JUL 2018.

2. Jul/ Ponedeljak

Naslov

Krajem osamdesetih godina prošlog veka bio sam šef Deska u “Borbi”, a neke kolege još tvrde da sam bio najbolji sa kojim su sarađivali. Da ne upadnem u zamku samohvalisanja, što je sada u Srbiji zvanična ideologija, priznajem da mi je jednom promakao naslov u izveštaju sa nekog partijskog ili SSRN-ovskog skupa, koji je Kolegijum ocenio kao “grub propust”. Tada se to osećalo i kroz umanjenje plate, ali i kao bruka po čaršiji, pa su me neki moji prijatelji godinama u “Rapsodiji”, Grgeču” i još nekim davno nestalim kafanama peckali sa tim “Više pažnje raznim pitanjima”.

Mada, sa ove “istorijske distance” gledano, imam utisak da su te četiri reči odražavale svu nemoć ne samo neke od poluga koje smo nazivali “institucije sistema”, već i kompletnog društva da se nosi sa svojim problemima, protivrečnostima i sve otvorenijim sukobima. Zato ni posle tri decenije nismo ništa bliži njihovom rešavanju, možda i zbog toga što se umesto institucija sistema tim problemima bave konferencije za novinare. Posle kojih bi sasvim lepo legao naslov “Više pažnje raznim pitanjima”, samo kad bi na njima uopšte bilo – pitanja!

3. Jul/ Utorak

Trend

Vidim po društvenim mrežama puno komentara na bilborde sa beogradskih ulica, na kojima jedan univerzitet poziva buduće akademce da budu “prvi diplomirani di-džej na svetu”.

Ako se taj trend nastavi, nije isključena još neka mega budalaština, pa sam ovih dana smislio nastavni plan i program za sasvim pristojne, najmanje dvogodišnje studije: Ugostiteljstvo (seminari restoraterstvo, gastronomija), psihologija (seminari bolesti zavisnosti, navijačke grupe, depresivna ponašanja), sociologija (seminar tradicionalne vrednosti i običaji, bon-ton, novokomponovana kultura), poznavanje materijala (tehnologija papira, sapuna i hemijskih sredstava), monetarna politika (poznavanje valuta, kursne razlike), arhitektura (sa posebnim osvrtom na pomoćne prostorije), strani jezik (engleski obavezno, a nemački ili kineski fakultativno), muzičko vaspitanje (uticaj klasične muzike na radni ambijent), osnovi medicine (gastroenterologija, u prevodu bolesti organa za varenje)…

Koncipirajući takav nastavni plan i program, nisam stig’o da smislim adekvatan slogan, pa ću se poslužiti ovim sa već pomenutih bilborda: “Budite prva diplomirana baba sera na svetu!”

4. Jul/ Sreda

Weber

Weber mi je ovog leta još malo pa najbolji drug. U stvari, pre bi to bio Džordž Stipen (George Stephen), ljubitelj dobre hrane i otac jedanaestoro dece, koji je na jednom izletu rečnu bovu raspolovio po dužini i tako napravio prototip roštilja u obliku kotla, po kojima će postati čuvena kompanija Weber-Stephen Products Co.

Mnogi su verovatno pomislili na Maksa Vebera (Max Weber, 1864-1920) čuvenog nemačkog filozofa i omiljenog mislioca predsednika svega ovoga. Što je malo čudno, ako se zna da Veber govori o tri vrste vlasti: harizmatskoj, tradicionalnoj i racionalnoj, pa tvrdi da je harizmatska vlast najmanje stabilna jer se zasniva na harizmi vođe, koja je prolazna i koja, sama po sebi, ne može da garantuje večnu vladavinu. A poznata je i njegova misao da “sa porastom bogatstva obično padaju vrline”.

Pripremio sam ovu malu istoriju za današnje popodne, kad ćemo, hvala Bogu, dočekati prijatelje da uz prijatan miris roštilja (marke “weber”) ispratimo našu Marinu u Dubai na nove radne zadatke. To će biti prilika da se još jednom pohvalim mojom teorijom da je tajna dobrog roštilja u tome da malo zakasni i da malo duže iz njega stižu samo mirisi. I, of course, da imaš za koga da spremaš!

5. Jul/ Četvrtak

Bez

“Mogao bi baš da napišeš nešto i o Beogradu, da ti ne prebace kolumnu na sportske strane”, rekla mi je moja najdraža kritičarka, Mirina i moja najmlađa ćerka Marina na kraju svog kratkog boravka u njenom rodnom gradu. Nije mi prošla vađevina da je Svetsko fudbalsko prvenstvo ipak planetarni događaj, beogradske Alise koje više ne stanuju ovde imaju neki poseban odnos sa gradom kakvim žele da ga pamte i sa lepim uspomenama koje su spakovale u svoje nomadske rančeve.

