JUN 2019.

1. jun/ Subota

Tito i Nušić

Na prekjučerašnjoj zabavi u „Zabavnoj“ u čast odlaska Čede Radovića u mirovinu, najviše sam ćaskao sa dvojicom voditelja „Karavana“, kultne emisije Prvog programa Radio Beograda koja će dogodine napuniti „šes’ banki“, mojim prijateljima, glumcima ovdašnjim Milenkom Pavlovim i Milanom Milosavljevićem. Milenko je i prošle subote na tradicionalnoj proslavi Dana mladosti u poznatom zvezdarskom restoranu „Korčagin“ šetao u beloj maršalskoj uniformi i primao rođendanske čestitke, pa mi priča da on više ne glumi Josipa Broza Tita koliko nastoji da satiričnim monolozima „kaže svašta nekadašnjim pionirima i komunistima“.

Na to je Milan, već deset godina zaštitno lice i gradonačelnik Ivanjice u vreme „Nušićijade“, koji će i danas u liku slavnog komediografa otvoriti sezonu u „Skadarliji“, ispričao kako je sve češće u situaciji da kao Branislav Nušić bude „strašno ozbiljan“. Da sam bolji pisac, mogao bih za njih dvojicu da napišem komad pod naslovom „Istorijska farsa“, kao svedočanstvo o ovim „vunenim vremenima“, kad je Tito satiričar a Nušić – državnik!

3. jun/ Ponedeljak

Madrid

Od kako su mi barabe u savezu i upravama klubova, lopovi u sudijskim i dunsteri u igračkim dresovima, krimosi na tribinama i navijači među kolegama ogadili ovdašnju verziju mog omiljenog sporta, postepeno došlo vreme da imam više prijatelja i drugara kojima želim da čestitam titulu prvaka Evrope nego što sam tokom maja mogao da prebrojim „zvezdaše“ i „partizanovce“, kad su kao delilili titule. Iako je čak i Bane Bjelica, jedan od najvećih fanova fudbalera „Liverpula“ u ovom gradu, morao da se složi da su odugovlačenje, prenemaganje i opstrukcija igre od strane njegovih ljubimaca „ubili“ madridsko finale, subotnja utakmica, po mom  skromnom mišljenju, ima daleko veći značaj, posebno za šire prilike u Srbiji.

Osim što se pokazalo da izgradnja stadiona nije u direktnoj vezi sa napretkom fudbala, videli smo šta i kako treba da se radi kad šest puta izgubiš odlučujuće utakmice, ništa lepota, ništa utisak, samo je rezultat važan. Naravno, i blagovremeno eliminisanje svih slabih tačaka, jer sa starom  i isluženom postavom, uz predugo držanje na klupi jedinog igrača sposobnog za preokret, ne može ni da se sanja o pobedi!

4. jun/ Utorak

Nikad…

Uopšte ne gledam televizijske dnevnike, informativne emisije i razne „aktuelne razgovore“ tipa tri gosta u studiju, pa tako već godinama nisam uživo ni čuo, ni video predsednika svega ovoga, a za premijerku se hvalim da nikad nisam čuo ni jednu, jedinu njenu rečenicu. Ali „nikad ne reci nikad“, pa sam preksinoć odgledao početak „Utiska nedelje“, samo zbog Dragoljuba Žarkovića, koji svojevremeno reče da „nikad više neće besplatno praviti program raznim televizijama“. Vredelo je, ako ništa drugo zbog rečenice mog prijatelja, sa kojim  sam studirao, išao na utakmice „Partizana“, igrao „crne mace“ u par(ov)e, slavio venčanja i rođenja dece, radio u „Borbi“ i „Vremenu“… da „novinar nikad ne odlazi u penziju“!

To, jednom novinar uvek novinar, potvrdio je prekjuče i kolega Velja Perović, koga nije mrzelo da prikupi podatke i objavi na Tviteru  „pijačni barometar” sa “Kalenića”: Boranija 400, paradajz 200, grašak 400, sir 600, pečenica 1200, kulen 1000, jaja 20, jagode 350, trešnje 450, junetina 950, sok od zove 400, krompir 100, zelje 40, štrudla 300, celer 150, rotkvice 60, projino brašno 100, pileći file 450… Uz komentar, “Nikad skuplje”!

5. jun/ Sreda

Cenovnik

Jučerašnji „Pijačni barometar“ kolege Velje Perovića izazvao je niz komentara tipa „sve skupo, a život nikad jeftiniji“, pri čemu je šampion moj mladi prijatelj Marko: „Kad se vraćam sa pijace, osećam nikad jači dinar. Sve same kovanice!“ Bilo je, međutim, i pripadnika škole mišljenja „dobro je, jer može da bude i gore“, koje prepoznajem kad god ispričam da imam problem sa sečenjem noktiju na nogama (malo zbog stomaka, malo što rastu nekako ukrivo), te da mi je u martu u Melburnu u „Papillon Day Spa“ komšinica Teuta tu uslugu naplatila 66 australijskih dolara, dok potpuno isti rad za isto vreme kod moje prijateljice Mire u Tržnom centru „Konjarnik“ staje 750 dinara (po jučerašnjem kursu 10,26 AUD).

