FEBRUAR 2018.

1. Februar/ Četvrtak

Pet banki

I da nemam običaj da tražim neku analogiju između godina dragih mi prijatelja (i prijateljica, of course) i istim ciframa označene linije gradskog prevoza, danas kad ugostiteljsko-železničarska legenda Zoran Stojanović puni pedeset godina mogao bih jednostavno da napišem da nije slučajno što „pedesetica“ vozi maltene od Mirine i moje kuće na Zvezdari pa do Rakovice. A odatle, kako nam se hoće, da l’ u Resnik gde je dom porodice Stojanović il’ u Topčider, gde je „Kiza“ od restorana „Stara trojka“ mnogima od nas napravio drugi dom.

Broj pedeset u žargonu označavamo i sa „pet banki“, zbog neke stare analogije sa novčanicama, pa sam ovih dana u Melburnu utvrdio da novčanicom od pedeset ovdašnjih dolara mogu da platim obilan ručak i dva piva. Iz Dubaija su mi javili da za pedeset tamošnjih dirhama dva piva možeš da popiješ samo kad je „happy hour“, ali zato za te pare možeš da kupiš kilogram goveđeg mesa. Svi koji su mrdnuli nos iz Srbije tačno znaju šta i gde po Evropi mogu da dobiju za pedeset evra, jer oni mnogo više vrede u Grčkoj nego, na primer, u Minhenu. A u Beogradu moj prijatelj „Kiza“ može za pedeset dinara da kupi današnje novine i da vidi da l’ sam mu čestitao jubilej. I još da dobije žvaku, koju obično vraćaju umesto kusura!

2. Februar/ Petak

Žvake

Na komentar da novčanicom od pedeset dinara u Srbiji mogu da se kupe samo novine i još ima kusur umesto koga trgovci uvaljuju žvakaće gume, javio se moj prijatelj Milić „Najo“ Sedlarević, nešto zbog toga što je njegov posao da brine o ceni i prodaji „Blica“, a malo i da me podseti da je u Crnoj Gori dugo bila hit pesma  „Neću žvaku, vrati mi kusur“, u izvođenju „dolje“ veoma popularnog MC Marka.

Meni nekako nije do pesme, jer sam već dugo uveren da se kompletna politika u Srbiji, i tu nema nikakve razlike da li je neko sada ili je pre bio na vlasti, zasniva na ideji da se narodu uvaljuju „žvake“, kako bi po svom ćefu potrošili ovaj kusur od naših života. Da bi to ostvarili, već tri decenije predano rade na dokusurivanju svih institucija, od cirkusijada u parlamentu, preko „fikus“ vlada (imali su ih i Milošević, i Tadić) do sudstva koje je umesto nezavisnog već odavno „politički odgovorno“ u smislu da odgovara samo političarima na vlasti, plus tabloidiotizacija medija i obesmišljavanje svakog javnog angažovanja mimo njihovih „pravila igre“. I tako će biti sve dok jednog dana hit u Srbiji ne bude nosio poruku „Nećemo žvake, vratite nam život!“!

3. Februar/ Subota

Lepota

Moj prijatelj Milan Pajević, predani ariljski zavičajac, poklonik ruskog slikarstva, ljubitelj piva i navijač “Barselone”, mašinac po struci i pisac po duši (ukratko, svestran i veoma zanimljiv čovek), prosledio mi je izazov Branke Trifković da Fejsbuk “preplavimo umetničkim delima – suprotno selfijima, slikama hrane, kuca i maca, sumornih vesti i drugih što ispraznih, što teških postova”. Da budem iskren, privukla me je prelepa slika Zinaide Serebrjakove (Kursk 1884 – Pariz 1967), zatim sam “lajkovao” ideju, da bih tek na kraju primetio da mi je sve stiglo posredstvom gospodina Pajevića. I sam već duže vreme smatram da nam nedostaje malo lepote u ovom žalosnom sunovratu, pa čak počeh i da razmišljam koju bih umetničku sliku “okačio” na svoj virtuelni zid, kad “ono međutim”, što bi rekla mlađarija. Već sledeći post bio je snimak parčeta suvog hleba i jednog kuvanog jajeta presečenog na dva dela, uz potpis da je to ovih dana doručak u Institutu za majku i dete u Novom Beogradu.

Tokom devedesetih, za koje smo mislili da se nikad neće vratiti, vlast nas je zamajavala akcijama “lepše je sa kulturom” i “nije teško biti fn”. Zato mislim da ne bismo sada to trebali da činimo sami sebi i na bilo koji način traćimo ovo malo prostora za izražavanje slobodnog mišljenja i prikaz stvarnog stanja u Srbiji, što ga još ima(mo) po društvenim mrežama.