Tako se njihov život bez Beograda pojavljuje kao mnogo lepša verzija našeg Beograda bez života. U kome je to „bez“ sve više glavna odrednica, jer imamo glavnu železničku stanicu bez vozova, Narodni muzej bez obaveštenja o izloženim eksponatima, muzičku fontanu bez muzike, skalameriju u zemunskoj Gospodskoj ulici bez ikakvog smisla, zelenu površinu u naselju „Stepa Stepanović“ bez dece…

Sve to me podsetilo da je pre nekoliko dana Jadranka Joksimović, ministarka zadužena za evropske integracije, izjavila da “nema razloga da bezvizni režim za građane Srbije bude ugrožen”. To je sasvim u redu, ali (ne samo moje) pravo pitanje glasi: Kako stojimo sa bezveznim režimom?!

6. Jul/ Petak

Hofići

Mora da su ozbiljno presušili izvori finansiranja ovdašnjih sindikalnih glavešina, kad su se dosetili da aktiviraju nezakonitu presudu od pre šest godina i pokušaju da nekakav “dug” naplate od Kulturno-umetničkog društva “Branko Cvetković”. Nedavno je objavljeno da predsednici najvećih sindikata svoje plate, koje premašuju hiljadu i po evra, u zemlji gde je prosečna plata četiri puta manja, taj novac ne dobijaju od članarina, već od izdavanja poslovnog prostora ili naknada iz upravnih i nadzornih odbora i saveta. Tako najvažniji granski sindikati koji navodno okupljaju desetine hiljada radnika najviše služe političarima na vlasti, pa nije čudo što manje od 14 odsto građana Srbije ima poverenje u ovdašnje “hofiće”.

Legendarni Džejms Hofa, više od 13 godina na čelu moćnog sindikata američkih kamiondžija, 1975. je nestao, 1982. proglašem mrtvim, a njegovi posmrtni ostaci nikad nisu pronađeni. Trinaest godina kasnije pojavila se teorija da je njegovo telo zaliveno cementom u temeljima Renesansnog centra u Detroitu, čime je navodno mafija poslala jasnu poruku da je “preterao s ugrađivanjem”. Toga se setim uvek kad čujem da ovdašnji dugogodišnji i gotovo nesmenjivi sindikalni lideri  najavljuju “renesansu Sindikata”!

7. Jul/ Subota

Ocene

Puvao se (stari čukarički izraz) ovih dana predsednik svega ovoga svojim ocenama sa davno završenog fakulteta, pa da bi mu bio veći (prosek, IQ i sve ostalo) iznosio i neke ispitne ocene svojih političkih protivnika. Profesor doktor Svetomir Bojanin, čuveni dečji psihijatar, jednom prilikom je rekao: “Najgore je biti najbolji! Najbolji profesor, najbolji lekar, najbolji roditelj… Čuvajte se takvih! Moramo priznati da ponekad nešto radimo i pogrešno.”

Zato sam bio oprezan preksinoć na brodu “Viktorija” kod restorana “Ušće”, koji već godinama drži naš školski drug Danilo Cerović, gde se okupilo nas dvadesetak da obeležimo pola veka mature u Građevinskoj tehničkoj školi u Beogradu. Ne zato što sam bio bolji đak od svih njih, ne ni zbog toga što su Katarina Tikvicki, Jelena Jovanović, Slavica Stefanović (izvinjavam se, ali jaih pamtim sa devojačkim prezimenima), te Augustin Tolić, moj kum Velebit Vejinović, Đoka Petrović, Milenko Zajelac, Milan Janjić, Zoran Đokić, Milivoje Vasović, Đorđe Radinović, Zoran Tarabanović… odlazili u Hajduk Stankovu i po pet, šest godina, već iz poštovanja prema činjenici da se većina njih kasnije bavila i penziju dočekala u građevinarstvu, a od mog odlikaštva nije ostao ni kamen na kamenu!

9. Jul/ Ponedeljak

Komentatori

Preko godine fudbal uglavnom gledam bez tona, uz teletekst, prateći sudbinu mojih uglavnom „popucalih“ tiketa. Zato nisam siguran kad i kako su ovdašnji komentatori usvojili glupavu terminologiju, koja me obilato nervirala ovih dana, kad sam morao da ih slušam, jer sam utakmice Svetskog kupa uglavnom gledao u društvu, a tiketi mi „padali“ već na „malim Fincima“.

Na primer, „izgubili posed“ kad šutnu bez veze ili nešto petljaju s loptom, kao da su se kartali sa Božom „Pubom“, pa „izvode prekid“ što je moguće samo kad gurneš šrafciger u šteker, sad čujem i „pomoćna igra“ kad se dodaju kod kornera umesto da nabace pred gol, gde imaju „skok igru“ i „visinsku prednost“ ili „spuštaju ritam utakmice“ kad odugovlače i čekaju da prođe vreme…

Nadam se da će RTS, kad im jednom to postane važna tema, na pokušaj izbacivanja KUD „Branko Cvetković“ iz njegovih prostorija na uglu Sarajevske i Miloša Pocerca poslati neko dete, kome su uzor Aca Stojanović ili „moje ime je Nemanja Matić“, pa da na licu mesta vide šta zaista znači čuvati posed i izvoditi prekid uz pomoćnu igru. Na žalost, prekid saobraćaja uz probu folklora na ulici!

