MART 2018.

1. Mart/ Četvrtak

Ene ga…

Pre tačno pet godina, 1. marta 2013. podsetih se na ovom mestu da sam od 14. oktobra 2000. do 26. aprila 2003. u „Zemunskoj Hronici“, koju je izdavao moj prijatelj Dragan Stojković, pisao kolumnu „(Ne)kultura“ i da sam posebno ponosan na tekst „Ene ga, Vučić“, objavljen 2. juna 2001. godine. U to vreme su se radikali, nekih šest meseci posle opštih i lokalnih izbora na kojima su do nogu potučeni (Vojislava Šešelja je, na primer, u Batajnici pobedio nepoznati student Zdravko Stanković), počeli da se pojavljuju na zemunskim ulicama i polako podižu nos, uz sašaptavanje Zemunaca, koji su verovali da su i njima i socijalistima, pa i Vuku Draškoviću, jednom za svagda rekli „daleko vam lepa kuća“. (Pravi Zemunci su, u stvari, samo okretali glavu, a rečenica iz naslova tog mog komentara strujala je među prolaznicama koji su se u vreme radikalske vladavine naselili i u varoši i po okolnim livadama.)

Međutim, zahvaljući kadrovima i gafovima nove DOS-ovske vlasti, ne samo da nije došlo do očekivane lustracije, već je čitavim nizom postupaka samo potvrđeno ono što će se Demokratskoj stranci obiti o glavu dvanaest godina kasnije – uverenje da u Srbiji postoji smo jedan način vladanja (beskrupulozni) i da su „svi političari isti“.

2. Mart/ Petak

Rizik

Već danima ubeđujemo našu princezu Anu da promeni školu. Osnovna škola Port Melburn, u kojoj sada pohađa četvrti razred, sagrađena je 1889. godine i više nije u stanju da prihvati sve veći broj mališana od kako je u ovom atraktivnom delu grada dozvoljeno pretvaranje ranije zaštićenih kućica u savremene dvospratne stambene objekte. Zato je država Viktoria izdvojila 5,4 miliona australijskih dolara (nešto više od tri miliona evra) za njenu rekonstrukciju, ali dok se to okonča, naša pametnica će već stići do srednje škole. S druge strane, čak i nešto bliže stanu ovdašnjeg dela naše velike porodice, krajem januara je prve učenike primila nova, supermoderna osnovna škola Saut Melburn, kojoj jedino nedostaju učenici, posebno od četvrtog razreda pa naviše.

Ana, koja još nema ni deset godina, uglavnom se slaže da bi u takvim uslovima sve njene sposobnosti i kvaliteti došli do punog izražaja, jedino malo strepi da su se deca u novoj školi već povezala i sprijateljila i da će teško prihvatiti novu drugaricu. Nisam mislio da o ovome pišem dok se ne otklone sve dileme, ali juče sam čuo nešto što je princeza rekla svojoj mami Mileni, na osnovu čega sam zaključio da je ona već odlučila, ali i da će i nova škola veoma teško moći da isprati njene mogućnosti: „Šta je život bez rizika? Dosadan, prazan i vuče te unazad!“

3. Mart/ Subota

Posao

“Redovno pratim vaše zapise iz ‘tamo daleko’. Ovih dana vratila sam se skijanja i taman kad sam mislila da sam oprala svu prljavštinu ovih izbora u svom rodnom gradu, dočekala me je kulminacija bezumlja”, napisala mi je čitateljka Jelena Veselinović i dodala nešto zbog čega se Aleksa Šantić prevrće u grobu: “Ostajte tamo!”

Moram da priznam da sam u poslednje vreme počeo da pažljivije gledam mejlove, kojima me opština Docklands city obaveštava o slobodnim radnim mestima za razna dopunska seniorska zanimanja. Nisam baš za bageristu ili pomoćnika zavarivača, zbog lošeg engleskog ni za telemarketara ili recepcionera, ali ima još dosta toga za šta ni godine, ni jezik nisu prepreka, od raspoređivanja pošte i čuvanja životinja do distribucije prtljaga.

Meni, lično, najviše se dopada posao “lolipopa”, što je popularno ime za dekice na pešačkim prelazima kod osnovnih škola. Zvanično, to se zove “crossing supervisor”, radi se sat ujutru i sat popodne, a po rečima 76-godišnjeg Ferida iz Brčkog (koga naši ovde zovu Feđa, a deca iz Anine škole Fred) plaća se dvadeset dolara na sat: “Radim ovo već šest godina. Em, dopuna za penziju, em na svežem vazduhu, em manje gledam televiziju!”

5. Mart/ Ponedeljak

Apoteka
U emisiji „Utisak pre nedelje“, emitovanoj prošle sedmice, Olja Bećković je pitala Jovu Bakića, Miodraga Zeca, Dragana Đilasa i Sergeja Trifunovića: „O čemu se odlučuje 4. marta? Da li tog dana izlazimo na referendum ‘za ili protiv’ Vučića, na izbore za Beograd ili na nešto sasvim treće?“ Što bi pre pola veka rek’o Veselin Cvetković (“Varljivo leto ‘68”, sjajna uloga Bate Stojkovića) “što mene niko ne pita gde je apoteka”, pa da ja kažem kako mislim da je u pitanju to “nešto treće”. Nova epizoda permanentnog vanrednog stanja koje traje već šestu godinu i gde svaki čas imamo neke “presudne” izbore, a prepredenjak (predsednik + premijer) je stalno u kampanji, jer jedino to zna da radi! U međuvremenu, tzv. opozicija, da prostite, ‘ladi jaja i uživa u svojoj petipoprocentnoj “važnosti”, a kad se izbori sasvim približe, onda se sete da pričaju o neregularnim uslovima. I još bih dodao da za to nema leka!
Zato mi je drago što ću tokom čitavog izbornog dana biti u avionu na povratku u Beograd, gde bi trebalo da stignem kad već prođu i optužbe za krađu, i posipanja pepelom ozlojeđenih “lidera”, i seirenje pobednika, i svi komentari “analitičara” kako su baš oni u procenat tačno predvideli i izlaznost i rezultate glasanja.
Ja ću biti negde izvan i iznad svega toga, a vi, dragi moji sugrađani, bilo da ste ostali kod kuće, bilo da ste glasali, praktično ste bili – nigde!

