen i ponižen!

2. Novembar/ Petak

Sendviči

Završavam ovih dana treću knjigu sa mojim komentarima iz „Blica“ („Sa nadom u malo sutra“, od početka 2014. do kraja 2017. godine), pa sam zbog tog posla juče (po svoj prilici, poslednji put) posetio zvezdarski vrtić „Košuta“. Ljubazna upravnica Slavica Janković pomogla mi je da ne pogrešim imena i prezimena na ovom mestu pominjanih vaspitačica, kojima smo moja Mira i ja punih trinaest godina ostavljali svoje unučuće, od uskoro studentkinje Tamare preko naših zlatnih dečaka Petra i Filipa do evo već đaka prvaka Dunje.

Sada mogu da priznam da sam često, kad bi mi ponestalo tema i inspiracije, pogledavao ka jednoj tabli, na kojoj u „Košuti“ po starom lepom običaju obaveštavaju mališane, roditelje i ostale posetioce o značajnim danima u nekom mesecu. Tako sam u juče video da je 2. novembar – Dan sendviča, ali zaista nemam ideju kako da ne uvredim sve te divne žene, čiji su ljubav, rad i požrtvovanje utkani u odrastanje i vaspitanje naših najmlađih, a da, s druge strane, ne prećutim sendvičarenje, koje nam je ogadilo ne samo ovu lepu životnu namirnicu, već i čitav život!

3. Novembar/ Subota

Devedesete

Jučerašnji dan mi je protekao u znaku devedesetih godina prošlog veka, made in Serbia. Prvo sam sa kolegama iz Nezavisnog udruženja novinara Srbije obeležio Međunarodni dan borbe protiv nekažnjivosti zločina nad novinarima, pa smo se podsetili naše drage koleginice Dade Vujasinović (ubijena 1994.) i kolege Slavka Ćuruvije (likvidaranog 1999.), ali i žalosne činjenice da je vaskrsnuo ekspresovski duh izricanja smrtnih optužbi neistomišljenicama, ovog puta u “ilustrovanom” obliku.

A uveče sam u Univerzitetskoj biblioteci “Svetozar Marković” (Bulevar kralja Aleksandra 71, vredi otići i pogledati) prisustvovao otvaranju izložbe fotografija, koje je moj prijatelj Imre Szabo napravio uoči i tokom poslednje decenije prošlog milenijuma. Gledajući njegove foto zapise, imao sam isti osećaj kao u Media centru NUNS-a, da nam se devedesete nisu “vratile” već, jednostavno, nikad nisu ni otišle iz Srbije.

Imali smo jedno vreme u malčice drukčijem pakovanju laž, mimikriju i nasilje nad javnom rečju, ali ne i diskontinuitet sa verovanjem da je sve dozvoljeno zarad vlasti i ako si uz vlast!

5. Novembar/ Ponedeljak

Jovana

Sećate li se Jovane Stojanović? „Blic“ je pre nešto manje od dve godine (26. decembra 2016.) pisao o njoj, a već sam naslov „Dok svi beže iz Srbije, ona žuri da se vrati“ dovoljno govori o tada 22-godišnjoj Beograđanki, koja je posle završetka studija ekonomije na jednom od najpoznatijih američkih univerziteta i četiri sjajne košarkaške sezone, odlučila da život nastavi u svom rodnom gradu. Živa je, zdrava i vesela, od nedavno igra za novosadski ŽKA (Ženska košarkaška akademija), jedan je od najboljih asistenata u Prvoj ligi, ne žali za Kentakijem, ali ni za Beogradom.

Sa Jovaninim bratom Milošem i njihovim roditeljima, mojim prijateljima Mirjanom i Zoranom, posmatrao sam u subotu uveče u Železniku utakmicu njenog kluba sa favorizovanom „Crvenom zvezdom“ i svi mi nikako nismo mogli da shvatimo zašto su sudije toliko navijale za domaće devojke. Čak i kod razlike od dvadeset, trideset poena (na kraju bilo 85:50) nisu sudili očigledne faulove i druge prekršaje, možda i zato što je Zvezdin trener na svaku njihovu odluku skakao i gestakulirao.

Izgleda da su u pravu moji prijatelji sa sajta „Crno-bela nostalgija“, došlo neko vreme kad u svim sportovima, a naročito u fudbalu, košarci i vaterpolu, treba da uspeva samo jedan klub, baš kao što nam se i u životu nameće samo jedna partija i jedan vođa. Koji je, by the way, bio i ostao običan navijač!

