FEBRUAR 2019.

1. Februar/ Petak

Ispit

Mirina i moja najstarija ćerka Milena juče je, ovde u Melburnu, obavila razgovor i položila ispit za dobijanje australijskog državljanstva. Ostale su još neke formalnosti pa da kroz nekoliko meseci, na posebnoj ceremoniji, njoj i njenim ćerkama Tamari i Ani uruče tamnoplave australijske pasoše. Da li slučajno ili igrom sudbine najvažniji deo čitavog procesa dogodio se 31. januara, na dan kad je pre osam godina u Beogradu upoznala svog sadašnjeg supruga Kamerona Rida, Australijanca koji je u ime nemačke firme „Norma“ razgovarao sa budućim menadžerima njihove nove fabrike u Subotici.

U narednih osam godina će se dogoditi sve ono što je moralo da se dogodi, od Milenine selidbe sa ćerkama na krajnji sever Srbije do udaje za „šefa kadrovske komisije“ i trajnog preseljenja njih četvoro na krajnji jug Australije (pa i čitave planete). U međuvremenu su kupili luksuzan stan u centru Melburna, Taša stasala za fakultet, Ana baš juče krenula u peti razred, a naša Milena posle kaljenja u nekoliko ovdašnjih firmi u sadašnjoj dogurala do pozicije na kojoj sve zavisi samo od njenog rada, znanja i sposobnosti. Australia, congratulations to you!

2. Februar/ Subota

Zakletva

Ja, Ivan Mrđen, danas 1. februara 2019. u 02:48 po srednjeevropskom vremenu (u Melburnu je već 12:49), svečano se zaklinjem da ću čuvati svoj lični integritet, dostojanstvo i čast, ne žaleći da u toj borbi (zvuči poznato svima koji su služili JNA) žrtvujem i sve svoje naloge na društvenim mrežama. Mesec dana bez Babića, Orlića, Martinovića, Šarčevića, Dubravke, Maje, Čede… ali i svih na drugoj strani koji ne znaju ni šta se sobom, niti sa probuđenim narodom, a naročito bez PST (predsednika svega toga), minimalni je uslov za opstanak zdravog razuma i ovo malo pameti što mislim da još imam.

Neće me interesovati čak ni to koliko je ljudi pročitalo, lajkovalo ili podelilo moje zapise iz „Blica“ (mada ću ih uredno „kačiti“), kad se uželim kompjutera nastaviću sa on line časovima engleskog, a nadam se da ću tokom ove apstinencije od ludila „made in Serbia“ uspeti da završim roman, koji sa dužim ili kraćim prekidima pišem već dve decenije. Počeo sam u vreme bombardovanja, u proleće 1999. godine, da bih posle tolikog vremena shvatio da ne moram i ja da budem poput društva koje ni jedan posao (tranziciju, višestranačje, međunarodnu poziciju…) nije dovelo makar do – ozbiljnog početka!

4. Februar/ Ponedeljak

Febfast

Bili smo juče u gostima kod Anđelkovića (sada već i mojih prijatelja, koliko često boravim u Melburnu), pa nas posle ručka Vesna i Vlada ponudiše sladoledom, uz izvinjenje da oni u februaru “ne jedu slatko”. Tako sam saznao za “Febfast”, ovdašnji običaj kad se na mesec dana ljudi odriču nekog od “štetnih zadovoljstava”, alkohola, jela sa dosta šećera, mesa do neaktivnosti ili nebrige o novcu. Februar je, kažu, izabran kao najkraći mesec u godini, jer je i manje prilika za eventualno iskušenje slično muci nekih mojih drugara koji redovno poste, a na astal stigne treća tura pića i prvih tri’est ćevapa.

Sad mi je još draže što sam baš prvog dana februara odlučio da se mesec dana uzdržavam od društvenih mreža. Taj porok mi, kad sam malo pažljivije pogledao “Febfast rules”, najviše liči na “odmor od alkohola”, na šta vas pozivaju sloganom “Pomozite jetri, glavi, struku i novčaniku!” Odmor od svih Babića i sličnih koji su mi proteklih dana išli na jetru je dobar za glavu, a ako vreme umesto na Fejsbuku i tviteru provedem u šetnji ili na bazenu – eto koristi i za struk. Jedino nisam siguran za novčanik, jer posle toga moram negde na – pivo!

5. Februar/ Utorak

Repriza

Pohvalio sam se pre dvanaest meseci da sam baš uživao u bašti “The Common Man”, gde sam na velikom video bimu pratio Super bowl, finale američkog fudbala za 2017/18, nešto zbog jeftinog piva (četiri boce za dvadeset dolara u metalnoj kibli sa ledom), a malo i zbog činjenice da sam se tada kladio na pobedu filadelfijskih „orlova“ („Eagls“ – „Patriots“ 41:33, kvota 2,40). I juče prepodne po ovdašnjem vremenu bio sam „zajednički čovek“ (što je bukvalan prevod naziva ovog poznatog melburnškog restorana) sa više od stopedeset navijača Nju Ingland Patriotsa i Los Anđelos Ramsa, ali mi čitav događaj bio mnogo manje atraktivan. Nešto zbog najmanjeg skora u istoriji ovih finala (13:3 za Toma Brejdija i ekipu, koja nije dozvolila novo iznenađenje), nešto zbog sumanute opklade da će konačni rezultat biti 51+, a malo i zbog pogrešnog naručivanja piva, pa me samo dva koštala više nego cela kibla lane.