10. Jul/ Utorak

Derbi

Kao neko ko je s dužnim pijetetom ispratio zatvaranje mnogih poznatih beogradskih kafana, morao sam juče da „overim“ ponovno otvaranje već prežaljenog „Grmeča“ u Makedonskoj ulici. Tamo me je prepoznao profesor Slobodan Bogdanović, pa mi onako prijateljski i kao redovan čitalac „Blica“ savetovao da „malo smanjim pisanje o porodici, a pojačam o svemu ostalom“.

Da to nije baš lako odvojiti, najbolji je primer naš nedeljni izlet na Čukaricu, gde smo posle ručka u sjajnoj ćevabdžinici „Talimat“ (osnovanoj 1912. godine, odnedavno je vodi moj kumić Petar Vejinović), moja Mira, naša Dunja i ja otišli na nešto što se još nekim čudom zove hipodrom, da ispratimo 96. Srpski galopski derbi. Kad bih pisao o „svemu ostalom“, morao bih da napišem da su stanje u kome se nalaze taj sportski objekat kod Careve ćuprije i konjički sport, kao i sve što se događalo ove kišne nedelje u „blatu do članaka“ – najbolja slika razvaljene i zapuštene Srbije. Međutim, zbog iskrenog oduševljenja naše unučice koja prosto obožava konje, priču vraćam na porodični nivo, tek toliko da izrazim bojazan da stasavaju generacije koje za ništa bolje i neće saznati!

Ako ostanu ovde!

11. Jul/ Sreda

Ruševljanin

Pozvao me kumić Pera Vejinović da zahvali što sam posetio i juče na ovom mestu pomenuo ćevabdžinicu “Talimat” na Banovom brdu. U šali mu kažem da mi je tamo, kao starom Čukaričaninu, zasmetala ruševina preko puta, na mestu kultnog restorana “Mihajlovac”, u kome su, između ostalog, i njegovi roditelji, Jelena i Velebit, pravili svadbu pre četiri ipo decenije.

Pozvao me juče i moj prijatelj Zoran Stojanović da, kad već hvalim ćevape po gradu, makar svratim u njegov ketering “Hugo” na Kanarevom brdu. Upitah ga otkud da on, kao ljuti “zvezdaš”, svoj novi ugostiteljski objekat nazove po Hugu Ruševljaninu, legendarnom “tehniku” fudbalske reprezentacije Jugoslavije u vreme kad smo bili četvrti na svetu (Čile, 1962.), a potom i “Partizana” (1963-1964), kad je stvaran tim koji će u sezoni 1965/66 stići do finala Kupa evropskih šampiona.

On se vadi da je Hugo omiljeni lik iz crtaća njegove dece, Jovane i Miloša, pa kaže da ni najstariji “partizanovci” više ne pamte tog Ruševljanina. Nisam se odmah setio, ali mi kasnije palo na pamet da bi sve nas mogli da zovu Ruševljanin, pošto već suviše dugo živimo u ovoj ruševini od države.

12. Jul/ Četvrtak

Boranija

Oduševili me ovih dana Dušan Ivković i Novak Đoković. Svaki za svoj slučaj odgovorili, s merom i kako dolikuje, svojoj polovini ostrašćenih komentatora sa društvenih mreža. Prvo su “drugosrbijanci” napali Dudu za nedopustiv greh, jer se kao član delegacije Sportskog društva “Radnički” rukovao i slikao sa predsednikom svega ovoga. A onda su rusofili, “patrijote” i lokalna bizonerija osuli paljbu na Noleta kad je javno rekao da će u četvrtfinalu Svetskog fudbalskog prvenstva navijati za reprezentaciju Hrvatske protiv njihove “majčice Rusije”, što je još veća jeres i “izdaja”.

Za razliku od anonimusa s obe strane naših domaćih barikada, od kojih su neki to ostali čak i kad su greškom prirode i društva postali nešto poznatiji, uz njihova imena nije potrebno nikakvo dodatno legitimisanje. Zna se ko su, šta su i koliko su doprineli da se o Srbiji i Srbima govori isključivo kroz “univerzalne sportske vrednosti koje svi prepoznajemo – fer plej, poštovanje protivnika, uvažavanje sportskih pravila, posvećenost…”, kako je to objasnio Đoković.

Mada se meni lično više dopao Ivkovićev komentar da ga se uopšte ne tiče šta misli “boranija sa društvenih mreža”!

13. Jul/ Petak

Odgovor

Podsetio me uvaženi kolega Veljko Pajović da je juče bila slava mojim Veselinovićima u Obrenovcu, zabeleživši ovakvo obraćanje jedne koleginice sagovorniku svešteniku: „Nisam u materiji o Petru i Pavlu. A i da jesam, bilo bi strašno!“

Za razliku od nje, reglerirani Aleksandar Stojanović misli da je „u materiji“ o multikulturalnosti i multietničnosti reprezentacija Francuske i Belgije, pa reče da su to „zastrašujući podaci“, da bi, desetak sekundi kasnije, saopštio kako je „belgijski selektor, Španac Roberto Martinez oženjen Škotlanđankom“.

