AVGUST 2019.

1. avgust / Čevrtak

Romana

Ovih dana je u ruke mojih prijateljica Romane Vinder i Sanje Košak iz Zagreba konačno stigla knjiga “Sa nadom u malo sutra”, u kojoj su sabrani komentari na ovom mestu, od početka 2014. pa do kraja 2017. godine. U tom periodu smo se nas troje upoznali i, na žalost, ostali bez zajedničkog prijatelja, izuzetnog čoveka Darka Radonjića, da bi vremenom srodne duše nalazile sve više zajedničkih tema i dodirnih tačaka, bez obzira na daljinu i rovove koji kopaju s obe strane naznačajnije deonice nekadašnjeg autoputa “Bratstvo jedinstvo”.

Zaista mi je drago što se i ova moja knjiga ovih dana našla u povećem prtljagu gospođe Mire Žakule i njene sestre Duške, koje već godinama po tom putu u oba pravca tegle desetine novih izdanja i autorskih primeraka, upravo zato što je početkom ove godine povodom nekakvog nacionalističkog urlanja na Trgu bana Jelačića Romana napisala: “Imam prijatelja novinara Ivana Mrđena, koji svakodnevno u ‘Blicu’ piše kolumnu o stvarnim ljudima i njihovim problemima. Kad bi se promijenila imena i nazivi ulica, problemi su isti kao naši, a ekstrema ima svugdje i treba im pridavati manje pažnje, pa se možda i istrijebe međusobno!”

2. avgust/ Petak

Model

Sećate li se Luka Vizera, momka iz Melburna, koji je prošlog proleća prevalio 15.480 kilometara da sa nama u poznatom restoranu „Stara trojka“ proslavi 18. rođendan Mirinog i mog najstarijeg unučeta, gospođice Tamare Janjić. Da su njih dvoje i dalje zajedno sinoć su mogli da se uvere i posetioci izložbe koju je u njihovom gradu organizovala RAW, međunarodna asocijacija za pomoć neafirmisanim umetnicima, na kojoj se dvadesetogodišnji Luk predstavio sa dvadesetak crteža. RAW posluje po principu da „svaki nezavisni umetnik zaslužuje priliku da bude viđen i voljen“ (Heidi Luerra, osnivačica i izvršna direktorka), tako što oni uzimaju novac od ulaznica, a umetnicima ostaje prihod od prodatih dela.

Poznate su priče iz istorije umetnosti o Rafaelu Santiju i Margareti Luti, Pablu Pikasu i Mariji Terezi Valter, čuvenom fotografu Manu Reju i Kiki de Monparnas…  kad su slavni umetnici morali da deo večnosti odvoje i za svoje isto tako slavne modele. Nešto slično osetio je sinoć i talentovani Luk Vizer, jer su posebno zapaženi (i prodavani) oni crteži za koje je naša Taša bila model i inspiracija.

3. avgust/ Subota
   Da si juče…

Društvene mreže su, kao i obično u ova dva vrela letnja meseca, preplavljene slikama sa grčkih i još ponekih plaža, jer došlo neko vreme da su nam svi odmori „nezaboravni“. Prvo, tih sedam do deset dana će se otplaćivati do idućeg proleća, a drugo većina se završi konstatacijom „sad, pa ko zna kad“… Pohvali se neko i kupovinom  „novih kola“, ali nije pristojno pitati za godine tih „gimnazijalaca“, iako su svi „prva ruka“, „vozila neka baba samo do pijace“, jer i takva akvizicija podrazumeva novo zaduživanje za doplatu u odnosu na „stara kola“, koja tek treba nekom utrapiti.

Kad smo već kod zaduživanja, razmere naše aktuelne krize najbolje ilustruje činjenica da više niko ne zna za slučaj da je neko nekome pozajmio neki evro. Ne zna se da li je neprijatnije onima koji moraju da iskaju kakav zajam ili onima od kojih se očekivalo da imaju i kakvu rezervu. Čak je i ono „da si me juče pitao“ prešlo u viceve, pa se svaka priča o pozajmici pretvori u obostrano kukanje nad nezavidnom finansijskom i poslovnom situacijom, koju jedino može da reši neki novi kredit!