6. Novembar/ Utorak

Nevena

Moj prijatelj Imre Szabo već tri dana zahvaljuje svima koji su u petak uveče napravili priličnu gužvu na prvom spratu Univerzitetske biblioteke “Svetozar Marković” prilikom otvaranja izložbe njegovih fotografija pod zajedničkim naslovom “Devedesete”. Došao sam mnogo pre svih, na miru se podsetio prizora i besprizornih iz naše ne tako davne prošlosti, a pre opšte gungule, kakva obično nastane kad se na malom prostoru nađe puno istomišljenika, popričao sam sa jednom dvadesetogodišnjakinjom, koja je, imao sam takav utisak, veoma pažljivo posmatrala slike ratišta, dobrovoljaca, izbeglica, bombardovanja, sahrana, redova… jednom rečju, ludila devedesetih!

Tako sam saznao da se zove Nevena, da je iz Petrovca na Mlavi, rođena 1998. godine, studira novinarstvo na Fakultetu političkih nauka, profesorka Neda Todorović im zadala da napišu vest sa ovog događaja… Već tri dana imam dilemu da li mogu da kažem i “buduća koleginica”, jer mi je na pitanje šta misli o izloženim fotografijama, ne trepnuvši odgovorila: “Lepe su”. Možda sam ja preosetljiv jer sam sve to proživeo, ali se iskreno nadam da ove moderne ružičaste naočare za posmatranje stvarnosti nisu postale obavezni rekvizit već na studijama.

7. Novembar/ Sreda

Dejan

Sećate li se Dejana Stanojevića? Pre nepune četiri godine (19. novembra 2014.) pisao sam o tom momku, čiji ste oglas verovatno primetili na nekom zidu ili banderi: ”Slabovidi mladić želi da upozna devojku sa manjim hendikepom radi druženja i prijateljstva. Telefon 061 60 244 50.” Dejan je i dalje na Voždovcu, sad već ima 39 godina. Živi sa roditeljima, od njihove penzije. Nisam baš siguran koji od stručnih izraza (abliopija, lenje oko, Lazy Eye) je najpribližniji njegovoj situaciji, koju on ukratko objašnjava sa ”ne mogu da držim oči otvorene”. Dosadašnji pokušaji lečenja nisu dali rezultat, jer Stanojevići nemaju para za skupe operativne zahvate, ali Dejana nije napustila nada i kaže da svu snagu, za ono malo kad može da drži otvorene, još čuva da vidi devojku koja će prva pozvati njegov broj telefona (i dalje je isti).
Mene brine što veliki broj građana Srbije boluje od specifične političke abliopije. Predugo drže oči zatvorene, navodno jer ne žele da gledaju ove na vlasti, pa su vremenom izgubili snagu i osećaj da makar primete one koji se bore za promene. I čekaju da im se prvoborci sutrašnjice jave na nekakav oglas!

8. Novembar/ Četvrtak

Zorica

„Nije lako biti obična, prava žena, majka, partnerka, sestra, koleginica, drugarica… Biti žena koja se svakodnevno suočava sa problemima, na koje i nema kome da prigovori, da se požali. Biti žena koja pokušava da izgradi iole pristojan život za svoje potomstvo… Biti žena, svoja, stabilna, normalna, koja je sačuvala sebe uprkos glupavim predrasudama… Biti žena koja zna šta hoće i šta neće, koja misli svojom glavom. Biti žena koja je moralna, odana. Biti žena sa stavom… Biti žena uprkos licemernom okruženju, malograđanštini, nerazumevanju… To ja želim. Da budem poštovana i voljena zbog onoga ko sam! Verujem da većina žena to želi.“

Težak „domaći zadatak“ nametnula mi je moja prijateljica Zorica Zoja Mladenović, pozvavši me da večeras u galeriji „Polet“ (Cetnjska 15, od 18:30) govorim o njenoj knjizi „Putovanja“ („Nova poetika“, Beograd, 2018.). Skeptičan prema poplavi raznih „ženskih pisama“, nisam u početku bio spreman da shvatim da na ovo „putovanje“ treba da krenu muškarci, da bi shvatili kako razmišlja jaka, nezavisna žena. Što bi rek’o moj prijatelj „Dado“ Hegenberger: „Žena može biti mačka, riba ili kučka. Zavisi da li je sa njom mačak, som ili džukela!“

9. Novembar/ Petak

I to je fudbal

Moj prijatelj i drugar sa malog fudbala „Bobica“ Stojanović rado priča o susretima koje je početkom 2003. imao sa običnim svetom u Liverpulu. Tri decenije posle pobeda Crvene zvezde i na Enfildu i na beogradskoj „Marakani“ (oba puta 2:1), u Kupu evropskih šampiona, njemu su ukazivali posebno poštovanje, kao čoveku „iz onog grada, odakle je klub koji je prvi u Dvadesetom veku pobedio Liverpul na njegovom terenu“. Zato ne želim da propustim priliku da čestitam Vladanu Milojeviću i Zvezdinim fudbalerima na „prvoj pobedi nekog kluba iz Srbije u Ligi šampiona u Dvadesetprvom veku“.