Zbog toga sam drugu polufinalnu utakmicu odgledao bez tona, što sam priznao mom prijatelju Živi Vekeckom, kad me je za današnji „Danas“ pitao da li mislim da je po naređenju predsednika svega ovoga smanjen nivo adrenalina komentatora RTS kad su na terenu Modrić, Rakitić, Mandžukić i ostali Hrvati.

Da čitaoci „Blica“ ne bi u drugim novinama čitali šta sam tim povodom izjavio, ponoviću: „Ja komentare naših napaljenih domoljuba već godinama ne slušam. Ali vidim da je ’vaše pravo da znate sve’ dva puta preskočilo intoniranje hrvatske himne. Pametnom i to dosta da shvati da se događa nešto što ni sa sportom ni sa televizijom nema nikakve veze!“

14. Jul/ Subota

Znanje

Niko nema takav izraz lica kao ljudi skloni pogađanju sportskih rezultata, kad na izlasku iz kladionice još jednom pogledaju uplaćeni tiket. Zamišljeni, ali sa izvesnim samodopadanjem, ti pogledi govore mnogo sam pametan, kako ovu veliku kvotu niko nije video, šta znaju stručnjaci… Druga je stvar što većina nije spremna da na tu svoju pamet, znanje i pronicljivost uloži više od sto dinara.

Toliko je vredeo i naš patriotizam, kad smo u restoranu „Stari bunar“ uoči Svetskog prvenstva, koje se sutra završava u Rusiji, prognozirali koliko golova će „orlovi rano lete“ postići u grupi E, pa je u opštem razbacivanju iluzijama samo jedan moj dragi kolega, porodični prijatelj i kafanski drugar predvideo „slabu dvojku“ (ako niste zaboravili, to su ona dva pogotka Kolarova i Mitrovića). Duplo više para, po dvesta dinara, stavili smo te srede na svoje favorite, pa sad celu ’iljadarku očekuju konobar Peđa koji je tipovao na Francuze i pobednik prethodne opklade koji je tvrdio da će daleko dogurati Hrvati. Ime mu ne pominjem* da čovek ne bi imao problema na poslu, jer takvu dvostruku jeres (potcenjivanje naših i veličanje suseda) – više ne opraštaju radnicima Radio televizije Srbije!

* Zoran Nikolić “Zozon”.

16. Jul/ Ponedeljak

Oksimoron

Ovaj tekst napisan je pre početka dva jučerašnja svetska finala, u Vimbldonu i Moskvi. Nisam bio spreman da podelim očekivanje mog prijatelja Radivoja Mrđe, koga nekih 14.000 parova pamte kao matičara koji ih je venčao, da će „ovog 15. jula 2018. godine, prvi put u istoriji, Srbi i Hrvati slavili istog dana“. Proteklih dana pokazalo se da se ne zna da l’ smo mi kao komšije ili naši susedi gori kad gubimo ili kad pobeđujemo. I obratno…

Zato ću ponoviti ono što sam rekao u subotu sabajle, gostujući na N1 televiziji, da je poslednjih dana, u vreme najvećeg uspeha fudbalera sa ovih prostora i pravog podviga Novaka Đokovića da se vrati tamo gde mu je mesto, na površinu isplivao i svakojaki ljudski talog, stavljajući u prvi plan „navijanje protiv“.

„Navijanje protiv je oksimoron samo po sebi, jer pravo sportsko navijanje u sebi ima isključivo ZA, navijanje protiv je zluradost, osvetoljubivost”, rekoh tom prilikom, na šta mogu samo da dodam da to znači kad si stalno protiv, vremenom oksidiraš i postaneš rđa od čoveka. A moron si i inače!

17. Jul/ Utorak

Šurbek

Na dan kad je teniser Novak Đoković svojim uspehom i nadasve ponašanjem učinio više za dobrosusedske odnose Srba i Hrvata nego svi političari u poslednjih pola veka, stigla je tužna vest da je u 71. godini preminuo legendarni stonoteniser Dragutin Šurbek, čovek kome posle 503 nastupa za Jugoslaviju (ukupno 18 medalja na svetskim i evropskim prvenstvima) niko nije zamerio i poslednjih 15 u dresu Hrvatske. Veliki šampion bio je i ikona fer pleja, pa je osim „Trofeja Ričard Bergman“ na Svetskom prvenstvu 1975. u Kalkuti, 1981. dobio i nagradu za „Sportski potez godine“, koju su dodeljivale novine omladine Srbije. *

Pehar, koji mu je pre početka susreta Jugoslavija – Mađarska u Slavonskoj Požegi uručio tada mladi kolega Slaviša Lekić, „Šurba“ je zaslužio za gest kad je na Svetskom prvenstvu u Novom Sadu ispravio sudije i priznao da poen pripada Milanu Orlovskom iz tadašnje Čehoslovačke, da bi potom i izgubio set.