Uzdržavam se i dalje od praćenja prilika u Srbiji preko društvenih mreža, ali dok sam gledao ovo mučenje i rvanje na stadionu u Atlanti nekoliko puta pomislih da je svaka repriza unapred osuđena na propast. U tom smislu i proteste u zimu 2018/19 u Beogradu i sve većem broju gradova treba podržati samo u meri u kojoj nude nešto novo, neku novu nadu i probuđenu energiju. Da se ne bi opet ponovio neki Čeda…

6. Februar/ Sreda

Paralele

Izdržavam već peti dan bez blejanja po društvenim mrežama, ali daleko od toga da sam poput onog momka koji je pre nekoliko godina napisao: „Danas nisam mogao na tviter i fejsbuk, pa sam pričao sa ukućanima. Fin neki svet!“ Sa zetom Kameronom pričam engleski (on jedini razume moj „filipovski lengvidž“), dok u razgovorima sa ćerkom Milenom malo, malo pa iskrsne neka paralela tipa „kao kod kuće“. Tako su nedavno njih dvoje čitav dan sa kolegama i prijateljima razmenjivali snimke seksa uživo u po bela dana dvoje beskućnika u Bourke street (u najužem centru Melburna), a moj komentar je glasio: „Nije to ništa naročito. Mi to gledamo svako drugo veče u rijalitijima na televizijama sa nacionalnom frekfencijom!“

A pre neko veče Milena se vratila sa posla baš iscrpljena, pa kaže da se čitavo radno vreme zamajavala sa inspektorom rada, povodom prijave jednog zaposlenog da je, podižući nešto teško, povredio kičmu. „To je jedan neradnik, često je na nekom izmišljenom bolovanju, a i kad je na poslu samo spletkari i ogovora kolege“, požalila se Mirina i moja najstarija ćerka, a onda je usledio ovakav dijalog: „Taj mora da je u nekom Sindikatu?!“ – „Otkud znaš?!“ – „Znam Orbovića!“

7. Februar/ Četvrtak

Golub

Uvredio sam nehotice članove Kinološkog društva Novi Beograd, prikazujući na satiričan način nominalnog gradonačelnika Beograda. Time sam, kako mi je napisao kolega Goran Šarenac, agilni predsednik KDNB, umanjio i značaj njihove akcije „Mini eko zone za beogradske vrapce”. Obećao sam da ću, kad se vratim kući, doći do njihove prve takve zone, postavljene u Bloku 28,  ne baš u šest časova ujutru, ali sigurno u podne ili u 16:00 da lično nahranim i napojim dživdžane, te da ću donirati pšenicu (lomljenu, druge ili treće klase), kako bih pomogao da se ostvari ideja da u celom Beogradu bude 10 mini eko zona.

Kad sam ovih dana u Melburnu na mnogim tramvajima video oglas za “The Pigeon project” pomislih da je u pitanju neka slična akcija za ovdašnje golubove. Međutim, reč je o marketinškoj kampanji u kojoj se pozivaju građani da pošalju povratne informacije o brendovima koji se reklamiraju na otvorenom, jer “ulice i vozila javnog prevoza pripadaju građanima”.

Da su imali nekog takvog goluba da jave nadležnima šta misle o novogodišnjoj rasveti od početka oktobra do sredine februara, Beograđani, sasvim sigurno, ne bi svoje mišljenje iskazali nikad većim brojem isečenih kablova i uništenih ukrasa! Ali, o tome se ništa nije pitao ni vajni gradonačečnik…

8. Februar/ Petak

Jutro

Moj prijatelj M. (ime, prezime i ostale podatke, a posebno razlog zbog koga više neću pisati „mladi“, možete naći na 189. stranici moje knjige „Sa nadom u malo sutra“) danas

puni 36 godina. Moj nekadašnji učenik, danas uvaženi kolega tipičan je predstavnik „jutro će promeniti sve“ generacije, onih što u četvrtoj deceniji života još tragaju za sobom i za svojim mestom u društvu. Za razliku od njega, moj (još uvek mladi) prijatelj Jovan danas će 29. rođendan proslaviti u krugu svoje porodice, supruge Aleksandre i ćerke Teodore, na radost baba Dane i deda Jeremije, legendarnog zvezdarskog ugostitelja „Remka“ Lazareskog. Izgleda da stvari u Srbiji može da promeni samo ono što uradimo – noću!