Tim pre što sam preksinoć malo razočarao moje prijatelje, konobare Duleta i Peđu. Iako sam u „Starom bunaru“ proveo šest sati sa Brankom Đurićem, Mišom Đorđevićem i Dragom Batinićem, drugarima iz Građevinske tehničke, nismo se previše divili podvigu Pavkov & comp.* Ako bismo nas četvorica i pričali o fudbalu, sve se vrtelo oko dve istorijske pobede u maju 1967. godine u okviru prvenstva škole, kad smo dva puta savladali ekipu u kojoj je bilo nekoliko aktivnih igrača.**

I to je fudbal, svako pamti svoje pobede! Osim Liverpula, of course!

* Crvena zvezda je pobedila Liverpul sa 2:0, golovima Milana Pavkova.

** Prvo smo ih pobedili sa 3:2, pa su se oni žalili, jer je za nas igrao Ljubomir Živkovski, koji je za taj turnir bio prijavljen za našu B ekipu, da bismo ih u ponovljenoj utakmci pobedili sa 2:0.

10. Novembar/ Subota

Svaka čast

Legle juče “nikad veće” penzije, pa je sasvim izvesno da su u mnogim kućama uzviknuli naslov knjige mog prijatelja Slaviše Lekića, koja ne sme da se prodaje već pune tri godine, tako da ovo i nije nikakva reklama. Potražio sam juče u toj zbirci citata predsednika svega ovoga, tokom više od dve decenije njegovog političkog delovanja, nešto iz penzionerskog opusa, poput čuvene izjave od 10. marta 2014. tokom predizborne kampanje: “Kakve god reforme bile, penzioneri će biti poslednji u čija će prava bilo ko smeti da zadire. Bolje sa naše grbače da se uzima, nego da se dira u prava penzionera.”

Izbori prošli, a nepune tri nedelje kasnije, ista pamet izjavljuje za Tanjug: “Ekonomija je kao jelen, brza, kao nešto živo što mora stalno da trči, a sve što smo nametnuli u javnom sektoru i kroz penzije je kao slon na leđima jelena.” Otišao sam u penziju u oktobru 2014. i samo jednom sam primio ono što mi pripada po rešenju. Po mojoj evidenciji moj slon bio je “lakši” za ove četiri godine za nešto više od sedam hiljada evra. Zato je juče, kad mi je stiglo obaveštenje o uplati zaista nikad veće penzije, moje raspoloženje ostalo na naslovu Lekićeve knjige, a vi tumačite kako vam je zgodno: “Svaka čast Vučiću!”

12. Novembar/ Ponedeljak

Sahrana napoznatog čoveka

Nismo se upoznali, nismo nikad bili u istom društvu, nismo radili zajedno… ja ne poznajem nikog, niko ne poznaje mene. Po novembarskom suncu hodamo do donje ograde groblja Orlovača, a ja razmišljam mogu li prijateljstva sa društvenih mreža da budu toliko snažna da iskreno zažalite što više nećete čitati nečije tekstove, objave, komentare… Čovek koga pratimo jednom je napisao: “Da bismo se probudili u jutru 6. oktobra, koje odbija da svane već skoro dve decenije, osunčani istinskim promenama, neophodno je da se pogledamo u oči” i priznamo da “Peti oktobar, kao poslednju šansu upamećenja ovog naroda, treba sahraniti dostojno kao još jednu u nizu naših propuštenih šansi”.

Čitajući njegove konkretne zapise, poverovao sam da zdrav razum i javna kritika mogu da iznedre mnogo jača prijateljstva od “trećih poluvremena” posle malog fudbala ili “pićenceta posle posla”. Mada sam, da budem iskren, na Orlovaču otišao, jer je njegova Olga napisala: “Ovaj svet nije bio zreo za njegove ideje, nije bio vredan njegovih neprospavanih noći i studija o onome što jeste, što je bilo i što će biti, ako se ne promenimo.”

Osvald Tomović, 8. decembar 1970. – 5. novembar 2018!

13. Novembar/ Utorak

Jubilej

Od kad je 11. novembar državni praznik, nekako i naša porodična slava Sveti Avramije postala svečanija. Ako ništa drugo, naši dragi gosti dođu čili i odmorni, jer se tog dana ne radi, a odu čili i veseli zbog još jednog finog okupljanja, od pihtija do sitnih kolača… Prekjuče smo imali i mali jubilej, jer je u našem domu po deseti put gorela sveća ispod ikone, prenete iz kuće mog tasta, pokojnog Glige Gligića.