Taj udarac, kad celuloidna loptica samo očeše astal, stonoteniseri zovu „svinja“, a ja sam te večeri video šta sve može da se napravi od prave svinje, između ostalog i originalni slavonski kulen. Ne samo video, već morao sve i da probam… U delegaciji „Omladinskih“, osim Lekića i mene, kao urednika sportskih strana, bio je i glavni i odgovorni urednik Grujica Spasović, a vozio nas je „naš drug Joca“, tada službeni vozač predsednika RK SSOS, inače rodom iz Slavonije, pa smo u povratku svratili „na kratko“ kod njegovih roditelja i ostali više od četiri časa!

18. Jul/ Sreda

Život

U nedelju je u Beogradu, gde je na kratko došao iz Budve u kojoj je živeo poslednjih deset godina, iznenada preminuo Zoran Ćapin „Čapa“ (1948-2018), sarajevska urbana legenda, sa kojim sam drugovao tačno pola veka.* Kad sutra u pola jedan sa „Lešća“ budemo na poslednje putovanje pratili ovog sjajnog čoveka i mnogima mnogo boljeg prijatelja nego što su oni bili prema njemu i njegovoj porodici u teškim danima izbeglištva, nemaštine i neizvesnosti, pokušaću da tugu zamenim lepim slikama iz naše mladosti, onako kako to već godinama čini moja kuma Spomenka Arbutina.

Na današnji dan pre devet godina napustio nas je moj brat Vladimir Mrđen (1955-2009). Mesec dana pre njega umro je moj najbolji drug Dragan Jovanović (1949-2009), a nepunih mesec dana kasnije i moj kum Branko Arbutina „Albanac“ (1950-2009). **

Danas bi on, da nije požurio da se pridruži našem „Dadici“ i mom Vladici, proslavio 68. rođendan, pa će moja kuma sa mnogobrojnom familijom i nešto nas prijatelja položiti cveće na spomenik svom neprežaljenom suprugu. Za tugu uvek ima vremena, ona nam nikad neće pobeći, ali dok pamtimo nečiji rođendan slavimo radost života koji smo s nekim delili.

******************************

* Prvi put sam Zorana Ćapina video u leto 1968. godine,  kad su on i moj prijatelj Miodrag „Lale“ Vasić došli da me posete u Baškoj Vodi, pa sam sa njima pošao u Trpanj na Pelješcu

** Poslednji put Branka Arbutinu video sam 18. jula 2009. na njegovom placu u Deliblatskoj peščari. Slavili smo kumov 59. rođendan, kad su nam iz zemunske bolnice javili da je preminuo moj brat Vladimir…

19. Jul/ Četvrtak

„Čapa“

Ispratićemo danas na „Lešću“ mog prijatelja Zorana Ćapina (Mostar 11. jul 1948. – Beograd 15. jul 2018.), najmlađeg iz petorke sarajevskog „Omladinca“, lokalne ekipe koja je utakmice igrala u čuvenom „Fisu“ a završavala ih u još poznatijoj kafani „Istra“. Kad smo u julu 1968. u Trpnju na Pelješcu, nas trojica Beograđana, Miodrag Vasić „Lale“, Branko Arbutina „Albanac“ i ja upoznali Tomu Nevrta, Malika Hadžiomerovića, Nikolu Žigića, Miroslava „Dadu“ Hegenbergera i „Čapu“, ni na kraj pameti nam nije bilo da se pitamo za nacionalnost, poreklo roditelja i ostale gluposti zbog kojih će se krajem prošlog veka raspasti i naša zajednička država, i njihova Bosna i Hercegovina, i nestati naše lepo Sarajevo.

Usledilo je još nekoliko nezaboravnih letovanja, iznenadnih ekskurzija tamo i ovamo, svadbi, rođenja naslednika,                                                                                                             poseta vojnicima… ali ja nikad neću zaboraviti jedno letnje popodne koje sam kao vojnik proveo sa „Čapom“ u čuvenoj „Parkuši“. On je tada stanovao nedaleko odatle, u Ulici kralja Tomislava, uzbrdo prema Koševu. Sedeli smo do kasno u noć, a da nismo razmenili više od nekoliko rečenica, stalno je neko prilazio, dolazio, odlazio, vrtele se ture i lokalne priče, ugovarale partije remija i terala šega, da bi mi na kraju moj prijatelj rekao: „Tako je to, kad ja siđem u Sarajevo!“

20. Jul/ Petak

Svetlo

Ne želim da budem maliciozan kao neki koji su preksinoć u prvim pomepezno useljenim zgradama „Beograda na vodi“ izbrojali ukupno dva osvetljena prozora. Uz komentar da su stanari ili neki vredan (rano odlaze na spavanje) ili neki štedljiv svet (struja je skupa)…

Ne bi me iznenadilo da se iza jednog od tih prozora krije Nebojša Bakarec, koji je pre četiri i po godine, kao istaknuti član Demokratske stranke Srbije, u časopisu „Nova srpska politička misao“ napisao poduži članak u kome je čitavu zamisao „projekta“ (baš tako pod navodnicima) „Beograd na vodi“ okvalifikovao kao “krajnje neozbiljnu, amatersku i, što je još važnije, opasnu, naročito zbog načina na koji se planira njegovo izvođenje”. I još je dodao da je reč o „frankenštajnovskom prekrajanju i kreiranju najatraktivnije prestoničke lokacije”.