Ili, bolje rečeno – subotom uveče! U tom smislu, svaka čast profesorima, nastavnicima-asistentima i naučnicima Tehnološko-metalurškog fakulteta Beogradskog univerziteta, koji su podržali protest građana i pridružili se „borbi protiv nasilja i autoritarnosti, satanizacije bilo koga u Srbiji, a pogotovo protiv instrumentalizacije i urušavanja većine društvenih i javnih institucija od strane aktuelne vlasti“. U stvari, nisam mogao da smislim bolji način da čestitam današnji, inače 65. rođendan mom večito mladom prijatelju Petru Đukiću, profesoru ovog fakulteta!

9. Februar/ Subota

Tetke

Mirina i moja najmlađa ćerka Marina danas puni  više godina nego što joj je broj cipela, pa su njene sestre rešile da zajedno proslave poslednji rođendan “na trojku” na tim granama našeg porodičnog stabla. Milena je dok ja ovo pišem u avionu na liniji Melburn – Abu Dabi, a dok izađu novine od subote pridružiće se Maji, koja od juče šalje slike kako se u Dubaiju brčka u bazenu. Pošto već i vrapci znaju koliko ja volim i cenim našu “Kicu”, posebno od kako je od svog i života svojih sinova napravila svojevrstan “perpetuum mobile” (radi k’o mašina i stvara energiju bez drugih izvora), a i “big party” je tek u četvrtak, skrenuo bih pažnju na jednu ne manje važnu činjenicu.

Naime, biće to prvi put da naši dečaci, Petar i Filip, imaju desetak dana obe tetke samo za sebe, što je privilegija koju je doživela samo Taša dok je bila jedino dete treće generacije u našoj kući. Ima o tome lepa pesma u knjizi “Tašin bukvar” (koju sam pripremio za njen drugi rođendan u aprilu 2002. godine), u kojoj stoji da su “tetke himna dečjeg carstva” i da “to vredi više od svakog bogatstva”. Mada znam mangupe, oni će ipak pitati “a šta ste nam donele”!

11. Februar/ Ponedeljak

Pad

Stadion u Doklandsu, nedaleko od stana melburnškog dela naše porodice, nedavno je promenio ime. Ovaj lepi objekat, vlasništvo Lige australijskog fudbala (AFL), na kome, uglavnom pred svih 53.359 gledalaca, svoje utakmice igra nekoliko klubova ovde najpopularnijeg sporta, godinama se zvao “Etihad”, a sada je “Marvel stadium”. Ova franšiza, bazirana na stripovima i filmovima o akcionim herojima, zaradila je u proteklih deset godina više od trideset milijardi dolara, pa se u tom smislu i subotnje gostovanje američkog “Nitro cirkusa”, kome sam prisustvovao, nekako uklopilo u novu priču.

Tokom  puna tri sata akrobacija u vazduhu na biciklima, trotinetima, motorima i svemu što ima točkove i može da leti (jedan se čak provozao i na fotelji) primetio sam da je publika najburnije reagovala kad bi neko od izvođača pao ili nešto pogrešio. Siguran sam da nešto slično važi i za “Retro circus”, koji već godinama gledamo u Srbiji. Džaba sve piruete, skokovi i okreti u vazduhu, džaba prateći vatrometi i sto puta ponovljeni detalji na velikim televizijskim ekranima, džaba specijalni efekti… publika čeka da neko ljosne, propadne, ne dočeka se na noge, što veća “zvezda” to burniji pad!

12. Februar/ Utorak

Lekcija

Jedan od razloga što sam rešio da privremeno apstiniram od društvenih mreža je činjenica da veoma često neka sjajna priča prođe nezapaženo i bez ikakvog komentara. Pretpostavljam da je ovih dana opšta tema incident u Splitu i napad na vaterpolliste “Crvene zvezde”, ali mene je zaista rastužilo što se malo ko oglasio posle nedavnog incidenta u Beogradu, kad je na tribinama tokom utakmice mladih vaterpolista “Partizana” i “Beograda” došlo do tuče roditelja, hvatanja za guše i čupanja kose, pa je bilo posla i za hitnu pomoć i za policiju.

Nakon sukoba na tribinama utakmica je prekinuta, a najbolja priča usledila je sutradan kad je pobednik odlučen podbacivanjem novčića, jer mladi  igrači nisu želeli da se nadmeću za pobedu.  Četrnaestogodišnji vaterpolisti dobacivali su se dva i po minuta, do sirene koja označava kraj meča. Nezapaženo je prošlo i saopštenje VK “Partizan”, iz koga vredi zapamtiti sledeće reči: “Dragi roditelji, možda je vaše dete stvoreno da bude pisac, lekar, obućar, košarkaš. Ne bi trebalo da naše neostvarene ambicije prenosimo na te mlade ljude i učimo ih pogrešnim vrednostima. Nisi bolji ukoliko povrediš protivnika, nisi jači ako primenjuješ silu”.

Svo to nasilje, mržnja prema protivnicima i bolesne ambicije su iz istog TV dnevnika, koji na svim televizijama svakodnevno gledaju roditelji, ali na svu sreću, još ne i  njihova deca!

