JANUAR 2018.

3. Januar/ Sreda

Tradicija

Već tri decenije moji drugari sa ranonedeljnog fudbala, prvo u “Šumicama” a potom u sali “Radničkog” na Crvenom krstu, sastaju se drugog januara, manje zbog loptanja a više zbog druženja, pa smo se tako okupili i juče kod mog kuma Vlade “Vrapca” u “Kajmakčalanu”, jednom od poslednjih pravih beogradskih bircuza. Uz nas nekoliko koji o malom fudbalu samo pričamo i nekolicinu veterana koji još navlače sportsku opremu a igraju, “uglavnom po sećanju”, za stolom se našlo i nešto mlađarije…

Među njima je i 26-godišnji Bojan Gajić, koga je njegov otac Dragan počeo da dovodi pre skoro dve decenije, u početku da dete samo gleda, da bi kasnije povremeno ulazio u igru, a sada je stalni član ekipe i predvodnik generacije naslednika i čuvara ove lepe tradicije. U međuvremenu je “Mali Boki” i sam postao tata jednoj Nini, pa se kao kandidat za treći nasledni red pominje njegov sestrić Dušan, koji će ovog proleća napuniti dve godine, a za koga je ponosni deda “Gaja” juče rekao da “već bije i levom i desnom”. Društva koja brinu o svom podmlatku – nikad neće propasti!

4. Januar/ Četvrtak

Tucindan

U jedan od ružnijih ovdašnjih običaja spada ono “što me nisi juče pitao”, kad od nekog iskaš nešto na zajam ili “što mi juče nisi javio” kad neko neće negde da se pojavi. Pošto će danas već sutra da bude juče, evo ja svima “još juče” javljam da će u petak 5. januara u pozorištu “Slavija” tačno u 20 časova početi proslava 82. “Ježevog” rođendana. Tradicionalno, na Tucindan petnaestak vremešnih i dokonih satiričara okupiće se oko bukve (Jasmina Bukva, jedina s one lepše strane), što je sasvim dovoljno da prijatno provedete veče, ako ne računamo i činjenicu da je ulaz besplatan.

Da ne bih otkrio šta će moje kolege pročitati na ovoj priredbi, podsetiću na zapis “Uredba o krojenju, nošenju i skidanju kape”iz “Ošišanog ježa”, starog tačno 82 godine: “Kome od građana slučajno fali kapa skrojiće mu je i bez naročite molbe oni koji i inače kroje kapu svima nama. Onaj ko se požali da su mu tesno skrojili biće od stranih naročitih stručnjaka ošišan do gole kože, kako bi mu kapa što ugodnije pala na uši i prekrila oči. Obični građani nose kapu po pravilu na sredini glave, a članovi većine imaju pravo i da nakrive kapu, ali samo na desnu stranu.” I još nešto, za sva vremena: “Kapa se nosi uglavnom na glavi, osim u Zemunu gde se čuva u ruci!”

5. Januar/ Petak

Krivodrinci

Pogrešno sam izračunao, pa sam juče objavio da ćemo večeras u pozorištu “Slavija” proslaviti 82. rođendan “Ježa”, valjda zato što sam godinu prvog broja “Ošišanog ježa” (1935.) oduzeo od 2017. Kao da bih još malo da produžim godinu naših velikih uspeha i sveopšteg napretka, koji će biti još veći kako se budu približavali izbori, ma kad i na ma kom nivou bili. Na to da će večeras “ježevci” duvati u 83 svećice, skrenuo mi je pažnju Saša Stojadinović, koga neki još zovu “mladi kolega”, valjda zato što je prvi sledeći nešto mlađi učesnik ove priredbe skoro pa vršnjak njegovog oca Ljubodraga. I tako sve do mog druga Ganeta Milanovića, koji je još malo pa vršnjak “Ježa”.

Neko bi rekao da je satira suviše ozbiljan posao da bi se njome bavila mlađarija, a meni se opet čini da smo mi stariji vremenom zaista postali “borci Krivodrinske divizije”, kako je to svojevremeno napisao legendarni Vuk Gligorijević. Pa jedino mi znamo i šta smo (i)skrivili i šta bismo da ispravimo!

6. Januar/ Subota

Običaji

Priča naš komšija Vuja kako uoči Nove godine nigde nije mogao da kupi pečenje, ni jagnjeće, još manje praseće. U jednoj pečenjari mu rekli da su mnogi “bukirali” i po petnaest dana unapred da na taj način ukrase prazničnu trpezu. Sluša to komšija Gane, pa kaže: “To su pokupovali svi oni koji će na Badnji dan da traže girice. Post je post, pa makar i jedan dan!”

