MART 2019.

1. Mart/ Petak

Život priča

Teško da ću uskoro imati bolju priliku da se bar malo revanširam koleginici Tatjani Vojtehovski na redovnom praćenju ovih mojih zapisa, povremenom lajkovanju i komentarisanju, sve u svemu dragocenoj podršci nekoga ko zna koliko je teško baviti se običnim životnim pričama. Po reakcijama na društvenim mrežama vidim da je epizoda njene emisije „Život priča“ sa Marijom Lukić iz Brusa, koja je potpuno sama krenula u borbu protiv seksualnog uznemiravanja i nasilja od strane predsednika tamošnje opštine, malo koga ostavila ravnodušnim, uključujući i one koji zbog ujdurme istog tog lokalnog moćnika samo u Brusu nisu mogli da je gledaju.

Brus i Melburn nisu za poređenje, jer je grad u kome se trenutno nalazim u ovom veku nekoliko puta proglašen za “najbolje mesto za život” u konkurenciji 140 svetskih metropola, a u Brus više ne svraća ni putujući cirkus “Budućnost Srbije”. Više od polovine tog perioda (2008 – 2018) na čelu mu je bio Robert Dojl, koji je ipak prošle godine morao da abdicira, jer je uputio nekoliko seksističkih primedbi svojoj saradnici Tesi Salivan, koja je o tome odmah obavestila “institucije sistema”. Sistem, gospodo, a ne siledžija, to je ono što treba da izbrusimo!

2. Mart/ Subota

Feminista

Moj prijatelj Slobodan „Bob“ Grković, koji je nesigurnu novinarsku profesiju zamenio znatno unosnijim poslom teniskog trenera, a još nesigurniji život u Beogradu znatno izvesnijim lokacijama po svetu, poručio mi  je povodom jučerašnjeg komentara: „Izgleda da polagano postaješ feminsita“. Iako je priča o Mariji Lukić i  njenom otporu lokalnom siledžiji žensko pitanje, pa će se uskoro pokazati da je taj Milutin Jeličić zvani „Jutka“ iz Brusa više naštetio vladajućoj oligarhiji nego svi lažni doktorati, propale investicije i skupštinski marifetluci zajedno, na „prvu loptu“ sam odgovorio da sam feminista „oduvek bio!” I još sam dodao da sam u braku četiri ipo decenijije, da moja Mira i ja imamo tri ćerke, da su od petoro naših unučića tri devojčice sa kojima rastemo već tri’estpet godina, da je novinarski posao ženska profesija, da sam vazda u kafani, gde uvek ima neka Rada…

Feminističku legitimaciju najviše sam zaslužio kad sam na ovom mestu svojevremeno preneo sjajan tvit jedne moje prijateljice: „Deca hoće hranu na stolu i ispeglano u ormaru, muž to isto plus da budem raspoložena u krevetu, prijatelji da budem zabavna domaćica i vesela u društvu, šefovi da dobro radim  svoj posao… Pa što je onda toliki problem ako još ne znam i da parkiram unazad!“

4. Mart/ Ponedeljak

Dva -nula

Providni pokušaj da se “najvećim praznikom našeg fudbala”, koji je sa srede 27. februar naprasno prebačen za prošlu subotu u 18 časova, miniraju protesti na ulicama Beograda, pokazao je da osim pedesetak (ne više) pravih ljubitelja fudbala kojima je “večiti derbi” još nekakva svetinja i osam, devet stotina (možda ni toliko) službenih lica (policajci, redari, medicinske ekipe, semenkari i navijači zvani sportski novinari, baš tim redom po važnosti) ona dilerska bagra na tribinama i njihovi “šefovi” u ložama – nisu i više nikad neće biti “motorna snaga” (ni bilo kakva) promena u Srbiji!

Još providniji pokušaj da se nezadovoljni građani zadrže u kućama neočekivanom “poslasticom” u vidu televizijskog prenosa na kanalima sa nacionalnom frekfencijom, pri čemu je jedina vrednost bila “sigurica” da dva puta po pedeeset minuta na ekranu neće iskočiti neizbežni predsednik svega ovoga, pokazao je da je sve više građana kojima je televizija ogadila do te mere da više ne veruju ni u one brojke koje pokazuju tačno vreme.

U tom smislu rezultat subotnje utakmice, igrane na mnogo širem prostoru od one rupe na “Autokomandi”, nije jedan – jedan nego dva – nula za nas!

5. Mart/ Utorak

Irena

“Danas sam išla na protest, redovno kao i svake subote. Subotom je Beograd lepši nego ostalim danima. Živ. Diše. Peva. Danas sam u tom putu do platoa i zaplakala. Tek tako. Odjednom. Kroz glavu mi je prošlo sve što preživljavamo, sve što nam se dešava, kako nas drže kao taoce u rođenoj zemlji, u jednom, jedinom životu koji imamo. Umesto da vikendom idemo na izlete, putujemo, budemo bezbrižni i uživamo, mi se batrgamo i vapimo za pravdom i dostojanstvom, vapimo za normalnim životom koji nemamo. Koji su nam oteli. U zemlji gde sam rođena, koja je natopljena krvlju mojih pradedova, ja moram da tražim da mi se dozvoli da normalno živim! U zemlji gde ništa nikome nažao nisam učinila, otela, ukrala, povredila, kaznu za parkiranje bre nikad nisam dobila, ja moram da strahujem od bitangi, samo zato što nisam kao oni! Što sam više mislila o tome, brže sam išla ka platou. Besna. Užasno besna…”

Sa neznatnim skraćenjima i uz njenu dozvolu prepisujem i potpisujem ovaj zapis naše sugrađanke Irene Desivojević Simonović, tek da se vidi da će svi koji upropaste ove proteste zarad nekih svojih sitnih kalkulacija takođe biti zapamćeni kao obične bitange!