13. Februar/ Sreda

Vaspitanje

Priča o tome kako su mladi vaterpolisti “Partizana” i “Beograda” udarili vaspitnu “packu” svojim roditeljima, koji se dan pre toga potukli na tribinama tokom njihove kup-utakmice, podsetila me je na večito aktuelne reči čuvenog američkog glumca i plesača Freda Astera: “Najteža stvar sa kojom se deca danas suočavaju je to što uče manire, a da ih nigde ne mogu videti.” S druge strane, Hans Kristijan Andersen je govorio da je “od velikih reči kojima se ljudi služe, reč vaspitanje od najvećeg dometa.”

Negde na sredini ove dve mudre izreke je i za mene ovako matorog nesvakidašnji događaj od pre nekoliko dana. Završili smo večeru u mediteranskom restoranu “Corniche” i uživali uz prijatnu klavirsku muziku, kad je našem stolu prišao trogodišnji dečak i zamolio me da dozvolim da se “devojčica igra sa njim”, pri čemu je pokazao na našu princezu Anu. Ćerka Milena i zet Kameron su mi posle objasnili da se dečko meni obratio jer sam najstariji za stolom, a ja sam potom, dok sam  gledao njih dvoje kako jurcaju po keju, razmišljao baš o tome kako manira ipak ima, ali da ih deca mogu usvojiti samo kroz vaspitanje. Ili je možda svemu mnogo više kumovalo što se ovaj lepi dečačić zove – Romeo!

14. Februar/ Četvrtak

Prekretnica

Sveti Trifun ili Sveti Valentin, vino ili ljubav… Ne pratim već danima društvene mreže, ali sam siguran da će se i danas nadgornjavati pobornici jednog ili drugog tumačenja kalendara. Za mene i moje drugare iz mladosti (što obuhvata generacije od 1947. pa negde do 1951.) – današnji datum je godinama bio samo „Ljucin rođendan“.  Mirini i moji kumovi Spomenka i Branko Arbutina su 14. februara 1975. dobili ćerku Ljubicu, kao prvo dete u čitavom našem društvu, pa smo taj dan svi slavili kao svojevrsnu životnu prekretnicu, jer smo se u narednih nekoliko godina i poženili/poudavali i dobili potomke.

Bilo je takvo vreme, već sa dv’estpet se ozbiljno razmišljalo o braku i porodici. Ko je imao sreće da upozna ljubav svog života imao je sve manje volje za vino sa drugarima (čuvena kombinacija „banatski rizling“ i „Knjaz Miloš“), a nekako se podrazumevalo da se u toj trećoj deceniji završi škola ili fakultet, odsluži vojska, dobije posao (u struci), odvoji od roditelja, ma makar i u podstanare… Sada deset godina stariji momci i devojke od svega toga imaju samo školu/fakultet, žive kod tate i mame i besposleni i u mraku svojih dečjih soba vode polemiku da li je danas Sveti Trifun ili Sveti Valentin!

15. – 16. Februar/ Petak – Subota

Praznik

Ruku na srce, treba da prođe još dosta godina dok se Dan državnosti Srbije ne utemelji u narodu kao ozbiljan praznik. Ustanovljen u vreme zajedničke države sa Crnom Gorom, zbog čega se sve do 2007. slavio i 27. april (dan stvaranja Savezne Republike Jugoslavije), u početku je naglašavan kao Dan ustavnosti, povodom prvog srpskog ustava iz 1835. (koji je, uzgred, važio samo petnaest dana), da bi jedno vreme to bio i praznik Vojske Srbije, što se sve poklapalo sa obeležavanjem dizanja Prvog srpskog ustanka 1804. godine. Zato sam ja u februaru 2010. napisao da “u istom danu slavimo Dvadesetdeveti novembar, Dvadesetdrugi decembar i Sedmi juli”.

Od početka je, a naročito sada, ovaj praznik važan uglavnom onima koji od države lepo žive. Sećam se da sam 16. februara 2008. godine u Sarajevu potražio tadašnjeg ambasadora Srbije, mog prijatelja Grujicu Spasovića, a portir na vratima mi je ljubazno saopštio da “Njegova Ekselencija danas neće dolaziti, jer je sinoć bio prijem povodom Dana državnosti”. U međuvremenu je Vojska Srbije sa Prvog prešla na Drugi srpski ustanak, pa sad svoj dan slavi 23. aprila, a od ustavnosti ionako nije ostalo baš ništa!

18. Februar/ Ponedeljak

Pozdrav iz…

Zamerili mi neki prijatelji što sam u proteklih još malo pa šest sedmica sve poruke i komentare po društvenim mrežama (dok sam ih još pratio) završavao sa „Pozdrav iz Melburna, IM“. Nisam baš siguran da sam to činio potpuno nesvesno i da u ponavljanju te tri reči nije bilo i nečega što se na Čukarici oduvek podvodilo pod izraz koji nije baš za pristojne novine.