Zato nam je uglavnom promaklo obeležavanje deset puta značajnijeg jubileja, sto godina od primirja u Prvom svetskom ratu. Mada svo to talambasanje i junačenje po medijima i manevrima teško može da opovrgne ocenu istoričarke Dubravke Stojanović, da je “Srbija od 1918. godine u slobodnom padu”. Od ugledne države saveznice, s procentualno najvećim žrtvama, s izuzetnim pobedama na početku i kraju rata, s programom integracije južnoslovenskog prostora, s evropski obrazovanom elitom, Srbija je stigla do države u kojoj se elita stvara negativnom selekcijom, koja je ratovima devedesetih godina sasvim uništila svoje pozicije, odlučivši se za etničku državu koja još pokušava da makar malo proširi granice, što je, po mišljenju ugledne naučnice – “istorijski debakl”. Pa ko voli – neka slavi!

14. Novembar/ Sreda

Posao

“I dan danas nemam odgovor na ćerkino pitanje da li mi je zbilja važniji posao, a tada sam bio ministar unutrašnjih poslova, ili njen rođendan”, izjavio je ovih dana ministar spoljnih poslova Ivica Dačić. “Zašto ideš na posao kad ti nije dobro? “Jel’ ti dobro na tom poslu, što si došla ljuta?” To je koleginicu Ljubicu Balać nedavno pitala njena troipogodišnja ćerka. “I podsetila me je na to koliko je važno povući ručnu, još važnije da ne vozim pod ručnom. Deca nas često podsete na to koliko je zapravo sve jasno i jednostavno”, napisala je moja prijateljica.

Izgleda da takve probleme nemaju sve brojniji likovi koji misle da je ono čime se oni bave najvažnija stvar na svetu. Spisateljica Katarina Krstajić nedavno je popisala neka od tih zvanja i znanja, kao što su lajf kouč, influenser, klaber, tviteraš, bloger, vloger, jutjuber, multimedijalni artista, mejk ap artista… a Ana B. Adams je dopunila: “Znaš li da ja nisam više prevodilac. Ne-ne. Sad sam i transkreator, transliterator, kopirajter i lokalizator!” Zoran Kuzmanović je dodao i internet strateg, aranžer kabaste robe, a meni se dopalo profesionalni možač, odnosno njegovo objašnjenje “što god treba da se uradi – može!”

Što nas opet vraća na Dačića!

15. Novembar/ Četvrtak

Kaza

Ispratili smo juče na poslednje putovanje direktora medijskog arhiva “Ebart” Velimira Ćurguza Kazimira (1948-2018), jednog od osnivača i najagilnijih članova Nezavisnog udruženja novinara Srbije, pisca sjajnih tekstova, posebno na sajtu kazimir.rs, slikara po duši i osećaju za detalj… Bio je saborac svih koji su se krajem prošlog veka borili za promene u Srbiji, ali i bespoštedni kritičar svih, čijom zaslugom su te promene pretvorene u ovo u čemu danas živimo.

Pre četiri godine sam prepisao i povremeno citirao njegovo zapažanje da nas “gomile samohvala koje danas slušamo od raznoraznih probisveta uveravaju da je foliranje postalo ne samo izvor egzistencije nego i prihvaćeni društveni stav”. Tada je Kaza, duševan kakav je bio, ostavio malo nade za sve te folirante, rekavši da “ljudi mogu i da se menjaju”, te da su “promene dobre ukoliko idu u dobrom pravcu i ukoliko se ne laže o onome što im je prethodilo”. U kom pravcu idu promene u Srbiji i koliko se laže ne samo o onome što je prethodilo već i o svemu što se svakodnevno događa, Kaza je sjajno sažeo u naslov poslednjeg teksta njegovog dnevnika – “Do moga”!

16. Novembar/ Petak

Gnjavaža

Nije lovačka priča, mada može da zvuči čudno da su šef i zec na istom poduhvatu. Ko ne veruje, neka dođe danas od 11 do 14 časova u veliku salu opštine Zvezdara, gde će biti prikazana najbolja ostvarenja učenika osnovnih i srednjih škola, od mnoštva pristiglih na konkurs festivala „Školski ekološki film“ (ŠEF), u organizaciji udruženja „Zvezdarski ekološki centar“ (ZEC). Posebnu pažnju privlači film „Reciklaža nije gnjavaža“, koji su napravili učenici osnovne škole „Boško Buha“.