5. Februar/ Ponedeljak

Zabava

Subotom uveče iz kafića uz reku Jaru i brodova po njoj dopiru zvuci zabave i provoda: muzika, žamor, basovi, devojački smeh… Osluškujem ih sa terase apartmana melburnškog ogranka naše velike porodice i psujem tesne cipele, koje su mi napravile žuljeve kao uspomenu na trkački dan na hipodromu u Kolfildu, gde me je, da budem iskren, više odvela sklonost ka klađenju nego prema konjima.

U nedostatku bolje ideje, pošto su svi moji ukućani iskoristili lepo letnje veče da se negde provedu, prekraćivao sam vreme surfovanjem po društvenim mrežama. A onda sam i ja počeo sjajno da se zabavljam tako što sam na sve postove na Fejsbuku koji govore o politici, političarima i tzv. javnim ličnostima u Srbiji kačio isti komentar od samo jedne rečenice. Iznenadilo me je koliko se ljudi javilo da im se to dopada, svako za neku svoju priču ili muku, a posle izvesnog vremena bilo mi je još čudnije što niko ne prepoznaje moju ujdurmu. Izgleda da taj komentar, bar kad je o nečemu što se u Srbiji zove politika, ima univerzalni karakter. A reč je samo o jednom stihu Bore “Čorbe”: “Gospode, gde li pronalaze onoliku đubrad i mamlaze?!”

6. Februar/ Utorak

Super bol

Odavno nisam toliko uživao u nekom sportskom događaju kao juče popodne po melburnškom vremenu, kad sam u bašti “The Common man” na velikom video bimu odgledao ovogodišnji Super bowl. Bio sam “zajednički čovek”, što je naziv ovog sjajnog restorana na obali Jare, za stopedeset mladih ljudi, od kojih su mnogi imali dresove sa imenima Toma Brejdija, Nika Folsa, Roba Gronkovskog i ostalih učesnika finala američkog fudbala 2017/18. Oni su na plus 33 pratili burna dešavanja na zaleđenom terenu u Mineapolisu sa nizmeničnim oduševljavanjima, što znači da su i Filadelfija i Nju England imali podjednak broj navijača, ali između njih nije bilo nikakvih trzavica, ni dobacivanja, a mogućnost i najmanjeg incidenta utopljena je u potocima zajednički ispijenih piva.

Nešto zbog jeftinog piva (četiri boce za dvadeset dolara u metalnoj kibli sa ledom), a malo i zbog činjenice da sam se kladio na pobedu filadelfijskih „orlova“ („Eagls“ – „Patriots“ 41:33, kvota 2,40), zaista mi nije padalo na pamet da ovaj izuzetan doživljaj umanjujem podsećanjem da je tako nešto praktično nezamislivo u mom Beogradu i mom omiljenom sportu, gde su susreti tzv. „večitih rivala“ odavno pretvoreni u seosku zabavu, a ostali su nam, kako reče glumac Sergej Trifunović, samo “urbani mitovi i skup interesa beskorisnih ljudi”.

7. Februar/ Sreda

Gradonačelnici

U nedelju 4. februara navršilo se 32 godine od smrti Branka Pešića, po mnogima najboljeg gradonačelnika Beograda svih vremena, a baš tog dana je ovde u Melburnu objavljeno da je gradonačelnik Robert Dojl podneo ostavku. Obojica su bili na čelu svojih gradova po deset godina. Za Pešićevog vakta (1964-1974) izgrađeni su Muzej savremene umetnosti, most “Gazela”, petlje “Mostar” i “Autokomanda”, Terazijski tunel, hale “Pionir”i  “Pinki”, dovršeni su hotel “Jugoslavija” i palata “Beograđanka”… Robert Dojl je od 2008. godine tri puta pobedio na izborima za gradonačelnika Melburna, koji je u tom periodu gotovo neprestano u vrhu svih relevantnih lista za život najboljih svetskih metropola. Posle pobede u oktobru 2016. izjavio je da je “posao Lord Mayor of Melbourne najbolji na svetu”, ali je ipak morao da podnese ostavku posle upravo završene istrage o optužbama nekoliko njegovih saradnica za seksualno uznemiravanje.