Menjaju se običaji od prilike do prilike, pa je tako, bar se meni čini, poslednjih dana prošle i prvih dana ove godine bilo nešto manje pucnjave i petardisanja. To ne važi za čoveka koji živi u našoj ulici, ali teško da bismo ga mogli nazvati komšijom, jer već godinama nemamo mira od lajanja njegovog psa koga drži u omanjem kavezu u dvorištu i koji nam kaže “ne možete mi ništa, ja sam izbeglica sa Kosova”. Elem, taj je u novogodišnjoj i potonjoj noći rokao “za sve pare”, bez obzira što u kući ima malo dete, ali komšija Gane i u tome video nešto dobro: “Neka, neka, bar će kuče da mu se traumira, pa neće da laje deset dana!”

8. Januar/ Ponedeljak

Goca

Ovih dana ne bih, imam za to i neke lične razloge, prebrojavao koliko puta sam koga pomenuo na ovom mestu tokom minule godine. Prvo, siguran sam da je i lane, treći put zaredom, najviše puta apostrofirana “žena, majka, kraljica” sa kojom ću u aprilu proslaviti 45. godišnjicu našeg prvog susreta i 18. rođendan našeg prvog unučeta. “Moja Mira” bi, da delim neki trofej, isti preuzela u trajno vlasništvo, što je već odavno učinila sa mojim životom. Drugo, na drugom mestu bi se svakako našao “predsednik svega ovoga”, kako sam ga nazivao i dok je još tvrdio da mu “ne pada na pamet da se kandiduje za predsednika Republike” i kasnije kad je postajalo sve jasnije da bi on da sve naše živote preuzme u trajno vlasništvo.

Zato ću na ovom mestu ovom prilikom pomenuti samo našu sugrađanku Gordanu Radovanović, koja me je jednog oktobarskog popodneva prepoznala u Ulici prote Mateje, a ja joj, i ne znajući ništa o njoj, na ovom mestu udelio kompliment da je “duplo mlađa od mene”. Goca je posle tog polovičnog pominjanja ubrzo postala jedan od mojih najrevnosnijih prijatelja na Fejsbuku, zahvaljujući čemu sam i saznao njeno ime, prezime i ostale podatke poznate matičarima. Tu se vraćamo na “neke lične razloge”, jer, na žalost, ima i onih kojima baš ništa nije značilo što sam ih godinama svako malo hvalio u ovom mom uglu.

9. Janaur/ Utorak

Grad

Evo me po četvrti put u Melburnu u poslednje četiri godine. Sa ova dva meseca, koliko ovog puta ostajem, nakupiću tačno dve trećine jedne pune godine, pa će tako grad u kome sada živi trećina naše porodice izbiti na drugo mesto destinacija u kojima sam proveo život, odmah iza Beograda. Za stepenicu niže pomeriće Sarajevo u kome sam proveo veći deo mog vojnog roka u JNA i u koje sam rado odlazio dok tamo “Miljacka nije zulum učinila”, te Beč u kome sam često boravio tokom devedesetih godina prošlog veka…

Da baš i nisam morao da prelazim 15.500 kilometara da bih se osećao “kao kod kuće” uverile su me dve vesti, kojima se bave ovdašnji mediji. Prva, da je gradonačelnik Melburna Robert Doyle zatražio da mu neko vreme “miruje funkcija” dok ne objasni neke nepodopštine za koje ga terete i druga da se šef ovdašnje policije Graham Ashton vratio na posao posle šestonedeljnog bolovanja “zbog stresnog posla koji obavlja”. Pokazujem mojim ovdašnjim ukućanima naše novine koje sam u subotu kupio na aerodromu, tek da vide gradonačelnika koji je već sredio biografiju i šefa policije koji nema problema sa stresom, jer se i ne meša u svoj posao!

10. Januar/ Sreda

Easter

Kad je u Beogradu zima a u Melburnu leto dnevna vremenska razlika iznosi okruglo deset sati. Međutim, već prilikom prve šetnje ulicama grada u kome ću provesti prva dva meseca ove 2018. godine, morao sam da primetim i drugu, mnogo veću vremensku razliku. U mnogim ovdašnjim prodavnicama je već prvih dana januara osvanula ponuda različite robe za uskršnje praznike, uz obrazloženje da je „Easter ove godine ranije“. Za neupućene, katolički svet će čudo zvano „u petak su ga razapeli na krst, ali nećete verovati šta se dogodilo dva dana kasnije“ proslaviti u nedelju 1. aprila, a pravoslavci sedam dana kasnije.

Ima ona izreka o devojci i selu, koja bi u mom slučaju glasila „možeš odvesti čoveka iz Beograda, ali ne možeš isterati Beograd iz njega“, jer sam ovdašnje prijatelje koji su se zgražavali tom trgovačkom nestrpljivošću i nezajažljivošću iznenadio opaskom da to „u tome ne vidim ništa čudno“. Pa, mi u Beogradu imamo novogodišnju rasvetu još od kraja septembra, a kako stvari stoje nećemo je ni skidati do – Vaskrsa!