Problem je što za te pare Teuta može da kupi 66 litara dugotrajnog mleka, dok Mirin rad vredi samo devet litara istog. „Rad je potcenjen, a cene svetske“, tvrdim ja dalje, a onda se nađe neki pametnjaković da kaže „a šta će toj tvojoj Australijanki toliko mleko“. Takvi teško mogu da shvate da i ona kupi samo devet litara mleka, a sve ostale pare joj ostaju za nešto drugo. Što se zove život!

6. jun/ Četvrtak

Dan D

Na današnji dan pre tri četvrtine veka počela je “Operacija Overlord”, iskrcavanje zapadnih saveznika u Normandiji, kad je oko 160.000 vojnika prešlo La Manš. Taj 6. jun 1944. istoričari nazivaju i “Dan D”, jer je time učinjen jedan od najznačajnijih koraka ka slomu fašističke Nemačke i završetku Drugog svetskog rata u Evropi.

Na današnji dan pre 29 godina u Vršcu je umrla moja majka Zonai Ana (1930-1990), ne dočekavši da primi makar jednu penziju iz Nemačke, u kojoj je kao jugoslovenska gastarbajterka provela skoro četvrt veka. Priču o njenom burnom životu i čudnim igrama sudbine nekoliko generacija mojih prethodnika, pod naslovom “Srećna Nova godina”, poslao sam ovih dana mom prijatelju Dejanu Mihailoviću, uredniku u “Laguni”, jednoj od retkih ovdašnjih izdavačkih kuća u kojima još ima smisla objavljivati knjige, posebno romane.

“O najvećim i najtežim stvarima svoga života niko ne voli da govori”, napisao je Ivo Andrić, a ja sad ne znam da li mi je bilo teže da sastavim ovu porodičnu hroniku ili je to sad dok se nadam da će Dekijev odgovor biti moj lični “dan D”!

7. jun/ Petak

Kod Borke

U Centru za kulturnu dekontaminaciju nedavno je četvrt veka postojanja proslavila Agencija Beta (15. maja), deset dana kasnije isti jubilej na istom mestu obeležilo je i Nezavisno udruženje novinara Srbije, dok je za danas od 17 časova u dvorištu na uglu Birčaninove i Kralja Milutina zakazano okupljanje povodom 22. rođendana lista „Danas“. Još početkom februara 2015. moj prijatelj Dragoljub Žarković, posle tribine o serijalu Slaviše Lekića „Pad haških begunaca“, jednog sve u svemu istomišljeničkog skupa, reče „došlo vreme da se opet okupljamo po borkama“, ističući CKZD Borke Pavićević kao jednu od poslednjih oaza za izražavanje razmišljanja koja nisu baš po volji aktuelnog režima i njegovih trabanata.

Ne bih da ogrešim dušu o ostale programe, predstave i izložbe u ovoj izuzetnoj ustanovi kulture (posebno preporučujem dvodnevnu debatu ovog vikenda u okviru festivala „Krokodil“), ali pomenuti niz događaja iz naše branše nekako podseća da organizatori takvih okupljanja bar ne moraju da brinu o – muzici. Dovoljno je samo da puste ono što peva Petar Grašo: „Godinu po godinu, sve nas manje ima tu, i sve prazniji je sto, a cipa bol, a cipa bol.“

8. jun/ Subota

Specijalitet

Usijale su se juče naše porodične veze, jer sam zaboravio nekoliko važnih sastojaka i koraka u pripremi specijaliteta „jagnjetina u belom luku“, koji sam poželeo da pripremim po receptu našeg australijskog zeta Kamerona. On mi je u martu sve lepo pokazao, ja se pravio da sam razumeo i zapamtio, pa je sad nastala panika jer bi zaista bila šteta da upropastim baš lep komad buta. Izgleda da je to neizbežno kad je reč o mojim specijalitetima, od kojih je jedan ovekovečen na parčetu papira sa korica nekadašnjeg NON-a („Novih omladinskih novina“), na kome mi je moj prijatelj Slaviša Lekić pre više od dvadeset godina napisao recept za „piletinu u vinu“. U međuvremenu sam to jelo spremao bar pedeset puta i uvek bih, jer je malo umrljan jedan deo na koji sam tog dana prosuo pivo, zvao Slavišu da mi objasni kako se sprema „bešamel“.