6. Mart/ Sreda

Figure

Nisam zapisao, pa mi posle bilo teško da pronađem osnovne podatke o kolegi koji je objavio na nekoj od društvenih mreža kako će se u svojim kolumnama u jednom dnevnom listu baviti samo „njima“ (garniturom na vlasti), jer, ako sam dobro zapamtio, „koga još interesuju priče iz običnog života“. Još malo pa će petnaest punih godina kako svakodnevno pokušavam da upravo „pričama iz običnog života“ ublažim teror politike i političara nad svima nama, ali i da pokažem kako se neka pravila i običaji postepeno menjaju zavisno od toga kako su raspoređene i kakve su figure na političkoj tabli.

Kad smo već kod figura, Mirino i moje najmlađe unuče, preslatka Dunja prošlog vikenda prvi put učestvovala na šahovskom turniru, zvezdarskom takmičenju za početnike. Ima u tome i neke moje zasluge, jer šah pokušavam da je naučim već dve, tri godine, ali su se svi pokušaji da zaigramo ozbiljnije završavali na njenom „neću više da se igram“ kad izgubi oba konja, koji su njene najomiljenije figure. Ako baš i ne bude šahovski majstor, naša lepotica takvim vrednovanjem ističe kandidaturu za političara, jer se svakog dana uveravamo da su i njima najvažnije figure – konji!

7. mart/ Četvrtak

Bes

Srbija se nalazi na šestom mestu na listi zemalja sa najvećim povećanjem slučajeva malih boginja između 2017. i 2018. godine, saopštio je ovih dana Unicef, upozoravajući da alarmantno povećanje slučajeva malih boginja predstavlja sve veću opasnost za decu. U tom periodu je u našoj zemlji registrovano 4.355 obolelih, a ova epidemija je, prema saopštenju Unicefa, pokazala “da ima dosta dece mlađe od pet godina koja nisu vakcinisana zbog oklevanja roditelja uzrokovanog glasinama o kvalitetu i bezbednosti MMR vakcine i navodnoj povezanosti sa autizmom”. Istovremeno je i Svetska zdravstvena organizacija objavila popis najvećih pretnji za ljudsko zdravlje u 2019. godini, na kome su se osim ebole, denge i drugih opasnih zaraznih bolesti našli i protivnici vakcinisanja, jer se “zbog njih vraćaju bolesti koje su bile gotovo istrebljene”.

Ma koliko bile upozoravajuće ove brojke se ne mogu meriti sa šokom saznanja da je u Dvadesetprvom veku od morbila umro neko koga poznajete, kako se to nedavno dogodilo školskim drugovima i drugaricama naše sugrađanke Jelene Stevanović ex Milosavljević, mame dvogodišnje Dunje i trinaestogodišnjeg Alekse, koji su svoj bes usmerili upravo prema “antivakcinašima”.

Nekako u isto vreme sam, ovde u Melburnu, pročitao da je više od 30.000 Australijanaca potpisalo peticiju da Fejsbuk blokira “anti-vaks” grupe koje šire “obmanjujuću propagandu” preko štetnih i neproverenih poruka, kao što su to već učinile neke druge društvene mreže.

Bes je bes, ali dok je pojedinačan nema nikakvu snagu!

8. Mart/ Petak

Proslava

Ove godine Osmi mart baš lepo “pao”. U petak, pa tradicionalne proslave “za naše drage koleginice” mogu da potraju do duboko u noć. Sa  njih će, kao i da je neki drugi radni dan, prvo otići mame koje moraju da pokupe decu iz vrtića ili škole, svrate do prodavnice, pripreme večeru, stave veliki veš u mašinu koju će uključiti kad “dođe jeftinija struja”… Onda će se polako izvući i, pod nekim glupim izgovorom, izgubiti usamljene devojke u poodmaklim godinama koje ni u firmi niko ne primećuje… Ostaće nekoliko veteranki tek da vide da li će se i ove godine napiti i “smuvati” isti kao tokom prethodnih proslava, poneka taze raspuštenica koja je o tome sanjala dok je prva odlazila sa sličnih partija i poneka kandidatkinja za raspuštenicu, kojoj se upravo muž javio da će morati malo duže da ostane, jer u njegovoj firmi svi moraju da slave Osmi mart sve dok je tu gazda sa “onom svojom”…

A kad se sve završi ostaće uigrana muška ekipa da bulji u pevačicu i zgražava se što su neke feministkinje okačile lilave kacelje na spomenike Nikoli Tesli, patrijarhu Pavlu, Jovanu Cvijiću, Josifu Pančiću, Dositeju Obradoviću i Borislavu Pekiću, sa jasnim sloganima borbe za ženska prava i slobodu: “Abortus je žensko pravo”, “Nauka je ženskog roda” i “Podržavam štrajk”!

9. Mart/ Subota

Subota

Vidim da nekima mnogo znači što je danas deveti dan marta, pa još subota. Iz sećanja, po principu „o pokojniku sve najlepše“, izvlače neke stare slike i sumnjive impresije o jednom traljavo organizovanom i bez ikakve koncepcije vođenom protestu, koji je odneo dva života tog dana i još mnogo hiljada puta dva života tokom svega što se kasnije događalo. To potvrđuje i činjenica da taj dan svojata nekadašnji vuk koji je danas pretposlednji vučić, čovek koji je zarad nekontrolisanog gazdovanja Beogradom (čitaj: stanovima, potkrovljima, dozvolama za gradnju…) šest godina kasnije prodao prvog demokratski izabranog gradonačelnika…

Zbog toga ovi protesti koji već peti mesec nagoveštavaju da u Srbiji nije sve izgubljeno „iskaču iz domena poznatog, jer ljude na ulicama ne zanima ni ko ih organizuje, ni ko govori, ovo je jedno potpuno novo iskustvo“, kako je to na tviteru primetila Irena Živković. Zato ništa Deveti mart, ništa „Čedo, oženi me“, ništa ni pretpetooktobarsko iskustvo, danas je samo Subota. Sa velikim „S“, nova, prolećna, drukčija… koja zahteva i novo promišljanje šta i kako dalje umesto ponavljanja prethodnih grešaka i zabluda.