5. avgust/ Ponedeljak

Prisluškivanje

Kad god se kod nas pomene prisluškivanje političkih protivnika, bez obzira što na kraju sve ispadne neozbiljno, prva asocijacija je “Votergejt” i jedan od najvećih skandala u novijoj američkoj istoriji. Ovih dana u Srbiji ta priča retroaktivno ponovo postala aktuelna, ali je sasvim slučajno što je na nekim televizijskim kanalima već nekoliko puta prikazan i repriziran američki film iz 2017. godine o Marku Feltu, “čoveku koji je srušio Belu kuću”, za sva vremena upamćenom kao “Duboko grlo”. Da baš ne prepričavam ovo odlično ostvarenje, sa Lijamom Nisonom u glavnoj ulozi, samo bih skrenuo pažnju na rečenicu kojom je ovaj visoki funkcioner FBI opisao mehanizam vladavine tadašnjeg predsednika Ričarda Nikosna: “On prevari javnost tako što svaku aferu spakuje u zasebnu kutiju, pa niko ne vidi celinu i suštinu.”

Nije tajna da se nešto slično događa i na ovdašnjoj političkoj sceni, jer se razne afere ljudi na vlasti i njoj bliskih  zatrpavaju brzinom “dva dnevnika”. Paralelno sa tim, ide i proces urušavanja svih institucija, posebno bezbednosnih struktura, tek da niko ne bude dovoljno kompetentan da otvori sve te kutije.

6. avgust/ Utorak

Razlika

Krajem 1996. i početkom naredne godine, u  onih “88 dana koji su svetu pokazali bolje lice Srbije”, na beogradskim ulicama sam gotovo svakodnevno, i u najvećoj masi, mogao da prepoznam moju koleginicu Draganu Vlahović iz “Nade” (1936-2008) po poruci “Kad će moja  deca da se vrate iz Kanade”. Bilo je još sličnih transparenata, možda i zbog toga što se u to vreme verovalo da je odlazak mladih i školovanih ljudi u inostranstvo samo privremen, da su za sve krivi sankcije, hiperinflacija i “ratovi u kojima nismo učestvovali”, te da će se, kad “pobedimo” i kad “dođu naši” većina njih vratiti u neku bolju, uređeniju i privlačniju Srbiju.

Neki moji prijatelji koji još nisu izgubili nadu da je takva Srbija moguća, niti su odustali od protesta, kažu da subotom uveče na Terazijama sreću mnogo ljudi čija su deca, a sada već i unuci “na sigurnom” i da baš niko ne pominje opciju njihovog povratka. Nešto zbog osećaja da nema šanse za neku novu “pobedu”, ali i gorkih iskustava iz perioda “kad su došli naši”, nekadašnje “privremeno” pretvorilo se u “za stalno”!

7. avgust/ Sreda

Matine

Kad poranimo i na bazene „Olimp“ dođemo već oko osam časova, Mirino i moje najmlađa unuče, preslatka Dunja i ja baš uživamo, sve do deset, pola jedanaest, ponajviše zbog toga što je veoma malo ljudi i na ležaljkama, još manje u vodi. Ima još situacija kad nam to „nije gužva“ čini dodatno zadovoljstvo, od gradskog prevoza i vožnje po drumu do čekaonica u domovima zdravlja ili poštanskih šaltera. a rado se sećam i polupraznih biskopa u vreme već zaboravljenih matinea…

Jedino gde su mi uvek smetale prazne stolice jesu pozorišta i kafane. Nije lako igrati pred polupraznom salom, baš kao što nema ni tog roštilja, hladnog pića i usluge koji mogu da nadomeste onaj prijatan žamor pune kafane, koja se tada pretvara u svojevrsnu pozornicu u kojoj su svi i glumci i scenaristi i režiseri. U takvoj uspomeni ostali su mi birtija “Hajduk Stanko” kod banjičke pijace i “tako mlada, a već legenda” konobarica Žaklina posle prošlogodišnje proslave rođendana mog prijatelja Mihajla Ješića, jer nije mala stvar imati punu kafanu u prepodnevnim časovima. Ili smo mi ostarili, pa se opet vratili matineima!