Osim zadovoljstva što dobar deo godine mogu da provedem na nekom boljem, lepšem i mirnijem mestu, da ne govorim o menjanju bljuzgave beogradske zime za sasvim pristojno australijsko leto, što razgovaramo o običnim, svakodnevnim stvarima, od škole i posla do restorana, tenisa ili konjičkih trka, što na televiziji gledam normalne vesti i normalne emisije, ima u tom pomalo nadobudnom pozdravu i malo gorčine što dobrom broju mojih prijatelja, kolega i drugara, posebno onih mlađih, život prolazi između ružičaste virtualne halucinacije i surove svakodnevne borbe za lično dostojanstvo, da baš ne kažem preživljavanje. Zato nisam ništa pisao o tome kako je naša Taša sa svojim dečkom Lukom provela divne dve sedmice u Parizu i Diznilendu, kako su se Mirine i moje ćerke okupile i uživale u Dubaiju, kako smo priceza Ana, moj zet Kameron i ja proveli sjajan produženi vikend u Tasmaniji…

Ma, sasvim je dovoljno: Pozdrav Iz Melburna, IM!

19. Februar/ Utorak

Kapetan

„Poštovani gospodine Noel, biti školski kapetan bila bi sjajna prilika za mene da preuzmem novu voditeljsku ulogu i pokušam nešto drugo. Imam sjajne osobine da budem vođa škole. Odgovorna sam i imam mnogo ideja. Takođe, imam puno prostora za učenje i napredak. Nisam savršena, jer niko nije. Svi imamo neku manu i kao što je Pol Arden jednom rekao „osoba koja ne greši, verovatno neće ništa učiniti“. Mogla bih napraviti neke greške ili zatražiti pomoć, ali, ako budem izabrana, bila bih posvećena tome da činim najbolje što mogu. Takođe bih se pobrinula da se čuju glasovi učenika. Verujem da je cela škola jedan veliki tim i da ako radimo zajedno, možemo napraviti nešto veliko.“

Mirina i moja unuka, Milenina mlađa ćerka Ana, sa nepunih deset i po godina, ovo pismo je ovih dana poslala direktoru South Melbourne Primary School Krisu Noelu, kandidujući se za „kapetana škole“, što je najveća i najvažnija đačka funkcija u ovdašnjem obrazovnom sistemu, nešto što se ranije kod nas zvalo „predsednik učeničke zajednice“.

Ja znam za sebe, ali da li biste i vi, dragi moji prijatelji, glasali za nekog političara koji bi vam se obratio na ovakav način, a da ne ostane samo na „to je sjajna prilika za mene“! Ili nam ostaje da svi zjedno sačekamo još petnaest godina dok ne pristigne naša Ana!

20. Februar/ Sreda

BORBA

Kad je Mirino i moje najstarije unuče, 19-godišnja Tamara nedavno sa svojim dečkom Lukom Vizerom pošla na poslednje putovanje pre početka studija, čak u Pariz i Diznilend („čak“, gledano iz Melburna), deda k’o deda, dao joj je nešto evropskih para da tamo kod Ajfelove kule popiju po kafu u „njegovo zdravlje“. U znak sećanja na moj trodnevni boravak u Parizu (by the way, i jedini), u novembru 1992. godine, kad sam sa Borisom Vukobratom i firmom „Copechim“ pregovarao oko pokretanja izdanja „Borba international“, pa nisam stigao da vidim ni jednu od atrakcija „grada svetlosti“.

Taj ugovor me je kasnije koštao mesta direktora Deoničarskog društva „Borba“, a njegovo nesprovođenje u život ostavilo je tada jedini dnevni opozicioni list u Srbiji, kome je baš juče bio 97. rođendan, bez značajnog priliva sredstava, što bi kasnije moglo da pomogne da se urednici i novinari „Borbe“ lakše odupru i miloševićevsko-julovskim napadima i manipulacijama nekih njenih „deoničara“. Danas, kad su građani Srbije opet na ulicama i kad su digli glas protiv najgorih naslednika te (tada smo mislili) najgore vlasti, siguran sam da bi im stara dobra  „Borba“ bila dragocen saveznik!

21. Februar/ Četvrtak

Na slovo “O”

Ostoja je lik iz nezaboravne televizijske serije “Na slovo, na slovo”, koji je govorio samo reči sa početnim “O”, a igrao ga je Milutin Butković (1930-1997).

Orvel (Džordž, 1903-1950) je jednom prilikom rekao da je “novinarstvo objavljivanje stvari koje vlast ne želi da izađu u novinama, dok sve ostalo spada u domen odnosa s javnošću”, što ima neke veze i sa dve aktuelne vesti, koje počinju tim slovom.

Otkaz koji je moja nekadašnja učenica Ana Vušović Marković dala u redakciji jednog toaletpapiroida, ne mogavši više da trpi sranja koja svakodnevno objavljuju, dočekan je s odobravanjem svih koji misle da je ozbiljno uzdrman sistem bezočnih laži i izmišljotina, posebno o protivnicima vlasti, ali i negodovanjem jednog sloja “pravovernih” i “večito u pravu” koleginica i kolega , koji misle da niko nije dostojan da s njima stoji ni na istoj strani ulice.