11. Mart/ Ponedeljak

Ljubimci

Kolega Nedim Sejdinović, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine, valjda i sam zgađen prostaklukom na relaciji Sergej Trifunović – Nenad Čanak, pre nego što je obojicu svrstao u „estradne političare“, a pomalo i nemoćan  da odgovori koga bi to izvoleli prefinjeni Novosađani da saslušaju na protestima petkom uveče, postavio je na Fejsbuku nesvakidašnje pitanje: Kako mi znamo šta su naši kućni ljubimci po nacionalnosti?

Iz lepeze zanimljivih odgovora izdvojio sam nekoliko: “Moj je Vojvođanin. Ne zato što smo ga kupili u Inđiji, već se tako izjašnjava” (Savo Pilipović); “Daš mu da jede, pa ako je ‘pojeo’onda je Srbijanac, ako je ‘izjeo’ onda je Crnogorac, a ako je ‘pojo’ onda je Bosanac” (Marko Jakovljev); “Moj mačak Fjodor je sigurno Rus, bar po imenu” (Đorđe Ćirković)… Ni ja nisam odoleo izazovu, pa sam se uključio u ovu “raspravu”, pomalo zabrinut zbog sve perfidnijih načina kojima se razbijaju protesti u Srbiji: “Moji ovde u Melburnu imaju kucu koja se odaziva na italijansko ime Bela, ali komande sluša samo na engleskom. Jedino kad ja kažem ‘šetnja’ ona potrči ka vratima. Šetnja – najjača srpska reč!”

12. Mart/ Utorak

Ne bih više…

… da vas zamaram mojim razmišljanjima o aktuelnim političkim prilikama u napaćenoj Srbiji, jer nije pošteno da sa udaljenosti od 15.450 kilometara procenjujem masovnost, snagu i perspektive aktuelnih protesta. Samo bih dodao da su njihovom širenju i uticaju mnogo više doprineli naprednjaci i bratija, od slogana „nek’ ih je i pet miliona“ do raznih nepodopština (Babić, Jutka, Vulin, ugradnja po Beogradu, putujući autobuski cirkus, „46 miliona puta bolje“, otvaranje 18 fabrika u jednom danu…) nego što su „organizatori“ i „opozicija“ umeli da to iskoriste i odrede pravi smer i realan cilj kretanja.

Ne bih više ni da se nepotrebno zameram ljudima. Tako mi je, na primer, nekoliko prijatelja prebacilo da sam u komentaru od 9. marta bio grub prema nekadašnjem „kralju trgova“ i njegovom gazdovanju Beogradom, ali ne i moja Mira, kojoj je jedina partija u koju se ikad zvanično učlanila upravo Srpski pokret obnove. Ona je te 1998. godine držala prodavnicu „Tri sestre“ na Crvenom krstu, koju je sa šest proširila na nekih pedesetak kvadrata. Kao član SPO dobila je papir na kome je pisalo da „može da postavi vitrinu za sladoled“ i obećanje da je „niko neće dirati“.

„Članarina“, sitnica, samo pet hiljada maraka! Keš!

13. mart/ Sreda

Formula 1

Jesen je gotovo neopaženo stigla u Melburn. Jutra su hladnija, dani kraći, a na ulicama je sve više jakni i džempera, mada čim grane sunce i dalje preovlađuju letnje majice i košulje sa kratkim rukavima. Melburžani vole jesen, posebno mart, jer je to tradicionalno mesec izuzetnih sportskih događaja, od prve trke u sezoni “formule 1” i spektakularnih konjičkih trka na Flemingtonu do finala u kriketu, košarci i ragbiju, a u martu zvanično počinje sezona u ovde i dalje najpopularnijem sportu, australijskom fudbalu.

Ovih dana je čitav grad u znaku automobilskog spektakla sledećeg vikenda, pojačano nadom da će ovdašnji momak Daniel Rikardo konačno pobediti na stazi u Albert parku. A onda se setim da je na Kalemegdanu 3. septembra 1939. vožena poslednja trka “formule 1” pre Drugog svetskog rata (koji je počeo dva dana ranije), pa nade da će “naša snajka” Slavica Radić uticati na svog muža Berija Eklstona da prvu trku “u nekoj komunističkoj zemlji” organizuje baš u Beogradu. Pobedila je Budimpešta, gde je “Hungaroring” sagrađen za samo osam meseci, a Jugoslavija je, kasnije se pokazalo, upravo  te 1986. godine počela da vozi svoje poslednje krugove!

14. Mart/ Četvrtak

Rikardo

Svih dvadeset vozača koji će se u nedelju nadmetati u prvoj ovogodišnjoj trci „formule 1“ predstavili su se juče fanovima na centralnom trgu Melburna (Federation Squaere), što je ovde tradicija i predstavlja neku vrstu zabave za širu publiku, jer su ne baš jeftine karte i za trening u subotu i za spektakl u nedelju odavno rasprodate. Naravno, glavna zvezda bio je Australijanac Danijel Rikardo, iako je jedine tri pobede ostvario još pre pet godina. Prošle godine na stazi u Albert parku bio je četvrti, za šta je ekipa „Red bula“ posredno okrivila „Reno“, čiji motori se nalaze u njihovim bolidima, pa je utoliko bilo veće iznenađenje što je ovaj 30-godišnjak iz Perta uoči ove sezone prešao upravo u tim ovog francuskog automobilskog giganta. To nije umanjilo njegovu popularnost, što potvrđuje pravilo da dobri vozači više trebaju konstruktorima nego obratno. Ma koliko bilo važno nadmetanje „Mercedesa“, „Meklarena“, „Vilijamsa“, „Ferarija“, uz već pomenute „Red bul“ i „Reno“, ljudi dolaze da gledaju Hamiltona, Fetela, Sajnsa, Rikarda, Rajkonena…

Znam da nije umesno jedan svetski mega događaj porediti sa balkanskim prilikama, zadnja pošta Srbija, ali sve više imam utisak da je naša politička „formula 1“ trka rashodovanih modela, u kojima su vozači glavne zvezde, samo zato što kao onaj „Miško“ voze zavezanih očiju. I uglavnom u – rikverc!