Život bi nam sigurno bio bar malo lakši kad bi oni koji nešto rade imali koga da pitaju kako da izvedu ono u šta nisu sigurni ili, jednostavno rečeno, i ne znaju kako se to radi. Život bi nam sigurno bio mnogo mirniji kad bi takvi što se prave da sve razumeju smeli da pitaju one koji zaista znaju kako se nešto radi, umesto što se konsultuju sa još većim neznalicama oko i iznad sebe!

9. jun/ Nedelja

Barty party

Australija već dvadesetjednu godinu čeka nekog tenisera ko će osvojiti gren slem titulu.  Poslednju je doneo Patrik Rafter 1998. sa US opena, što može da se pročita i sa pločice ispod njegove biste, jedne od tridesetdevet u Melbourne Olympic Park, gde se igraju mečevi Australian opena. Od legendarne Margaret Kort sa 62 tutule (što pojedinačnih, što dubl), Roja Emersona sa 28, Džona Njukomba (25), Toda Vudbriža (22), Roda Lejvera i Nensi Bolton sa po 20 gren slem trijumfa… sve do Pata Keša koji je pobedio samo jednom, 1987. godine u Vimbldonu, ali je i to bilo dovoljno da bude ovekovečen na ovoj “stazi nezaborava”.

Kod dama bi post bio još duži, jer je prošlo punih četrdeset godina od kako je Ivon Fej Gulagong Koli pobedila u Vimbldonu, da nema tutule Samante Stosur 2011. na Otvorenom prvenstvu SAD, zbog čega je i ona dobila bistu ispred dvorana koje nose imena Margaret Kort i Roda Lejvera. Bio sam u Melburnu u januaru ove godine i dobro sam zapamtio kakva je euforija nastala kad se pojavila mogućnost da njihova velika nada Ešli Barti (Ashleigh Barty) zaigra makar u polufinalu, sećam se naslova u tamošnjim novinama “Barty party”, ali i dostojanstva kojim je pozdravljena pobeda u tom meču zaista bolje Čehinje Petre Kvitove. Zato sad mogu da zamislim oduševljenje zbog jučerašnjeg trijumfa 23-godišnje “bucke” iz Kvinslenda na gren slem turniru dama u Parizu.

Australija je bila i ostala teniska nacija, bez obzira na tako dug period bez trofeja i istinskih šampiona. Imao sam prilike da sa našom princezom Anom vidim kako funkcioniše jedan od stotinak kampova koje širom kontinenta organizuje tamošnja teniska federacija, sa njom sam pratio i treninge i u njenoj osnovnoj školi, pa sam vremenom učvrstio uverenje da su za opredeljenje mališana (i njihovih roditelja, of course) da počnu da treniraju tenis mnogo važniji organizacija koja to podržava i uslovi koji im se pružaju.

A Srbija?! Petnaest gren slem titula Novaka Đokovića i sve što je “usput” osvojio, od svih najznačajnijih turnira do Devis kupa, poslužilo je uglavnom za čitavu deceniju busanja u patriotske grudi, bljesnu ponekad Laslo Đere, Dušan Lajović, Filip Krajinović ili Miomir Kecmanović, ali baš kao što nam iza ere i trofeja Ane Ivanović i Jelene Janković nije ostalo praktično ništa u ženskom tenisu – tako je gotovo sasvim  izvesno da nema puno razloga za optimizam šta nas čeka posle Novakovog zlatnog doba!

Možda i zbog toga što živimo u nekom drugom “zlatnom dobu”!

10. jun/ Ponedeljak

Drug Tito

Juče se navršilo pola veka i godina pride od kako je Josip Broz Tito održao čuveni govor posle kojeg su studenti zaigrali “kozaračko kolo”, čime je okončana najozbiljnija pobuna u periodu njegove vladavine (1945-1980). U filmu Gorana Paskaljevića “Varljivo četo ‘68” to je ovekovečeno scenom kad mlađani Petar (Slavko Štimac) iznosi televizor iz podruma, a njegov otac Veselin (Bata Stojković) kaže: “Drug Tito rek’o studenti su u pravu!”

Slušao sam prekjuče u obližnjoj kladionici priču sredovečnog komšije kako je jedan od naprednjačkih ministara svojevremeno bio fiktivno zaposlen i imao ogromnu platu u njegovoj firmi, u kojoj su radnici mesecima primali “minimalac”. Malo gunđao, malo ironisao, a onda sasvim ozbiljno zaključio: “Šteta što naš predsednik ne zna šta rade ovi njegovi!” O toj nepresahloj školi mišljenja “samo kad bi drug Tito znao” govori i sjajan tvit moje prijateljice Branke Vuković: “Slušam dve profesorke koje su izbacili s posla u Ćupriji, zbog Martinovića i ekipe. I kažu verujemo u ministra Šarčevića i predsednika Vučića da će oni ovo da reše. Ugasim!”