11. Januar/ Četvrtak

Bumerang

Kad ću ako ne sad da iskoristim sjajan aforizam mog prijatelja Radivoja “Laleta” Bojičića: “Naš čovek ode u Australiju kao Srbin, a vrati se kao bumerang!” Meni se u utorak uveče kao bumerang vratila jedna moja izjava iz aprila prošle godine, kad sam, ovde u Melburnu, svečano izjavio da “neću da pijem pivo u Ti dane” (utorak i četvrtak, Tuesday & Thursday).

Na to me je podsetila moja ljubimica princeza Ana, baš kad su mi donosili treće pivo u novootvorenoj pivnici “Hophaus” na šetalištu pored reke Jare, na osnovu čega bih mogao da ponudim dva komentara. Velika, da baš ne kažem svečana, obećanja vratiće se kao bumerang svima koji nas tretiraju kao malu decu i, drugo, ne obećavajte ništa što je protivno vašoj prirodi. Kao “mi nećemo da vas lažemo”, “mi nećemo da krademo”, “mi ćemo da oslobodimo medije” i sve ostalo, čime će nas zasipati u narednim predizbornim nedeljama.

12. Januar/ Petak

I move me

Čak i sa ovih deset sati prednosti, bez obzira što sam u Melburnu “kao kod kuće”, teško da mogu da javim bilo šta o Novaku Đokoviću, što već nije prostrujalo svetskim medijima i društvenim mrežama. Zdrav je, igra u novim patikama, u loži će biti novi trener, promenio je servis, a žreb za ovogodišnji Australian open koji počinje u ponedeljak je, po mom mišljenju, sasvim solidan, jer mnogo pritajenih favorita (Monfis, Ramos-Vinjolas, jedan od Zvereva, Tim ili Vavrinka) nije imalo sreću, pa je Nole na njihovom putu… Moju pažnju privukao je slogan spota za nove patike, u kome naš najbolji sportista svih vremena (ne samo teniser) poručuje: “Aj muv mi” (I move me).

Promeniti sebe je najteže, jer se uspeh u tom naumu ne meri poenima, mestom na rang listama ili zarađenim novcem, već osećanjem da smo učinili sve da bismo danas bili bolji nego juče i da bi nam sutra bilo bolje nego danas. Problem je, međutim, što će u Srbiji veoma malo ljudi na taj način shvatiti Novakovu poruku, dok će većina, zarobljena u svom jadu, jedva dočekati njegov eventualni neuspeh da bi mogli da kažu: “Šta mu je uopšte trebalo da se menja!”

13. Januar/ Subota

Srpska Nova

Samo jednom sam u ovom sada već ne tako kratkom životu dočekao Srpsku Novu godinu u nekoj od beogradskih kafana. Bilo je to 13. januara 1992. kad smo nas dvadesetak kolega i više nego drugara iz tadašnje “Borbe” jedno od svojih uobičajenih popodnevnih i do duboko u noć druženja završili u “Zlatnom brdu”, kod našeg prijatelja zvezdarske legende Jeremija “Remka” Lazareskog. Taj događaj sam zapamtio i po tome što nas je te večeri iz “Grgeča” sve sa trubačima izbacio čuveni šef “Cokan”, da bi članovi njegovog Kluba pisaca amatera mogli da dočekaju ponoć uz muziku sa magnetofona i čitanje svojih pesama.

“Zlatnog brda” već dugo nema, na mestu “Grgeča” je bila banka, pa “McDonalds”, a meni je žao što nisam u Beogradu, ne zbog Srpske Nove već zbog sutrašnje slave mog prijatelja Milana Ocokoljića, koji je takođe poznat po nadimku “Cokan”. On se već dva meseca oporavlja posle teške saobraćajne nesreće, pa ću u njegovo zdravlje večeras popiti neko pivce u poznatom melburnškom restoranu “Mediterraneo” nedaleko od staze na kojoj se vozi “formula jedan” za “Veliku nagradu Australije”. I usput dočekati Svetog Vasilija…

15. Januar/ Ponedeljak

Nas i Rusa

Nije kako to vole da kažu zagriženi rusofili “nas i Rusa dvesta miliona”. Ima nas ukupno deset, po petorica ispod svake crveno-plavo-bele zastave među 128 učesnika ovogodišnjeg Australian opena. Posle kvalifikacija broj država iz kojih najbolji svetski teniseri dolaze na tradicionalno prvi gren slem turnir popeo se na 46, a Srbija i Rusija dele 8. i 9. mesto, iza SAD (13), Francuske (12), Španije, Nemačke i domaćina Australije (po 10 ), te Argentine i Italije sa po šestoricom učesnika. Na ženskoj strani “kostura” nacrtano je 36 zastava, gde je Srbija posle SAD (12), Rusije (10), Nemačke i Australije (po 8), Češke i Slovačke (po 7), Kine sa šest igračica… u grupi devet zemalja koje imaju po dve predstavnice, poput Velike Britanije, Italije ili Holandije…

Napravio sam ovaj pregled da na vreme upozorim one koji će već naći načina da kude Novaka Đokovića, Viktora Troickog, Dušana Lajovića, Lasla Đerea i Filipa Krajinovića, te Aleksandru Krunić i Ivanu Jorović da razmisle u koliko smo to delatnosti u samom svetskom vrhu, rame uz rame sa državama koje mnogo ozbiljnije i planiraju i ulažu u svoju budućnost. I da se zapitaju otkud njih sedmoro ovde u Melburnu, kad smo svi zajedno tamo gde smo!