15. Mart/ Petak

Martovske ide

Ne liči baš na mene da mi promakne neki od rođendana Mirinih i mojih petoro unučića, pa to što tek danas javno čestitam jedanaesti rođendan mladom gospodinu Petru Petroviću nije naknadno “vađenje”, još manje “ignorisanje” naše tamošnje ekspoziture. Njegov “divan dan” bio je u nedelju 10. marta, koja je u Dubaiju radni dan, nedeljom ja nemam svoj prostor u “Blicu”, pa sam namerno sačekao ovaj petak kad će u jednom od najtraktivnijih mesta za takve svečanosti, “Velocity” centru, naša Marina, slavljenik Peki i brat mu Fića više od dva i po sata ludovati sa drugarima na trampolinama, sportskim terenima i rekreativnim stazama i uživati u tehnološkim igrama najnovije generacije…

Nije mi problem ni to što ću o dečaku kojim se ponosimo i o proslavi koja po svemu liči na njega nešto objaviti baš na “martovske ide”, za koje instant mudarci savetuju oprez zbog raznih katastrofa koje su se dogodile na današnji dan, još od 44. godine pre nove ere kad je u Rimu ubijen Gaj Julije Cezar. Meni je mnogo važnije što sam se koliko toliko odmaknuo od srbijanskih “martovskih ida” i katastrofa, kojima se svi bave petog, devetog, jedanaestog i dvanaestog dana ovog meseca!

16. Mart/ Subota

Milica

Prekjuče je sa Lešća na većni počinak ispraćena Milica Hlebec (1951-2019), supruga mog prijatelja Steve, koji je tako postao prvi udovac u mom okruženju posle mnogo godina. Kuma Spomenka Arbutina, Ljubinka „Dadicina“ Jovanović, Sonja Perišić, Olivera Joksimović, Ljilja Najdeski, Nerka Vukelić, Ljilja „Galetova“ Janković, Rada Stošić supruga Srđana Radulovića, Sanja „Šerova“ Nikolić, Stanislava Radonjić, Milena Ćapin, Raška „Bobanova“ Marjanović, moja svastika Milena „Caletova“ Genić… zaista je poduži spisak udovica sa kojima već godinama delim tugu zbog preranog odlaska mojih drugara i prijatelja.

Milica i Steva nisu imali sreće, jer su im i sin Goran i ćerka Svetlana umrli prerano, daleko od njih, bez šanse za normalan život. Bile su one proklete devedesete, kad je u domu u Sremčici umro 21-godišnji Goran, ometen u razvoju od rođenja, a neke Miličine koleginice u „Beobanci“, samo zbog njenog prezimena, pustile priču kako je taj mali Hlebec poginuo u „zengama“, jedinicama Zbora narodne garde, koje je osnovao Franjo Tuđman. Tada je „majka hrabrost“, moja prijateljica Milica, uhvatila za gušu jednu od tih torokuša i rekla: „Ja bih bila najsretnija majka na svetu, da je moj sin mogao da pogine u bilo kojoj vojsci, pa i u tim vašim ’zengama’!“

18. Mart/ Ponedeljak

Patriotizam

Nije baš patriotski, pa ni pristojno, da se ovih dana, kad se zbivanja u Srbiji ubrzavaju i postaje sve jasnije da nam nema spasa ako se vratimo na predkrvavokošuljsko stanje, hvalim kako sam ovog vikenda bio na dva velika događaja iz nekog pluksvamfutura (daleko buduće vreme). U subotu sam na prelepom novom hipodromu u Flemingtonu, prisustvovao trci „All stars mile“, kad je pobedniku prvi put u istoriji dodeljena nagrada od pet miliona (istina, ovdašnjih) dolara, a u nedelju u Albert parku startu ovogodišnje sezone Formule 1, koju neki nazivaju najbrži putujući cirkus na svetu.

Nije dovoljno što „prvi put u istoriji“ i „putujući cirkus“ asociraju na prilike u Srbiji, pa ću zato citirati nešto što je moj prijatelj Slaviša Lekić izgovorio o patriotizmu u petak uveče u Kovinu, na skupu „1 od pet miliona“: “Patriotizam jeste poslednje utočište hulja ako pod patriotama podrazumevamo ove naše vlastodršce koji se usta krcatih nacionalnim interesima busaju u srpske domoljubne grudi, dok su im džepovi i računi puni stranih valuta. Zato je patriotski pitati kad ćete, mafijo, prestati da nam od države pravite kartel? Patriotski je pitati: hoćeti li nam mirno vratiti otetu državu ili da je opet osvajamo? Patriotski je pitati: zašto primaju plate premijerka, ministri, predsednica Skupštine, načelnik generalštaba, republički javni tužilac, direktor katastra, gradonačelnik Beograda, glavni urednik RTS-a … ako sve te poslove obavlja jedan čovek? Patriotski je pitati: kako mislite da sutra živite pored nas, posle ovih sedam godina, koliko nas maltretirate, jašete i ponižavate?”