6. Mart/Utorak

Portret

“Ako išta znam, onda znam da budem sam”, slaba je to uteha, pa makar bio Balaševićev poznati stih (“Bože, Bože…”). Odbijao sam juče čitav dan da “promolim nos” (“Ringišpil”), ni u dvorište, ni na ulicu, čak ni do kladionice nisam hteo da prošetam… Puštao sam satima Đoletove stare hitove, tražeći neko objašnjenje za sve “izbeglice iz besmisla” (“Provincijalka”), koji od nedelje uveče znaju da “samo tuge se broje” (“Jednom su sadili lipu”).

Mogao bih još nekoliko dana da se vadim na famozni “džet leg”, modernu bolest prekookeanskih putnika, da nisam video da je za večeras u 19 časova u galeriji “Progres” najavljeno otvaranje izložbe novih slika mog prijatelja Milenka Mihajlovića pod naslovom “Već neviđeno”. Možda i odem da ga pitam koji mu je andrak pre više od tri decenije (1987.) trebao onaj glogov kolac na naslovnoj strani “Studenta”, posle kojeg je sve ovo počelo (Osma sednica, Gazimestan, Sloba i Mira, Deveti mart, ratovi, hiperinflacija, crveno-crna koalicija, bombardovanje, Peti oktobar, izmišljeni Koštunica, ubistvo Đinđića, povratak socijalista, umišljeni Tadić, povratak radikala, svi za Vučića – Vučić za sve…).

Što bi rek’o Balašević, to “đavo prste u farbu umače”, pa tako i ja ispisah “portret života svog”.

7. Mart/ Sreda

Metro

Možda će se jednog dana pokazati da su, prodajući karte za nepostojeći metro, naprednjaci raspamećenoj i razbucanoj opoziciji oduzeli priliku da makar pokuša da se predstavi kao neko ko razmišlja o budućnosti. Prodavci magle su, ma koliko to bizarno delovalo, Beograđanima ponudili lepe snove o metrou, letećim gondolama, poželjnoj turističkoj destinaciji i plati od 500 evra, ostavljajući političke rivale na starim matricama političkih netrpeljivosti i nepoverenja u moć rasuđivanja istih tih građana.

U Melburnu sam nedavno video sliku voza u prirodnoj veličini na ogradi gradilišta nove stanice metroa i tunela ispod najužeg centra grada. Na mestu prozora postavljena se stakla, kroz koja prolaznici mogu da prate radove koji su započeti prošle i biće završeni do 2027. godine. Nedaleko odatle u parku pored reke Jare mogu da vide i novi voz kojim će se uskoro prevoziti na postojećim linijama metroa. Nedavno su počeli i radovi na nekoliko deonica, gde se pokazalo da pruge treba podići na stubove i osloboditi ih ukrštanja sa gradskim saobraćajnicama. Svi ti projekti od beogradske metro priče razlikuju se po tri “sitnice”: obezbeđene su pare za njihovo finansiranje (samo vrednost radova na tunelu iznosi 11 milijadi australijskih dolara što je oko osam milijardi evra), biće sigurno realizovani i to uopšte ne zavisi od toga ko će biti na čelu Grada!

8. Mart/ Četvrtak

Začini

Posle mog mladog kolege Borisa Vukovića, koji je tamo veselo i sa navijačkom bakljadom proslavio rođenje svoje prve ćerke Nikoline (pozdrav i mami Neveni i sestrici Jeleni) samo je još kuvarska legenda Mladen Perišić mogao da me natera da prođem kroz kapiju našeg najvećeg stadiona. U baru u loži na zapadnoj tribini večeras će predstaviti knjigi „Anatomija začina“, koju su zajednički pripremili doktor Hristos Aleksopulos i moj prijatelj Mlađa, u kojoj je do najsitnijih detalja obrađeno tačno 250 začina, istorijski, botanički, medicinski i kulinarski, od najpopularnijih do onih skoro zaboravljenih, kao što su zova, bokvica ili žalfija…

Hteo sam da napišem kako smo i na upravo okončanim beogradskim izborima imali mnogo onih koji su „u svakoj čorbi mirođija“, od Milice „Zavetnice“, rojalista raznih vrsta do Lepog Dečka Prošlosti i momaka kojima nikako da se posreći sa trikom „nijedan od ponuđenih odgovora“, ali mi se u tu priču nikako nije uklapalo što su u peršun otišle i neke mnogo jače liste, kao demokratska ili batajnička. U stvari, da budem iskren, strahujem da nama više nikakvi začini i nisu potrebni, jer imamo onaj jedan koji „u sve se meša“!