8. avgust/ Četvrtak

Stereotipi(ja)

Hit dana na društvenim mrežama juče je bila objava moje prijateljice Tamare Spaić da “više neće robovati političkoj korektnosti kad su u pitanju Romi”. Ona je u nekom kafiću “ostavila tašnu da visi okačena o naslon stolice, iako se sastav iza nje promenio i umesto belog para, selo četvoro Roma”, koji su joj “ocistili novčanik”. Poslednja rečenica njene objave je najtragičnija, jer se ona gotovo izvinjava što je u novčaniku “bilo znatno više novca nego inače”, pošto sređuje stan, pa je nosila avans za majstore.

Moja priča iz “pedesetice” (juče, oko pola tri popodne, garažni broj 40515) izvire iz sličnih stereotipa. Dok je mlada devojka sa slušalicama u ušima mirno sedela i zurila kroz prozor niko se nije usudio da joj predloži da ustupi mesto nekom starijem. Onda je ona primetila mlađu ženu u žutoj haljini za koju je pomislila da je trudnica, pa je ustala. Mesto je neko vreme bilo prazno, ali kad sam ja, misleći da sam najstariji, hteo da sednem sasekla me je lavina ljutitih komentara, tipa “kakvi smo mi to ljudi”. Uz izvinjenje propustih tu osobu da sedne, da bih je nešto pre poslednje stanice čuo kako nekome preko telefona kaže: “Moraću da oslabim, opet su mi ustupili mesto kao trudnici!”

9. avgust/ Petak

Ažuriranje

„Ažurirajte naslovnu fotografiju“, s vremena na vreme opomene me Fejsbuk. Dobro, dobro, znam da se to uvek dogodi kad slučajno kliknem na gornji levi ugao slike koja mi poželi i dobro jutro, i dobar dan i laku noć više od šesnaest meseci. Na njoj su svih petoro Mirinih i mojih unučića, snimljeni u našem dvorištu krajem marta prošle godine, kad smo se okupili da proslavimo punoletstvo najstarije Tamare. Tada sam zamenio prethodnu, snimljenu u leto 2016. na Zlatiboru, na prvom susretu  naše treće genarcije posle njihovog preseljenja u Melburn i Dubai.

Juče opet došlo vreme da postupim po „naređenju“ i da svoj „zid“ ukrasim najnovijom fotografijom Tamare, Petra, Ane, Filipa i Dunje, za koju smo ih jedva namolili i na’vatali po dvorištu i spratovima, bazenu i trambolini, a bilo ih je u kućici naše labradorke „Šapice“… Da budem iskren, ovaj tekst delimično pišem i kao izvinjenje komšijama iz tri ulice okolo, koliko se daleko čula cika i graja, pa i lavež pomenutog kučnog ljubimca, sa adrese, na kojoj su svih petoro rođeni i koja će im večito, kako reče moj Pera, biti „najbolja igraonica“.