Verujem da će kroz koju godinu i naša Dunja, sada prvačić u OŠ „Ćirilo i Metodije“, učestvovati u nekom sličnom projektu, jer me je prekjuče, kad sam sa labradarkom „Šapicom“ došao po nju pred školu, sasvim ozbiljno ukorila što nisam poneo i kesu, da pokupim ako bi se naša kućna ljubimica usput iskakila. Promrljah nešto bez veze, a dete me podseti da je pre nekoliko dana naš melburnški zet Kameron dobio ovakvo pismo od upravnika zgrade: „Proverom snimka CCTV-a od prošlog petka ujutro, otkrio sam da je vaš pas šikljao u prostirku u foajeu. Ja ću organizovati da se to očisti parom, a faktura će vam biti naplaćena prema priloženim dokazima.” Ekologija postane gnjavaža, ako se ne naučimo na vreme!

17. Novembar/ Subota

Rođendan

Danas je “drugi rođendan” mojim prijateljima Milanu Ocokoljiću, Radovanu Bogojeviću i Radosavu Vuksanoviću. Njih trojica još osećaju posledice saobraćajne nesreće, kad je pre tačno godinu dana, na putu Guča – Ivanjica, u kamion direktno udarila “škoda octavia”, kojom je upravljao njihov saputnik Mladen Lazić, koga je od ozbilnijih povreda sačuvao vazdušni jastuk, otvoren silinom sudara.

Lazić, koji se okolo predstavlja kao “osnivač, vlasnik i rektor nepriznatog Univerziteta u Mirijevu”, a mnogima je poznat i kao sjajan zubar lake ruke, poklonio mi je letos zbirku njegovih satiričnih pesama pomalo neprikladnog naslova (K’o prstom u dupe”), a za sutra uveče je u “Starom bunaru” najavljena promocija njegove nove knjige, sličnog opusa (“Dupe uzvraća udarac”). Kad su me nedavno pitali šta mislim o tim stihovima, brzopleto sam odgovorio: “Bolji je kao vozač!”

Mada, da budem iskren, neke njegove pesme zaslužuju pažnju, poput “Šta ću ja”, iz koje prepisujem: “Šta ću ja u ovoj ludoj priči, gde pametan na budalu liči. Gde su kurve postale princeze, gde je svaki smisao bez veze. Gde najgori postadoše vođe, gde ludilo odbija da prođe. (…) Gde su loši đaci postali junaci, a mudri i vredni očajni i bedni. Onaj srećnik što može da bira, neka beži glavom bez obzira!””

19. Novembar/ Ponedeljak

Ana

Pre nešto više od šest meseci, tačnije 16. maja ove godine, četvoro učenika South Melbourne Primary School, zajedno sa premijerom australijske države Viktorija Danijelom Endrjusom i resornim ministrom Martinom Folijem, obišli su gradilište susedne škole South Melbourne Park. To je njihov direktor Noel Krisi ispratio na društvenim mrežama sa nekoliko fotografija, uz komentar da su “Ilija, Umi, Džordan i Ana kao ambasadori naše škole bili senzacionalni”. Insajderska je informacija da je tom prilikom sa uvaženim političarima razgovarala samo gospođica Ana Mrđen, koja nije propustila priliku da im kaže da bi trebalo da posete i njenu staru školu Port Melboune, u kojoj stotine njihovih vršnjaka nemaju tako sjajne uslove, kakvi su u ovim novim školama.

Pre nekoliko sedmica sam napisao kako je naša princeza bila tužna, jer nije upoznala britansku princezu Megan, iako je bila u grupi dece iz njene škole, koja su sa prinčevskim parom trebala da čiste obližnju plažu, ali sam za njen današnji, deseti rođendan sačuvao utehu njene ponosne mame Milene: “Nema veze Anči, oni će dolaziti kod tebe kad ti jednog dana budeš premijerka Viktorije!”

20. Novembar/ Utorak

Ovde

Na desktopu mog kućnog računara je fotografija, koja je ujedno i naslovna na mom fejsbuk nalogu. Svih petoro Mirinih i mojih unučića sede na maloj klupi u našem dvorištu, po redu kojim su obasjali naše živote, snimljeni 30. marta ove godine, kad smo se okupili da u Beogradu proslavimo Tašino punoletstvo. Pre neki dan gleda najmlađa Dunja tu prelepu sliku, pa kaže: “Tu su ti svo četvoro.” “Valjda petoro”, požurih da je ispravim, da bih od sedmogodišnje devojčice dobio odgovor zbog koga i pišem ove redove: “Ne, ja se ne računam. Mene ne treba da gledaš na slici, ja sam ovde!”