11. jun/ Utorak

Reporterka

Svojevremeno su sve novine koje su držale do sebe imale rubrike tipa „čitaoci reporteri“, a odvajao se i solidan prostor za „pisma čitalaca“. Na to me je podsetila komšinica Maja, frizerka koju još pamte stalne mušterije salona „Tea“, ispričavši mi da je u nedelju doživela snažan „transfer blama“ tipa „kakav smo to mi narod“, i to u manastiru Tumane kod Golupca, koji mnogi pominju kao „srpski Ostrog“. „Bilo je za očekivati da će iz svih krajeva pohrliti ljudi da uveličaju svečanost presvlačenja moštiju Svetog Zosima čudotvorca i litiju do isposnice, razumljivo je što su mnogi želeli da se što više približe kovčegu sa svečevim moštima, verujući u njegove isceliteljske moći, videla sam nadu u očima mnogih bolesnih i umornih, ali nikad mi neće biti jasno zbog čega su baš oni bahati i neuviđavni morali da se probiju u prve redove, da pritom guraju i gaze starije i nemoćne, ne mogu da shvatim nesnosnu galamu zbog koje je litija tri puta prekidana, da bi se na kraju sve pretvorilo u pravi vašar, na kome je prodavano sve i svašta, pa čak i ugaone garnuture…“

Bravo, Majo, pomislih, čitava reportaža u jednoj rečenici, uz njen zaključak: „A manastir je zaista prelep, vredi otići kad nema ljudi!“

12. jun/ Sreda

Dadica

Na današnji dan pre deset godina poslednji put se sa rođacima, prijateljima i kolegama “našalio” moj najbolji drug Dragan “Dadica” Jovanović (4. novembar 1949 – 12. jun 2009). U Građevinskoj tehničkoj školi, gde su se ukrstili naši životni putevi, zvali smo ga “Vijuga”, ponajviše zbog sposobnosti da se iz svih situacija izvuče na samo njemu svojstven način, od visprenog štosa do običnog osmeha. Mnogo godina kasnije, na zidu zgrade u Dalmatinskoj 29, u kojoj je on odrastao, dugo je pisalo “Ovde živi Dada Nogica”, kao svedočanstvo da je naš prijatelj imao i neke ne baš pametne poteze u životu, uglavnom kad je trebalo da više misli na sebe i svoju porodicu nego na neke druge ljude. Da baš ne kažem “ispadao glup kao noga”, kako je to govorio moj kum Branko Arbutina “Albanac”, koji mu se posle samo dva meseca pridružio u “malterisanju i uramljivanju oblaka”.

Ništa nije tačnije od nadimaka koje dobijamo u prvim decenijama života. Možemo kasnije da postanemo direktori, ministri, biznismeni, profesori, ali drugari iz kraja i škole će nas uvek pamtiti kao nekakvog tutu, slinu, mutu, zeku… ako smo se među njima pokazali kao takvi.

13. jun/ Četvrtak

Marketing

Na tramvajskoj stanici u Beogradskoj, dijagonalno od Pravnog fakulteta, video sam reklamu sa savetom da neko ko se požalio „pola čuke čekam bus“ proba neki novi sok. Kad već bleji u gradu… Iz slične kuhinje je i reklama za jedan drugi napitak, koji nam sa bilborda po gradu poručuje da je „izlazak u grad precenjen“. Kad već ne mrdaš iz kuće… Siguran sam da bi marketinški bard Žozef Ivan Lončar, koji se ovih dana bori da i bukvalno stane na svoje noge i kome želim uspešan oporavak, umeo da se našali na račun ovog podizanja sve očitijeg siromaštva, posebno mladih ljudi, na nivo motivacionog faktora za kupovinu određenih, uglavnom jeftinih proizvoda. Šta je sledeće, „dok čekaš metro – završi fakultet“, „ne ideš na more – posoli vodu“, „nemaš za doktora – nađi devojku (da poljubi da prođe)“, „jesi sirovina, ali bar nisi sekundarna“…

Sav taj „sirotinjski marketing“ neoodljivo podseća na sjajan tvit, koji je nedavno objavio Žele Satiritarac: „Idi na terasu i istresi stolnjak! Zašto kad nismo ručali? Neka komšije misle da jesmo!“