16. Januar/ Utorak

Sajam tenisa

Bilo mi je krivo što je kao glavna tačka večernjeg programa u areni “Margaret Court” prvog dana Australian opena (za šta su mi moja ćerka Milena i njen suprug Kameron kupili kartu još pre tri meseca) najavljen meč između 15. nosioca Žo Vilfreda Conge i kvalifikanta Amerikanca Kevina Kinga. Međutim, čim sam prošao rigorozne kontrole na ulazu shvatio sam da je moja karta, u stvari, ulaznica za pravi sajam tenisa, u tri arene i na dvadeset otvorenih terena, između kojih je juče popodne cirkulisalo najmanje pedeset hiljada ljudi.

Nekako sam odoleo izazovu da spojim ljubav prema pivu i modernu tehnologiju, pa da u nekom od tridesetak barova na otvorenom pratim promene na svim mečevima na video-bimu, već sam kao pravi srpski navijač ispatio mečeve čak troje naših predstavnika. Brzo sam shvatio da Laslo Đere nema šanse protiv hrvatskog bombardera Ive Karlovića, (mada je igrao dva taj-breka), pa sam po najvećoj vrućini odgledao neverovatan peti set Dušana Lajovića i 24. nosioca Argentinca Diega Švarcmana (9:11). Nešto kasnije smrzavao sam se uz Ivanu Jorović, koja zaista nije mogla ništa protiv četvrte “kosturašice” Ukrajinke Elene Svitoline. Izgleda da je dobro što nisam stigao na meč Viktora Troickog, koji je od domaćeg tenisera Aleksa Bolta gubio sa 2:0 u setovima, pa u petom sa 3:0 u gemovima, da bi na kraju ipak pobedio!

P.S. Nije bilo u “Blicu”, al’ samo da dodam da je Aleksandra Krunić izgubila pre nego što sam ja mogao da joj budem “baksuz”, a potom je stigla i vest da se Filip Krajinović “povukao”. To sve daje na važnosti mom jučerašnjem komentaru!

17. Januar/ Sreda

Pivo

Moj prijatelj Mihailo Ješić poručio mi je povodom jučerašnjeg “izveštaja” sa Australian opena: “Ma, o pivu piši, tenis nije zanimljiv, a ima ga i na TV!” Pošto sam juče u teniski centar sveta stigao nešto kasnije, pa na svu sreću nisam mogao da malerišem Novaku Đokoviću, posvetio sam se zadatku mog kolege sa kojim sam “generacija” po novinarskom (i penzionerskom) stažu. Pivo koje se toči na više od pedeset mesta staje 9,80 australijskih dolara (oko 800 dinara), što je i za ovdašnje prilike skupo, s obzirom da je u plastičnoj čaši od četiri deci, u kojoj se i brzo zagreje. Otprilike toliko treba i za porciju kebaba, sušija, parče pice ili hot-dog, pa nije čudo što većina posetilaca, posebno oni sa dečurlijom, prte torbe sa sendvičima i drugom hranom, što se pretvara u veliki piknik po mnogobrojnim stolovima i zelenim površinama. Pivo, međutim, mora da se plati, jer je unošenje limenki i alkoholnih pića strogo zabranjeno.

A kad smo već kod piva, juče sam “live” posmatrao mečeve u kojima su pobedile dve moje omiljene teniserke, Španjolka Garbine Muguruza i Poljakinja Agnješka Radvanska, na šta sam se, kao i obično, kladio, pa mi pivo došlo – besplatno!

P.S. Pre nego što sam objavio ovaj komentar, napisao sam na Fejsbuku: Vidim da se veliki broj mojih prijatelja oglasio povodom ubistva Olivera Ivanovića. Verovatno će neko reći „šta nam sad ovaj drobi o cenama piva u Melburnu“, ali zaista ne znam šta bih napisao o nečemu o čemu baš ništa ne znam, kao što je to, po mom mišljenju, učinio i dobar deo onih koji su požurili da zločin u Kosovskoj Mitrovici komentarišu iz nekog svog ugla. Kao biće im lakše i misliće da su važniji…

Tim povodom javio se moj prijatelj Andreja Vlahović:

Pratim Vaše briljantne dosetke i kolumne u “Blicu” i ovde već godinama, ali ova je jedna od retkih koja ne da mi se ne sviđa, nego me ljuti… Suviše je ovo ozbiljna stvar da biste se sa takom lakoćom odnosili. Nisam želeo ovo kao javni komentar da postavim, već samo kao dobronamernu opasku da vam uputim… Ubistvo ovakvog čoveka, čak iako ne znamo mnogo o tome, zaslužuje pažljivije promišljanje od usputnog komentara!

