JUN 2018.

1. Jun/ Petak

Analiza

„Niti vi razumete mene, niti ja razumem vas“ – naslov je razgovora sa slavnim fudbalerom i trenerom „Partizana“ Ivanom Golcem, prvim stranim igračem u engleskoj Premijer ligi. Ovaj intervju, objavljen 20. oktobra 2010. u „e-novinama“, sa potpisom mog dragog kolege Miloša Šterića, vredi pročitati i zbog sjajne analize debakla reprezentacije Srbije na Svetskom šampionatu u Južnoj Africi pre osam godina. „Tokom kvalifikacija rezultati su bili daleko ispred igre“, „neki igrači su umislili da su veći nego što jesu“, „kad selektor kaže da idemo na takmičenje i da ćemo dati sve od sebe, ja bih ga katapultirao na Mesec, jer se to podrazumeva“, „bili smo previše zaneseni samim plasmanom, a u prvu utakmicu sa Ganom ušli smo tako da smo je izgubili i pre početka“, „pobedili smo superiornu Nemačku sa igračem manje, a onda je došlo otrežnjenje i poraz od Australije“…

Ovih dana, uoči Svetskog šampionata u Rusiji, vredi ponovo pročitati ove Golčeve rečenice, tek da možete da se nosite sa junačenjima tipa „kako ćemo sa Brazilom“, pošto smo Švajcarce i Kostarikance već pobedili!

2. Jun/Subota

Frka

Prošao sam pre mesec dana Ulicom Stevana Sremca u centru grada i zaista sam se oduševio potezom stanara zgrade broj 16, koji su na ulaznim vratima istakli fotografiju pisca dela za sve generacije “Ivkova slava”, “Zona Zamfirova”, “Pop Ćira i pop Spira”. Time su pokazali da znaju i cene čoveka čije ime i prezime stoji u njihovim ličnim dokumentima! Sasvim drukčija je prekjučerašnja priča iz Dobanovaca, gde su u školi koja nosi ime ovog velikog književnika, “deca iz komšiluka” tokom noći oborila i razbila mermerni spomenik i bistu, poklon vajara Živorada Ciglića.

Društvenim mrežama je nedavno kružio post jednog 15-godišnjaka, kako “glupi klinci misle da je Mocart vlasnik kladionica, a on je, u stvari, pravio čokoladne kugle”. Po toj logici, možda je za obesne dobanovačke huligane, Stevan Sremac samo “komšija Steva, koji pravi sremske kobasice”.

Već godinu dana pokušavam da smislim komentar na transparent, koji su u beogradskoj osnovnoj školi “Vuk Karadžić” (do koje se, uzgred, stiže Ulicom Stevana Sremca”) lane istakli mali maturanti: “Mi smo vaša budućnost, jel vas frka!” Najmanje me brine relativna nepismenost ovog pitanja, mnogo veću zebnju izaziva odgovor koji se sve više nameće, a on glasi: “Jeste!”

4. jun/ Ponedeljak

Predlog

Danas je tačno dva meseca od kako se život našeg mladog sugrađanina Filipa Rikića i njegovih roditelja prevorio u najgoru noćnu moru. Filip je rođen 2013. godine, majka je trudnoću iznela lako, bez lekova, i porodila se prirodnim putem. Po izlasku iz bolnice sve je bilo u najboljem redu, a period radosnog odrastanja naglo je prekinut 4. aprila ove godine, kad se Filip požalio na bol u glavi. Pregledi, nalazi, dijagnoze, priča kakve sve češće pratimo na društvenim mrežama, sve do drame sa lošim ishodom i tračkom nade u skupo lečenje u inostranstvu, za šta se upravo prikupljaju sredstva preko fondacije “Podrži život”, koju je osnovao glumac Sergej Trifunović.*

Verujem da svi humani ljudi, pa čak i najvatreniji ljubitelji fudbala, ne bi imali ništa protiv da predsednik Republike, kad je već sa premijerkom i ministrom finansija ustanovio višak od deset miliona evra za nagradu reprezentativcima Srbije za trijumf na predstojećem Svetskom šampionatu u Rusiji, od tih para hitno odobri koliko nedostaje za Filipovo lečenje (ukupno treba 400.000 evra). I ne samo to, nego da se ceo iznos odmah podeli na trideset, četrdeset mališana i porodica u sličnoj situaciji. A ako Kolarov, Matić, Tadić i drugari budu ne šampioni, nego i među osam najboljih, iznos za njihovu nagradu sakupili bismo za jedno pre podne. I još bi nam preteklo za još neko dete!

* Trifunović je sredinom oktobra 2018. objavio prepsiku iz tih dana, u kojoj ga član Filipove porodice (najverovatnije se radi o dečakovoj majci) obaveštava da je Filip prohodao a ujedno se i Trifunoviću i svima koji su pomogli zahvaljuje na svemu.

5. Jun/Utorak

Broj 1

Mislim da je na velikoj muci bila grupa građana na privremenom radu u Staroj Pazovi kad je krajem prošle sedmice smišljala koji broj da stavi na dres sa prezimenom predsednika svega ovoga. Logično bi bilo da za najveću zvezdu ovdašnjih televizijskih programa bude rezervisana “desetka”, broj koji nose glavne vedete, kao na primer Nejmar u brazilskom ili Mesi u argentinskom nacionalnom timu. To je igrač koji vodi igru, od njega počinju sve akcije, on šutira sve slobodnjake i odlučujuće penale, jednim potezom od saigrača pravi heroje ili pokaže kakve su budale… Od toga se odustalo, između ostalog i zato što je osam godina ranije slična ekspedicija, pre nego što se slavno obrukala u Južnoj Africi, crveni dres sa tim brojem poklonila tadašnjem predsedniku države Borisu Tadiću.