9. Mart/ Petak
   Tramvaj
   Iz gradske turističke organizacije najavljuju sezonu razgledanja prestonice iz “Tramvaja zvanog Beograd”, koji će petkom i subotom, od 19:00 (obaveštenja na srpskom) i sat kasnije (isto to na engleskom jeziku) prolaziti “krugom dvojke”. I još dodaju da je zbog ograničenog broja mesta za ove ugođaje neophodna prijava u info centru TOB, Knez Mihailova 5.
   Jedna od atrakcija Melburna su tramvaji na liniji 35, popularni “City Circle”, koji svakodnevno, od 10 do 21 čas saobraćaju centralnom gradskom zonom još od 29. aprila 1994. godine. Ima ih ukupno deset, pa se na stanicama u oba pravca pojavljuju na svakih 12 minuta. Ovi “metuzalemi” truckaju se zonom u kojoj je vožnja tramvajem besplatna, pa je istovremeno koriste i stanovnici Melburna i mnogobrojni turisti, koji tokom vožnje i na stanicama slušaju podrobna obaveštenja o značajnim istorijskim, kulturnim i arhitektonskim objektima s obe strane trase. Ukratko, znatiželjni će najbolje upoznati veliki grad ako im se omogući da se uključe u njegov svakodnevni život, bez posebnih veštačkih “atrakcija” i bez nepotrebnog maltretiranja (idi da se prijaviš na jednom, pa ‘vataš tramvaj na drugom mestu, a sve zbog sat vožnje po mraku). Rekoh “veliki grad”, a ne ovaj i ovakav Beograd!

P.S. Nije bilo u “Blicu”, ali nisam zaboravio da je danas 9. mart, datum koji sam svake godine pominjao sa velikim “D”. Ove godine, ipak, ne bih – zarad pet preostalih članova SPO, četiri Danina mesta u raznim upravnim odborima, tri direktora, dva poslanika i jednog Vukovog pojavljivanja na nekoj televiziji – skrnavio uspomenu na tu, u mom životu veoma važnu drugu martovsku subotu 1991. godine!

10. Mart/ Subota

Poljubac

Na današnji dan pre deset godina moja Mira i ja dobili smo drugo unuče, inače prvu mušku prinovu u našoj porodici. Nisam se baš proslavio prethodnim desetomartovskim objavama, jer sam se zbog nezaboravne žurke i vatrometa povodom rođenja mladog gospodina Petra Petrovića narednih godina izvinjavao mom prijatelju Spasoju Cvejiću iz firme “Energocoop”, kome smo pokvarili malo odocnelu proslavu Dana žena. Potom sam blizinu nekih drugih bitnih martovskih datuma koristio za komentare tipa “možda je to nekome važno, ali nama je najvažniji Perin rođendan”.

Da budem iskren, dok su naši zlatni dečaci bili u Beogradu bio sam veoma revnostan svedok njihovog odrastanja, pa mi sami rođendani nisu bili toliko važni. Međutim, od kad su se Petrovići pre tri godine preselili u Dubai nekako sam internacionalizovao i ove zapise, pa bih se dičio njihovim znanjem engleskog i arapskog ili drugarima iz celog sveta.

Zato ću danas da objavim nešto baš lično, jer je naš Peki posle upornog navaljivanja (ljubi ga deda, em lep, em uporan) izdejstvovao pristanak jedne nešto starije devojčice iz Litvanije da mu “bude devojka”. Mada njegov mlađi brat Fića “Legenda” ima amandman: “Nije mu to još prava devojka. Nisu se ljubili jezik na jezik!”

12. Mart/ Ponedeljak

Mart

Danas je dan za sećanja na streljanog premijera Srbije dr Zorana Đinđića (Bosanski Šamac 1. avgust 1952 – Beograd, 12. mart 2003), o kome se i posle petnaest godina govori i piše na veoma različite načine. Često i sa dijametralno suprotnih pozicija, ali nikad bez strasti i uverenja da bi nam svima život bio ako ne bolji ono sigurno drukčiji da je on mogao da ostvari započete reforme i sačuva Demokratsku stranku. Zato su u pravu oni koji ovih dana tvrde da je za objektivno sagledavanje Đinđićeve istorijske uloge potrebno nekoliko godina rada čitavog tima istoričara, sociologa, ekonomista… Bez toga, kako vreme bude odmicalo, imaćemo samo prigodnjaštvo za jednokratnu upotrebu, zavisno od trenutnih političkih pozicija i interesa onih koji će misliti da su dovoljno važni da se oglase svakog 12. marta. Šta to praktično znači, najbolje je objasnio baš Zoran Đinđić, koji je u oktobru 1996. u „Našoj Borbi“ napisao: „Podrškom nedemokratskim režimima i gospodarima rata koji su se premetnuli u mirotvorce, Zapad može da osigura kratkoročnu stabilnost, do neke nove erupcije nasilja.“

Tako je to u martu, svako ima neki svoj dan. Komunisti Dvadesetsedmi, mladenci dva’esdrugi, amebe dvanaesti, spomeničari jedanaesti, onaj Danin deveti, žene osmi, a naprednjaci će za koju godinu na slet svakog petog…

13. Mart/ Utorak

Pruga

Dok sam ja uređivao „Blic nedelje“ (2001. – 2002.), u svakom broju imali smo po jedan vic, čiji je glavni junak bio streljani premijer Srbije dr Zoran Đinđić. Većinu tih priloga sam lično napisio, osluškujući priče po kafanama ili prepravljajući neke stare viceve. Uveren da u svemu tome nije bilo nikakve zlobe, nisam hteo da reagujem na glupost kako su „čitavi timovi bili zaduženi samo za izmišljanje viceva o Zoranu Đinđiću“, koju je nekoliko meseci posle tog kobnog 12. marta 2003. izvalio njegov naslednik Zoran Živković. Uostalom, evo jednog od tih viceva: Šta bi uradio Josip Broz Tito da se vozi „plavim vozom“, pa odjednom nema pruge? Naredio bi omladincima da izgrade novu! A Slobodan Milošević? On bi pozvao svoje pristalice da na rukama prenesu voz do mesta gde opet ima koloseka! A Zoran Đinđić? E, on bi naredio svojim saradnicima da drmaju vagon i tako stvorio iluziju kretanja!