Ostavka koju je ovih dana podneo moj nekadašnji učenik i uvaženi kolega Slaviša Lekić na funkciju predsednika Nezavisnog udruženja novinara Srbije pobeda je upravo tog soja koji borbom za promene smatra samo ono što neće ugroziti njihovo pravo da svima sole pamet.  Svojevremeno sam podržao Lekićevu kandidaturu, uveren da će njegov izbor prilično rastužiti oligarhiju koja vlada Srbijom i da će NUNS zbog toga biti na mnogo većoj vetrometini, nego što je bio u pre toga, umtrvljen i marginalizovan. I još sam dodao da je to “rizik koji svi treba da prihvatimo, jer će se na taj način i čitava organizacija vratiti svojim korenima i najboljim iskustvima”.

Ostoja: Ovrh ovoga, ostadoše oboje opet out!

22. Februar/ Petak

Dinamik

Bivši gradonačelnik Beograda Dragan Đilas danas puni 52 godine, što je, realno, životno doba u kome teško, osim u politici, može da se nekome prišije pridev „mlad“. Mlad je bio početkom devedesetih kao jedan od predvodnika studentskih demonstracija protiv diktature Slobodana Miloševića i kao jedan od osnivača Radija B92, a sve što mu se događalo kasnije, i u politici, i u biznisu, pa i privatno, bilo je u najboljim godinama za to, jednom rečju „na vreme“. Kad je 19. avgusta 2008. izabran za gradonačelnika Beograda neki požuriše da ga proglase „najmlađim u istoriji“, iako su čak osmorica pre njega imali manje godina kad su počeli taj posao, od kako je Beograd 1839. stekao pravo da ima posebnu upravu.

Njegova „posebna uprava“ zapamćena je po dinamičnom razvoju, u koji je ugradio mnogo lične energije, poslovnosti i upornosti da se skrati vreme između ideja i dela, pa se mnogima činilo da to može samo neko dovoljno mlad i pomalo lud, ko se neće obazirati što je trn u oku i političkim protivnicima i mnogima, bar prividno na njegovoj strani. Nešto slično događa mu se i danas u okviru Saveza za Srbiju, kad pokušava da poveže naoko nespojivo, a na to sve bezočnije reaguju i aktuelna vlast i neki „na njegovoj strani“!

23. Februar/ Subota

Kost

Ovo će razumeti svi koji imaju kuče u kući ili dvorištu. Juče je naša Šapica, tamo na Zvezdari, prvi put dobila veliku kosku da je glođe umesto što oštri zube na fasadi ili jedinom stablu u našoj avliji. Tako je moja Mira poslušala našu ćerku Milenu i zeta Kamerona, čija kućna ljubimica Bela ne oštećuje ništa po stanu i terasi, jer uvek ima čime da se zanima, mada se to ovde u Melburnu zove boin (bone).

Ovo će razumeti svi koji bleje po društvenim mrežama, mada znam da se većina neće složiti sa mnom. Ono što predsednik svega ovoga radi svima nama, od čelnika opozicije do zaludnih tviteraša, nije ništa drugo do bacanje koske. Prekjuče “smederavac” bez čunka, juče poseta bolesnom mališanu bez maske, danas prenemaganje kod Srđana i Jovane bez stida, sutra… Nije važno šta, kako i kojim povodom, važno je, dragi moji prijatelji, samo to što pas sa koskom u ustima niti laje, niti ujeda, niti pravi štetu! Posebno ne na “fasadi”.

Sve dok se jednom ne dogodi ono što naš narod kaže “kost u grlu”. Pa il’ da se uguši il’ da shvati da je meso negde drugde!

24. Februar/ Nedelja

Tasmanija

„Tasmanija – pretposlednja stanica puta na kraj sveta“, pod tim nadnaslovom u „Blicu nedelje“ objavljena je moja reportaža sa petodnevnog boravka u Tamsaniji u društvu zeta Kamerona i naše princeze Ane.

Tasmanija je savezna država Australije od 1986. godine, ukupne površine 90.758 kvadratnih kilometara, od čega je kopno 68.401, a ostalo otpada na reke i mnogobrojna jezera. Najviši vrh Mount Ossa visok je 1617 metara, do nje se trajektom iz Melburna stiže do Devenporta na severu za 12 sati, a avionom za sat i 15 minuta do glavnog grada Hobarta na jugoistoku.

Najmanja australijska savezna država (stanovnika je 2018. bilo 526.700), prostire se na ukupno 334 ostrva, od kojih je najveće Tasmanija, 240 kilometara udaljeno od australijskog kontinenta. Otkrio ga je holandski pomarac Abel Tasman krajem 1642. godine i predstavlja granicu Indijskog i Tihog okeana. Pre doseljenja Evropljana tu su živeli Tasmanijski Aboridžini, nad kojima su tokom vremena engleske vlasti izvršile potpuni genocid.