“Jedinica” je, međutim, pogrešan izbor, jer on pripada golmanima (mada je Simon Vukčević svojevremeno u “Partizanu” pokušao to da promeni), čije se greške najbolje vide, najduže pamte i najskuplje plaćaju. Uz sve to, prva prava asocijacija je Broj Jedan iz legendarnog stripa “Alan Ford”, koji sve o svemu i svima najbolje zna, dok svu zaradu prisvaja za sebe, čiji radnici nemaju platu, a uslovi života njegovih potčinjenih su loši…

Na kraju krajeva, zar i obećanje najveće nagrade koju je ikad dobila neka sportska ekipa iz Srbije nije baš u skladu sa njegovim “robinhudovskim” načelom da “otima od siromašnih i daje bogatima!”

6. Jun/ Sreda

Tacna

Izvinjavam se čitateljkama što ovih dana malo više pišem o fudbalu, ako se ono preksinoć u Gracu uopšte može smatrati tim sportom. Pravilo da se pripremne utakmice za velika takmičenja igraju protiv reprezentacija sa podneblja ili po stilu igre sličnih budućim protivnicima minulih dana je pokazalo šta nas čeka u Rusiji. Brazilci su pobedili naše susede Hrvate, Švajcarci su igrali nerešeno sa Špancima (evropskim Brazilcima), a Kostarikanci su ubedljivo savladali fudbalere Severne Irske (koji su “glumili” Srbiju, od koje su i dalje na rang listi FIFA bolje plasirani čak za osam mesta). Po tom principu, druga postava Čilea trebalo je selektoru Krstajiću da KF (kao fol) sparinguje i kao Brazilci i kao Kostarikanci, ali su jedini pravi “glumci” bili kapiten Kolarov i drugari, od kojih za neke čak ni neizdržni Aca Stojanović ne zna gde i šta trenutno igraju. Glumili su fudbalere i reprezentaciju!

7. Jun/ Četvrtak

Krivokuća

Na niz pređašnjih gluposti oko naše fudbalske reprezentacije uoči i tokom velikih takmičenja nadovezuje i činjenica da zbog budaletina na tribinama, a i šire, Fudbalski savez Srbije ne može da organizuje prijateljsku utakmicu reprezentacije u Beogradu. Zato će kapiten Kolarov i bratija put Rusije biti ispraćeni iz Austrije. To me podsetilo na 5. jun 1974. kad su na beogradskoj “Marakani” reprezentaciji Jugoslavije pred 80.000 gledalaca, na poslednjoj proveri uoči Svetskog prvenstva u tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj, sparingovali Englezi, koji se nisu kvalifikovali na završni turnir. Bilo je nerešeno 2:2 (strelci za “plave” Ilija Petković i Branko Oblak, za goste Majk Čenon i Kevin Kigen), ali sam za sva vremena zapamtio da je već posle dvadeset minuta, vidno hramajući, sa terena izašao Petar Krivokuća.

Navijao sam tada za „Partizan“, ali sam kao i svi pravi ljubitelji fudbala iskreno žalio što u Nemačku neće putovati legendarni levi bek „Crvene zvezde“, koji je sedam dana kasnije napunio 27 godina, a te sezone igrao u životnoj formi. To su prave uspomene, a ne napadi na golmana Stojkovića, pljuvanje Save Miloševića ili vređanje Dejana Stankovića…

Mi smo imali Krivokuću, a sad se krijemo od sopstvene kuće!

8. Jun/ Petak

13  13  13

Danas je tačno 13 godina, 13 meseci i 13 dana kako pišem komentare na ovom mestu. Ukupno sam se 4.373 puta “obratio naciji”, kako to voli da kaže moj prijatelj Stojan Drčelić, a svoje zapise spakovao sam u dve objavljene knjige – “Sa Beogradom na Ja” (od 26. aprila 2004. do 31. decembra 2010.) i “Sa Tadića na Vučića” (od 3. januara 2011. do 31. decembra 2013. godine). Upravo sam pripremio i treću, koja će pokriti period od 3. januara 2014. do današnjeg dana,* u kome sam na pitanje “koji je danas dan” uglavnom mogao da odgovorim sa “petak, trinaesti”!

Međutim, ja ne verujem u baksuzluk broja 13, prvenstveno zato što je žena mog života, gospođa Mirjana Mrđen mlađa od mene tačno 13 meseci i 13 dana! Uz pomoć njenih osmeha kad god pomenem tu činjenicu iz naših krštenica, vremenom sam utvrdio da nema ni baksuznih dana, ni baksuznih brojeva, ali da nam život mogu prilično da iskomplikuju kojekakavi baksuzi od ljudi!

* Naknadno sam odustao od te ideje, pa su u knjizi „Sa nadom u malo sutra“ objavljeni komentari od početka 2014. do kraja 2017. godine.

9. Jun/ Subota

Dunja

Bilo mi je baš krivo što juče nisam mogao da dođem u redakciju “Danasa”, u kojoj sam radio u proleće i leto 1997. godine, kad su samo najveći optimisti verovali da će taj projekat mojih drugara iz “Borbe” doživeti evo već i treću deceniju. Tim pre što su priznanja koja nose imena mojih dragih prijatelja i uzora dobile meni zaista drage kolege Željko Bodrožić i Predrag Blagojević (nagrada “Stanislav Marinković”) i moja drugarica iz Niša Zorica Miladinović (nagrada “Nikola Burzan”). Međutim, u isto vreme je Mirino i moje najmlađe unuče, preslatka Dunja imala, sa svojim drugarima predškolcima, završnu priredbu u vrtiću “Košuta”.