19. Mart/ Utorak

Ne u moje ime

Subota, Flemington: Hiljade ljudi u odelima, dame u letnjim haljinama sa šeširićima, miris novca u ložama i bukmejkerskim sobama, rasna grla, sjajni džokeji, najveća nagrada u istoriji konjičkog sporta u Australiji… Nedelja, Albert park: Stotine hiljada ljubitelja automobilizma, dresovi i zastave svih boja, benzinska isparenja, avio miting, miris novca na svakom koraku i iz svake reklame, prva trka Formule 1 u novoj sezoni…

Oba ova mega događaja, kojima sam imao sreću da prisustvujem ovog vikenda, ostala su u senci masakra koji je u petak u dve džamije u Krajstčerču na Novom Zelandu napravio 28-godišnji Brenton Tarant iz Australije, ubivši pedeset i ranivši tridesetosmoro ljudi. Tome su svi ovdašnji mediji posvetili najveću pažnju, ali baš niko se nije upustio u prepričavanje njegovog ludačkog “manifesta”, niti se bavio svakim šizofrenim zapisom na njegovom oružju ili analizom pesama sa njegovog video klipa, kao što vidim da već danima čine mediji u Srbiji i samozvani mudraci po društvenim mrežama. Te Miloš Obilić, te Bajo Pivljanin, te car Lazar, te Radovan Karadžić…

Taj “običan beli čovek iz australijske srednje klase” ili “mirni momak koji je besplatno trenirao dečake iz kraja”, kako ga neki predstavljaju, ubijao je i sadistički se iživljavao nad nedužnim ljudima, a poslednja žrtva je Mucad Ibrahim, dečak od tri godine. Zato sav normalan svet uzvikuje: “Ne u moje ime!” Odsustvo jasnog otklona od ovog i svih drugih ludaka koji bi da se zbog nečega svete ili da, ne daj Bože, “brane” Srbe i Srbiju, samo će nas još jednom, bez ikakvog razloga, gurnuti “na pogrešnu stranu”!

20. Mart/ Sreda

„Žiga“

U Sarajevu je prekjuče sahranjen Nikola Žigić (1944-2019), već treći čovek iz nekadašnje prve petorke „Omladinca“, koja je šezdesetih godina prošlog veka harala na betonskom terenu starog „Fisa“ (i u obližnjoj kafani „Istra“). Otišli su Tomo Nevrt i Zoran Ćapin, sećamo ih se „Dado“ Hegenberger u Kanadi i Malik Hadžiomerović u Sarajevu, a od beogradske „raje“, uz mene koji sam više u inostranstvu nego na Zvezdari, pretekao je još rođeni brat mog neprežaljenog kuma Branka, Vlada Arbutina poznat i po nadimku „Pićun“,.

Sa njegovom ćerkom Ivanom i sinom Momčilom rekonstruisao sam juče kako je 23. decembra 1978. godine na venčanju njihovih roditelja „Žiga“ uskočio da bude kum umesto Vladinog druga iz detinjstva Radoslava Vučkovića „Ćićka“, koji nije dobio odsustvo iz JNA, pa je mladenka Ružica, do tog dana gospođica Kozlović, sve vreme strepela da „ludi Sarajlija“ ne napravi neku glupost. Ne bez razloga, jer smo se nekoliko godina ranije u hodniku sarajevske opštine Centar uoči venčanja Ljiljane i Tome Nevrta potukli sa svatovima naredne svadbe, pošto je Nikola počeo, a mi malo popili, pa prihvatili da skandiramo: „Naša mlada lepša“!

P.S. Zbog nedostatka prostora u „Blicu“, preneću ovde deo mogupravo završenog  romana „Sretna Nova godina“, u kome opisujem to druženje za sva vremena na relaciji Beograd – Sarajevo: 

U vreme Evropskog fudbalskog šampionata, odigranog u junu 1976. godine u Jugoslaviji, fudbal više nije bio najvažnija stvar u mom životu. Oženio sam se, zaposlio u „Večernjim novostima“, Mira nam je u oktobru 1975. rodila najstariju ćerku Milenu, a u vreme kad je igran peti završni turnir najboljih evropskih reprezentacija služio sam redovni vojni rok u Jugoslovenskoj narodnoj armiji. Tako se dogodilo da jedini put kad je fudbalska Evropa gostovala u Beogradu i Zagrebu, kao glavnim centrima tadašnje Jugoslavije, ja nisam mogao da “live” gledam te utakmice, jer sam tada bio u – Sarajevu. Radio sam kao novinar u redakciji lista Sedme armijske oblasti „Narodni borac“, koja je bila smeštena u Domu JNA u centru grada, pa sam uz dozvolu za izlazak „od 00 do 24“ veći deo sarajevskih dana i noći proveo u stanu mog prijatelja Miroslava „Dada“ Hegenbergera i njegove majke Ljubice.
To prijateljstvo nastalo je krajem šezdesetih tokom tri nezaboravna momačka letovanja u Trpnju na poluostrvu Pelješac, a učvršćeno je tokom sedamdesetih nebrojenim putovanjima na relaciji Beograd – Sarajevo, kumovanjima, svadbama, zajedničkim dočecima Novih godina, posetama vojnicima… Ne zato što smo mi, Beograđani, moj kum Branko Arbutina poznatiji po nadimku “Albanac”, njegov brat Vlada zvani „Pićun“, Miodrag “Lale” Vasić, Slobodan “Paki” Arsić, Vladimir “Šole” Videnović, Slobodan Milošević zvani “Gušter”, Dragan “Dadica” Jovanović i ja, tako hteli, već zato što su se oni međusobno družili i bili čvrsto povezani, naši sarajevski pajtosi bili su Tomo Nevrt, Zoran Ćapin, Nikola Žigić, Malik Hadžiomerović i već pomenuti “Dado” Hegenberger, članovi nekadašnje prve petorke Košarkaškog kluba „Omladinac“, koja je šezdesetih godina prošlog veka harala manje na betonskom terenu starog „Fisa“, a više u obližnjoj kafani „Istra“.