Branko Pešić je postao legenda, možda i zbog činjenice da su potom usledila neka teža vremena. Još su samo Živorad Kovačević (1974-1982) i Dragan Đilas (2008-2013) ostavili iza sebe kapitalne objekte, po kojima će se pamtiti njihovo upravljanje Beogradom, u poređenju sa čime su svi ostali nekako – mali! Bar da smo ih zapamtili kao švalere…

8. Februar/ Četvrtak

Javni govor

Zaista je fascinantno koliko naši ljudi koji godinama žive u inostranstvu, imaju nove pasoše, poslove i penzije, “redovno prate dešavanja u Srbiji”. Zato nisam oduševio ovdašnje prijatelje Mirine i moje najstarije ćerke Milene i njenog muža Kamerona izjavom da mi je drago što sam opet u Melburnu baš u vreme “presudnih” i “nikad važnijih” izbora (lane u aprilu predsedničkih, sada beogradskih). Nije mi mnogo pomoglo objašnjenje da ja ni kod kuće ne gledam tzv. informativne emisije, pogotovo ne na televizijskim kanalima koje oni redovno prate “putem satelita”, a najmanje su razumeli moju tvrdnju da su najveće gubljenje vremena upravo tzv. predizborni programi i hronike.

U Srbiji u poslednje tri decenije nije bilo ni jednog, jedinog valjanog dijaloga o bilo kom zaista važnom pitanju. Višestranačje nije donelo i mnogoglasje, ne čuju se glasovi koji se međusobno sudaraju i nadmeću snagom argumenata, već upravo obrnuto sve se slilo u neprepoznatljiv žamor i kakafoniju pojedinačnih monologa, koji se tiču samog sebe i nikog drugog. Zato i imamo “nikad važnije” izbore svake godine, jer je to period kad je tobože neophodan baš takav javni govor, koji ne želi da vidi nikog drugog do te mere da se ne libi i da ih pregazi!

9. Februar/ Petak

Why I love mum

„I love mum because she brings love and happiness. My mum is special, she makes me feel happy. She is the kindest person in the world…” Možda je mladi gospodin Petar Petrović iz Dubaija, koji će uskoro napuniti deset godina, imao i boljih sastava, možda je sve ovo napisao zato što su njegov mlađi brat Filip i on tog dana bili kažnjeni, pa nisu smeli ni nos da promole u dvorište niti da taknu bilo šta od elektronike (televizor, kompjuter, tablet, mobilni), ali sa ovih nekoliko jednostavnih rečenica budući Šekspir je rešio moj veliki problem.

Danas je rođendan njihove mame, Mirine i moje najmlađe ćerke Marine, pretposlednji koji počinje dobrom trojkom, ali kad bih ja napisao da ona donosi ljubav i sreću, da je posebna i da je najdraža osoba na svetu, kako sam preveo ovaj Perin traktat o ljubavi, imao bih poprilične probleme sa sve tri ćerke. Njene starije sestre bi sigurno našle način da mi stave do znanja da su malčice ljubomorne, a ona sama bi mi zamerila što nisam komentarisao godinu iza nje, u kojoj je jedan posao dovela do savršenstva, a zatim svom snagom krenula u neizvesnost na potpuno novom području, u nove izazove i dokazivanja.

Thanks, Peki!

10. Februar/ Subota

Kapetan Kuk

Četvrti put sam u Melburnu, sve u svemu nakupilo se već sedam i po meseci kako se prepoznajemo ovaj grad i ja, ali sam juče prvi put posetio jednu od njegovih najvažnijih znamenitosti – kolibu kapetana Džejmsa Kuka (1728-1779). Već sam pomenuo u ovim zapisima tog čuvenog moreplovca koji je prvi oplovio i iscrtao ovaj kontinent, da bi ga potom osvojili i naselili neki drugi ljudi. Iako se u njegovim mapama ovo veliko ostrvo naziva New Holland, Australijanci su ga oduvek veoma poštovali, pa su tako 1933. godine, kad su saznali da je kuća njegovih roditelja u Engleskoj (Great Ayton, North Yorkshire) prodata na aukciji, odlučili da je otkupe, sruše do temelja, obeleže svaku ciglu, kamen, vrata i prozor, sve to prevezu do Melburna i rekonstruišu u srcu jednog od najlepših ovdašnjih parkova.

Da budem iskren, moj prvi komentar na ovu priču trebalo je da glasi kako bi bilo lepo da postoji neko pusto ostrvo na koje bismo mogli da preselimo sve one za koje obično kažemo “daleko im lepa kuća”. A onda sam pročitao da je “Cook’s Cottage” svečano otvorena 15. oktobra 1934. godine i shvatio da ona još malo pa osam i po decenija svedoči kako ništa ne mora da ostane na svom mestu, ako su ljudi odlučni da nešto promene!