14. jun/ Petak

Balet

Mogao bih da se pravim kulturnijim, pametnijim i važnijim, ali to ne bi promenilo činjenicu da sam u protekle tri godine, od svih događaja iz umetnosti i kulture, najčešće bio na – baletu! Zahvaljujući Mirinoj i mojoj najmlađoj unuci Dunji, preksinoć sam sedmi put uživao u nastupu polaznica Školice baleta „Zvončica“ Nataše Najman, aktivne balerine Narodnog pozorišta, koja već deceniju ipo uspešno radi sa decom uzrasta od tri do jedanaest godina. Njihovo izvođenje baleta „Pepeljuga“, za koji je, prema poznatoj bajci, muziku napisao Sergej Prokofjev, učinili su nezaboravnim prelepi kostimi (naša Dunja bila je jedna od vila), zanimljiva koreografija prilagođena uzrastu i uvežabanosti čak pet generacija „zvončica“, prijatno rashlađena i dobro ozvučena sala Ustanove kulture „Vlada Divljan“ (koju mi stariji pamtimo kao DK „Braća Stamenković“). Zato čitav ugođaj nisu mogli da pokvare ni bake, deke, tate, mame i tetke, koji bi da sve snime svojim mobilnim telefonima, a ponajviše „našu lepoticu, najbolju od svih“, jer smo se u početku i mi slično ponašali. Uživanje, kao u svim dobrim stvarima, dođe tek sa vremenom i iskustvom!

15. jun/ Subota

Običaji

Prekjuče su moji prijatelji Dana i Jeremija Lazareski, njihova snaha Aleksandra i sin Jovan proslavili prvi rođendan naše male komšinice Teodore, a danas ćemo u Crkvi pokrova presvete Bogorodice na Vračaru prisustvovati njenom “novom rođenju, jer se od krštenja broji život”, kako je to govorio vladika Nikolaj. Krštenje deteta je oduvek bila velika stvar za porodicu, jer tek tim činom dete postaje legitiman član hrišćanske zajednice. Sam čin krštenja pratili su različiti običaji, poput onog da dok je dete u crkvi sa kumom, majka treba da započne da radi nešto čime bi volela da joj se dete bavi kad poraste.

Danas se uglavnom spajaju krštenje i prvi rođendan, pa stoga ovom činu ponekad prisustvuje i više zvanica nego što je po običajima potrebno, ali to ne važi za porodicu Lazareski, čiji je moto još iz vremena dok su držali čuvenu kafanu “Zlatno brdo” glasio da “gostiju nikad previše”. Samo da ne preteraju sa tim spajanjem razloga za slavlje, jer još se pamti šta je rekao ponosni deda “Remko”, kad je čuo da je Teodora rođena sa četiri kilograma i 55 centimetara: „Nije što je naša, al’ ova beba će uskoro u školu!“

17. jun/ Ponedeljak

Bure baruta

Da me nešto pitaju, ovih dana bih posavetovao i one na vlasti i one u opoziciji, da ne potcenjuju “bure baruta” koje se već danima kotrlja beogradskim ulicama. Ne jedno, nego nekoliko stotina vozila javnog prevoza, koja se čekaju mnogo duže, presporo putuju, uglavnom nemaju klime… Iduće godine će se navršiti četvrt veka od kako je istoimena pozorišna predstava Dejana Dukovskog prvi put odigrana na sceni Jugoslovenskog dramskog (1995.), dok je tri godine kasnije (1998.) premijerno prikazan film Gorana Paskaljevića. Nešto od drame, koja je prikazala “slike haosa, koji je nastao usled nestalbilne političke situacije tokom devedesetih godina”, mogao sam da osetim u petak uveče dok je pregrejani i pretrpani autobus na liniji 79 (garažni broj P41821) brektao uz “Dimitrijalu”: putnici koji su ulazili hteli su da biju vozača, jer “čekaju pun sat”, jedni su psovali vlast, drugi su za sve krivili opoziciju, neki deda je galamio “odmorite mozak od televizije”, jedino su sve složili da je “sramota, što namerno ne uključuju klimu u ovoj dušegupki”…

Razlika je što se originalna drama bavi problemima mladih, a na ovoj putujućoj sceni svi najvažniji akteri bili su moji ispisnici. Mladi su za to vreme blejali u telefone, slušali muziku i mirno sedeli na svojim mestima!

18. jun/ Utorak

Biciklisti

Bilo je samo pitanje trenutka kad će, posle izjave predsednika svega ovoga da je on kriv za „pet lakih komada“, što su ih fudbaleri Ukrajine onomad strpali „orlovima“, da se pojavi neka vrsta parafraze antologijskog vica iz tridesetih godina prošlog veka o krivcima za opšte stanje u nekoj državi. Međutim, umesto standardne verzije „za sve su krivi Vučić i biciklisti“, na šta bi trebalo da usledi pitanje „a zašto biciklisti“, društvenim mrežama je počelo da se valja objašnjenje da su ipak „za sve krivi biciklisti“!

Biciklisti su, kažu,  krivi za propast ekonomije. Ne kupuju automobile, ne podižu kredite, ne toče benzin. U prevodu, nula marža, nula kamate, nula akcize… Tome treba dodati da ne plaćaju osiguranje, ne koriste usluge autoservisa, ne plaćaju parking, pa od  njih nemaju vajde ni osiguravajuće kuće, ni javne garaže, ni „pauci“, ni mreže mobilne telefonije… A najgore od svega je što ne pate od gojaznosti i uglavnom su zdravi kao dren, pa ne kupuju lekove i ne idu kod lekara. Zdravi ljudi su smrt za ekonomiju!