Moj odgovor: Hvala na iskrenoj kritici. Upravo zbog ozbiljnosti situacije napisao sam pre postavljanja mog svakodnevnog komentara u “Blicu” ono što ja, lično, u ovom trenutku osećam povodom još jedne u nizu nesreća koja je snašla naše ljude na Kosovu i Metohiji. Zaista ne znam mnogo o tamošnjoj situaciji, nisam bio u prilici da upoznam gospodina Ivanovića i uglavnom sam izbegavao da komentarišem nešto što ne znam. Osuda ubistva, posebno ovog politički motivisanog, je nešto što je najlakše učiniti, ali bojim se da, kao i u mnogim slučajevima, NIKAD nećemo saznati šta se zaista dogodilo i ko stoji iza svega. Neće, dragi moj Andreja, život stati zbog ovog zločina, navikli smo već na njih, neko će i danas pisati aforizme ili humoreske, neko poeziju, neko će se mučiti sa životom… pa je možda bilo bolje da uopšte nisam pisao bilo kakvu “preambulu” mog komentara. Kao što je, izgleda, sve veći problem i ona druga preambula! Toliko, pozdrav iz Melburna.

I za kraj, Andreja: Potpuno se slažem sa Vama da možda nikad nećemo saznati pravu istinu o ovom zločinu, iako se nadam suprotnom. Znam da život uvek ide dalje, i to je dobro, ali ovo je bio utisak dana za mnoge od nas danas u Beogradu. A preambule nam izgleda ne idu od ruke, tu se slažemo… Sve najbolje Vam zelim! Pozdravite Melburn!

18. Januar/ Četvrtak

Praznik

“Što se tiče tičeta, tiče je odletelo”, tako je govorila moja prva urednica, nezaboravna Daška Žegarac, dok bi pripravnicima precrtavala rečenice, započete sa “što se tiče”. A ja baš moram, jer što se tiče tenisa, ovde na Australijan openu, juče je pred mojim očima odletelo i šesto tiče iz srpskog gnezda, borbeni Viktor Troicki, koji se opet namerio na domaćeg igrača, ali mnogo jačeg kalibra, 17. nosioca Nika Kirgiosa. Ostao je još samo Novak Đoković, a ja mislim da je za obojicu bolje da njegove mečeve gledam u nekoj od ovdašnjih kafana, koje se nadmeću u broju i veličini ekrana.

Tenis se tako razlio po čitavom gradu, pruživši mi nešto što sam već zaboravio – osećaj praznika. Možda se sećate kako je kad smo veseli i razdragani, kad ne mislimo na svakodnevne obaveze, kad se okupjaju porodice i prijatelji, kad se pije, jede i zabavlja… Sve je to nekako nestalo iz naših života, jer su sportske praznike upropastili “navijači”, a one zvanične su ili izmislili političari ili ih je preuzela crkva, dok je možda najlepši među praznicima nestao u dimu prvomajskih roštilja.

19. Januar/ Petak

Poštovanje

Australija već dvadeset godina čeka nekoga ko će osvojiti jedan od četiri najveća i najvažnija turnira. Poslednju gren slem titulu doneo im je Patrik Rafter 1998. sa US opena, što može da se pročita i sa pločice ispod njegove biste, jedne od tridesetdevet na stazi oko centralnog parka ispred dvorana u kojima se igraju mečevi Australian opena. Od legendarne Margaret Kort sa 62 tutule (što pojedinalnih, što dubl), Roja Emersona sa 28, Džona Njukomba (25), Toda Vudbriža (22), Roda Lejvera i Nensi Bolton sa po 20 gren slem trijumfa… sve do Peta Keša koji je pobedio samo jednom, 1987. godine u Vimbldonu, ali je i to bilo dovoljno da se nađe na ovoj stazi velikana.

Zamerili mi neki, kod kuće, što sam prekjuče, ovde u Melburnu navijao za Viktora Troickog: “Ko još navija za tu … (nešto uvredljivo), što je kao … (pa nešto još uvredljivije) ćutao kad su vređali Novaka Đokovića na košarkaškoj utakmici Partizan – Crvena zvezda”. Da, problem je Troicki, a nije ludilo u kome nekome uopšte može da padne na pamet da vređa čoveka, koji je osvojio 12 gren slem titula. Možda ćemo jednog dana i našem najboljem sportisti svih vremena podići spomenik, samo da nađemo makar jedan pristojan teniski teren, da baš ne tražimo čitavu halu.

* Naknadna pamet ne pomaže baš uvek, ali red je da pomenem da sam prevideo uspeh Samante Stosur, koja je osvojila US open 2011. godine, tako da prva rečenica ovog komentara važi samo za gospodu. 

20. Januar/ Subota

Publika

Zbog kojekakvih dilersko-siledžijskih grupa, koje sebe nazivaju “navijačima”, ali i zbog medijske pažnje koja se poklanja tim kriminalcima, iz našeg poimanja sportskog događaja potpuno se izgubio pojam publika. Oni što vole, znaju, gledaju i u nekom nadmetanju uživaju odavno su proterani sa tribina, pa je možda i zbog toga nešto po čemu ću pamtiti ovogodišnji Australian open upravo susret sa – pravom publikom.