Svaka čast i hvala Bogu za Viber, Whats-up i ostala moderna sredstva komunikacije, ali danas će to “ovde” dobiti novi kvalitet, jer se posle tri meseca njena baka vraća iz Dubaija. Lepo kaže Dunja, ovo ovde nisu ni pisma predsednika svega ovoga, još manje njegovi beskrajni monolozi, ni lampioni, tuneli i “442 miliona ukrasa”, ni cirkus u parlamentu, ni gologuza starleta što gazi zastavu u nekom rijalitiju, ni ono na kamili… Ovo ovde smo mi, ljudi oko nas i ljudi sa nama, ljudi koji nam ukrašavaju život i sa kojima možemo da se isključimo iz svega ostalog!

21. Novembar/ Sreda

Čitanje

Ostaću dužan čestitku svima koji slave jedinog živog sveca arhangela Mihaila, ništa bolje neće proći ni oni kojima je danas rođendan, iako ću misliti na njih, a sa nekima i slaviti. Nisam baš ponosan na sebe zbog naoko sitnog incidenta, juče na aerodromu. Dok smo naša Dunja i ja čekali da sleti avion iz Dubaija i da posle skoro tri meseca opet zagrlimo moju Miru, nekoliko puta sam odlazio da izbliza pogledam informacije na monitoru. Pored nas sedeo sredovečni bračni par, žena se nekud izgubila, a čovek, zavaljen u sedištu, bez ikakvog pardona, kad sam poslednji put krenuo da vidim da li će se potvrditi “očekivano vreme” za let FZ745, dobaci: “Daj, vidi mi, kad već ideš, kad dolazi avion iz Pariza. Ona moja ne ume da pročita!” Uzeh unuku za ruku, odmaknusmo se na pristojnu daljinu, pa se brecnuh: “A ti kao znaš!?”

Ne verujem da će tom prostaku ikad doći do malog mozga da je moja reakcija više izazvana smećem od novina u njegovim rukama nego nepristojnim obraćanjem ili nipodoštavanjem supruge pred nepoznatim čovekom. Došlo tako neko vreme, vidiš šta neko čita i odmah znaš ne samo šta možeš da očekuješ, već i šta gleda, za koga glasa…

22. Novembar/ Četvrtak

Mobilni

Moj školski drug Draga Batinić nema mobilni telefon, niti ima nameru da ga nabavi. Moj prijatelj „Remko“ Lazareski, od kad je zatvorio svoj čuveni restoran „Zlatno brdo“, batalio tu vrstu komunikacije. Kaže, „imam fiksni, ko mi treba – nađem ga, kome trebam – nađe me“. Sve češće čujem kako se moji ispisnici i nešto mlađi drugari sa setom prisećaju vremena „kad nismo oko vrata nosili ova zvonca“.

Kad smo se danas dogovarali za prekosutra i znali da ćemo se videti i da ćemo doći na vreme. Kad smo komšijama i rođacima čestitali slavu i rođendane u njihovoj kući, Kad smo sve saznavali (a ponekad i sve ogovarali) u dugim razgovorima, možda sa različitim pićima ali uvek za istim astalom. Kad smo u kafani pitali za konobarice a ne za pasvord. Kad smo čitali novine, a ne flešove, dajdžeste i brejking njuzove. Kad smo napamet znali brojeve dragih prijatelja i važnih poslovnih partnera. Kad nam je svo „guglovanje“ bilo u knjigama, a tačno vreme na 95. Kad smo sa putovanja slali razglednice, a slike pravili kod fotografa i čuvali u albumima. Kad su se deca igrala sa decom, a ne sa telefonima…

Ima toga još, samo sam greškom u svom telefonu izbrisao sve što sam danima zapisivao kao razloge da se uskoro „skinem sa mobilnog“!

23. Novembar/ Petak

Taši, taši…

Komentare na beogradskim stranama „Blica“ počeo sam da pišem pre skoro deceniju i po, tačnije 26. aprila 2004. godine, na četvrti rođendan Mirinog i mog najstarijeg (i tada jedinog) unučeta, gospođice Tamare Janjić. Nisam baš siguran da sam ispratio sve važnije događaje u njenom životu, od mnogobrojnih putovanja, letovanja, zimovanja, prvih simpatija i zabavljanja, odbojke i folklora, do naših poseta i sve dužih boravaka u Melburnu, proslave punoletstva u Beogradu… Ponekad bih i preterao, pa je bilo perioda kad su se neki čitaoci žalili Vesi Simonoviću da im je dosta Mrđenovih „taši, taši komentara“.