12. Februar/ Ponedeljak

Glumac je…

Možda i nije slučajno, iako sam mesto u sali u kojoj je u subotu, ovde u Melburnu, Zijah Sokolović odigrao svoju monodramu “Glumac je…glumac je… glumac”, rezervisao desetak dana pre nego što je objavljeno da je preminuo Nebojša Glogovac, tek imao sam utisak da sarajevska glumačka legenda govori baš o svom trebinjskom sledbeniku, koji će danas biti sahranjen u Aleji velikana u Beogradu: “Glumci glume glumeći kao da im nešto jeste što zapravo nije, tako da gledalac vjeruje kao da je istina ono što oni glume. Čovjek kome vjeruju da ga nešto boli, a ne boli ga ništa,ili obratno, čovjek koji se tako srdačno smije da može nasmijati i druge, a možda je subjektivno veoma nesretan i bole ga zubi, a ljudi mu vjeruju, za takva čovjeka se kaže da je dobar glumac.”

Glumci su gotovo svake večeri u prilici da potvrđuju čuvenu Glogovčevu repliku iz filma “Nebeska udica”: “Sine, jel’ znaš ti kako se postaje pravi šampion? Tako sto izađeš na teren kad je najteže i pobediš!” A da je zaista teško pobediti u našim uslovima, citiraću opet Sokolovića: „Vidite i sami, da ovdje, među nama, u gledalištu ima ljudi koji ništa ne razumiju. Samo sjede, jedu, seru i spavaju – i onda glasaju!”

13. Februar/ Utorak

Fudbal

Kad su u maju prošle godine dečaci iz melburnške Football Tecnique School, sa nepunih jedanaest godina, učestvovali na velikom turniru u Evropi, igrali sa vršnjacima iz Bajerna, praške Sparte, Jang Bojsa, Domžala… i družili se sa ekipama Mančester junajteda, FC Porto i AIK Stokholm na sajtu FTS objavljeno je da se “osećaju privilegovano, jer mogu da upoznaju druge fudbalske kulture i razvijaju prijateljstva u inostranstvu”. Boravak u fudbalskom visokom društvu nije, međutim, uticao na Petra Anđelkovića, Luku Jevtića i još nekoliko dečaka iz ovog tima da zaborave da u Evropi u drugoj deceniji 21. veka ima dece koja žive u potpuno drukčijim uslovima, pa su preko fondacije “Dragan Jevtić” uoči Nove godine poslali pakete vršnjacima iz FK Trepča iz severnog dela Kosovske Mitrovice. A oni su se, kao što je napisao sekretar kluba Dušan Drobac, najviše obradovali novim kopačkama i patikama.

Zbog nekoliko stotina baraba koje su okupirale fudbal u Srbiji, uglavnom prolaze neprimećeno mnogobrojni događaji i akcije, kad se taj sport pokaže u mnogo lepšem, rekao bih jedinom pravom, izdanju. Tako je i u životu, jer baš kad nam se učini da ništa ne možemo da učinimo protiv raznih nedaća i napasnika najvažniji je taj prvi korak, da pronađemo u sebi i podarimo drugima nešto dobro!

14. Februar/ Sreda

Ljubav

Danas baš neću da pišem o ljubavi. Ne zato da bih se priklonio svetotrifundžijama, koji po svaku cenu hoće da pokopaju nesretnog Valentina (ili ga bar zablesave vinom), već što mi se mnogo dopao vic, koji mi je povodom 14. februara poslao moj prijatelj Miroslav „Dado“ Hegenberger, zadnja pošta Burlington, Kanada. Kakav je razlika između zabavljanja i braka, pita jedan, a njegov iskusniji sagovornik objašnjava: Kad smo bili momak i devojka, ona kaže „daj, brzo, svuci se, imamo dva’est minuta dok ne dođu moji“, a sad, kad smo već godinama u braku – „daj, brzo, svuci se, treba mi šareno za veš mašinu“.

A baš na današnji dan prošle godine moj prijatelj Milan „Cokan“ Ocokoljić ostavio svoju veliku ljubav, rakiju, pa se već dvanaest meseci muči bez nje, a mogao je čak u jednom trenutku i glavu da izgubi. Lakše bih razumeo da je „velika ljubav“, koja se ovih dana iskazuje po Beogradu i naročito okolini, nastala usled pijanstva, jer mi nekako ne ide u glavu da neko može toliko da voli nekog samo zbog sendviča, pljeskavica ili deset rolni toalet-papira! Istina, dvoslojnog…