A kad je u novembru prošle godine svoje “dugogodišnje političko iskustvo” stavio na raspolaganje predsedniku svega ovoga i njegovoj Srpskoj naprednoj stranci, Bakarec je sve to lepo polizao, izjavivši da su “rezultati u Beogradu fantastični” i da “više niko ne može zatvarati oči pred stvarnošću”.

Frankeštajna više ne pominje, a tek treba da se utvrdi da li je doktor Džekil postao mister Hajd ili obratno! A stvarnost nam ionako sve više liči na horor…

21. Jul/ Subota

Poruke

Pohvalili se moji Zvezdarci na desetak bilborda đacima generacije 2017/18: Dimitrije Vasiljević, Sonja Subotić, Zoran Bojković, Maja Maljković, Aleksandra Vujović, Sofija Todorović, Filip Jovanović, Sofija Rajić, Jovana Knežević, Marija Cvijetković, Radomir Perišić, Aleksa Ilić, Marko Veljović, Aleksandar Pejović, Stefan Gajić, Milica Kotur, Katarina Pavlović, Teodora Vasić, Ivana Radovanović, Katarina Milović, Nevena Stević, Filip Gomilanović i Aleksa Brajović.

Učinili to isto i Voždovčani, pa evo i njihovih dika: Natalija Ljubojević, Tara Smiljanić, Milica Vacić, Anastasia Ninić, Aleksej Pavlović, Jelena Zinaja, Lenka Vučković Jašin, Nikolina Petković, Vladimir Ignjatijević,Teodora Pecarski, Igor Janjić, Vanja Milanović, Ana Boškovski, Marko Bingulac, Mihailo Filipović, Aleksandar Zimonja, Anđela Janković, Ana Stojmenović, Jana Jakovljević, Milica Gavrilović, Tijana Radosavljević, Gavrilo Galjak, Maša Milovanović i Jana Ivanović.

Bojim se, međutim, da će kroz petnaestak godina od našeg „Ponos Zvezdare“ mnogo realnija biti poruka „Svet očekuje njih“, koju Voždovčani prepisuju već godinama:! U prevodu, nama ponos – svetu pamet!

23. Jul/ Ponedeljak

Zapamti ime

U subotu sam na ovom mestu objavio imena pedesetak učenika generacije 2017/18 sa Zvezdare i Voždovca. Ponestalo mi prostora da napišem kako sam i danas ponosan što sam svojevremeno, uređujući sportsku stranu “Omladinskih”, negovao rubriku “Zapamti ime”, u kojoj su prve intervjue dali fudbaleri Mitar Mrkela i Zoran “Ćava” Dimitrijević, košarkaši Zufer Avdija i Boban Petrović, bokser Damir Škaro, teniser Slobodan Živojinović, stonoteniserka Eržebet Palatinuš, džudista Radomir Kovačević, šahistkinja Suzana Maksimović, a ispratili smo i prve korake kasnije našeg najboljeg fudbalskog sudije Zorana Petrovića…

U tim novinama objavljen je početkom 1982. intervju “Buntovnik bez razloga”, koji je sa tada 27-godišnjim dr Vojislavom Šešeljom napravio skoro decenju stariji Vuk Drašković. Iako u nadnaslovu nije stajalo ono moje “zapamti ime”, ispalo je da smo u naredne tri i po decenije obojicu zapamtili po velikom zlu, bez obzira da li su povremeno bili “posvađani” ili duvali u istu tikvu k’o poslednjih godina.

Zbog toga Srbija već dugo nije ambijent u kome bi mogli da se ostvare mladi, vredni i pametni ljudi. Kako ovi sa zvezdarskih i voždovačkih bilborda, tako i u sportu, nauci, umetnosti…koji odlaze i pre nego što uspemo da im zapamtimo ime!

24. Jul/ Utorak

Bostan

“Samo tri stvari se ne mogu sakriti: ljubav, kašalj i siromaštvo”, napisao je Ivo Andrić. U nedelju, kod “Cvetkove pijace”, u tramvaj uđe komšija, znamo se iz viđenja, “dobar dan, dobar dan”, ponekad prozborimo i nešto o vremenu ili klincima (deca mu išla u vrtić sa Mirinim i mojim zlatnim dečacima)… Prođe čovek kraj mene kao da me nije primetio, nekako mu neprijatno, jer se vidi da je u nekoliko kesa pijačnog pazarluka najveća stvar jedna kriška lubenice… Ja to, ruku na srce, nisam primetio ni kad smo izašli iz tramvaja i krenuli ka našoj ulici, ali on, iz čista mira, počne priču kako u njihovoj kući samo on voli lubenice, pa mu glupo da kupuje i pola a kamoli celu…