Ali je zato sasvim izvesno da sam pomenuo sve faze njenog obrazovanja, od vrtića „Košuta“, preko zvezdarskih osnovnih škola „Desanka Maksimović“ i „Jelena Ćetković“, selidbe u Suboticu i školu „Ištvan Kizur“, sve do Melburna i Blackburn High School, odnosno elitne škole u Albert Parku, gde joj je juče svečano uručena srednjoškolska diploma kao ulaznica za predstojeće studije. „Taši, taši“ sam uvek smatrao sinonimom za aplauz, za nešto čime se vredi pohvaliti i što će obradovati sve iskrene prijatelje naše porodice, pa mi ne zamerite za još jedno: Bravo Tamara!

24. Novembar/ Subota

Koleginice

Moja prijateljica Sneška pohvalila se prekjuče, kako je 22. novembra 1988. ušla u Sportsku rubriku “Borbe” i rekla: “Dobar dan. Ja sam Snežana Pantović. Završila sam Fakultet političkih nauka. Da li bih mogla da radim kod vas?” I još je dodala: “Gledali su me kao da sam pala s Marsa. U istoriji sportskog novinarstva Jugoslavije, nijedna žena nikad nije radila.”

Čestitam hvale vredan jubilej koleginici, koja sada platu prima u Radio Beogradu, gde je jedno vreme bila i urednica Sportske redakcije, kojoj sam kao direktor “Borbe” krajem 1990. potpisao prvo rešenje o stalnom zaposlenju. Želim samo da je podsetim da se još pamte komentari atletike i umetničkog klizanja legendarne Milke Babović, više od četiri decenije prisutne u jugoslovenskom sportskom novinarstvu, te da je u istoj toj sportskoj rubrici “Borbe” zatekla i godinama radila sa Brankom Prelević, jednom iz plejade nezaboravnih košarkašica “Crvene zvezde”. I da joj je “tetka Branka” na početku karijere rekla: „Slušaj mala, ti si lepa, zgodna, jako si obrazovana i talentovana, da bi videli da znaš da pišeš pet godina ne smeš da obučeš farmerke, kratku suknju, usku majicu ili dekolte!”

Pravi novinari nemaju pravo na ovdašnjim političarima tako omiljeno selektivno i prigodnjačko pamćenje!

26. Novembar/ Ponedeljak

Reč više

“Subotu za Engleze”, ono kad na petnaest utakmica staviš “dva plus” i čekaš da premijerligaši i ostali ostrvljani odrade posao za tebe, prvo mi je prekinuo zet Saša, strčavši niz stepenice i galameći “nećete verovati ko je sad na Pinku”. Moja Mira se našalila “nije, valjda, Vučić”, a ja odgovorih da me baš briga i da na ružičastim kanalima ne gledam više ni filmove, od kad su počeli da ih “seku” sa vestima, a zna se šta su za njih vesti… U međuvremenu zet već dohvatio daljinski i, zaista nisam mogao da poverujem, jer sam na ekranu ugledao – samog sebe! Brzo je postalo jasno da je opet reprizirana emisija “Reč više”, snimljena pre godinu i po dana u stanu njenog urednika i voditelja Vanje Bulića, kad smo nas dvojica razgovarali o mojim novinarskim počecima i vremenima kad su vesti bile nešto drukčije.

Posle su zvali drugari i komšije (uglavnom oni koji se kunu da ne gledaju te kanale), pa me peckaju “reč više, reč više, da te ne bude više nego…” Ne mogavši da smislim ništa pametnije, za svedoka odbrane sam pozivao mog prijatelja Radivoja Bojičića, koji je baš u subotu objavio: “Uhvatim Vučića na Panamskom kanalu. Prebacim na Suecki, tamo opet Vučić!”

27. Novembar/ Utorak

Rasadnik

Grozim se nasilja svake vrste, posebno ne opravdavam ono prema političkim i svim drugim neistiomišljenicima, pa u tom smislu najoštrije osuđujem napad na lidera Levice Srbije Borka Stefanovića u petak uveče. Njega i Bobana Jovanovića i Marka Dimića, aktiviste Levice Srbije, šipkama su napali naoružani batinaši uoči održavanja tribine opozicionog Saveza za Srbiju u kruševačkoj mesnoj zajednici „Rasadnik“, da bi slike okrvavljene Stefanovićeve glave i košulje već iste večeri preplavile društvene mreže.