Nešto o tome obavezno kažu i vodiči u Port Arturu, nekadašnjoj kažnjeničkoj koloniji, koja se smatra jednim od najokrutnijih zatvora u istoriji. Od 1833. do 1837. tu su dovoženi najokoreliji britanski kriminalci, osuđeni na dvadeset i više godina robije, a potom i prestupnici „povratnici“ iz australijskih gradova. Ruševine zatvora i ostaci objekata koji svedoče o životu vojnika koji su vodili i organizovali život ovog sumornog mesta deo su svetske baštine Uneska, a svake godine ih poseti više od 250.000 turista. Njihovu pažnju posebno privlači dečje ostrvo na kome su od 1834. do 1949. „prevaspitavani“ mlađani prestupnici od 14 do 17 godina, a kasnije i mlađi. Kad smo već kod mladih prestupnika, Port Artur pamti i „krvavu nedelju“ 28. aprila 1996. kad je tada 19-godišnji Martin Džon Brajant iz Hobarta je na više lokacija u okviru kompleksa Port Artur ubio 35 i ranio još 23 osobe. Osuđen je na 35 doživotnih robija, a o motivima ovog masakra ovaj i za australijske prilike dobrostojeći mladić nije na sudu rekao ni reč.

Ovaj zatvor – muzej nalazi se stotinak kilometara jugoistočno od Hobarta, glavnog grada Tasmanije, koji je redovna stanica svih kruzera po oba okeana, pa čak i onih najvećih kao što je luksuzni brod hotel „Kvin Elizabet“. Sve što je vredno videti u ovom gradiću nalazi se uz luku, uključujući i čuveni Salamanka market, koji je jedna od najpoznatijih pijaca na svetu. Svake subote od pola devet ujutru do tri popodne na ovom trgu, bez ikakve naknade, prodaje se i kupuje bukvalno sve, od hrane i lokalnih poljoprivrednih proizvoda do antikviteta, odeće, obuće, vina i alkoholnih pića… Svih ostalih dana i sati ovde je na desetine restorana svih mogućih kuhinja, od italijanskih, grčkih, kontinentalnih do lokalnih, iz kojih dopiru najrazličitiji „zvuci rodnog kraja“.

Tokom petodnevnog špartanja Tasmanijom, malčice i da novi „audi“ moje ćerke Milene oseti širok drum, obišli smo i čuvenu pećinu Moli Krik Karst, nešto što smo mi jugonostalgićari svojevremeno viđali na školskim ekskurzijama u Postojnsku jamu. Za razliku od naše čuvene „čovečije ribice“, uz stalaktite, pećinske viseće ukrase koji nastaju otapanjem krečnjaka i staglamite njihove parnjake koji „rastu“ sa tla nagore, „brzinom“ od dva do tri santimetra u sto godina, ovde je posebna atrakcija tasmanijski đavo. Na tu agresivnu brkatu crnu životinjicu, zastrašujućeg krika, upozore vas čim stupite na stazu, uz dramatično uputstvo da držite ruke u džepovima i da ne reagujete, čak i ako vam skoči na glavu. Međutim, našu grupu je ovaj „đavolak“ poštedeo svog „gostoprimstva“, možda i zbog toga što smo bili prva od tri ture turista.

U Tasmaniji, kao i u čitavoj Australiji, prostor od sto metara uz more se smatra nacionalnim parkom i pod zaštitom je države. U prevodu to znači da na tamošnjim plažama nema ni kafića, ni ležaljki i suncobrana, ni tuševa… Sunčanje, kupanje, možeš da postaviš šator i ukloniš ga istog dana, i naravno pokupiš sve otpatke… Zahvaljujući tome sačuvane su predivne peščane plaže, od kojih je najpoznatija „Vinska čaša“ (Wineglass Bay).

I na kraju, dva lična utiska. Možda obilazak pivare „James Boag“ u Lancestonu, drugom po veličini tasmanijskom gradu, nije u top deset tamošnjih atrakcija, ali je zaista zanimljivo kako ljudi, kad im zafali istorije i geografije, od svega naprave nešto interesantno za turiste. Na taj način je mali gradić Šefild, suočen sa odlaskom stanovništva, od 1986. godine počeo da biva poznat kao „Grad murala“, kojih sada ima nešto manje od stotinu.

25. Februar/ Ponedeljak

Jubilej

Poslednji put sam u Beogradu bio na fudbalskoj utakmici 3. avgusta 2011. godine, kad je Partizan u kvalifikacijama za Ligu šampiona izbačen od belgijskog šampiona Genka (1:2 u Genku, 1:1 na Stadionu JNA). Zapamtio sam to jer je moj prijatelj Joca Šijački, dok su portugalske sudije i delegat večerali u poznatom restoranu “Stari bunar”, zbog prestrogo dosuđenog penala za goste pred sam kraj utakmice, bacio svoju godišnju kartu na njihov astal i upitao: ”Senjor De Soza, a šta ja sad da gledam?!”