“Obrati zelen bostan” tako glasi srpska narodna poslovica sa Vukovom napomenom “zlo proći”. Voleo bih da grešim, ali to “obrasmo bostan” nekako mi ne izbija iz glave od kako su krenule rasprave na ovdašnjoj opozicionoj sceni o zajedničkom nastupu protiv predsednika svega ovoga i njegove kamarile. Posebno ono, da li su baš svi opozicija i da li je prihvatljivo udruživati se baš sa svakakvima. A tu je negde i nezvaničan naziv: Bivša opozicija Srbije, trenutno anti naprednjaka. Skraćeno, BOSTAN!

25. Jul/ Sreda

Super liga

Nisam se čak ni nasmejao na potez mog prijatelja Zorana Stojanovića, „zvezdaša“ po opredeljenju i karakteru, koji je u nedelju uveče, kad se završio sto i neki minut utakmice Radnik – Partizan (1:0), na društvene mreže okačio crni pravougaonik, na kome je belim slovima pisalo: „Krenulo! Surdulica…“ Ovu poruku nije teško dešifrovati, jer sam i ja mojim prijateljima sa sajta „Crno-bela nostalgija“ u isto vreme napisao: „Baš lepo, možemo da zaboravimo Partizan već u julu.”

Dan kasnije, međutim, počeo sam da pričam, pišem i šaljem poruke u smislu da je ovaj poraz crno-belih najbolji znak da živimo u prosperitetnoj državi, u kojoj imamo jaku i ujednačenu Super ligu, gde svako svakog može da pobedi. I da se fudbal više ne igra samo u Beogradu, pa se više neće ponavljati one sezone kad jedan poraz rešava prvenstvo, jer će i sudije morati da sviraju objektivno, da će u prvom planu biti struka i stvaranje uslova za razvoj mladih talenata, da će stranci samo doprinositi kvalitetu fudbala i ukupnih sportskih predstava… Zaustavim se tek kad primetim zabrinute poglede mojih prijatelja i sagovornika, kojima ovo što govorim više nije ni smešno!

26. Jul/ Četvrtak

Prednost

Koleginica Snežana Pantović prenosila je prekjuče za Radio Beograd posle više od sedam godina neku vaterpolu utakmicu sa velikog takmičenja (a da se ne održava u Beogradu). Posle četvrtfinala Evropskog prvenstva u Barseloni i relativno lake pobede reprezentacije Srbije nad “tradicionalno neugodnim” Mađarima (8:5), njena pažnja je, sasvim prirodno, okrenuta polufinalu i večerašnjem “derbiju sezone”, susretu evropskih (Srbija) i svetskih šampiona (Hrvatska).

Kud baš sad, kad se još nisu stišale strasti oko očekivanog neuspeha srpskih i pravog podviga hrvatskih fudbalera na Svetskom prvenstvu u Rusiji, pomisliće svi oni kojima je od sporta važnije sve ostalo, posebno onaj neonacista koji je ispao glavna zvezda raspirivanja mržnje na obe strane. Takvima poručujem da se manu vaterpola, ne zbog poznatih slika zagrljaja našeg selektora Dejana Savića i hrvatskog izbornika Ivice Tucića, već i zbog sjajnog odgovora koji je Tucić dao mojoj prijateljici Sneški na ne baš originalno pitanje: “Koje su mane i prednosti Srbije, a koje Hrvatske?”

“Prednost Srbije su roštilj i lepe žene, a Hrvatske – Jadransko more!”.

27. Jul/ Petak

Biljke

Sve češće čujem neke moje ispisnike, koji imaju gdegod kakav plac ili parče zemlje u avliji, pa čak i samo nekoliko saksija na terasi, kako se hvale svojim baštovanskim umećem. Tu se ja obavezno nadovežem sa pričom kako sam u našem dvorištu od samo tri struka čeri paradajza napravio pravu “džunglu”, a imam i cveće za medalju… Ono što je novo u toj priči je relativno brzo slaganje da živimo u vremenu kad su samo biljke zahvalne za svaki trenutak pažnje koji im pružimo i da je ta ljubav, za razliku od većine ljudi i sve skupljih i sve razmaženijih kućnih ljubimaca – zaista uzvraćena. Manje kao ukras, još manje kao plod, najviše kao smirenje, gotovo terapija, rastu pred našim očima i pokazuju nam da je vredelo sve što smo za njih i oko njih učinili.