15.-16. Februar/ Četvrtak – Petak

Vreme

Najbolji znak da sam već dosta dugo u Melburnu je činjenica da me više uopšte ne nervira što ovde u tramvajima sede sve dok se ne otvore vrata, pa prvo jedni polako izlaze (najčešće telefonirajući), pa zatim drugi polako ulaze, međusobno se propuštajući i zahvaljujući, jer i pored tog običaja svi dolasci i polasci se uglavnom poklapaju sa vremenom, ispisanim na svakoj stanici za svaku liniju. Jednostavno, sve je to izračunato i uračunato u red vožnje, kao da Melburžani vreme provedeno u tramvajima ne računaju u život. To me podsetilo na čuvenu poruku sa zida poznate zvezdarske kafane “Limun žut”, koju drži moj mladi prijatelj Vojin Cucić: “Svaki čovek ima određen broj dana u životu. Vreme provedeno u kafani se ne računa u konačan zbir.”

U Srbiji je danas praznik, što će, već po običaju jer svake godine u ovo vreme imamo neku predizbornu kampanju, biti prilika za nove podele, optužbe, hvalisanja… Srbija je već dugo “prostor kome ističe vreme”, pa zato tek kad se malo odmaknemo odatle shvatimo da vreme provedeno u Srbiji sve manje može da se računa u život!

17. Februar/ Subota

Radni dan

Zaista sam uživao pre nekoliko dana na utakmici azijske Lige šampiona između mog omiljenog kluba Melbourne Victory i južnokorejskog Ulsan Hyundai: šest golova (3:3), toplo letnje veče, hladno pivo, kladio se na nerešeno… Dolazeći na AAMI Park, okružen navijačima u dresovima domaćina, prisetio sam se kako smo nekad sa Čukarice masovno išli na Stadion JNA, peške pored hipodroma, preko čuvene rampe kod “Careve ćuprije”, pa uspon od oko šezdeset stepeni Ulicom Andre Nikolića, laka šetnja kroz šumu od Topčiderske zvezde do bašte “Stadion”, gde smo uz pivo sačekivali prijatelje… Ušao sam malo ranije, pa pošto nisam bio baš zadovoljan svojim sedištem, htedoh da uđem na drugi deo tribine, ali mi krupna postarija redarka nimalo prijatno saopštila ono čemu sam se uvek smejao u mom omiljenom filmu “Kad porastem biću kengur”: “Gospodine, mesta su numerisana!”

Koliko je to smešno, pokazuje kasnije objavljeni podatak da je ovoj utakmici prisustvovalo tačno 5.137 gledalaca (kapacitet stadiona je 30.500 mesta), što je čak troduplo manje nego što Victory ima kad igra protiv nekog lokalnog kluba. Moje čuđenje zbog tako slabog interesovanja za jednu Ligu šampiona presekla je Mirina i moja nastarija ćerka Milena: “Daki, radni dan je. Ovde ljudi rade, a deca idu u školu!”

19. Februar/ Ponedeljak

Bila jednom „Borba“

Pre desetak dana kolega Dragan Banjac objavio je svoju fotografiju iz ranih devedesetih u Trebinju, a ja sam napisao kako je jedino „Borba“, u kojoj smo nas dvojica tada radili, imala ratne izveštače sa lica mesta, dok je većina ostalih medija „izveštavala“ (ili dobijala gotove tekstove) iz Beograda. Srđan Radulović, Perica Vučinić, Slaviša Lekić, Cvijetin Milivojević, Zoran Šaponjić, Branislav Gulan… i još mnogi su, uz legendarne fotoreportere Miloša Cvetkovića, Matiju Kokovića, Aleksandra Stankovića… sa mnogobrojnih ratišta slali reportaže koje su o raspadu nekadašnje zajedničke države svedočile na potpuno drukčiji način od svih zvaničnih propagandi. Pre pet, šest dana koleginica Sandra Radovanović objavila je svoju fotografiju iz ranih devedesetih, pa se zajedno prisetismo kako su ona, Marina Grihović, Miroslav Mikuljanac, Svetlana Zelenbaba, Vesna Radivojević, Sofija Kordić… u jednom velikom talasu zapljusnuli redakciju „Borbe“ mladošću, talentom i lepotom. A za rođendan drage koleginice Zage Milošević, ja sam joj se posle tačno četvrt veka zahvalio što me je jedino ona branila onog februarskog ponedeljka 1993. kad sam morao da odem sa mesta direktora „Borbe“, dok su mudro ćutali mnogi koje sam zaposlio, unapredio ili im pomogao u životu.

Možda je niz slučajnosti, ali mene je sve to podsetilo da bi danas ta naša „Borba“ napunila 96 godina!