Biće mi baš krivo ako večeras ne uspem da stignem u Guncate da sa Aleksandrom i Urošem, sinovima Ratomira Raše Laziča, njihovim porodicama i prijateljima još jednom obeležim rođendan nikad prežaljene legende… Ali, danas u 16 časova u sali Beogradskog dramskog na Crvenom krstu Škola baleta “Zvončica” ima završnu priredbu, a u nekoliko koreografija važnu ulogu imaće naravno naša Dunja.

Uvek sam se trudio da budem dobar i pažljiv kolega, drugar, prijatelj… ali izgleda da sam na kraju postao samo najbolji – deda!

11. Jun/ Ponedeljak

Sa obe strane žice*

Fadilj Vokri (rođen u Podujevu 23. jula 1960), nekadašnji fudbaler Prištine (1980-1986, 172 utakmice, 55 golova) i Partizana (1986-1989, 55 utakmica, 18 golova), reprezentativac Jugoslavije (12 utakmica, šest golova), te predsednik Fudbalskog saveza Kosova (od 15. januara 2016.), iznenada je preminuo u subotu 9. juna 2018. godine u Prištini, od posledica srčanog udara tokom treninga.

Već sutradan je sahranjen na groblju u prištinskom naselju Dragodan, a komemorativni govor održao je kosovski premijer Ramuš Haradinaj. Ta nedelja 10. jun zvanično je proglašena za dan žalosti na Kosovu.

Samo u jednom kratkom periodu, tu negde između subote i nedelje, na obe strane provalije koja već decenijama karakteriše odnose između Srbije i samoproklamovane države na teritoriji njene južne pokrajine, Beograda i Prištine, Srba i kosmetskih Albanaca (zaokružiti model po ličnom nahođenju) usledile su reakcije kakve su uobičajene na neočekivanu vest o smrti neke veoma poznate i bitne osobe. Iznenađenje, trenutak iskrenog priznanja za ono što je činio i učinio i u Beogradu i u Prištini, uljudna i normalna reakcija FK Partizan, čitulja u “Poltici”, na sahrani prisutni nekadašnji generalni sekretar kluba Žarko Zečević i bivši potpredsednik kluba Branko Ružić… U tim trenucima u gotovo svim tekstovima na internet sajtovima citirano je ono što je Fadilj Vokri izjavio o vremenu koje je proveo u Partizanu, sa kojim je osvojio jednu titulu šampiona (1986/87) i posle pune 32 godine Kup maršala Tita (1989): “To su najlepše tri godine u mojoj karijeri. O Partizanu sam mislio sve najbolje i pre nego što sam došao u Beograd, a ono što sam doživeo u njemu, bilo je mnogo lepše od toga”.

Već u ponedeljak sve je vraćeno na staro, lik i delo Fadilja Vokrija prekrilo je podsećanje na 9. maj ove godine i odbijanje Fudbalskog saveza Kosova da dozvoli odigravanje humanitarne utakmice u Gračanici između fudbalera Crvene zvezde i lokalnog srpskog tima, uz obilato citiranje Vokrijeve izjave da neće dozvoliti provokacije (intoniranje himne “Bože pravde” i skandiranje “Kosovo je srce Srbije”), koje su karakterisale prethodne dve utakmice istih protivnika i sličnog karaktera.

Već u utorak malo ko je želeo da pročita sjajan tekst kolege Borisa Jovanovića (na sajtu sportske.net), iz koga prepisujem sledeći pasus: “Sa Vokrijem je umrlo sećanje na vreme u kome je fudbal bio nešto između bitne i podnošljive stvari, makar danas emitovali lovačke priče o kvalitetu tog življenja i loptanja u njemu. To što smo ga posle doživljavali kao neprijatelja, čoveka koji nam je ukrao neki imaginarni fudbal na koji nikada nismo ni obraćali pažnju, sasvim je druga priča. Fadilj Vokri nije ratni zločinac, ma koliko oni koji su satirali nevine želeli da ga uključe u svoje društvo. Sada više nema potrebe ni da pokušavaju, biće da su odahnuli… Malo je ovde priče o fudbalu, talibani će proslavljati današnju vest, jer budalama je lako, za njih je buka i dobošarenje kada treba ćutati način da impresioniraju svet. Vokrijeva smrt, osim tragedije za njegovu porodicu je tragedija za nas same, ne kao navijače nekoga ili nečega, već ljude. Pokazaće nam koliko ogorčenosti, žuči nosimo u sebi, sad će se rasprsnuti onaj gnojni čir na mozgovima većine. I u Srbiji, i na Kosovu. Nema veze sa Vokrijem, o nama je reč, sa obe strane žice.”

Već u sredu vredelo je upamtiti samo četiri reči, koje je Fadilju Vokriju uputila Rada Trajković, majka, lekar i borac za multietničnost Kosova i Metohije: “Počivaj u miru, zemljače!”

* Komentar za “Blic”, objavljen u ponedeljak 11. juna, proširen je i objavljen u 1432. broju nedeljnika “Vreme” od 14. juna, na molbu Dragoljuba Žarkovića.

12. Jun/ Utorak

Protest

“Nema te, komšija, na protestu”, dovikuje mi juče sabajle lik iz naše ulice, dok cevči pivo u bašti kafića na okretnici autobusa na vrhu Ustaničke. “A ti svoj auto ostavio negde na ulici”, pitam, iako znam odgovor: “Nisam mog’o danas da se pridružim blokadi. Nemam pare za benzin. A nemam ni auto!”