U to vreme ni nama ni njima nije bilo važno nešto o čemu ću puno razmišljati tokom onih godina kad sam osećao grižu savesti zbog svega što se u prvoj polovini devedesetih događalo Sarajevu i Sarajlijama, jer se mi, jednostavno, nismo ni pitali „šta je ko“, već „kakva je raja“. “Dado” Hegenberger, po ocu Čeh, po majci Srbin, oženjen Srpkinjom, više od dve decenije sa dva sina živi u Kanadi, Zoran Ćapin, koga baš nikad nisam upitao šta su mu roditelji, oženjen Srpkinjom, godinama je boravio uglavnom u Budvi (umro je kad je na nekoliko dana došao u Beogradu, u leto 2018.), a njegov sin Aco je igrao košarku za reprezentaciju Slovenije, Tomo Nevrt, i po ocu i po majci Hrvat, oženjen Srpkinjom, čitav rat proživeo je u Sarajevu, da bi iznenada umro početkom 2008. godine, Malik Hadžiomerović, po roditeljima Musliman, oženjen Muslimankom, koja je sa decom izbegla u Švedsku, tokom rata bio je uglavnom sa njima, da bi ga sredinom 2016. godine opet viđali po Sarajevu kako “voda cuku”, a Nikola Žigić, od oca Srbina i majke Hrvatice, oženjen Srpkinjom, ceo rat proveo je i ostao da živi u gradu na Miljacki.
Sa njima sam na Grbavici 17. juna 1976. godine u stanu „Dadove“ majke Ljubice (koja je preminula u Sarajevu u maju 2012. godine) gledao televizijski prenos jednog od najblistavijih poluvemena u istoriji jugoslovenskog fudbala, kad su na beogradskoj „Marakani“ golovima Danila Popivode i Dragana Džajića „plavi“ poveli protiv svetskih šampiona, reprezentacije Zapadne Nemačke, sa dva prema nula. Nikad neću utvrditi kako nam je svima promaklo ono što se događalo u nastavku te utakmice, iako je najbliže istini tumačenje Tome Nevrta iz jednog od naših kasnijih susreta: „Bilo nam je lepo dok smo bili pijani, da nismo ni primetili kad je prestalo da bude lepo“.

Tomo mi je ovo rekao negde krajem devedesetih u Beogradu, ali ja nisam siguran da li se to odnosilo na tu istorijsku utakmicu ili na čitav naš zajednički život u zajedničkoj državi!         

21. Mart/ Četvrtak

Ajnštajn

Kažu da za čuvenu pitalicu Alberta Ajnštajna nekome ko ima IQ preko 135 treba oko pola sata da je reši: U pet kuća različitih boja žive ljudi različitih nacionalnosti. Svaki od njih ima svoje omiljeno piće, cigarete i različite kućne ljubimce. Zna se da Englez živi u crvenoj kući; Šveđanin ima psa; Danac pije čaj; zelena kuća je levo od bele; vlasnik zelene kuće pije kafu; pušač Pal Mala ima ptice; vlasnik žute kuće puši Danhil; čovek u centralnoj kući pije mleko; Norvežanin živi u prvoj kući; pušač Bonda ima komšiju koji drži mačku; čovek koji puši Marlboro pije pivo; čovek koji ima konje živi pored čoveka koji puši Danhil; Nemac puši Laki Strajk; Norvežanin živi pored plave kuće; te da pušać Bonda ima komšiju koji pije vodu. Pitanje na koje treba dati odgovor glasi: Ko ima ribicu kao kućnog ljubimca? *

Po društvenim  mrežama već danima srećem pitalicu, koju ni Ajnštajn ne bi mogao da reši, evo već peti mesec:  Iz pet različitih centara krenuli su protesti protiv vlasti u Srbiji, svaki ima različite zastave, metode, parole, ljubimce, navike, ambicije i svako misli da će bez njega sve propasti. Ovaj ne može pored ovoga, onaj se ne sviđa njihovima, ona je premlada, drugi je preagresivan, treći je naduvan, ovaj bi da uđe, onaj bi da izađe… Pitanje koje se sasvim logično postavlja glasi: Ko je ribica, da baš ne kažem ljubimac predsednika svega ovoga?

P.S. Da ne lupate glavu, rešenje Ajnštajnovog zadatka je – Nemac! Norvežanin živi u žutoj kući, pije vodu, puši Danhil i ima mačku. Danac živi u plavoj kući, pije čaj, puši Bond i ima konje. Englez živi u crvenoj kući, pije mleko, puši Pal Mal i ima ptice. Nemac živi u zelenoj kući, pije kafu, puši Lacky i ima RIBICE. Šveđanin živi u beloj kući, pije pivo, puši Marlboro i ima psa.

Za zadatak “made in Serbia 2019” – nema rešenja!

22. Mart/ Petak

Kazna

Konačna presuda i doživotni zatvor za bivšeg predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića još jednom su podelili i političare, i javnost, i zaludne komentatore po društvenim mrežama. Utisak je da su ipak u manjini stavovi poput onog što je na Tviteru napisao Vladimir Gajić: “Dva najgora pripadnika srpske nacije su Mladić i Karadžić. Slušam ove ‘stručnjake’, advokate, političare… Da li je moguće tako komentarisati ulogu ova dva bednika koji su nam naneli istorijsku i nepopravljivu štetu i upisali nas tamo gde nikada pre nismo bili?”