Tradicija je doprinela da u publici u sve tri arene i na dvadeset otvorenih terena ima mnogo bakica i vremešne gospode sa specijalnim propusnicama za bivše igrače, ali poznavanje igre i njenih pravila čini ovdašnju publiku aktivnim učesnikom, pa je ponekad uzdah sa tribina brži od udara loptice iza aut linije ili u vrh mreže. Događalo se kad su na terenu domaći igrači, zbog činjenice da Australija pune dve decenije nema gren slem šampiona ili šampionku, stvori prava navijačka atmosfera, kojoj podlegne i poneki linijski sudija, bude malo više galame i dobacivanja, ali sve se zaboravi i zaslužen aplauz se prolomi onog trenutka kad se pokaže da je protivnik bio bolji! Sport bez publike je besmislen, baš kao što su vremenom izgubili svaki smisao i “navijači” bez ikakve veze sa sportom!

22. Januar/ Ponedeljak

…ić

Tokom vikenda između dve sedmice Australian opena, po tradiciji, počinju nadmetanja juniorki i juniora. Pokušao sam u minula dva dana da budem na licu mesta uz svu “našu decu”, pa sam, bez interneta i valjanog programa, obilazio terene, iznad kojih su na semaforima stajala prezimena na “ić”. Tako sam utvrdio da Toma Bosančić, Zara Branković i Ivana Popović nastupaju za Australiju, Duje Ajduković za Hrvatsku, Nina Radišić za Sloveniju, dok sam zastavu Srbije prepoznao kod Nine Stojanović, koja je nastupila u dublu, te Marka Miladinovića.

Njih dvoje će se naći na terenu i narednih dana, jer su na startu zabeležili pobede, što nije pošlo za rukom mladoj Beograđanki Draginji Vuković, zbog koje sam, da budem iskren, i ispratio ova nadmetanja budućih šampiona. Obećao sam to njenim roditeljima, dragoj koleginici Zlatiji i mom kompanjonu sa malog fudbala Vladi “Zigandi”, tek da proverim koliko su njih dvoje bili neoprezni, obećavši mi mesto u loži kad njihova ćera jednog dana stigne do Vimbldona. Tu se čitava priča vraća u Srbiju, jer samo talenat mladih sportista i požrtvovanje njihovih roditelja nisu dovoljni da spreče da jednog dana ne bude daleko više onih čija prezimena zvuče poznato, ali igraju pod nekim drugim zastavama. Ili, prevedeno na srpski, danas su na „ić“, a sutra im kažemo „iš“!

23. Januar/ Utorak

Dandenong

Pozvali me moji prijatelji iz Dandenonga, Radmila i Feđa Krupić, na ručak drugog dana Svetog Jovana, njihove porodične slave. Iako sam za ovaj gradić, trideset kilometara jugoistočno od Melburna, čuo još pre četiri godine, do sada nije bilo prilike da na licu mesta proverim priču kako je tamo srpski gotovo zvaničan jezik. Nešto zbog zajedničke muke koja je Srbe iz svih delova bivše Jugoslavije dovela u Australiju, pa ih upućivala jedne na druge, a mnogo više zbog jake industrije u okolini, gde i sada ima dovoljno posla, srpska zajednica je krajem prošlog i početkom ovog veka bila najbrojnija među ukupno trideset hiljada stanovnika.

Sada se, kako su ispričali moji domaćini i njihovi gosti (posebno mi bilo drago da ponovo vidim mog prijatelja Milana Radakovića i upoznam njegovu porodicu), “krvna slika” Dandenonga prilično izmenila zbog velikog broja Pakistanaca, Libanaca, Iračana  i Indusa. Ali i zbog zuluma koji svi zajedno trpe od bande Sudanaca, kojoj, po njihovim rečima, “ni policija ne može ništa”, pa se najverovatnije nije šalio jedan od gostiju koji mi je rekao: “Prika, možeš zamisliti kako je ovde sad loša situacija, kad mnogi od nas razmišljaju da se presele u – Srbiju.”

24. Januar/ Sreda

Sreća

Melburn i čitava Australija juče su odali poštu žrtvama masakra koji je 20. januara prošle godine napravio 27-godišnji Grk Dimitrios Gargasolas, poznat i po nadimku “Džimi”, uletevši kolima u pešačku zonu u Bourke street. Tom prilikom je smrtno stradalo šestoro ljudi, a tridesetoro povređeno, od kojih troje sa trajnim posledicama. Njegov akt je proglašen terorističkim, jer je prethodno vitlao kolima po najprometnijoj ovdašnjoj raskrsnici kod Filnders street stanice, uzvikujući “Alahu akbar”. Najviše emocija, sasvim prirodno, izazvalo je sećanje na najmlađu žrtvu ovog bezumnog čina, tada tromesečnog Zakari Brajanta, a mene je posebno dirnula rečenica koju je na jučerašnjoj komemoraciji izgovorio njegov otac Metju: “Tog jutra, držeči Zakarija, setio sam se lepih trenutaka koje smo imali za Božić i Novu godinu i pomislio da je život savršen”.