P.S. Nije bilo u tekstu za „Blic“, ali da odmah napišem ono što će mi neki prigovoriti kad ovo pročitaju. Da nije bilo neuspelog koncepta privatizacije „Borbe“ (1991) ona nikad ne bi dospela u ruke novosadskog trgovca Dušana Mijića i za to zaista snosim određenu odgovornost. Ali, opet da nije bilo Mijića, teško da bi, posle nasilnog i nezakonitog upada julovskog tandema Ivan Marković – Dragutin Brčin u redakciju „Borbe“ (1994), bila pokrenuta „Naša borba“, (1995). Da nije bilo „Šešeljevog zakona i informisanju“, koji je konsekventno provodio tadašnji ministar Aleksandar Vučić (1998), ne bi bila ugašena „Naša borba“. A da je bilo više razumevanja i zahvalnosti petooktobarskih pobednika i njihovih čauša (2000-2001), ne bi „Borba“ bila još jednom sasvim pogrešno privatizovana (2008) i do kraja rasturena (2009) i ne bi se u njenim prostorijama danas pravio „Srpski telegraf“!

20. Februar/ Utorak

Mijuško

Najmlađi stanovnik naselja „Stepa Stepanović“ Uroš Sedlarević rođen je u nedelju 18. februara ove godine u 16 sati i 40 minuta i sa svojih 3.251 gramom težine i 51 santimetrom dužine već je dobio nadimak – „Mijuško“. Može biti da je ponosni tata Milić (poznatiji po nadimku „Najo“) tako posle izvesnog vremena i nepoznate količine pića objašnjavao rodbini, prijateljima i svima koje je ova vest obradovala da je njegova Maja u GAK „Narodni front“, uz punu pažnju doktora Aleksandra Ristića i Miomira Paštara, donela na svet zdravo muško čeljade…

Meni je zaista drago što imam prijatelje i među mlađarijom, pa sam tako u prilici da beležim radosne trenutke u njihovim životima, posebno rođenja beba, čijim roditeljima nisu trebali nikakvi glupavi slogani i kampanje da bi na najbolji mogući način ulepšali i učvrstili svoje veze. Jedino mi krivo što ću, jer sam još neko vreme u Melburnu, propustiti tradicionalno cepanje košulje i sve što sledi posle toga, zbog čega se osećam kao Taško Načić u filmu „Halo, taksi“ iz 1983. godine (scenario i režija Vlasta Radovanović, u glavnim ulogama Gorica Popović i Bata Živojinović), koji dok svi beogradski taksisti jure nekog kriminalca mora da vozi taštin fikus!

Zato ću još jednom da čestitam Uroševoj mami Maji i tati Miliću, da ne bi neko pomislio, zbog pominjanja glupih kampanja i fikusa, da opet nešto pišem o Vladi Srbije!

21. Februar/ Sreda

Kmečanje

Pohvalih se juče na ovom mestu da mi je drago što imam prijatelje i među mlađarijom, pa sam tako u prilici da beležim radosne trenutke u njihovim životima, posebno rođenja beba, čijim roditeljima nisu trebali nikakvi glupavi slogani i zvanične kampanje da bi na najbolji mogući način ulepšali i učvrstili svoje veze. Prekuče Uroš Majin i „Najin“, pre tri meseca Anđela moje drage Ane koju još pamtim prezimenom Milojković, tih dana i Luča Uroša Lazića, bio skoro prvi rođendan Nađi Aleksandra Stojadinovića…

„Ljubav i beba – prvo što nam treba“, „Rađaj, ne odgađaj“, „Dosta reči, nek’ zakmeči“… možda bih i ja pomislio da ovakvim porukama može nešto da se promeni u mraku koji se nadvio nad Srbijom, da slučajno nisam na najpopularnijoj društvenoj mreži naleteo na masovnu visokoumnu polemiku, koju je inicirala jedna guska pitanjem „kako bi se zvalo vaše dete, da morate da mu date ime po onome što ste najviše jeli u trudnoći“. Uplaših se da ćemo kroz neku godinu čuti kako neko doziva decu „Nutela“, „Jogobela“, „Smoki“… ali sam se potpuno umirio kad sam pogledao slogane opcija koje se upravo nadmeću na beogradskim izborima, shvativši da, ako je suditi po njima, ovde uskoro uopšte neće imati ko da zakmeči!

22. Februar/ Četvrtak

Dva veka

Pre nešto manje od pune decenije (10. novembra 2008.) opisao sam na ovom mestu jedan lep subotnji dan koji smo zajedno proveli samo nas dvoje, Mirino i moje najstarije unuče, gospođica Tamara Janjić i ja, uz komentar da se „naše druženje proteglo na dva veka“. Reč je o tome da smo se iz ugođaja budućnosti, dok smo bili u „3D“ bioskopu u „Delta sitiju“, vratili bar sto godina unazad, posmatrajući jadnu predstavu u cirkusu „Korona“ na poljani kod hale „Pionir“.