Što bi rekao izvesni Nebojša, koji se na tviteru javlja kao “Nesha Yee”: “Cena goriva u Srbiji je ista kao u Danskoj, cena hrane kao u Velikoj Britaniji, a plate su nam kao beračima pamuka u Turkmenistanu”, ali mi se ne bunimo ni zbog bednih plata, ni zbog opšte skupoće… Najveća vajda od ovih protesta i blokada može biti upravo u otvaranju mnogo važnijih i po aktuelnu vlast daleko neprijatnijih tema. To je ono što je sjajno primetila moja prijatlejica Slavica Petrovska, reagujući na izjavu predsednika svega ovoga kako ga niko ne hvali zbog jeftine struje i najjeftinijeg hleba: “Predsedniče, pravo da ti kažem i struja je skupa, i lekovi, i udžbenici, i đačke ekskurzije, i dečje patike, i banane, i prašak za veš, i zubar, i porez, i sladoled… Nije meni samo do goriva, meni je do života! A život nikad skuplji i nikad bedniji!”

13. Jun/ Sreda

Reklama

Savet Regulatornog tela za elektronske medije obavestio je ovih dana “pružaoce medijskih usluga” da ne emituju oglasnu poruku za BIP pivo, jer je “korišćenjem prepoznatljive melodije i stihova reklamiranje alkoholnih pića posredno usmereno na decu i maloletnike”, te da ta reklama sadrži “vizuelno prikazivanje koje može da navede ili asocira na opasno ili drugo protivdruštveno ponašanje”.

Kad ne mogu ni da zucnu o protivdruštvenom ponašanju u kokošinjcima rijlitija “rekordne gledanosti”, dušebrižnici iz RRA su se pozabavili ovim ne baš uspelim spotom. OK, ne ide baš pivska pena i “sve što raste htelo bi da raste” i sve bi možda bilo u redu kad se i u ovom slučaju ne bi osetio princip “sve što vidim, samo negde vidim”.

Zato nema odgovora na javno postavljeno pitanje moje koleginice Suzane Miličić, “kom kreativnom pravcu pripadaju one reklame za pivo koje zvuče kao ratnički marš”, što nas već danima prepadaju , osim ako im nije cilj da na nivo “borbene gotovosti” dovedu sve koji bi, uz dobro pivce, samo da gledaju prenose utakmica predstojećeg Svetskog prvenstva u Rusiji.

Uostalom, zar nacija iznad svih, rasa odabranih, doboši, trube, urlanje, mržnja… sve to opasno I protivdruštveno ponašanje nema koren u jednoj pivnici!

14. Jun/ Četvrtak

Teodora

Za nas koji na televiziji gledamo samo fudbal i filmove život se od večeras drastično menja, jer ćemo u narednih mesec dana gledati samo – fudbal. Da budem iskren, ne ponosim se više činjenicom da predsednika svega ovoga i njegovu kamarilu nisam „live“ ni čuo ni video više od tri godine, jer kako je nedavno napisala Olja Bećković „možda vas ne interesuju vesti, ali vesti se sve više tiču vas“. Tako se i dogodilo da su mi za preksinoćnu pucnjavu u obližnjem tržnom centru prvo javile zabrinute ćerke Marina iz Dubaija i Milena iz Melburna, jer znaju da se tamo šetamo sa našom unukom, preslatkom Dunjom.

Kad smo već kod unučića, u klub ponosnih baka i deka juče su se upisali moji prijatelji Dana i Jeremija Lazareski, čija je snaha Aleksandra njihovom sinu Jovanu rodila Teodoru, u našoj zvezdarskoj bolnici, uz pažnju doktorke Nikoline Vulić, glavne babice Slavojke i požrtvovane ekipe dežurnih sestara. A kad je čuo da beba ima četiri kilograma i 55 centimetara, deda „Remko“ je izjavio ono što je nekoliko puta ponovio i sinoć na slavlju u poznatom restoranu „Limun žut“: „Nije što je naša, al’ ovo dete će uskoro u školu!“

15. Jun/ Petak

Astal

U oktobru će se navršiti četiri godine kako svakog petka u „Starom bunaru“ odajemo poštu našem prijatelju Vasiliju Radoviću. Vremenom se iz tog društvanceta u gornji dom preselio Branko Miladinović, a pre nešto manje od godinu dana i Darko Radonjić. Danas se navršava i dve godine kako nema stalnog gosta ovog dušanovačkog restorana, glumca Milorada Mandića, pa će se na astalu do stuba, osim pića za naše drugare, naći i bokalče rozea za nezaboravnog Mandu.

Nebeski astal sve duži, ali ovih dana se dragih ljudi neću prisećati samo po kafanama. Tako ću sutra u Klubu čitalaca „Laguna“ sa porodicom i prijateljima kolege Miloša Šterića obeležiti dvogodišnjicu njegove prerane smrti. Tom prilikom ćemo Draga Božinović, Dejan Mihailović i ja predstaviti knjigu „Daleko je… Kolumbija“, izbor Miloševih tekstova, intervjua i reportaža, nastalih uglavnom tokom prve decenije ovog veka, pre nego što je ovaj talentovani i daroviti novinar odlučio da život nastavi u Njujorku, gde je, na žalost, iznenada preminuo u noći između 31. maja i 1. juna 2016. godine.

16. Jun/ Subota

Zlatno doba

Znam ko je i šta je na ekranu kad iz druge sobe čujem moju Miru kako psuje, jer će opet da joj skrate njenu omiljenu seriju „Elif“. U to vreme ja obično gledam neku utakmicu, u stvari čekam da mi „pukne tiket“, pa je u šali pitam da li se to opet najavljuje „zlatno doba“ il’ smo već stigli do nekog višeg stadijuma.

„Život i sudbinu srpskog društva i države suštinski je odredio sukob modernog i tradicionalnog. Država je profitirala u periodima kad je uticaj modernista bio jak, a tradicionalista i konzervativaca slab i za ta vremena se obično koristi termin ’zlatno doba’. Ratovi iz devedesetih su ojačali konzervativizam i dali mu nove dimenzije, uz ponovno pozivanje na našu mitsku prošlost. Traženje neprijatelja na Zapadu, tamo gde ih nikad nije bilo, usporava modernizaciju.“ To je pre petnaest godina rekla istoričarka Radina Vučetić Mladenović, a mi objavili u „Blicu nedelje“, sa potpisom tada mladog kolege Miloša Šterića.