U stvari, najviše nedostaju mirnoća i pamet, nešto poput izjave premijerke Novog Zelanda Džasinde Ardern, koja je posle masakra koji je u prošli petak u dve džamije u Krajstčerču napravio 28-godišnji Australijanac, ubivši pedeset i ranivši tridesetosmoro ljudi,  rekla da “ime čoveka koji je izvršio ovaj pokolj više nikada neće izgovoriti”:  “On je terorista, kriminalac i ekstremista i zato vas preklinjem: Izgovarajte imena onih koje smo izgubili a ne onoga koji nam ih je oduzeo.” Na ovim prostorima već decenijama malo koga interesuju žrtve, posebno drugih, možda i zbog toga što se neprestano bavimo onima zbog kojih su i čije politike svi ti ljudi stradali?!

23. Mart/ Subota

Bicikl

U Australiji je juče bio nacionalni „Rade2School Day“ (vozi do škole dan), u kome je 350.000 učenika umesto roditeljskim kolima, tramvajima i autobusima do svojih škola došlo biciklima, trotinetima ili na rolerima, kako je to učinila naša princeza Ana. Osamdesetih godina prošlog veka više od 80 odsto ovdašnjih osnovaca na taj način je prelazilo put od kuće do škole, a sada je taj broj ispod 20 odsto, zbog čega se i organizuju ovakve akcije. Nisam sklon olakom divljenju, tim pre što sam juče ujutru u ulicama oko Anine škole video nekoliko situacija kako roditelji iz gepeka izvlače bicikle ili „skutere“ (trotinete), što samo potvrđuje da su novi običaji i navike, nov način života i sveopšta trka sa vremenom žilav protivnik zdravlju i fizičkim sposobnostima novih naraštaja…

Pokušavam da zamislim nešto slično u Srbiji i sva pitanja koja bi odmah postavili dušebrižnici, od toga ima li uopšte autoriteta da nešto tako organizuje do šta ćemo sa velikim brojem mališana koji o biciklu, trotinetu ili rolerima mogu samo do sanjaju. Logika da niko ništa ne može da pokrene jer mnogi nešto nemaju, već godinama daje samo jedan rezultat – najbolje ništa! A o deci ionako već odavno niko ne brine!

25. Mart/ Ponedeljak

Tomahavk

Približava se moj odlazak iz Melburna, ali juče nisam hteo da odemo na ručak u „Meat Market“, što se do sada smatralo nekakvom tradicijom, jer smo u taj restoran na promenadi uz reku Jaru porodično izlazili na kraju mojih prethodnih boravaka u ovom lepom gradu. Nekako mi se nije dalo da baš 24. marta uživam u njihovom nadaleko poznatom specijalitetu za dve osobe „Tomahawk“, kako nazivaju grilovano goveđe rebro sa ogromnom koskom, teško oko 1,2 kilograma, što zaista podseća na tradicionalno sekirče američkih Indijanaca. Nije toliko u pitanju cena od 115 australijskih dolara (oko 80 evra), koliko činjenica da je tokom NATO bombardovanja koje je počelo na jučerašnji dan pre dvadeset godina na našu zemlju ispaljeno, prema podacima magazina „Forbs“, 218 krstarećih raketa istog imena. Po tome je Srbija (jer su sve ove bombe pale na njeno tlo) na drugom mestu, odmah iza Iraka na koji je tokom devedesetih godina prošlog veka bačeno 1.618 „tomahavkova“.

Ako je cena jedne takve rakete oko 500.000 evra, to znači da je za te pare (109 miliona evra) građanima Srbije moglo da se isporuči tačno 1,362.500 porcija ovog melburnškog, daleko ukusnijeg „tomahavka“. Na žalost, niko u istoriji nije nikoga u nešto „ubedio“ tako što ga je nahranio, mada se bojim da bi kod nas, da je neki  čudom i bilo takve sreće i pameti, oko toga kome to sledovanje treba da pripadne – radile sekire!

26. Mart/ Utorak

Region

Ovih dana je hit na društvenim mrežama izjava dr Emira Solakovića, kardiovaskularnog hirurga iz Sarajeva, kako  „naš narod nema teoretsku šansu da bude zdrav”. “Dođu tri dana pred smrt, pitaju kako da zdravo žive, a ja im kažem najbolje da se posipate peskom i navikavate na zemlju.“

Ovih dana pakujem kofere i uspomene na lep boravak u Australiji (bio sam uz Novaka Đokovića kad je superiorno osvojio svoj sedmi ovdašnji “gren slem”, proveo pet nezaboravnih dana u Tasmaniji, ispratio prvu ovogodišnju trku  “Formule 1”, video uživo šou “Legend of Las Vegas” i akrobatski “Nitro Circus”…), ali u svemu tome moram da sačuvam posebno mesto za druženje sa dvoje sjajnih ljudi, Dinkom i Dragutinom Rajak. Našli smo se pred South Melbourne Primary School, oni čekali svoju unučicu Noru a ja našu princezu Anu, povezao nas isti jezik, počeli priču… Oni odavno otišli iz Zagreba, ja odavno prestao da mislim da je Beograd moj grad, reč o ovom reč o onom, isto sranje i tamo i ovamo, devedesete u novom pakovanju, medijski mrak, a mladi i pametni odlaze, odlaze, odlaze… Srbija i Hrvatska, zakasnile za sve terapije, pa se polako navikavaju na – ništavilo!

27. Mart/ Sreda

Novine

Prema podacima koje je za prethodnu godinu objavila EMME (Enhanced Media Metrics Australia) medijske vesti čita čak 17,4 miliona stanovnika odnosno 94 odsto odraslih Australijanaca. Čak 10,3 miliona čita vesti i u novinama i online verziju. Samo u štampi novosti čita 12,1 milion Australijanaca. U velikim gradovima novine čita 9,8 miliona ili 53 odsto potrošača, dok regionalne ili lokalne novine čita 5,7 miliona ili trećina stanovništva. Tim podacima sam i ja malo doprinosio, jer sam u minula tri meseca svakodnevno čitao “Herald Sun”, malo da bih popravio svoj engleski, a malo da bih se lakše odlučio šta ću da promašim prilikom klađenja.