Dopunjena verzija tog vica, sa pitanjem šta bi u takvoj situaciju uradio sadašnji predsednik svega ovoga, ima dve varijante. Po prvoj, sazvao bi konferenciju za medije u vagonu iza, u kome je njegova stalna ekipa, optužio prethodnu vlast za krađu šina i pragova i obećao novu, nikad bržu prugu kroz dve godine. Meni se, ipak, više sviđa druga, po kojoj bi A. V. rekao mašinovođi: „Pusti mene da vozim, ima da ga preteram i bez pruge!“

14. Mart/ Sreda

Dobrila

Možda se ona i ne seća, ali gospodin Tihomir “Tića” Obradović, kad smo se svojevremeno nas troje sretali u Rotary klubu Zemun, imao je običaj da kaže “dobra vila Dobrila”. Krenula je za Kanadu jednog jutra u proleće 1999. godine iz bombardovanog Beograda, ali se zaglavila u Budimpešti. Kad je sve sredila da ostane u glavnom gradu Mađarske, ponovo se obrela na Banovom brdu. Kad je konačno stigla i kanadska viza, više ni sama nije znala gde pripada… Knjiga Dobrile Borojević “Moja Pešta” (izdanje Srpskog narodnog pozorišta u Budimpešti, 2017.) govori upravo o tom životu “negde između”, o dilemama, strahovima i ljubavima hiljade ljudi iz Srbije koji su “jednom naučili da sve svoje sa sobom nose”.

Kad večeras u Matici iseljenika Srbije (Nušićeva 4/I) dođe red da i ja nešto kažem o literarnom prvencu naše drage “dobre vile”, nadam se da neću zaboraviti da istaknem kako “Moja Pešta” nije ni “kurs za preživljavanje”, ni “život od uspomena”, ni čeprkanje po “tragovima mladosti”. To je, na žalost, proces koji traje i koji je nedavno najbolje opisao jedan Dobrilin ovdašnji komšija, inače bez posla, sa troje dece i ženom koja radi na određeno vreme: “Pre podne idem na časove nemačkog, popodne na ruski, pokušavamo nešto i za Norvešku. Mnogi moji prijatelji su već otišli. Videćemo!”

15. Mart/ Četvrtak

Senejdžer

Jedan moj prijatelj iz Melburna mi je napisao: “Ja sam senejdžer, to ti je senior tinejdžer. Imam sve što sam želeo kao tinejdžer, samo 50 godina kasnije. Ne moram u školu, ni na posao. Svaki mesec dobijem džeparac. Imam svoj stan. Nemam ‘policijski čas’. Imam svoju vozačku dozvolu i svoj auto. Imam ličnu kartu, a s njom mogu da uđem u barove i trgovine pićem. Žena s kojom se družim ne boji se trudnoće. Više nemam akne… Život je super, zar ne?!”

Iako pokušavam da u drugi plan potisnem dva meseca koja sam početkom ove godine proveo u Melburnu, neke „sitnice“ me svaki čas nateraju na poređenja „tamo“ i „ovde“. Kad se od tri vozila gradskog saobraćaja u koja sam ušao dva pokvare, pa veći deo puta prevalim pešice, kažem sam sebi „dobro je, zdravo je“… Kad u tim šetnjama ne mogu da utvrdim da li više đubreta ima po kontejnerima ili zakrčenim trotoarima, pomislim „bio je veliki sneg“… Kad u prodavnici shvatim da su litar dugotrajnog mleka, litar zejtina ili ista pasta za zube skuplji nego u Melburnu, preračunato u dinare, pokušavam da razumem kako to da kod nas devize vrede sve manje a roba sve skuplja… Mireći se tako sa svim i svačim, bez obzira što uopšte ne gledam televizju i tzv. informativni program, ne samo se udaljujem od prilike da živim kao “senejdžer”, nego se polako pretvaram u senilnog srpskog glasača!

16. Mart/ Petak

Obaveza
Još danas i neću više da vas gnjavim poređenjima Beograda i Melburna, jer možda baš zbog toga nikako da se u potpunosti vratim „kući“. „Kolega“ Žarko Jokanović u svojoj kolumni u „Blicu“ izveo je računicu po kojoj Beograd ima 1.606.931 birača, na izbore je 4. marta izašlo 814.477 Beograđana, a 792.454 nije, pa je Aleksandar Vučić, sa osvojenim 366.461 glasom, dobio 64 od 110 odborničkih mesta u Skupštini grada. Još preciznije, glasovima 22,8 odsto građana dobio je 58,2 odsto ukupnog broja odbornika, odnosno 100 odsto vlasti.
U međuvremenu je objavljeno da će izbori za gradonačelnika Melburna biti održani 23. aprila. Očekivana izlaznost – iznad 95 odsto, ne zato što su građani preterano zainteresovani ko će naslediti “nestašnog” Roberta Dojla, koji je nedavno podneo ostavku zbog seks skandala, već zato što je u Australiji glasanje zakonska obaveza. Ko neće da se cima , koga mrzi ili ko misli da “nema za koga da glasa” to zadovoljstvo mora da plati 400 dolara!
Tu se naša priča vraća na pravi početak, o čemu ovdašnja opozicija nikako da počne makar da razmišlja, jer je i za takvu praksu neophodno nekoliko “sitnica”, od uređenog biračkog spiska do precizne kontrole i evidencije ko jeste a ko nije ispunio svoju građansku dužnost!