Naslov tog intervjua (uvrštenog u knjigu „Daleko je… Kolumbija“, koju ćemo večeras Draga Božinović, Dejan Mihailović i ja predstaviti u Klubu čitalaca „Laguna“, je „Putokaz za zlatno doba“. Putokaz i je danas isti, samo se bojim da je smer sasvim suprotan!

17. Jun/ Nedelja

Miloš Šterić *

Siguran sam da „neko“, objektivniji i pametniji od svih nas koji smo sa Milošem sarađivali, od „Danasa“ i „Blica“ do „e-novina“, ne bi ni jednom napisao „mlad i talentovan beogradski novinar“, jer bi, isključivo zbog onoga što je pročitao, lako prepoznao zrelog, pametnog, svestranog, pismenog i duhovitog pisca, što ga je i razlikovalo od mnogobrojnih „izvršilaca novinarskih poslova“ po svim ovdašnjim redakcijama. Što, ruku na srce, svi njegovi urednici, „šefovi“ i „gazde“ nisu bili ni spremni, ni sposobni da shvate.

Danas, kad ovako na jednom mestu, možemo da pročitamo ono što smo objavili, uglavnom bez većeg truda i sopstvenog doprinosa, morali bismo svi skupa da priznamo da je, u stvari, Miloš Šterić nama činio usluge, jer bi uvek uradio tačno ono što treba da se napiše o određenoj temi ili da se upita neki sagovornik.

Takav njegov rad je, kad se sve sabere, prošao nezapaženo, baš zbog toga što je većina njegovih urednika više mislila šta Miloš može da uradi za njih nego šta oni mogu da učine za njega. Izveli bismo ga u arenu, ali nismo videli da bi on odmah skočio duplo više od svih, da bi njegov treći korak, sigurno zaposlenje i realna pozicija, bio osujećivan raznim racionalizacijama i fingiranim „nepodudarnostima karaktera“. Zato je Miloš Šterić, po mom dubokom uverenju, bio i ostao svetski prvak u nepostojećoj atletskoj disciplini „dvoskoku“, jer mu za pravi troskok nikad niko nije pružio pravu šansu.

Ova knjiga nije poduhvat ucveljenje i neutešne majke, moje prijateljice Seške Stanojlović, kako se nekome može da učini. Ovaj izbor Miloševih tekstova i razgovora za novine može da bude dobar putokaz i podsticaj novinarima početnicima, da na vreme shvate da novinarstvo nije „guglovanje“ već poznatih podataka i slanje poruka mobilnim telefonom. Treba nešto i znati i umeti!

Na 193. stranici videćete fotografiju, koja kao da je snimljena prekjuče. Na njoj je ruski predsednik Vladimir Putin sa fudbalskom loptom.

I tekst koji baš zvuči poznato: “Svetsko fudbalsko prvenstvo ubrzava proces globalizacije, tako što narode zbližava, a ekonomsku dobrobit nudi svima. Mnogo je, međutim, očiglednija korist koju političari, na račun svojih nacionalnih selekcija, ostvaruju na “domaćem terenu”.

A na 187. stranici Miloš Šterić ipak malo preterano hvali tekst izvesnog komentatora “Politike” o Hilari Klinton, epitetima kao što su “poezija” i “mini bravura”. Kako je u međuvremenu i koliko puta citirani autor promenio svoje stavove, ne samo o bivšoj šefici američke diplomatije, da bi dogurao do ozbiljnog kandidata za ambasadora kod Velikog Brata sa loptom – svi osećamo već nekoliko godina na svojoj koži.

Samo što nema radoznalih momaka, poput našeg Miloša, koji bi takvim temama hteli da se bave!

* Reč na promociji knjige „Daleko je… Kolumbija“ u knjižari „Laguna“, 16. juna 2018.

18. Jun/ Ponedeljak

Čađenovići

OK, priznajem, kladio sam se, kao što sam pre desetak dana savetovao i drugima, na pobedu Kostarike protiv Srbije, ali zaista moram da priznam da su me Kolarov kapiten i drugari oduševili juče u Samari. Ta vrsta zajedništva, odgovornosti i vere u sopstvene sposobnosti odavno nije viđena u nekoj prilici, ne samo u sportu i naročito ne u ovdašnjem fudbalu,  kad je to i trebalo pokazati.

Zato, ne da bih terao mak na konac, ipak moram da skrenem pažnju na rečenicu Nemanje Matića odmah posle utakmice: „Da, da, sad smo već u finalu!“ Na to me je podsetio i moj drugar Joca Šijački odmah po završetku prenosa, koji smo uz dobre ćevape i još bolje pivo odgledali u našoj večitoj topčiderskoj bazi „Staroj trojci“, kod naših prijatelja Zorana i Miloša Stojanovića: „Baš preksinoć u nekoj epizodi serije ’M(j)ešoviti brak’ onaj mali Alek Čađenović položio prvi ispit na pravima, a njegov otac Vojin, koga glumi maestralni Mima Karadžić, glasno razmišlja da li će njegov ’našljednik’ uskoro postati asistent ili profesor na Pravnom fakultetu, da bi vremenom priznao da mu se najviše sviđa zvanje rektora.“

Između neba i prvog koraka najmanja je granica, sve ostalo je nešto što podrazumeva trud i imaginaciju! Da baš ne kažem, Švajcarce i Brazilce!