19. jun/ Sreda

Trst

Operacija „Trst je naš“ zamišljena je kao promocija novog selektora „A“ reprezentacije u liku Gorana Đorovića, koji je U21 selekciju Srbije odveo među dvanaest najboljih na Starom kontinentu. Ne bi bilo ništa logičnije nego da se na očekivani uspeh jedne od vedeta aktuelnog prelaznog roka, novog člana madridskog „Reala“ Luke Jovića i sastava u kome je nekoliko standarnih članova seniorskog državnog tima nadoveže „linija kontinuiteta“ i da se 47-godišnji službenik Fudbalskog saveza, sa ne baš zavidnim trenerskim iskustvom, lansira u fotelju, koja zvrji prazna još od kako je bezočno oteran Slavoljub Muslin.

Zato poraz od vršnjaka iz Austrije (koji su, uzgred budi rečeno, što na terenu, što na klupi imali čak osam igrača na „ić“) treba shvatiti kao blagovremeno upozorenje, jer su „orlići“ pokazali sve slabosti, koje u poslednje vreme prate i najbolju selekciju: umišljene vedete koje nikome ne dodaju loptu, gol nisu postigli već tri utakmice, obavezan crveni karton, od bruke ih sačuvao golman Boris Radunović… Jednom rečju, ako smo i pomislili da nema goreg od nesretnog Krstajića, ima – Goran!

20. jun/ Četvrtak

Oholost

Ne znam zbog čega se reč „oholost“ nalazi u „Velikom rečniku manje poznatih reči i izraza“, jer živimo u vremenu kad se sa tim pojmom i takvim ponašanjem srećemo gotovo neprestano, maltene na svakom koraku. Dovoljno je uostalom  da samo uključimo televizor… Iako neka savremena istraživanja pokazuju da smo svi mi u nekom trenutko malčice oholi, te da je razlika samo u stepenu izraženosti, kad se u svakodnevnoj komunikaciji kaže “oholost” misli se na ljudski stav u kojem čovek vidi sebe vrednijim nego što zaista jeste. On je preterano samouveren, ističe sopstvene vrednosti, što za posledicu ima nipodoštavanje drugih koji su po njemu bezvredni i slabiji. Biti ohol znači posedovati veliku dozu arogancije, uobraženosti, nadmenosti…

Vladika Nikolaj je jednom prilikom rekao da je “oholost širok prozor, kroz koji brzo izvetravaju sve naše zasluge i sva naša dobra dela”. I još je dodao da “ništa nas ne čini pred ljudima tako praznim i pred Bogom tako nedostojnim kao oholost”, jer je ona “kao naduvan mehur koji splasne od jednog uboda igle”. Dovoljno je uostalom da samo isključimo televizor!

21. jun/ Petak

Potop

Ne bih da šire prepričavam razloge za gnev Božiji iz biblijske legende o Potopu, ali sam siguran da je prekjuče popodne veliki broj naših sugrađana tačno znao da se bujice po ulicama, čak i tamo gde ih nikad nije bilo, nisu pojavile zbog njihovih grehova. * Dramatične slike sa Banovog brda, Dorćola, Voždovca, Autokomande, Novog Beograda, ali i sa Terazijskog platoa, voda koja šiklja kroz podove i krovove razdrndanih autobusa, plivajući automobili… sve je to, jasnije nego ikad, pokazalo da živimo u gradu pobrkanih prioriteta, i kad su u pitanju građevinski radovi, još više kad je reč o onima koji sve to organizuju i nadziru. Jedino nije sporno da je ogromna većina Beograđana, koji u krajnjoj liniji sve to i plaćaju, pomislila da je došlo vreme za potpuno drukčiji koncept sređivanja grada, da mnogo pre šminkanja i preskupih „turističkih atrakcija“ pažnju treba usmeriti ka unapređenju osnovnih gradskih sistema, od vodovoda i kanalizacije do javnog prevoza. To se ne može zabašutiti naknadnim pametovanjem i optužbama na račun prethodnika, skidanjem tekstova sa sajtova i blokadom drukčijih mišljenja, jer je, prvi put posle dužeg vremena, tako mislio, govorio i pisao čitav Beograd!

* Nije bilo u „Blicu“, ali samo da dodam da bi, u krajnjoj liniji, najvećim grehom nas Beograđana moglo da se smatra predugo ćutanje i trpljenje ove „vladavine najlošijih“!