17. Mart/ Subota

Sreća

U našim novinama juče je objavljeno da su, prema istraživanju Ujedinjenih nacija, građani Srbije u periodu od 2015. do prošle godine dospeli na 79. mesto po tome koliko se osećaju srećnim. I još smo se pohvalili da smo po „rastu indeksa sreće“ na petom mestu u svetu, ali izgleda da nam sve to ne vredi ako ne istaknemo da smo „srećniji od Hrvata“, koji su na 93. mestu, a u posmatranom periodu su čak zabeležili „negativan rast“. Pošto su parametri ovog istraživanja dohodak, sloboda, poverenje, očekivana životna dob, socijalna podrška i velikodušnost, sigurno je da smo još decenijama daleko od većine sretnijih naroda, da baš ne pominjem Fince, Norvežane ili Dance, pa nam nekakvo veselje pričinjava i „crknuta komšijina krava“.

To me je podsetilo na sjajnu repliku iz reportaže mog prijatelja Srđana Valjarevića, objavljene pre skoro četvrt veka u magazinu za mlade „Talas“ (izdanje NP „Vreme“, 1995.-1996.). Opisavši isprazno, dosadno i nezanimljivo životarenje mladih u Podgorici, reporter je počeo da sažaljeva svoje sagovornike, ali ga je jedan od njih prekinuo: „Nismo baš srećni, al’ je bolje no u Nikšić!“

19. Mart/ Ponedeljak

Skver

Proveo sam jučerašnji dan na skveru kod Crvenog krsta, gde se ukrštaju Žička, Kajmakčanska i Ulica vojvode Šupljikca. Sabajle sam u čuvenom bifeu „Kajmakčalan“ sa drugarima koji u sali „Radničkog“ još misle da igraju fudbal pretresao uglavnom tužne vesti (jedna je da je iznenada preminula gospođa Vesna Stojanović, životna saputnica našeg druga „Bobice“, a druga je da su u međuvremenu moji pajtaši igrali na turniru u balonu kod stadiona „Sinđelića“ i izgubili od neke ženske ekipe sa 7:0). Popodne sam, preko puta, u kafiću „Skver“, gde je moj prerano preminuli kolega Nebojša Spaić najčešće sedeo, uživao, razgovarao, sastančio ili samo otimao vreme za svoju dokolicu, razmenio uspomene sa njegovom suprugom, mojom dragom koleginicom Tamarom i prijateljima iz svih perioda naših života.

Nekako se dogodilo da je u obe prilike pomenuta sjajna Spaina ideja, realizovana samo jednom, čuveni “Komšijski festival” kad je jedne septembarske subote čitav taj skver bio zatvoren za saobraćaj, a ispred svih kafića, restorana, pekara i drugih radnji izneti stolovi sa posluženjem i jefitinim pićem. Problem je samo što ni u “Kajmaku”, ni u “Skveru” nismo uspeli da utvrdimo godinu kad se to događalo.* Prvi što smo tom prilikom organizovali takmičenje za “najbolju domaću rakiju”, a Spaini prijatelji jer im se čini, kao i sve u vezi sa njim kao da je to bilo juče!

* Naknadno smo utvrdili, bilo je to 26. septembra 2010.

20. Mart/ Utorak

Primitivizam

Sve češće citiram delove sjajnog teksta Filipa Davida “Trijumf primitivizma”, objavljenog u knjizi „Jesmo li čudovišta“ („Bosanska knjiga“, Sarajevo, 1997.), napisanog u vreme kad je trebalo mnogo hrabrosti i ličnog dostojanstva da bi se podigao glas protiv opšteg primitivizma i primitivaca na svim frontovima raspadnute bivše i nedovršenih novih država:

”Sve što ovakvi dodirnu pretvaraju u svoju suprotnost. Vera postaje blasfemična, rodoljubje kompromitirajuće, kultura ponižavajuća, vlast zaštita bezvlašću, visokoučene institucije paravan za gluposti, politika – utočište za primitivizam i primitivce. Ideološki buzdovan u rukama primitivaca vitla i mlati oko sebe sve čega se dotakne. Jednom probuđeni i osokoljeni primitivizam širi se posvuda nezadrživom snagom, pružajući zastrašujuće primere bezobzirnosti, ponižavanja ličnosti i oduzimanja životu osnovnog dostojanstva. (…)

Može se pretpostaviti da će se sa nastupanjem mirnijih vremena primitivci povući sa glavne scene u pozadinu zbivanja, delujući sa rezervnog položaja. Prostakluk će pokriti pokradenim zlatom, obložiti ga dragim kamenjem i svilom. Ukrasiti diplomama i visokim državnim funkcijama. Biće manje glasni, ali jednako uticajni kao i pre. Oni ne sumnjaju da budućnost pripada njima, kao što im pripada i sadašnjost. Svuda će tražiti i nalaziti saveznike. Prostaštvo, fanatizam, lopovluk, beda duha, vrte ovaj svet.”

Iako je mnogo toga od navedenih Davidovih zapažanja već uveliko prisutno (prostakluk ukrašen diplomama i visokim državnim funkcijama, uverenje da i sadašnjost i budućnost pripadaju samo njima, fanatizam, lopovluk, beda duha…), daleko smo od „mirnijih vremena“, još dalje od toga se primitivci svih vrsta povuku na „rezervne položaje“. Mrak koji je ovde zavladao trajaće još dugo, osokoljeni primitivci tumaraju u njemu mašući starim fenjerom, koga su proglasili za „svetlo na kraju tunela“… Ne verujem da će moje nestajanje biti sporije od njihovog, jer za razliku od nekih prethodnih isto tako mračnih vremena sad ne znam ni šta čekam, ni čemu da se nadam.