Juče smo, ovde u Melburnu, opet istrčali na teren u istom sastavu, malo prošetali, posedeli u prelepom kafiću na obali reke Jare, pričali o Tamarinim planovima za studiranje i karijeru (ona ove godine postaje punoletna i završava srednju školu), a ja sam opet imao utisak da se naše druženje proteže na dva veka. S jedne strane, njena budućnost koja se ogleda u sjajnim fasadama već izgrađenog grada na vodi, a s druge moj skori povratak u devedesete i Beograd na luku i vodi!

Samo što smo ovog puta podelili ugođaje, njoj bioskop 21. veka, a meni (i svima nama) – cirkus!

23. Februar/ Petak

Diplomci

Pohvalila se pre nekoliko dana moja prijateljica Nada Karadžić na Fejsbuku uspehom njenog sina Petra: „Moj sin, ljubi ga majka, upravo je završio osnovni studij i diplomirao, sledi master i imaće zvanje diplomirani arhitekt brodova”. Čestitao sam im, pre svega na izboru zanimanja, jer je ono veoma cenjeno u svetu, da bismo se potom ponosna mama i ja složili da je sledeći korak “pozdrav iz Vankuvera, Roterdama ili Hamburga, jer ovde, na žalost, niko ne pravi brodove”. Istog dana se i moja prijateljica Biljana Maksimović podičila uspehom njenog sina Marka: “3, 2, 1 – gotovo, još tri ispita preostala do kraja studiranja, a da poslednji semestar još nije ni počeo”. I dodala sjajan komentar: “Budućnosti je tesno u našoj sadašnjoj koži!”.

To me podsetilo na aforizam koji je moj prijatelj Igor Čobanović objavio pre tačno godinu dana: “Ne izvozimo mi u svet sirovine, mi izvozimo gotove proizvode, diplomirane lekare, inženjere, profesore… Sirovine ostaju ovde i vladaju!”

24. Februar/ Subota

Podmladak

Baš onog dana kad sam na ovom mestu pozdravio dolazak na svet Uroša Sedlarevića, prvenca mojih prijatelja Maje i “Naje”, kao granata je odjeknula vest da je u KBC “Dragiša Mišović gospođa Bojana Svilar, pod budnim okom doktorke Maje Antić (već nekoliko puta pomenute u ovim mojim zapisima) rodila 3.150 grama tešku i 51 santimetar dugačku momčinu Vukana, na radost sestre Milice i tate Gorana, komentatora na jednom ovdašnjem sportskom kanalu, koji se, inače, proslavio tim izrazom “granata” umesto već izlizanog “bomba”!

Verovatno bi me svi moji nekadašnji učenici u beogradskoj rubrici “Blica” podsetili da sam njima ovako dugačke pasuse delio na bar tri suvisle rečenice (a nisam pomenuo i doktorku Ljubicu Simonović, koja je vodila Bojaninu trudnoću), ali ja danas želim da kažem da sam veoma ponosan, ne zbog toga što sam ih nečemu (na)učio, već zbog činjenice da kad se okupimo na našim “5P” druženjima gotovo da ima isto dečjih slika za pokazivanje koliko i nas za astalom. Uz Milicu i Vukana, tu su Nikolina i Jelena, David, Anđela, Una, Tadija, Uroš i Petra, Nebojša i sestra mu Nika, a u aprilu će i jedan Strahinja da dobije brata. Taman dva tima, devojčice i dečaci, a po jedno Svilar na svaki gol!

* „5P“ – Prvi Petak u Parnom mesecu Pivo sa Prijateljima. Mi znamo čija su naša deca, ali da se ne bih naknadno prisećao, kad sve ovo budem pakovao u novu knjigu, da pomemem da slike Nikoline i Jelene pokazuje Boris Vuković, David je naslednik Dražena Ostojića, Anđela je anđeo Ane Milojković (sada Zarić), „džin bebom“Unom (4.250 grama i 54 santimetra) pohvalila se Maja Keranović, Tadijin ponosni tata je Petar Veličković, Uroš i Petra su dika Ane Vušović Marković, Nebojša i Nika (prezimenom Tošić) su „dobro jutro“ Marije Škrbić, a da će Strahinja uskoro dobiti brata javila mi ponosna mama Dragana Krstić (sada Golubović).