A biljke mogu i da nas trpe, lakše i duže od svih ostalih živih bića, pa im čak ne smeta da im, kad poludimo, i po puna dva sata nešto pričamo i objašnjavamo. Ne razumeju baš najbolje, ali njihovoj sreći nema kraja, jer niko nema to što one imaju, takvog baštovana vole jer je stalno tu, pred njihovim očima. A onda im ni Sunce ne treba…

28. Jul/ Subota

Golac

Objavio sam uoči Mundijala u Rusiji sjajnu analizu neuspeha fudbalske reprezentacije Srbije na prethodnom Svetskom šampionatu, onom u Južnoj Africi, koju je slavni fudbaler i trener „Partizana“ Ivan Golac napravio 20. oktobra 2010. u „e-novinama“, u razgovoru sa mojim dragim kolegom Milošem Šterićem. Osam godina kasnije zvuče ne samo poznato, već i bolno, rečenice poput „tokom kvalifikacija rezultati su bili daleko ispred igre“, „neki igrači su umislili da su veći nego što jesu“, „glupost je kad selektor kaže da idemo na takmičenje i da ćemo dati sve od sebe, jer se to podrazumeva“, „bili smo previše zaneseni samim plasmanom“, „stvaramo selekciju po nezdravoj inerciji“, „ne možete u životu raditi nečastivo i očekivati dobre stvari“…

Proveo sam ovih dana prijatno popodne sa Golcem, koji je na sutrašnji dan pre četiri decenije ušao u legendu, kao prvi inostrani fudbaler koji je zaigrao u nekom engleskom klubu, da bih mu uručio knjigu „Daleko je Kolumbija“, u kojoj su sabrani tekstovi i intervjui koje je vodio moj prerano preminuli prijatelj Miloš (Beograd 1977 – Njujork 2016). Pravi sportsmen i veliki čovek oduševio me je iste večeri, kad me je pozvao da se zahvali na daru, uz komentar da strahuje da ćemo i posle osam godina moći da ponovimo staru priču, „ako se uopšte kvalifikujemo na neko veliko takmičenje“.

30. Jul/ Ponedeljak

Oliver

Bilo je to ovako. Leta sedamdes’četvrte rešio gospodin Gligo Gligić, otac moje tadašnje devojke, da nas nekako rastavi, pa za jedan dan sve organizovao, kupio karte i spakovao u voz za Split i nju i njenu sestru Milenu, pravac Kaštel Kambelovac, zadnja pošta odmaralište “Baletska škola”. U to vreme bez interneta i mobilnih telefona, pa čak i bez fiksnih, bio je pravi podvig što je moja Mira uspela da sve to nekako dojavi, a konobarica Safeta Šekularac iz Kluba radnika društvenih delatnosti u Čika Ljubinoj i zapamti, pa sam nekoliko dana kasnije istim putem krenuo na more, odakle smo se nas dvoje vratili rešeni da već u septembru počnemo zajednički život, pomalo uzinat svima i uzinat svemu.

Tog leta se Oliver Dragojević (Vela Luka 7. decembar 1947. – Split 29. jul 2018.) vratio na Prokurative, gde se od 1960. održava tradicionalni Splitski festival, lokalpatriotskom pesmicom “Ča će mi Kopakabana”, koja se orila do Makarske do Trogira, pa sam i ja tih dana pevušio da mi ništa drugo ne treba “kad ja iman svoju kalu,  kad ja iman svoju malu, tamo je moj cili svit”.

Tako je plan mog budućeg tasta propao, a Oliverove pesme postale najomiljenije u našoj porodici, odavde do Melburna!

31. Jul/ Utorak

Posle…

Nikad nisam prihvatio da “novine žive samo jedan dan”, pa sam tokom mog višedecenijskog urednikovanja umeo da iznenadim kolege pitanjem “šta je bilo posle sa onom tvojom pričom”. Da ne bih i ja ostao dužan za neke moje objave, neka ostane zapisano da je dres Aleksandra Mitrovića koji je uhvatio moj prijatelj Vojin Cucić posle utakmice u Samari (i jedine pobede Srbije na Svetskom prvenstvu u Rusiji) prodat na internet aukciji za 213.070 dinara, čoveku koji je želeo da ostane anoniman. To je uz još 51.000 dinara od fotografisanja i Vojinove lične donacije uručeno Stojanovićima sa Kosmeta, Nataši i Zoranu koji podižu sedam devojčica, stare od 13 godina do sedam meseci (Jelena, Maja, Ana, Ivana, Milica, Kristina i Nataša).

U subotu je jednu lepu priču zatvorio i moj prijatelj Vuk Vuković, o čijoj izložbi “Ikone u gorskim očima“ sam pisao na ovom mestu, tako što je Mirinoj i mojoj najmlađoj unuci Dunji, koja obožava konje, poslao prelepu ikonu sa slikom arhanđela Mihaila. Na konju, naravno, ali nije znao da je 21. novembra, kad se slavi ovaj svetac, rođendan njene mame Maje, a da se Dunjin brat iz Čačka zove Mihailo.

Jedino za dramu dece iz KUD “Branko Cvetković” nemam nastavak priče, jer se zaplela u lavirintima raznih (ne)nadležnosti. Tu ne vredi mnogo ni dobra volja pojedinih državnih organa, pa moji prijatelji “cvetkovićevci” još čekaju da se vrate u prostorije na uglu Sarajevske i Miloša Pocerca, u kojima igraju i pevaju tek nekih sedamdesetpet godina.