Ima, međutim, neke simbolike u imenu mesta ovog događaja, jer će vreme pred nama pokazati da li je Srbija zaista rasadnik nasilja nad svima koji misle drukčije od aktuelne vlasti i njenih sve ratobornijih simpatizera. Pokazaće se, s druge strane, i da li je zaista bilo potrebno da neko od njih dobije šipkom po glavi pa da se opozicioni lideri ujedine i zajednički nastupe u javnosti. Ako su posle “Rasadnika” zatrpali seme razdora i pronašli zdravu granu saradnje, onda ne čude ni brzopotezna osuda ovog napada od strane predsednika svega ovoga i još brža “akcija” policije.

28. Novembar/ Sreda

Jutro

Moj prijatelj Dule Nedeljković zabeležio je prekjuče da je Luna Lu na nekoj tribini, verovatno namerno, nazvala čitavu jednu nadolazeću generaciju, “jutroćepromenitisve ljudi“. Četvoro prijatelja na pragu tridesetih, u Beogradu, završili školovanje, bez stalnog zaposlenja, nisu oformili svoje porodice, tragaju za sobom i svojim mestom u društvu… tako u TV vodičima najavljuju nove epizode RTS serije “Jutro će promeniti sve”, koja se emituje od 8. oktobra. Dule smatra da će za dvadeset godina oni vladati Srbijom, pod uslovom da “na vreme prepoznaju i eliminišu kulove u svojim redovima”. “Danas da pogledate širu sliku, znate ko ne treba da bude ni blizu. Njima ostavite u nasleđe Pink i splavove, kulova će uvek biti i biće, ali zlih preletača morate da se rešite. Svi koji sada nisu sa vama su protiv vas!”

Ne znam za tu “jutroćepromenitisve” generaciju, ali se bojim da su u većini “lakunoć ljudi” Juče je moja draga koleginica Ciga Božinović prenela podatak OECD, Direkcije za evropske integracije, da je Srbiju za poslednjih šest godina napustilo 598.200 stanovnika. Između onih koji “dolaze” i onih koji odlaze je ovo što sad imamo. Laku noć, Srbijo!

29. Novembar/ Četvrtak

Dva’esdeveti

Ljudi moji, kako je ove godine lepo pao Dva’esdeveti novembar. Četvrtak, ne radi se ni u petak, pa subota, nedelja… U sredu malo ranije krenuli s posla, treba stići do sela i rodbine, svinje već pogođene, rakija se kuva, biće čvaraka, kobasica, šunki… Slanina k’o „adidas“, pakuje se meso za zamrzivače, duga je zima… Klinci imali još prekjuče priredbu, prvačići postali pioniri, juče čitav dan nosali crvene marame, i njima škola bila skraćena… Žene otišle u Trst, neke čak i u Beč, valja spremiti garderobu za doček… Mlađarija ostala sama po stanovima, pravo vreme za žurke, ploče i cuga, crvena sijalica u lusteru, masne fote i ko sad ne nađe ribu sam je za „novaka“…

“Sjećam se prvog poljupca, samo on je bio sladak, sjećam se prvog dodira, samo tada sam drhtao” – tako su te 1987. godine pevali Jura Stublić i grupa “Film”. Znam da će me mnogi nazvati nepopravljivim jugonostalgičarem, da će biti na desetine komentara “da je valjala, ne bi se raspala”, te da mi niko neće poverovati da je meni važan samo sledeći stih ove nezaboravne pesme: “Ne osjećam ništa, samo se sjećam”. Jer, ove godine je Dva’esdeveti baš lepo pao!

30. Novembar/ Petak

Nesalomivi

Pozivam vas da dođete večeras (petak, 30. novembar) u 18 časova u Muzej automobila (Majke Jevrosime 30) na otvaranje izložbe “Pred vratima sa novim vidicima”. Na izložbi, koju su pripemili aktivisti Udruženja “Pokretač”, a finansijski pomoglo Ministarstvo ekologije Vlade Republike Srbije, prikazan je razvoj elektro mobila od njihovog nastanka do danas, od početnih ideja preko njihovog skoro nestanka, do polaganog upornog vraćanja i prave ekspanzije u poslednjih desetak godina.

Nadam se da mi nećete zameriti što sam bukvalno prepisao pozivnicu za ovaj događaj, iako nisam neki zaluđenik ni za automobile, ni za ekologiju. Ima nešto što samo pravi prijatelji mogu da pročitaju između ovih nekoliko šturih redova, jer znaju i ko je pravi pokretač UG “Pokretač”, i na čiji obraz se resorno ministarstvo uključilo, i ko je godinama organizovao revije i relije oldtajmera… I što je još važnije, bio na ivici skoro nestanka, da bi se ogromnom voljom i upornošču vratio i pokazao da sam život nije ništa ako ne radimo ono što volimo. Perica Luković, nesalomivi iz Grocke!