Nastaviće se…

26. Februar/ Ponedeljak

Horoskop

Već danima se slavi kineska Nova godina, koju – zbog velikog broja sugrađana azijatskog porekla, koji ipak nisu iz Kine – ovde u Melburnu pravilno zovu “Lunarna Nova godina” (Lunar New Year), jer uvek počinje na drugi mlad Mesec posle kratkodnevice. Ova godina, koja je u znaku Psa, zvanično je počela 16. febrara i trajaće do 4. februara 2019. a centralna svetkovina je ispred i u okolini čuvenog kazina u hotelu “Crown”, u kome su, da se ne naljute ostali, Kinezi najbrojniji, najredovniji i najpoželjniji posetioci.

Prema lunarnom horoskopu za naredno razdoblje ono bi trebalo da donese pozitivne promene koje ćemo osetiti svi, a za mnoge znakove će baš ova godina biti početak jednog lepog, mirnog i srećnog perioda. Meni se lično dopalo ono što kod osoba rođenih u znaku Petla, Tigra i Zmaja piše da će se ove godine susresti sa određenim izazovima i da će sve što budu radili ove godine biti temelj da im period posle 2018. bude uspešniji i srećniji: “Postoji mogućnost da potpuno izbacite iz života neke osobe koje su vam u prethodnom periodu bile bliske. To ne treba da bude razlog za patnju, jer će se ispostaviti da vam je ta osoba donosila samo nevolje.”

Lepo zvuči, a još lepše “pada”, pošto se ovogodišnja proslava Lunarne nove godine završava 4. marta, dan uoči “onog rođendana” ili “rođendana onog”, kako vam se više sviđa!

27. Februar/ Utorak

Konji

Danas Mirino i moje najmlađe unuče, preslatka Dunja, puni šest godina. Sa njom, ruku na srce, imamo najmanje problema kad su u pitanju pokloni, jer je dovoljno da bude nešto u vezi sa konjima, lutka, figurica, knjiga, slikovnica… Iako se u njenoj sobi nakupilo već više od stotinu konjića, neću pogrešiti ako joj i ovde u Melburnu budem kupio nešto u tom stilu, tim pre što je moja velika želja da joj naredne rođendane, baš kao njenoj braći i sestrama, čestitam na – engleskom!

Kad već pomenuh konje, ne mogu da prežalim što sam minule subote na hipodromu Kolfild (Caulfield) za jednu od najvažnijih trka u godini “Blue Diamond” više gledao brojeve i kvote nego imena grla, koja su se pojavila na startu. Da sam postupio drukčije, sigurno bih se, kao komunista u duši, kladio na Russian Revolution, koje je i pobedilo, uz sasvim solidnih 4,40 za dolar. Bojim se da sličan savet, gledajte imena a ne brojeve (a naročito ne kvote na osnovu naručenih rezultata “istraživanja” raspoloženja birača), ne pomaže za predstojeće izbore u Beogradu.

Pre svega zato što na ponuđenim listama ima i dosta – magaraca!

28. Februar/ Sreda

Provincija

Laku noć, Beograde! Ne zato što se procene izbornih rezultata na samo pet, šest dana pre glasanja pokažu tačnim, pa mi tako i ova najnovija (SNS 36,57 odsto, Dragan Đilas 12,77, Šapić 9,07, DS 6,56, SPS 5,29, Ne davimo Beograd 4,76…) izgleda sasvim verovatno, već zbog propuštene prilike da se nešto zaista promeni u shvatanju politike i političara. Izostalo je snažnije okupljanje opozicije, izostala je ozbiljnija podrška mladim i nekompromitovanim ljudima, izostale su konkretne akcije… Zabavljeni svojim jadom, sujetni i pokvareni, uvereni da će Beograd da im prosto padne u krilo, propustili su i nešto mnogo važnije, da prepoznaju pozitivne procese u nekoliko velikih gradova Srbije, od protesta u Požegi, do otpora Zrenjaninaca nasilnoj promeni imena njihovog grada.

Beograd se u poslednjih nekoliko meseci pretvorio u provinciju u onom najgorem smislu, pa nije nikakvo čudo što se u njemu događa nešto slično Boru, gde su se i vlast i opozicija ostrvili na grupu oko mlade Irene Živković, samo zato “što se sastoji od običnih, poštenih i politički do sada neaktivnih građana”. To je ono što je sjajno primetio Vladica Milenković iz Paraćina: “Kad se pojavi neko nov odmah kreću komentari, onako u potaji, šta sad ovaj hoće, hoće i on da se nafatira, i slično, tako da je ta priča da nema za koga da se glasa samo bedan izgovor!”