U Srbiji je danas lako biti protiv. Primitivaca koliko ti duša hoće. Teško je biti za. Primitivaca među onima koji su kao nešto protiv još je više. Gledam i jedne i druge kako blefiraju, besomučno podižu uloge i guraju kečeve u rukave, pa sam sebi ponavljam osnovno pokeraško pravilo: Ako ne vidiš ko je ovca za stolom, onda si to najverovatnije – ti!

21. Mart/ Sreda

Mirko (1)

U utorak, 7. oktobra 2008. napisao sam da nisam poznavao našu sugrađanku Rosu Kurdaliju, koja je umrla dva dana ranije u stotoj godini, podigavši tri ćerke i četiri sina, te desetine unuka i praunuka. Videvši mnogobrojne čitulje napisah da je ona imala život na kakav mislimo kad nekome iskreno kažemo: “Živeo ti meni sto godina!” Nekoliko dana kasnije javio mi se moj prijatelj i dragi kolega Mirko Marinović, da iz prve ruke potvrdi tačnost mog komentara, jer je gospođa Rosa bila njegova tašta i još je dodao za svoju suprugu Jadranku da je “ista majka”. U četvrtak, 17. februara 2011. objavili smo da je naša sugrađanka J. M. stradala dan ranije, kad ju je ispred njene zgrade u Novom Beogradu udario kamion “Gradske čistoće”, vozeći u “rikverc”. Iste večeri mi se javio moj prijatelj Mirko da “dopuni vest”, rekavši da je njegova Jadranka tog dana pravila tortu za proslavu pedesetogodišnjice njihovog braka, pa joj je nešto zafalilo, a ona, vazda vredna i živahna, pohitala u obližnju prodavnicu. I još je dodao: “A mogla je da gura k’o njena majka, do sto godina!”

Prekjuče je umro u 88 godini, a danas ćemo na Novom groblju ispratiti Mirka Marinovića do negove Jadranke. Vest o tome već dva dana dopunjuju njegovi prijatelji i kolege, pa mi, nadam se, nećete zameriti što ću nekoliko sjajnih anegdota ostaviti za sutra!

22. Mart/ Četvrtak

Mirko (2)

Moj prijatelj i dragi kolega Mirko Marinović (Prizren 1930 – Beograd 2018) bio je dve i po decenije pomoćnik saveznog ministra za informisanje. Mnogo predsednika vlade, ministara i urednika u medijima je Mirko dočekao, istrpeo i ispratio, zahvaljujući nekim osobinama, prilično nesvojstvenim političarima, kako današnjim tako i onima sa vrha bivše države. Znao je posao, voleo je društvo i nije se gurao za funkcije, tako da nije bio u pravu Mika Špiljak (predsednik Saveznog izvršnog veća 1967-1969) kad mu je rekao: “Ti, Mirko, nikad nećeš uspjeti u životu. Nemaš radničko podrijetlo!” Da je Mirko bio gospodin u vreme kad su svi bili drugovi saznao je i Džemal Bijedić (predsednik SIV 1971-1977), kad je prilikom posete Beču, austrijski kancelar priredio zvaničnu večeru samo za prvih pet članova delegacije, a ostalih pet poslali u jedan poznati restoran. Mirko, šesti po rangu, ali prvi po somelijerskom znanju, tamo video neke “prašnjave boce”, pa naručio jednu, pa još jednu, da bi posle mesec dana jugoslovenskoj vladi stigao račun na skoro dvadeset hiljada maraka.

U njegovo gospodstvo spada i mirnoća, kojom je prihvatio ovacije jugoslovenskoj delegaciji na kongresu kineskih novinara. “Ovi naši se pravili važni, ustali, mašu k’o američki predsednici, a ja sam znao da je sve to zbog Bate Živojinovića i ‘Valter brani Sarajevo’, godinama najpopularnijeg stranog filma u Kini!”

23. Mart/ Petak

Bitkoin

Ne znam da li se nešto slično događa još nekome od mojih ispisnika, aktivnih po društvnim mrežama, ali u poslednje vreme mi se prilično promenila struktura neželjene elektronske pošte. Nekad su mi pretežno nudili viagru i slična seksualna pomagala, a evo već neko vreme dominiraju razni savetodavci i maheri, koji me pozivaju u “rudnik” da zajedno iskopavamo virtuelnu valutu bitkoin. Srećom, nemam 1.790 američkih dolara za bacanje, koliko treba za “iskopavanje” i “kovanje” jednog bitkoina, ali za razliku od pređašnje situacije u kojoj sam govorio “meni to ne treba”, sad se pravim pametan pa navodim da je poznati američki publicista Metju Lesko trgovanje kripto-valutama nazvao “igra sa ajkulama” “Bitkoin je trenutno kockanje. Ne vidim kako može da poboljša bilo čiji život”, izjavio je autor dvadesetak knjiga o tome kako konkurisati za razne grantove i uzeti novac od vlade SAD.

Ne znam za ajkule, ali mislio sam da naš svet ne može da nasedne na te kripto piramide, jer “koga su zmije klale i guštera se boji”. Kakav, bre, “bitkoin”, ovde su desetine hiljada ljudi shvatili da “biti konj” znači imati deviznu štednju kod Jezde, Dafine i još nekih mahera. Sad, međutim, više nisam siguran u to, jer je izgleda zaboravljeno da su sve te naše “ajkule” stasale u akvarijumu požarevačkog bankara kome samo što nisu podigli spomenik!

24. Mart/ Subota

Sneg

Nisam bio ovde u januaru i februaru, pa sad ove prolećne vejavice doživljavam kao nekakav usud, tek da mi ne prođe zima, a da nisam ništa napisao o jednom od najvećih beogradskih problema, čim napada više od pet santimetara.