19. Jun/ Utorak

Vojin

Kad je nedavno Vojin Cucić napunio 29 godina, napisao sam mu ličnu poruku da je, bez obzira na sve što čini za ovaj grad u svojim kafanama („Korčagin“, „Mala maca“, „Švaler“, „Limun žut“ i „Oblak u pantalonama“), ipak rano da ga proglasim za ugostiteljsku legendu, pa smo se obojica složili da to ostavimo za njegov sledeći rođendan. A onda je prekjuče u Samari, gde je sa pratećim ansamblom                                                                                     „Tri N“ (Nedeljko Guja, Nenad Radić i Nikola Filipović) navijao za reprezentaciju Srbije i slavio pobedu protiv Kostarike, moj mladi prijatelj pokazao da je legenda sam po sebi.

Kad su Kolarov kapiten i drugari bacilli svoje dresove u publiku, do Vojina je doletela “devetka” Aleksandra Mitrovića. Istog trena je odlučio da taj poklon sa terena “Kosmos Arene” stavi na humanitarnu aukciju na Fejsbuk stranici „Srbi Za Srbe”, čije akcije za  pomoć najugroženijim srpskim porodicama na Kosovu podržava već godinama. “Umesto da u vitrini čeka mog sina koga ću, nadam se, jednog dana imati, Mitrov dres može odmah pomogne nekome kome je to zaista potrebno”, napisao mi je juče Vojin, uz obećanje da će mi javiti termin ove nesvakidašnje aukcije. I, naravno, koliko je ispao “težak” ovaj dres našeg “teškog centra”.

20. Jun/ Sreda

Ludilo

“Ko sad ne poludi, taj nije normalan!” Molim autora ovog poznatog aforizma da se sam javi, mene mrzi da istražujem. U stvari, panika me ‘vata od bilo kakvog kontakta sa internetom. Ne zna se da li su luđe vesti ili komentari, čak i ako pola bacimo u vodu, kao što je, na primer, objava da je Kolarov kapiten u noći uoči utakmice sa Kostarikom sanjao predsednika svega ovoga, pa mu ovaj rekao “gornji levi”. Ili mu je to možda lično došapnuo sin pomenutog predsednika, koji se po Rusiji švrćka u društvu tipova kojima je odavno trebalo uzeti ne samo pasoš, već i sve ono što se ostavlja prilikom odlaska u zatvor. Policija, opet, ne može sve to da istražuje, jer se godinama bavila pronalaženjem fotelja, odnetih iz Skupštine SRJ onog Petog oktobra, koga se svi sad stide…

Možda je zato pravo vreme da se pojavi decenijama zanemarivana knjiga Svetozara Pribićevića “Diktatura kralja Aleksandra”, koja je svoje prvo izdanje imala na francuskom jeziku u Parizu, 1933. godine. Ovo istorijsko svedočanstvo o karakteru vladavine Aleksandra Prvog Karađorđevića važno je ne samo zato što ga neki danas proglašavaju za “viteškog”, rodoljuba, koji je navodno zavodio diktaturu da bi “spasavao državu”, već i zbog opšteg ludila koje je bilo i ostalo temelj svake diktature.

21. Jun/ Četvrtak

Moje leto

Leto je zvanično počelo juče u 12 časova i sedam minuta. Ako već moram da prihvatim da je moje omiljeno godišnje doba počelo dan ranije, onda mogu i da dodam da je, što se mene tiče, leto počelo u 7 časova i 55 minuta, kad je na bazen “Olimp” stupila nova generacija polaznika Škole plivanja. Među njima i Mirina i moja najmlađa unučica, preslatka Dunja, sva važna jer je na spisku stajalo da je učenica prvog razreda OŠ “Ćirilo i Metodije”.

Kad sam ja išao u školu, učili smo da leto počinje 22. juna, onog dana kad je Nemačka napala Sovjetski savez. Operacija “Barbarosa” je, kako se tada učilo, počela dva meseca kasnije, jer je Hitlerove planove poremetilo odbijanje naroda Jugoslavije da pristupi Trojnom paktu, pa je morao prvo da završi posao na Balkanu, zbog čega se kasnije zaglavio u ruskoj zimi.

Ako već mogu da insistiram na tom datumu, onda da dodam da u toj varijanti moje leto počinje danas u 13 časova i 20 minuta, kad će na beogradski aerodrom iz Dubaija stići naša najmlađa ćerka Marina, sa svojim dečacima Petrom i Filipom.

Puna kuća, puno srce, taman da skupim dovoljno energije za narednu zimu, u kojoj se ipak neću “zaglaviti”, jer i idućeg januara napadam – Australiju!

22. Jun/ Petak

Sramota

Izbegavam da komentaršem gluposti u medijima, jer nisam siguran da li neke nepodopštine manje zaslužuju da na njih skrećem pažnju ili neke gluperde da ih nazovem kolegama. Zato verujem da se zaista iznervirao sjajan novinar Vladimir Lojanica, kad je napisao ljutiti komentar povodom “duhovitosti” voditelja jednog jutarnjeg programa,* koji je para-tekvondistkinje Jelenu Golović, Dejanu Backo, Mariju Micev i Milicu Đorđević, kao deo ekipe Srbije koja je na Evropskom prvenstvu u Bugarskoj osvojila 16 medalja, pitao “zašto se ne bave nekim drugim sportom, na primer boksom”. “Koliko jezik može da bude brži od mozga ili koliko mozak mora biti zakržljao da pusti pogani jezik da blebeće takve nebuloze? Primeti li, leba ti, da devojke, tvoje gošće nemaju ruke”, napisao je moj drugar iz Užica.

Pre desetak godina sam se malčice naljutio na legendarnog enigmatičara Branka Polića (1942-2010), kad je u skandinavku za “Blic” negde pri dnu stavio “novinar Ivan” (odgovor: Mrđen), ali je u levom gornjem uglu iste ukrštenice stajala slika i 13 osenčenih polja za pitanje “ime i prezime poznatog novinara”. Odgovor me i danas sramota da napišem!