Najprometnije šetačke zone u Melburnu su od tada zaštićene velikim betonskim kockama, ali našu sreću sami i pravimo i čuvamo. Zato je svaki trenutak naše sreće vredniji od svega što život može da nam priredi, jer je, na žalost, svuda oko nas mnogo onih koji sa sobom nose samo nesreću!

25. Januar/ Četvrtak

Uteha

Mislio sam da posle nes(p)retnog oproštaja Novaka Đokovića dignem ruke od ovogodišnjeg Australian opena, ali mi je plasmanom u četvrtfinale juniorskog turnira 17-godišnji Beograđanin Marko Miladinović nametnuo obavezu da se makar još jednom nađem na “malim terenima” oko velikih melburnških arena. Kolega Darko Nikolić je već obavestio čitaoce našeg on-lajn izdanja da je Marko juče savladao vršnjaka iz Nemačke Rudolfa Molekera, koji je čak 889 pozicija bolje rangiran na ATP listi. Učiniću to i zbog bračnog para Ljiljane i Milana Uzelca, sa kojima smo juče moja unuka Ana i ja bodrili Marka.

Oni već tri decenije žive u Čikagu, a u poslednjih deset godina su postali pravi “Serbian tennis globtroters”, jer prate Novaka na svim većim turnirima, pa su tako već drugi put stigli i u Australiju. “Pratili smo ranije i Jelenu (Janković) i Anu (Ivanović), ali sad više nema naših devojaka na velikoj sceni. Ovde smo se nadali da će Đoković dogurati do finala, pa smo planirali boravak do kraja turnira. Sad je Marko jedina uteha i nada, ali ne samo nama, već kompletnom srpskom tenisu. Dečko ima nešto što smo na početku njegove karijere osetili kod Novaka”, kaže gospođa Ljiljana i dodaje: “Morate mi verovati, jer ja za tennis imam i oko i – srce!”

26. Januar/ Petak

Praznik

Danas je Dan Australije, u znak sećanja na 26. januar 1778. godine, kad se kapetan Artur Filip iskrcao na takozvanom Kružnom keju i osnovao grad Sidnej. On je komandovao Prvom flotom od jedanaest brodova, koji su od Portsmuta prešli oko 24.000 kilometara za tačno 252 dana. Oko broja ljudi koji su se iskrcali postoje različiti podaci, od kojih se najverodostojnijim čini zapis učesnika ove ekspedicije, kapetana Votkina Tenča, da je pristiglo 211 mornara i 751 osuđenik. Sedam godina pre toga čuveni kapetan Džejms Kuk je sa svojim brodom “Nastojanje” četiri meseca plovio oko Australije, pa su prema njegovim izveštajima tamo poslati uglavnom sitni prestupnici, bez ikakvog znanja o poljoprivredi, stočarstvu ili građevinarstvu.

Iako bi trebalo da budu ponosni što su posle takvog krajnje nepovoljnog početka, na dalekom i izazovnom mestu, stvorili prosperitetno i dinamično društvo, pa iako već duže od veka slave ovaj praznik, Australijanci uglavnom nerado pričaju o Prvoj floti i njenim putnicima. To samo donekle podseća na Srbiju, gde su se na državu nakačili kojekakvi prestupnici, koji baš ne vole priču o svojim počecima, ali zato smatraju da “istorija počinje od njih”!

27. Januar/ Subota

Komšiluk

U našem kraju na Zvezdari, kao i svuda po gradu, na mestu nekadašnjih kuća sa lepim dvorištima niču četvorospratni “golubarnici”, plus potkrovlja plus neki sprat koji je “greškom” izgrađen… U tim betonskim kockama obloženim stiroporom najbolje se prodaju mali stanovi, idealni za studentariju i mlade bračne parove, pa nam sad čitav kraj nije više u znaku starosedelaca, pri čemu je akcenat na onom “staro”. Zato mi se i događalo da poduže stojim ispred naše kapije i ne prepoznajem nikoga od prolaznika, što me, s druge strane, nije sprečavalo da im uredno zaželim “dobar dan”, uz ono “komšija” ili ”komšinice”. Neko odgovori, neko samo klimne glavom ili se osmehne, mnogi samo prođu, pa se ja tešim da oni i nisu iz naše ulice. Pričao mi je svojevremeno moj prijatelj, zvezdarska poštarska legenda Perica Nikolić da se u tim novim zgradama kad stigne neko pismo bez jasno naznačenog broja stana uglavnom pokaže da “niko nikog ne poznaje”.