U stvari, prvu priču ću pozajmiti od moje prijateljice Jadranke Janković Nešić: “Grad u kolapsu zbog snega, ogroman beli džip zakrčio jedinu bočnu ulicu za glavni put. Iza istog kolona od sedam vozila. Pitam najbližeg vozača do džipa šta se događa. ’Nemam pojma’, kaže. ‘Pa jeste li pitali?’ ‘Ima zatamnjena stakla, što znači da možda ima i utoku. Bolje da čekam nego da ginem’, reče mudro. Ja odoh i kucam na prozor. Vrata mi otvara uplakana tridesetogodišnja ženska. ‘Menjala sam brzine i pukao mi nokat! A lepo sam mu rekla da mi kupi automatik!’ ‘To je stvarno strašno, ali vozimo decu u školu i idemo na posao. Obriši suze, razmazaće ti se šminka!’ ‘Hvala, evo krećem!’

Druga priča je moja. Na tramvajskoj stanici kod “Cvetka” gužva, ne vidi se ni jedan tramvaj sve do “Liona”. Jedan glasno gunđa da “nema razloga za zastoj, nije veliki sneg”. Čovek do njega ćuti, galamdžija ga dva, tri puta nešto pita, a on će: “Izvini, komšija. Ja bih ti sad rekao da si za to glasao, a ti ćeš mi reći da ‘nije Vučić kriv za sve’, a onda ću ja opsovati i tebe i njega. Bolje da ćutim!”

26. Mart/ Ponedeljak

Vesti

Minule subote sam razgovarao sa polaznicima 41. generacije Novinarske škole Udruženja novinara Srbije o – vestima. Po običaju, pre mog “predavanja” polaznike pošaljemo da u Resavskoj i okolnim ulicama “iskopaju” neku vest, a meni bilo krivo što niko nije svratio do hotela “Helvetia” (Resavska 11), gde porodica beogradske ugostiteljske legende Branka Stankovića (“Madera”, “Klub Sokoj”) završava pripreme za otvaranje restorana sa prelepom baštom. Dobra vest je što ni čuveni beogradski ugostitelj Branislav Bane Blagojević (Klub MPC, “Cvijeta”) još ne pomišlja na penziju, pa je nedavno otvorio “Rustic Gastro Pub” kod Bajlonijeve pijace, mesto koje pamtimo po imenima “Šaran” i “Kod Srbe”.* A najbolja je što će početkom aprila, posle višemesečnog oporavka od posledica saobraćajne nesreće, u dušanovačkom “Starom bunaru” goste opet sačekivati legendarni Milan Ocokoljić “Cokan”…

Sve mi je teže da znatiželjnim mladim ljudima pričam šta su vesti, gde se sve javljaju i kako se pišu. Živimo u vremenu kad se dve trećine nazovi vesti odnose na sve dalju prošlost i sve bliže inostranstvo, a “ekskluzivne” su postale priče o bivšim muževima “poznatih pevaćica” ili najboljim drugovima dečka nečije ćerke… Moje vesti iz kafana i o poznatim ugostiteljima, ako ništa drugo, bar imaju i ime, i mesto, i vreme, i – dušu!

* Zahvaljujem  kolegi Ivici Lovriću, novinaru starog kova, koga nije mrzelo da se od zgrade “Politike”, gde sam ga zatekao sa pitanjem koje ime sad nosi ovaj poznati bircuz u blizini njegovog stana, vrati na Bajlonijevu pijacu i dojavi mi traženi podatak. 

27. Mart/ Utorak

Natalitet

Mnogi su zaboravili da je tadašnji premijer Ivica Dačić svoj inauguralni govor 26. jula 2012. počeo gotovo lirskim pozivom naciji da učini nešto da se u Srbiji rađa što više beba. Šest godina kasnije vidimo da je na njegov slogan koji nije za novine reproduktivno sposobno stanovništvo uzvratilo istom merom, očekujući od vlada (a dočekasmo, evo, već treću) nešto više od parola i obećanja. Sa parolama se probalo i nedavno (u stilu “dosta reči, nek zakmeči”), na šta je moj prijatelj i omiljeni satiričar Radivoje “Lale” Bojičić imao sjajan komentar: “Da su majku Jugovića motivisali ovim sloganima za rađanje dece, danas bismo imali samo starog Jug Bogdana!”

Zato se prešlo na obećanja, pa se lično predsednik svega ovoga nedavno založio za povećanje aktivnosti u bračnim ložnicama, najavivši jednokratne, višekratne i doživotne pomoći majkama sa dva, tri i više deteta. Neki odgovor o dometima te obogaćene kampanje možda leži u činjenici da je od početka ove godine u mom komšiluku otvoreno ukupno pet novih lokala, u kojima bi budući roditelji mogli da potroše te pare, od kojih su po jedna trafika i fotografska radnja, a čak tri – kladionice! Sve u svemu, priča za novine i slikanje, a svima ostalima čista lutrija!

28. Mart/ Sreda

Izlaz

Ne znam kako se vi nosite sa ovom situacijom, vidite li negde nekakav izlaz, a ja ih danas imam dva, a možda čak i tri. Prvo ćemo sabajle naš beogradsko-čačanski zet Saša Živanović i ja na izlazu aerodroma “Nikola Tesla” sačekati melburnški deo naše velike porodice, plus mladi gospodin Luk Vizer, koji dolazi u Srbiju da zajedno proslavimo osamnaesti rođendan Mirinog i mog najstarijeg unučeta, a njegove devojke Tamare. U petak nam tim povodom pristiže i filijala Petrović iz Dubaija, pa ćemo imati nekoliko dana za razgovor na temu koliko su naša deca bila u pravu kad su svoj izlaz potražila daleko od svega ovoga.