Zato sam pre nekoliko dana u razgovoru sa roditeljima našeg zeta Kamerona, lako prepoznao da moji prijatelji Bet i Dag takođe čitaju novine, pa smo još lakše razgovarali o najaktuelnijim temama. Kasnije sam pokušao da se setim kad sam poslednji put u Srbiji mogao da mirno i bez povišenih tonova  razgovaram sa nekim konzumentom  “informacija”, bilo da su iz nečega što se nekim čudom naziva novine, bilo preko elektronskih medija. Kod nas kako neko zine, odmah znaš i šta čita i šta gleda, pa razgovora, uglavnom – nema!

28. Mart/ Četvrtak

Sveta krava

Mnogi komentarišu što je Apelacioni sud u Beogradu ukinuo prvostepenu presudu kojom je u junu 2018. na godinu dana zatvora osuđena Mirjana Marković, nekadašnja predsednica “Jugoslovenske levice” (molim korektore da navodnici ostanu, jer to nije bila ni jugoslovenska, ni levičarska organizacija). Zgražavanje nad najnovijom blamažom ovdašnjeg pravosuđa ima, međutim, i svoju lošiju stranu, jer se u javnosti stvara utisak da je ona amnestirana i za mnogo teža krivična dela u poslednjoj deceniji prošlog veka, u vezi sa kojima je pominjana. Pri tome se najčešće podseća na ubistvo kolege Slavka Ćuruvije, vlasnika “Dnevnog telegrafa”, kome M.M. nikad nije oprostila jednu kolumnu Bogdana Tirnanića povodom “Imlekove” odluke da kravici na ambalaži njihovih proizvoda skinu cvet iz usta. Iako njihova šefica nije ni jednom rečju pomenuta, iz vrha JUL-a su preteći tražili izvinjenje, pa je legendarni “Tirke” sutradan napisao: “Izvinjavam se kravi koja se prepoznala!”

A to što je supruga nekadašnjeg “gospodara života i smrti” Slobodana Miloševića osuđena (pa sada oslobođena) jer je svojevremeno uticala na vladinu komisiju da nezakonito dodeli državni stan dadilji njenog unuka, pokazuje da je za sve ostalo, od organizovanog šverca cigareta do ubistava političkih neistomišljenika, Mirjana Marković i dalje “sveta krava”!

29. Mart/ Petak

Znanje

Već dva dana sam u Dubaiju, prvi dan padala kiša, drugi nešto šućmurast, što mi dobro došlo da se baš lepo družim sa Mirinim i mojim unucima, koji su od juče i na školskom raspustu. Odnedavno skupljaju sličice fudbalera za album Lige šampiona, o čemu sa njima ovaj deda može mnogo više da priča nego o igricama na tabletima i telefonima, ali ni sam nisam verovao da toliko dobro poznajem evropski fudbal. Za sve igrače čije sličice su do sada sakupili odmah sam im rekao u kom klubu i na kom mestu igraju. Pitaju me Pera i Fića “kako si to naučio”, a ja im kažem da je “bolje da ne znaju”. Naravno, nisam ni pokušao da im objasnim da je, koliko puta su me “prodali” Real Madrid, Borusija Dortmund, Roma, Liverpul ili Totenhem, pravo čudo što ne znam ni širu porodicu njihovih napadača ili trapavih “defenedra”.

A uveče sam sa ćerkom Marinom raspredao o političkoj situaciji u Srbiji, pa sam samog sebe iznenadio koliko znam o ljudima iz te naše nesretne “lige propalih šampiona”, koji nas sve đuture već godinama “prodaju”, propuštajući šanse za bolje rezultate i postižući efektne autogolove. Jedino što nisam bio siguran u kom timu sada igraju neki od njih!

30. Mart/ Subota

Kapetan (2)

Može čovek da ode iz Melburna, ali ne može Melburn iz njega. Ne bih da ispadnem grešan prema Mirinoj i mojoj najmlađoj ćerki Marini i našim zlatnim dečacima Petru i Filipu, koji su se baš obradovali mom dolasku u Dubai, ali može novinar da ode u penziju, ali ne sme nikad da zaboravi pravilo da svaka priča mora da se „prati“ i završi. Pre četrdeset dana (19. februara) objavio sam da se naša princeza Ana kandidovala za „kapetana“ South Melbourne Primary School, što je najvažnija đačka funkcija u tamošnjem obrazovnom sistemu, nešto što se ranije kod nas zvalo „predsednik učeničke zajednice“. Sjajno pismo koje sam tom prilikom prepisao i pametna i duhovita prezentacija njenog „programa“ pred svim učenicima i nastavnicima ipak nisu bili dovoljni, pa je buduća predsednica australijske vlade morala da se zadovolji samo funkcijom „zamenika kapetana“, ali i posebnom titulom „sustainability leader“, u nešto slobodnijem prevodu „predvodnik brige o održivom razvoju i zaštiti životne okoline“. Što bi rek’o njen ponosni deda, novoizabrani školski kapetani (jedna devojčica i jedan dečak) dobili su na „upravljanje“ samo školu, a naša Ana, uz sve to, i brigu o čitavoj planeti!

Može čovek da ode iz Srbije, ali ne može da ne brine o njoj, pa bih u tom smislu opomenuo sve iznogudiće koji sanjaju da budu „kalif umesto kalifa“ da samo osvajanje funkcija ne znači ništa, ako u međuvremenu ostanemo bez – Srbije! Na čemu sadašnji „kapetan“ ozbiljno radi!