10. avgust/ Subota

Diplome

Odveo sam juče naše zlatne dečake na šišanje. Pera se malo nećkao zbog mašinice, kaže da se još seća kako ga je „ujela“ pre osam godina, kad sam ih prvi put doveo u salon „Tea“ na staroj tramvajskoj okretnici kod „Kluza“, a moja prijateljica Goca kaže: „Ne brini, ja moju diplomu nisam kupila, a u međuvremenu sam nešto i naučila.“ Pre nekoliko dana kod veterinara ista priča, doktor nas ubeđuje da smanjimo obroke našoj kućnoj ljubimici „Šapici“, a to argumentuje sa: „Ja znam šta pričam, jer sam studirao šest godina, za razliku od onih sa kupljenim  diplomama!“

Izgleda da skoro opozicija nije toliko protresla razmišljanja običnih ljudi kao sa zahtevom da se preispita kako su, gde i pošto stekli diplome neki viđeniji predstavnici vlasti. U tom smislu ima rezona i ideja za široku kampanju „diplome na sunce“, da se pokažu akademski dosijei svih aktera političke scene, od predsednika opština na gore, tek da se vidi i ko nas „šiša“ i ko „laje“ bez veze!

12. avgust/ Ponedeljak

Šum vremena

U Beogradu je u petak 14. aprila 2000. godine na Trgu republike održan miting tadašnje opozicije pod sloganom “Stop teroru, za slobodne izbore”. Sa “stomakom do zuba”, jer je samo dvanaest dana kasnije rodila Mirino i moje prvo unuče Tamaru, na taj skup je pošla i naša najstarija ćerka Milena, ali je stigla samo do “Albanije”. Dalje nije mogla kroz masu, a kad je na Terazijama došlo do koškanja sa policijom, neki dobri ljudi su je kroz pasaže odveli do zgrade “Borbe”, odakle je otišla kući.

Ne znam koliko je šum tog vremena mogla da oseti sada već 19-godišnja građanka Australije, gospođica Tamara, kad se preksinoć našla na Terazijama i videla da su u njenom rodnom gradu i dalje na snazi isti zahtevi, i za prestanak terora, i za slobodne izbore, mada je rekla da, dok je ovde, zna gde će ići subotom uveče. Sećam se da je u demonstracijama tokom devedesetih neki zaista krupan momak nosio transparent na kome je pisalo “Mojim dolaskom, protest je dobio na težini”, ali ne znam koliko bi bilo jasno da naša Taša napiše da je njenim dolaskom, protest dobio i na širini, i na dužini. Geografskoj!

13. avgust/ Utorak

Kvintet

Kao jedan od najtužnijih dana u našem zajedničkom životu, koji će se ovog septembra pomeriti do “kote 45”, moja Mira i ja pamtimo kad je u proleće 1985. moja supruga morala da prekine već poodmaklu trudnoću. Njoj su prilikom prethodnog porođaja dali pogrešnu krv, što je izazvalo toksaplazmozu, koja se prenela i na jedan od fetusa. Da je bilo sve u redu, posle tri devojčice dobili bismo i dva dečaka, zbog čega smo nas dvoje veoma često zamišljali taj neki život sa petoro dece, putovanja, stanovanje, školovanje…

Nije baš isto, ali tri ipo decenije kasnije, nas dvoje smo se našli potpuno sami sa petoro unučića na planini, u prelepom objektu mog prijatelja Saše Gočmanca, čije ime “Divčibarska vila” * sve objašnjava. Ne znam kako je u muzici i koliko je teško uskladiti kvintet (možda i zbog toga se pojavljuju uglavnom kao duvačke grupe), ali u onim našim sanjarenjima nije bilo ni pomisli da svi petoro sve hoće u isto vreme, samo što je to kod svakog različito. Možda zbog toga sam na pragu jedne potpuno nove definicije mladosti, koja bi glasila da je “čovek mlad onoliko sa koliko dece može da se nosi po čitav dan”!

* Više informacija na www.divcibarskavila.rs

14. avgust/ Sreda

Alfi

Za razliku od dinamičnog, bučnog i komercijalizovanog Zlatibora, Divčibare su idealne za odmor starijih ljudi, kojima je najveća avantura šetnja do jedine samousluge koja radi ovih dana, jer ostale tri, kako je i red, renoviraju u sred sezone. Mojoj Miri i meni bi sve bilo potaman, pogotovu zbog odličnog smeštaja u „Divčibarskoj vili“, ali sa nama je buljuk dece za koju, ruku na srce, ovde nema baš nikakve zabave.