22. jun/ Subota

Matura

Nemam neko naročito životno iskustvo oko “male mature” i “prijemnog za srednju školu”. Kad su pre više od dve ipo decenije u tom uzrastu bile Mirine i moje ćerke, važila su pravila, koja je ovih dana sjajno opisala Anita Prtljačić iz Kragujevca: 1. Prijemni su polagale u gimnaziji u koju su predale dokumenta (“spisak želja” nije postojao); 2. Nisu imale ideju kakva pitanja i zadaci će da budu na prijemnom, već su morale da znaju sve od prvog do osmog razreda iz maternjeg jezika i matematike; 3. Dežurali suprofani koje nikad u životu pre toga nisu videle, pazivši na svaki njihov pokret da ne prorade “puškice”; 4. Nas roditelje “bolelo uvo” za taj prijemni, to je bila njihova obaveza, ako znaju – proći će!
U međuvremenu naša unuka Taša pošla u srednju školu u Australiji, uskoro će i princeza Ana, Pera i Fića se školuju u Dubaiju, pa se nadam da će se, dok najmlađa Dunja ne stigne u te godine, nešto promeniti u ovoj nenormalnoj državi. Jer, nije dovoljno što deca na početku završne godine dobiju zbirke sa pitanjima, zadacima i rešenjima, što postoji spisak željenih srednjih škola, što polažu testove u poznatom okruženju i dežuraju im friendly faces, uvek se nađe, kako je napisala Anita, “neki debil od roditelja da mazne test za svoje mladunče”, pa na kraju ispadne skandal. I sve se vrati na puj, pike ne važi, idemo lepo po “spisku želja”!

24. jun/ Ponedeljak

Kasirke

Svojevremeno me je moj dragi kolega i prijatelj Ranko Pivljanin nazvao „čuvarem gradskog šmeka“. Da sutra moram ovu laskavu „titulu“ da predam nekoj mlađoj, radoznalijoj i pokretljivijoj osobi jedan od favorita bi svakako bila beogradska slikarka, književnica i tatoo umetnica Milica Vučković, odnedavno sveprisutna u „jednoj maloj oazi skrivenoj ispod najlepših krošnji u gradu, u Ulici majke Jevrosime”. Pažnji čitalaca posebno preporučujem njene posleponoćne zapise iz supermarketa, koje posećuje u povratku “iz grada”, u kojima kasirke postaju filozofi, terapeuti, političari…

Milice i njenih sjajnih priča setio sam se juče pre podne u supermarketu “Univerexporta” u tržnom centru nedaleko od naše kuće, kad se komšinica Jelica požalila koleginici sa susedne kase na vrućinu i pitala da li “uopšte radi klima”. Jedan postariji kupac, da se napravi pametan, predložio joj da istrpi do kraja smene i ode da se “bućne u bazen”, jer ponovo radi “Olimp”, a kad ona reče da joj to “nije ni na kraj pameti”, on pomirljivo dodade: “Onda ništa, probajte da se osvežite u lavoru!” E, sad ko razume – razumeo je, ali mene je oduševio Jeličin komentar: “Ja bih ipak nešto bolje, ali nemam pojma kako smo svi zaboravili na – more?!”

25. jun/ Utorak

Cvetni trg

U Kulturnom centru „Magacin“ u Ulici Kraljevića Marka sinoć je organizovana panel diskusija pod naslovom “Building Something out of Something”. Tom prilikom je predstavljena dvojezična publikacija “Jedan model za samoorganizovani kulturni centar”, sa ciljem da se unaprede sjajni rezultati koje je ovaj kulturno-društveni centar postigao u poslednjih nekoliko godina, od broja posetilaca do sve veće vidljivosti i značaja. To je, s druge strane, donelo neke nove izazove i pokazalo slabosti u pojedinim aspektima upravljanja prostorom, pa je i sinoćni razgovor deo pokušaja da se “neke od praksi i struktura bez pisanih pravila pretoče u funkcionalni model upravljanja i organizacije”.

Mene je privukao naslov (u prevodu “Građenje nečega iz nečega”), ali sam se i pored najbolje volje zaustavio na pola puta ka “Magacinu”. Da budem iskren, baš sam se ražalostio kad sam video kako danas izgleda i kako ni na šta ne liči jedan od najlepših gradskih prostora, nekad poznat kao “Cvetni trg”. Danas prazna ploča sa četiri isto tako prazne staklene kocke, koju nije uspeo da spase ni spomenik Borislavu Pekiću. Jednom rečju, građenje ničega iz nečega!

26. jun/ Sreda

Svebog

Pre petnaest godina poklonio mi je moj drugar Spasoje Paja Grdinić (1944-2015) knjigu dr Pavla Kovačevića pod naslovom „Svebog“. Potražio sam je preksinoć tek da proverim koliko je autor „PA – KO metoda u oblasti samospoznaje i upravljanja sobom“ mogao da predvidi pojavu sveprisutnog predsednika svega ovoga, koji o svemu brine, sve rešava, sve planira, sve obezbeđuje… „Upravljanje svime traži snagu koja može sve“, pisao je svojevremeno Kovačević, sasvim izvesno pre nego što je prihvatio da se nađe na naprednjačkim listama (za parlamentarne izbore 2014. bio 245. od 250 kandidata).