Dilema “otići ili ostati” traje već skoro tri decenije, o čemu govori odličan roman “Izlaz” mog prijatelja Andrije Dodiga, koji će biti predstavljen većeras u biblioteci “Petar Kočić” na Vračaru. Vredi poslušati javno čitanje poglavlja “Telefon”, koje najbolje opisuje nedoumice i zablude velikog broja mladih ljudi tokom poslednje decenije prošlog veka, tim pre što danas svaki pogled na te nesretne godine može da nam ponudi neko objašnjenje zašto one nikako da prođu!

A ako moja ćerka Milena dozvoli svom suprugu Kameronu da se pridruži mojim prijateljima na našem redovnom okupljanju sredom, eto meni i trećeg “izlaza”!

29. Mart/ Četvrtak

Avantura

Zahvaljujem vrednim poslenicima sajta “Svi izleti po Srbiji na jednom mestu”, koji me redovno obaveštavaju o turama, planiranim polascima i cenama obilazaka prirodnih lepota, manastira, vinskih puteva, istorijskih znamenitosti… Od Palića do Kosova i Metohije, na sve četiri strane, a sve pod naslovom “Serbian Adventures”, spakovani su zanimljivi sadržaji, kojima, gledano čisto turistički, nema šta da se zameri.

Mene, međutim, svaki put kad ugledam njihove poruke, obuzima osećanje izvesne nelagodnosti, jer iz medija i po društvenim mrežama vidim da je život u Srbiji za većinu njenih građana postao poprilična avantura. Neizvesnost, nesigurnost, nemogućnost dugoročnog planiranja, nepoštavanje elementarnih pravila ponašanja, nepravda, nemoral… mnogo je tih “ne faktora” koji nam iz godine u godinu običnu svakodnevicu čine sve težom i komplikovanijom, dok su, s druge strane, odmor, opuštanje, razbibriga i dokolica gotovo nestali iz naših misli, razgovora, očekivanja… “Srpska avantura” je postala potpuna suprotnost osnovnoj ideji organizatora pomenutih izleta, jer se doživljava tako što niko nigde ne putuje i čitava drama se odvija u jednom mestu!

30. Mart/ Petak

Slikarka

Pre jedanaest godina, kad je Mirino i moje najstarije unuče Tamara bila predškolac, njen rad “Zoološki vrt” predstavljao je vrtić “Košuta” na zvezdarskom takmičenju u oslikavanju vaskršnjih jaja. Tada sam pošteno priznao da su joj u tom poduhvatu puno pomogle baka, mama i obe tetke, da bi iz naše porodične manufakture nastalo još nekoliko zapaženih radova kad su isti vrtić pohađala njena braća Petar i Filip, a lane i preklane su prve nagrade osvojili radovi, koje je u vrtić odnelo naše najmlađe dete, preslatka Dunja. Pošto tokom marta niko u kući nije pominjao ni Vrskrs, ni bilo kakvo takmičenje, zaista smo se iznenadili kad smo obavešteni da je među pet hiljada crteža i oslikanih jaja, koje su uradili mališani iz zvezdarskih vrtića i osnovnih škola, od čega je ocenjivano više od pet stotina, rad gospođice Dunje Živanović osvojio drugu nagradu! Posle jučerašnje svečanosti u “Zvezdanom gaju”, gde joj je uručeno zasluženo priznanje, mala pametnica je mirno rekla da je “htela da sve iznenadi”!

Nisam hteo da ovo naše porodično oduševljenje kvarim bilo kakvim povezivanjem sa aktuelnim događajima iz sumorne stvarnosti, ali me je zaista nasmejao komentar naše komšinice Katarine, inače akademske slikarke: “Dunjica će možda normalnim putem postati član ULUS-a, a ova moja ćerka će izgleda morati da se uda za nekog predsednika!”

P.S. Tih dana je gospođa Dragica Nikolić, supruga bivšeg predsednika Srbije Tomislava, postala članica Udruženja likovnih umetnika Srbije.

31. mart/ Subota

Puna kuća

Gospodo draga, možda su vama važni predsednik svega ovoga, lažna premijerka, lažni gradonačelnik, ministri bez imena i prezimena, možda ste spremni da zaratite zbog nekog bilmeza čije ime je nepristojno pominjati u boljim kućama… Gospodo draga s druge strane, možda su vam svi ovi toliko gadni da ste se izgubili u pokušajima da nađete kakvu takvu alternativu…

Zato ja moram danas da do neba uzviknem niz imena koji moj mali kosmos čine izutetnim, jer će se prvi put posle četiri godine na okupu naći Mirjana Mrđen, Milena Mrđen Rid, Maja Mrđen, Marina Mrđen Petrović, Kameron Rid, Saša Živanović, Igor Petrović,* Tamara Janjić, Petar Petrović, Ana Mrđen, Filip Petrović, Dunja Živanović, plus mladi gospodin Luk Vizer, momak koji je prevalio 15.480 kilometara da sa nama danas proslavi Tašin 18. rođendan u poznatom topčiderskom restoranu „Stara trojka“, gde ćemo sa ugostiteljskom legendom Zoranom Stojanovićem dočekati naše prijatelje, kumove i rođake. Poruka za sve glasi: Isključite za televizor, pogledajte svoje ukućane, pozovite prijatelje… možda vam neće biti puna kuća kao naša ovih dana, ali će vam biti puno srce!

* … koji nam je tog dana upropastio slavlje, pretvorio nekoliko narednih meseci u pakao svojoj suruzi Marini i sinovima Petru i Filipu, da bi na kraju sam sebe osudio na postepeni zaborav.