Nismo, međutim, stigli ni da se nasekiramo zbog toga a deca su sama našla sjajnu zanimaciju, koja im okupira pažnju već treći dan. U stvari, najstarija Tamara je kod pijace primetila izgladnelo štene, koje bi uz prilično gledanje kroz prste moglo da se proglasi za border koli, pa ga je ne samo donela, već i kupila hranu za pet dana, lavor da ga okupaju i prašak da ga naflitaju protiv buva. Sada se čitava padina prema vrhu Stražara ori od dečjih povika „Alfi, Alfi“, on im je i drug u igri i ne mala briga, za njega pitaju čim se probude i pozdravljaju ga pre počinka. Alfi – naš spasilac!

15. avgust/ Četvrtak

Imena

Svojevremeno je moj prijatelj Srđan Valjarević, dok nas je radije zabavljao po kafanama nego pisao sjajne romane, posebno voleo priču o tri brata iz Učiteljskog naselja, kojima su u krštenicama zvanično stajala imena Elvis, Elton i Evans. Dok je za dvojicu starijih odmah bilo jasno da je „tata voleo Prislija, a mama Elton Džona“, najmlađi je morao da objašnjava kako je „mama u vreme njegovog rođenja „puno volela seriju ’Dinastija’, a najviše onu Kristl“. Ko se toga još seća, lik plačljive druge supruge Džona Karingtona igrala je Linda Evans.

A moj prijatelj Peđa, konobarska legenda iz „Starog bunara“, zamalo da dobije ime Sead, jer su njegov otac i kum kao veliki navijači Crvene zvezde, dve nedelje ranije * zarekli da će ako crveno-beli pobede Partizan na Stadionu JNA, dečak dobiti ime strelca prvog gola (bilo 4:1, komšije načeo Sead Sušić, dokusurili ih Dule Savić i Srba Stamenković sa dva gola). Ovih dana ** je mnogo lakše „zvezdašima“ u sličnoj euforičnoj situaciji, jer em kum ima na raspolaganju staro srpsko ime Milan, em mama može da se odobrovolji sa pomalo pomodnim Borjan.

* Peđa je rođen 11. aprila 1976. godine, a 58. „večiti derbi“ je odigran 28. marta.

** U utorak je Crvena zvezda izbacila Kopenhagen u trećem kolu kvalifikacija za Ligu šampiona, a junak utakmice bio je golman Milan Borjan, koji je odbranio četiri penala.

16. avgust/ Petak

Rezon

Posle tri dana štenac „Alfi“ se potpuno odomaćio ovde u „Divčibarskoj vili“, možda i zbog toga što je više po rukama Mirinih i mojih unučića, koji ga hrane i kad treba i kad ne treba. To se izgleda „pročulo“ među „nesocijalizovanim psima“ (kako bi to rekao moj kolega Lenny Šarenac), pa ih sad viđamo mnogo više nego prvih dana. Kad su juče ugledali jedno pokislo i napušteno štene koje neodoljivo podseća na našu labradorku „Šapicu“, sva deca su se baš rastužila, a nastarija Taša nam je sasvim ozbiljno rekla da „niko ne bi trebalo da ima takav život“.

Pokušao sam da joj objasnim da u Srbiji danas i mnogo ljudi živi baš loše, pa sam za primer pokazao na grupu od desetak momaka u poodmaklim godinama, koji svakog popodneva piju pivo ispred lokalne prodavnice, zarobljeni na imanjima koje sve teže obrađuju, gotovo bez ikakve šanse da sretnu neku kandidatkinju za zajednički život… Na to mi je studentkinja iz Melburna, koja će tamo uskoro prvi put glasati (by the way, u Australiji je to obavezno), mirno rekla: „Da, ali to je njihov izbor!“

17. avgust/ Subota

Niko kao…

Učenici petog, pomalo jubilarnog relija oldtajmera „Lagano Srbijom”, u organizaciji Udruženja građana „Pokretač”, sinoć su se vratili iz Rumunije, gde su vozili po stazi Transfagarašan, jednoj od najboljih na svetu za laganu vožnju, a danas ih očekuje zanimljiv program u Kikindi. Čak 22 ponosna vlasnika starovremenskih automobila iz Srbije, Hrvatske i Slovenije i članovi njihovih posada prevaliće ukupno 1.202 kilometra.