Zato bismo možda povremeno mogli da uradimo nešto slično ovome što sam ovih dana doživeo u Melburnu. U soliteru sa stotinak stanova u kome sad živi Mirina i moja najstarija ćerka Milena sa svojom porodicom, povodom Dana Australije organizovana je zabava za sve stanare, uprava zgrade obezbedila je meze i “kuver”, svako je doneo svoje piće, pa se ljudi lepo ispričali, upoznali neke nove komšije i obnovili neke stare tračeve… To je jedini način da zgrada postane kuća, a tamo gde nam je kuća tu nam je i dom, a u svom domu trebalo bi da sve poznajemo!

29. Januar/ Ponedeljak

Federer

I da nije moj nekadašnji učenik Slobodan “Bob” Grković, koji se sada u Engleskoj bavi tenisom i pisanjem, pohvalio ove moje zapise iz Melburna, red je da nekako odjavim Australian open. Istina, dok ovo pišem Rodžer Federer polako privodi kraju peti set finala sa Marinom Čilićem, što je, ruku na srce, prvi meč u kome se glavna zvezda turnira bar malo oznojio. Njegova šetnja do finala ličila je pomalo na situaciju iz američkog fudbala kad raningbek trči da postigne tačdaun, a oni krupni momci mu usput uklanjaju sve prepreke. Da nije tamo neki Edmund očistio Dimitrova, koji je prethodno uništio domaću nadu Kirgiosa, da tamo neki Sandgren nije izbacio Tima, pa ga posle pojeo za doručak Čung, osokoljen pobedom nad Đokovićem, da se tamo neki Fusković nije provukao do “last 16”, da se Nadal nije povredio u četvrtfnalu, a Čung prokrvavio u drugom setu polufinala, možda bi se, makar na papiru, našao neki teži rival neprikosnovenom Švajcarcu.

U tome je u ovom trenutku razlika između njega i svih ostalih u vrhu svetske liste. Za razliku od njihovog “da nije”, Rodžer Federer u ovom trenutku jeste! I to potvrđuje na svakom koraku, od treninga koje je ovde posmatralo i po pet hiljada ljudi, preko reklama za sve najvažnije sponzore ATP turnira, do tutula koje osvaja nekako suviše lako!

30. Januar/ Utorak

Suveniri

Juče su i poslednji turisti koji su ovde došli zbog Australian opena napustili Melburn, a domaćini su se okrenuli redovnim obavezama, jer je upravo istekao letnji raspust, što se primećuje i po gužvi na saobraćajnicama, ali i televizijskim programima jer je mnogo novih serija i popularnih emisija startovalo ovog ponedeljka. Na nekoliko mesta u gradu video sam suvenire sa znakom AO po znatno nižim cenama nego u protekle dve sedmice, kad je za bolji duks trebalo odvojiti i 150 dolara, isto toliko za majice kakve su nosili najpopularniji učesnici i učesnice, sve do šešira, kapa, reketa, velikih i malih lopti ili koalica i kengurčića u teniskom fazonu.

Neko će reći da na mene više liči da pare potrošim na pivo nego za suvenire, ali ja zaista smatram da je najvrednije što ću poneti sa ovog teniskog festivala uspomena na susret sa dvoje predstavnika Srbije na juniorskom turniru, Draginjom Vuković i Markom Miladinovićem. Draginja je od juče 773. na WTA, a Marko 1455. na ATP listi, oboje će ove godine postati punoletni, a ja iskreno verujem da ću u narednom periodu biti u prilici da se pravim važan i da komšijama i prijateljima pokazujem slike i pričam kako “tu malu” i “tog malog” pratim još od januara 2018. u Melburnu!

31. Januar/ Sreda

Margaret

Prvih dana Australian opena imao sam ulaznice za večernji program u areni, koja nosi ime Margaret Kort (Margaret Court), jedne od najboljih teniserki svih vremena. To je bila prilika da u desetak vitrina u holu vidim deo trofeja koje je ona osvojila između 1960. i 1973. godine. Deluje više nego impresivno: 24 grend slem titule, plus 38 u dublovima, prva žena u „open eri“ koja je iste godine pobedila na sva četiri najvažnija svetska turnira, sa Kim Klajsters deli mesto u istoriji sa najviše titula koje je osvojila kao majka…

Arena je otvorena 1988. godine, a ime Margaret Kort nosi već deceniju i po. Ima oko 7.500 sedišta, a kuriozitet je da je najviše gledalaca bilo na jednoj košarkaškoj utakmici, a najviše karata prodato za koncert veoma popularne australijske pevačice Taš Sultane. U poslednje vreme, međutim, sve više se čuju glasovi da ovaj lepi objekat više ne nosi ime čuvene teniserke, zbog njenih stavova o LGBT populaciji i otvorenog protivljenja ozakonjenju istopolnih brakova. Tu prestaje svaka priča o tenisu, a postavlja se pitanje prava na različito mišljenje, koje, čak i kad je reč o tako poznatoj i zaslužnoj osobi kao što je gospođa Kort, biva ugroženo od sve agresivnijih boraca za ravnopravnost seksualnih i svih drugih opredeljenja.