* Predrag Sarapa

23. Jun/ Subota

Knjaz *

Leskovčanin Ivan Krstić Krcko, početkom juna drugi put zaredom izabran za člana Glavnog odbora Demokratske stranke, jedan od najpraćenijih tviteraša (inače nezaposleni 48-godišnjak, koji se preko leta izdržava preprodajom voća), nedavno je objavio zanimljivu komparaciju: „2011. godine, subvencija poljoprivrednicima za đubrivo bila 14.000 dinara po hektaru, litar nafte je stajao 91 dinar, a cena kukuruza u prodaji bila 25 dinara za kilogram. Protestovali! A 2018. godine,  subvencija 4.000, nafta 160, a cena kukuruza 18 dinara. Ćute!”

Kažu da je knjaz Miloš, kad bi čuo da narod gunđa, govorio „steži, gazi…“. A kad bi mu dojavili da raja ćuti, njegova naredba bi glasila „popuštaj“. Sve mi se čini da predsednik svega ovoga i na tom planu čini nešto sasvim obratno, da baš ne kažem „prvi put u istoriji“. Kad pita šta radi narod, a njegovi čauši mu dojave da ćuti, on postavi rezervno pitanje: „A je l’ gleda televiziju?“. Pa kad čuje „ne da gleda, prosto guta“, naredba glasi „steži, gazi“!

* Ovaj tekst napisao sam u “čast” svih onih koji su tokom finala rijalitija “Zadruga” poslali ukupno 18.935.590 telefonskih poruka i na to potrošili nešto manje od šest  miliona evra (5,815.661 evra, po prosečnoj ceni SMS od 36 dinara i kursu od 117 dinara).

25. Jun/ Ponedeljak

Sudija

Nedavno se navršilo pola veka od kako je 8. juna 1968. na Olimpijskom stadionu u Rimu švajcarski sudija Gotfrid Dinst (1919-1998) drastično pokrao reprezentaciju Jugoslavije u finalu trećeg Prvenstva Evrope, perfidno navijajući za domaćine Italijane, koji su pred kraj, iz slobodnog udarca posle nepostojećeg prekršaja, izjednačili na 1:1, a potom i trijumfovali u ponovljenoj utakmici (2:0). Taj sudija iz Bazela u istoriji fudbala je zapamćen i po priznavanju nepostignutog gola Džefri Harsta u produžetku finala Sveskog prvenstva 1966. godine (Engleska – Nemačka 4:2, posle 2:2 u prvih devedeset minuta).

A te svetske prvake je, takođe pre pola veka, 5. juna na stadionu u Firenci, Jugoslavija pobedila sa 1:0, igrajući sa deset igrača, jer se povredio Ivica Osim a tada zamene igrača nisu bile dozvoljene. Pantelić, Fazlagić, Damnjanović, Pavlović, Paunović, Holcer, Petković, Trivić, Musemić, Aćimović i Džajić, taj sastav iz finala znam napamet i dan danas. Baš kao što se pamti “Džajin” gol, kad je poslao Bobija Mura po burek i savladao čuvenog Gordona Benksa.

Tako je oduvek bilo u fudbalu, kad pobediš – pamtiš golove i junake, kad izgubiš – pamtiš sudiju!

26. Jun/ Utorak

Pirmajer

Skoro pune dve decenije, još od moje prve interenet adrese, svaki moj password na neki način je vezan za Josipa Pirmajera (Trbovlje 14. februar 1944. – Srbobran 24. jun 2018.), levo krilo “Partizana” iz šezdesetih godina prošlog veka. Izvinjavam se što ću i danas pomenuti stari navijački izraz “poslao beka po burek”, ali tog elegantnog fudbalera zavoleo sam na utakmici protiv “Crvene zvezde”, na njenom stadionu 16. avgusta 1964. kad je tako prevario legendarnog Vladimira Durkovića. Godinu dana kasnije, 9. novembra 1965. u utakmici drugog kola Kupa evropskih šampiona protiv prvaka Zapadne Nemačke Verdera, u istu pekaru poslao je tada jednog od najboljih bekova na svetu Sepa Pjonteka i dva minuta pre kraja postigao gol za nedostižnih 3:0.

“Partizanovci” su Pirmajera posebno cenili što je i posle poraza od “Reala” u finalu KEŠ 11. maja 1966. ostao na Stadionu JNA, a kad se u leto 1968. vratio u Novi Sad, ja sam za svog ljubimca bezrezervno prihvatio njegovu zamenu Svemira Đorđića, potom Mocu Vukotića, pa Vujadina Stanojkovića, sve do Đorđa Tomića… Međutim, kad je trebalo odabrati ime koga ću se setiti u svakoj situaciji – Josip Pirmajer nije imao pravu konkurenciju!

Uz ovaj tekst, objavio sam fotografiju Josipa Pirmajera, koji je postigao gol za “Partizan” i na 36. derbiju, 7. marta 1965. godine, ali je to bilo nedovoljno, jer su veterani Zoran Prljinčević i Bora Kostić, posle akcija nenadmašnog Dragoslava Šekularca, ostvarili konačnih 1:2. Utakmica je zapamćena po tome što je na Stadionu JNA pukla zaštitna ograda zbog velikog broja gledalaca (više od 60.000), pa je nekoliko hiljada utakmicu posmatralo sa atletske staze. Među njima i učenik prvog razreda Građevinske tehničke škole, 15-godišnji Ivan Mrđen.