Pošto na internetu nema podataka o njegovom daljem političkom angažovanju, nadam se da je nastavio ono što je baš dobro radio, pišući sjajne aforizme. Kao, na primer: „Prihvatili smo njegove lake misli radi bržeg napredovanja.“ „Niko ne govori ono što misli, svi se prave pametniji.“ „Dolazi nam svetla budućnost. Ide u suprotnom pravcu!“ I jedan baš aktuelan: „Kad reka preplavi, izgubi svoj tok!“

27. jun/ Četvrtak

Sređivanje

Dođe to s godinama, pa čovek s vremena na vreme počne da sređuje sve što na bilo koji način dokumentuje njegov život, od starih fotografija do pisama, od davno plaćenih računa do fotokopija krštenica i venčanica… U’vatilo i mene ovih dana, da bi se na kraju pokazalo da sam samo jedne papire prebacio u drugu kutiju, a nekoliko starih fascikli zamenio plastičnim „gaćama“… Pri tome sam, na sopstveni užas, uočio da postupam potpuno isto kako su to činili moj otac Anton i moj tast Gligo, da baš kao i oni verujem da će nekome nešto značiti ako posle mnogo godina sve bude uredno „razvrstano“ i „složeno“.

Druga pojava je još ubitačnija, jer ma koliko se trudio, haos nađe načina da se suprotstavi. Malo, malo, pa  se pojavi neka fotografija za koju nemam pojma ni kad je snimljena ni ko je na njoj, neki račun ili priznanica koje ne znam gde da odložim, neka davno istekla garancija za neki uređaj za koji i ne znam da smo ga imali… Ispričao sam to sinoć u obližnjoj kladionici „Soccer“, a komšija „Profa“ mi u jednoj rečenici sve objasnio: „Tako je to uvek kad neko hoće sam sve da sredi!“

28. jun/ Petak

Nanovo

Siguran sam da mi neće zameriti moj prijatelj Veselin Simonović i ekipa iz „Dorćol Platza“, jer sam taj njihov „izlog kulture i duha Srbije“ od prvog dana smatrao i oazom prava na lični stav i drukčije mišljenje. Najteže je, međutim, kad je to suprotno nečemu što se nameće kao ikona opozicionog stava i mišljenja, kad se treba suočiti sa zabludama dobronamernih, čestitih i pametnih ljudi. Bio tako Saša Jedan, pa Beli Nula, pa Saša Dva, pa ona dečurlija „organizatori protesta“… da ne guram prst u oko svima koji su me ubeđivali da u nekom takvom  grmu raste mlad, nov i nekompromitovani lider promena.

Dok ovo pišem ukupno 627 ljudi je najavilo da će sutra uveče doći u Dobračinu 59b, kad će izdavačka kuća „Clio“ i sociolog Jovo Bakić  predstaviti njegovu knjigu „Evropska krajnja desnica (1945-2018)“. Ne mogu da dokažem da je i najnoviji miljenik intelektualne “slobodnomisleće” elite i “ujedinitelj” raspadnute srbijanske opozicije, instaliran od onih kojima odgovara objektivni domet takvog zaokreta (10 do 12 odsto), ali mogu makar da se našalim na račun svih koji su prihvatili tu providnu igru. Deca bi rekla, “Ajmo Jovo, nanovo”!

29. jun/ Subota

Solidarnost

Izložbe, svirka, horsko pevanje, debata, pozorišne i filmske predstave… to je, ukratko, sadržaj trodnevnog festivala solidarnosti „Odbranimo zidare društva“ u Radničkom muzeju „Trudbenik“ (Luneta Milovanovića 6, nedaleko od okretnice tramvaja na vrhu Ustaničke, u našem komšiluku). Počelo je izložbom „Rad i pobuna“, nastavljeno otvorenom probom „Horkestra“ i antifašističkog hora „Naša pjesma“ pod parolom „Policijo, stoj“, a „muzički dan“ završen je svirkom „Presinga i prijatelja Krova“ (organizator festivala je Združena akcija „Krov nad glavom“). Danas je „pozorišno – diskusioni dan“, dok je nedelja najavljena kao „filmski dan“.

Neki naslovi, kao „Zajedničkom igrom do revolucije“, „Dramaturgija antifašističkog grada“ ili „Strategija puža“, naglašavaju solidarnost organizatora i učesnika festivala sa više od dvadeset porodica, radnica i radnika “Trudbenika” kojima je to preduzeće na tom mestu obezbedilo privremeni smeštaj, a danas im država odriče sva prava na krov nad glavom i oni žive u strahu da će biti izbačeni na ulicu. Novo doba, stari problemi, nove gazde, stara borba! Za početak “drugarska se pesma ori”…