Ispalo je nekako da sam ja fudbalske utakmice koje mogu da gledam pronašao samo 15.000 kilometara daleko, jer sam preksinoć tačno deseti put uživo posmatrao meč ovdašnjeg šampiona Melburn Viktori. Uz mene i moju unuku Anu još 32.429 ljubitelja fudbala je ispratilo gradski derbi sa Melburn Sitijem, koji je završen nerešeno 1:1. Sama igra nije bila ništa naročito (kao i kod nas, oni što vrede odlaze u bogatije klubove, a dolaze već isluženi ili potpuno anonimni stranci), ali derbi bez tuča i vređanja navijača, bez kordona policije, gde svako peva svoje pesme i raduje se dobrim potezima svojih ljubimaca, sa dobrim pivom i ukusnom hranom, to je nešto što zaista može da se gleda! Posebno, ako povedeš dete!

26. Februar/ Utorak

Tunel

Mislim da je donekle u pravu moj australijski prijatelj Miroslav Olenjin za koga su subotnje slike iz terazijskog tunela “dovoljan dokaz da su organizatori protesta budale”. “Toliko ljudi natrpati u tunel? Šta da je izbila vatra, da je neko ubacio suzavac? Nastao bi stampedo sa mnogo stradalih”, to su samo neka od pitanja na koja organizatori, po njegovom mišljenju, “već posustalih protesta” nemaju valjane odgovore.

S druge strane, za ideju da se grad oblepi neispunjenim obećanjima, neistinitim izjavama i sličnim “biserima” predsednika svega ovoga, teško da bi se našla bolja, u političke svrhe potpuno neiskorišćena površina, pa je u tom smislu “operacija tunel” i imala smisla i postigla cilj. Dogodilo se nešto novo, da ne bude kao u onoj Balaševićevoj priči “šta smo nekad radili na korzou”, kad kaže “pa, išli smo”, a posle – “onda opet”.

Sad mi je još više žao što je sjajna knjiga mog prijatelja Slaviše Lekića “Svaka cast, Vučiču”, sačinjena od citata, zakletvi i obećanja PSO, oplemenjena Koraksovim karikaturama, već skoro četiri godine sakrivena u tunelima ovdašnjih knjižara. Mada nije isključeno ni da je već prošla i kroz ruke radnika “Gradske čistoće”!

27. Februar/ Sreda

Dunjin miris

Na današnji dan pre sedam godina rođeno je Mirino i moje peto unuče, preslatka Dunja, prvo i za sada jedino dete naše srednje ćerke Maje i čačanskog „dase“ Saše Živanovića. Ta godina bila prestupna, pa sam u sredu 29. februara na ovom mestu opisao slavlje povodom njenog rođenja: „Orilo se ‘Dunjo moja’, ‘Jesen stiže, dunjo moja’, ‘Žute dunje’… Priznajem da sam malo šta razumeo od reči tih pesama, ali kad sam je juče video u naručju mama Maje i dotakao tu malu lepu glavicu, same od sebe, odnekud su navrle reči one Luisove pesme: ‘Dunjo moja, čekao sam godinama miris tvoj’.”

Mojom greškom nije objavljen drugi deo tog zapisa, ali je sačuvan u knjizi “Dunja sa drugog sprata”, koju sam mojoj beogradskoj mezimici poklonio za prvi rođendan. A tamo lepo piše da je to isto, Dunjin miris, “godinama čekala i najbolja tetka na svetu, potajno strahujući, baš kao i moja Mira i ja, da možda neće imati svoje dete”. “Možda i zato je jutros, kad je Dunja otvorila oči i malo se promeškoljila uz nju u bolničkom krevetu, njena mama tiho rekla: ‘Sunce tetkino’.”

P.S. Posle sedam punih godina iskoristio sam priliku da ispravim ono što sam zabrljao 2012. A šta vi čekate?!

28. Februar/ Četvrtak

Strah

Nekoliko puta smo se moja Mira i ja, kad smo zajedno boravili kod australijskog dela naše velike porodice, našli u blizini velikog panoramskog točka „Melburn star“, visokog 120 metara sa vidokrugom i do 40 kilometara. Izgovorima „neka, hvala“ i „nije to za naše godine“ prikrivali smo elementarni strah od svega i svačega, visine, tehnike, novog iskustva… Prekjuče sam sa našom princezom Anom prvi put pogledao Melburn iz ptičje perspektive i došao do zaključka da je dovoljno samo slediti mlađariju i – strah jednostavno nestane.

Uplašio sam se tek juče, dok sam prikupljao osnovne podatke za ovaj zapis, jer sam pročitao da je nakon svečanog otvaranja krajem 2008. ava atrakcija, u koju je uloženo više od sto miliona ovdašnjih dolara, zatvorena već posle dvadesetak dana zbog „greške u konstrukciji“, da bi sve stalo u nekoliko narednih godina kad su otkrivene greške u zavarivanju (u čeliku je pronađeno čak 14 pukotina), problemi sa dizalicama, pa i polomljena stakla u jednoj kabini. Posle svečanog otvaranja 2014. usledilo je još jedno zatvaranje zbog „problema sa softverom“. Ponekad je strah i posledica toga što neke stvari (i neke ljude) suviše dobro poznajemo!