27. Jun/ Sreda

Trokrilno

U petak je fudbalska reprezentacija Srbije izgubila od kombinovanog tima Švajcarske, Albanije i svoje južne pokrajine. U subotu i nedelju su rodoljubiva štampa i ostrašćeni komentatori zdušno bljuvali vatru po međunarodnoj fudbalskoj organizaciji, nemačkom sudiji Felksu Brihu i albansko/kosovskim igračima. U ponedeljak je lopta spuštena na zemlju, ali samo da bila šutnuta u nebo, po kome ruski „migovi“ već dva dana ispisuju dimnu poruku – „Pobedićemo Brazil“. Imam utisak da se poslednjih dana besomučno ponavlja antologijska replika onog „Trokrilnog“ u tigrastim gaćama iz filma „U raljama života“ (nezaboravna uloga Bate Živojinovića), koji svašta obećava izvesnoj Štefici Cvek (Vitomira Lončar).

Večeras je oproštajna utakmica, sutra idu izveštaji, a bojim se da će od petka na scenu stupiti „analitičari“ sa otkrivanjem tople vode o stranačkom kadriranju u Fudbalskom savezu, neiskusnom selektoru, pogrešnoj taktici, umišljenim vedetama, lošim odnosima u svlačionici…

Daj Bog da grešim, ali bar imam pravo da se nadam da kao fol selektor neće smisliti taktiku sa ubacivanjem još jednog ofanzivnog beka *, pa da Aleksandra Mitrovića u šesnaestercu „karioka“ gađaju „trokrilno“!

* Bilo tako, igrao i Antonio Rukavina, Srbija – Brazl 0:2!

28. Jun/ Četvrtak

Rukomet

Pre više od dvadeset godina, dok je Mirina i moja najmlađa ćerka Marina igrala rukomet u juniorima “Radničkog”, kod legendarnog trenera Duleta Petrovića, jedne večeri me je, dok smo se posle treninga sa “Krsta” vraćali kući, moja mezimica upitala: “Tata, o čemu bismo nas dvoje pričali da nema rukometa?!”. Ovih dana je ona sa svojim zlatnim dečacima Petrom i Filipom na odmoru u Beogradu, pa smo se nekoliko puta, pošto smo stalno u vezi i znamo sve što se događa i kod njih u Dubaiju, i u Melburnu kod Milene, Taše, Ane i Bele (kupili su kucu, pa sad samo nju slikaju i o njoj pričaju) i of course ovde na Zvezdari, podsetili te davne “Kicine” opaske.

Šire gledano, hteo sam da kažem da bi ovih dana sasvim na mestu bilo pitanje “o čemu bismo pričali da nema fudbala”, da ne živimo u Srbiji, u kojoj više ni o fudbalu ne može da se razgovara normalno, a da već posle nekoliko rečenica ne dođemo da politike i neizbežnog predsednika svega ovoga… Zato je možda pravo rešenje “rukomet”, kakvim sam ga ja doživljavao u tim davnim razgovorima sa ćerkom, kao priča o nama samima, o porodičnim vezama i problemima, podršci i utehi, ljubavi i razumevanju…

29. Jun/ Petak

Prijatelji

Sad kad smo završili „rusku bajku“ možemo opet da na miru gledamo fudbal i družimo se sa prijateljima, bez rizika da ćemo imati suprotstavljene stavove o selektoru, taktici, izboru igrača ili našem mestu u svetu. Milsim na fudbal, of course.

Kad smo već kod prijatelja, juče nam svratio Boki Preković, da pozdravi Mirinu i moju najmlađu ćerku Marinu, koja je na odmoru sa svojim dečacima Petrom i Filipom, inače njihov komšija u Dubaiju. Ponudih ga kafom i „jednom rakijom“, a njegov odgovor najbolje odslikava karakter aranđelovačkog šereta: „Znaš, Mrki, ja ne mogu da popijem samo jednu rakiju, a kad popijem drugu, ne mogu bez muzike!“

Prekjuče je moj prijatelj Zoran Stojanović otvorio ispostavu svoje „Stare trojke“, lokal brze hrane na uglu Borske i Mučurinove na Kanarovom brdu )na slici), pa se u to ime prilično popilo, samo bez muzike, jer posle prenosa iz Moskve baš nikom nije bilo do veselja.

A moj prijatelj Dragan Stojković, kome je nedavno pao telefon u vodu, pa mu bio slab odziv kad je mejlom zamolio sve „kontakte“ da mu se jave da ponovo uspostave vezu, pokušao da se našali kako je „pola prijatelja bacio u vodu“. Nisam ništa rekao, jer se to obično događa kad više nismo ni za rakiju, ni za muziku, ni za društvo!

30. Jun/ Subota

Bunjevčević

Zaista mi je žao što je iznenada i prerano prekinut život Gorana Bunjevčevića (Karlovac, 17. februar, 1970 – Beograd, 28. jun 2018), nekadašnjeg kapitena Crvene zvezde i reprezentativca Jugoslavije. “Bunja” je fudbalsku školu prošao u splitskom Hajduku, da bi tokom raspada bivše zajedničke države u Beogradu igrao za BASK i Grafičar, potom za Rad, odakle je u leto 1997. godine prešao na “Marakanu”. Te jeseni su i Crvena zvezda i Partizan odigrali po jednu sramnu utakmicu sa “Arkanovim” Obilićem i kod kuće izgubili sa po 1:0. Još se pamti da u proleće crveno-beli na Vračaru nisu hteli da uđu u svlačionicu, jer se znalo ko će u poluvremenu da im preti i “određuje taktiku”, ali i da je Goran Bunjevčević, uzinat svima i uzinat svemu, u finišu postigao dva gola i anulirao vođstvo budućih “šampiona”.

Za poštovanje je sve što su povodom “Bunjine” smrti izjavili i Fudbalski savez Srbije, i“večiti rivali”, i londonski Totenhem i holandski Den Hag, gde je završio karijeru, ali ja još nekako čekam da FSS smogne snage i poništi to prvenstvo 1997/98. Baš zbog svih onih dobrih i poštenih momaka, koji su imali tu nesreću da im najbolje godine prođu na razmeđi dva veka, dve države, dva sistema, dva ludila…