Put koji je prevalio pokretač. glavni organizator i lični prijatelj većine učesnika ove nesvakidašnje turističke manifestacije Perica Luković ne može da se izrazi ni u kilometrima, ni brojem učesnika, pa ni običnim rečima. Naime, ovaj peti reli trebalo je da se održi još pre tri godine, a onda je težak udar naterao mog prijatelja da se bori prvo za život, pa za postepeno vraćanje osnovnih životnih funkcija. Zato mu niko ne bi zamerio da je digao ruke od organizovanja ovog događaja, baš kao što niko drugi na njegovom mestu i sa toliko umanjenim sposobnostima ne bi taj “dug” vratio sa povećom “kamatom”, učinivši ga ravnim najznačajnijim relijima Svetske organizacije ljubitelja starih automobila. Uzgred, u Srbiju je prošle godine uvezen 91 oldtajmer, a najstariji automobil registovan u 2018. bio je “ford A” iz 1931. godine.

19. avgust/ Ponedeljak

Dado”

Moj prijatelj Miroslav “Dado” Hegenberger, Sarajlija koji već dve decenije živi u Kanadi, juče je napunio tri četvrt veka. Znam neke ljude u čijim krštenicama su i nešto poodmaklije godine rođenja, ali on je najstariji od onih sa kojima mogu da podelim uspomene na slatku pticu mladosti, ludovanja u Trpnju na Pelješcu, posete vojnicima, svadbe i rođendane klinaca, slavlja u našim prvim stanovima, pijanke po Bentbaši i Skadarliji… Od života i sudbine on se brani vicevima, video klipovima i sličnom internet produkcijom, gde već sam odabir materijala za šerovanje govori o tome od kakvog je materijala bio i ostao taj veliki šeret.

Kad ispričam nešto zaista smešno moji ukućani, od Zvezdare do Jare, odmah pitaju “je l’ ti to Dado poslao”. Što bi rek’o Šerbedžija u onoj pesmi o Ines, “znam da će još biti mladosti, ali ne više ovakve (…), ja neću imati s kim  ostati mlad ako svi ostarite”. Tamo gde su tri tačke stoji “u prosjeku 1938”, preskočio sam to ne zato što naša godišta nisu važna, već zato što me “Dado”, bez obzira koliko je daleko, čuva od narednog stiha koji kaže “sam sam na ovoj obali, koju ste napustili i predali bezvoljno”.

20. avgust/ Utorak

Pet friendly 103.

“Ja vas kanda znam sa Štranda”, te vesele pesmice mog omiljenog kantautora setio sam se juče u jednoj pomalo neprijatnoj situaciji. Bio sam nekim poslom u ekspozituri “Rajffeisen banke” u Južnom bulevaru, pa mi onaj Nemac koji nam pomaže da zaboravljamo imena i likove sugerisao da tu radi Jelena, dobra prijateljica Mirine i moje najstarije ćerke Milene, zbog koje smo se, da budem iskren, još onomad i vezali za ovu banku. Pitam za nju, a dobrodržeča plavuša, istog stasa i godina, kaže “ja sam Jelena”, ali nešto ipak nije u redu, ne zna ni za Milenu, ni za Miru, samo sam joj ja “odnekud poznat”.

U takvim situacijama obično se pozivam na činjenicu da mi je slika na ovom mestu objavljena više od 4.500 puta, ali me “Jelena koja nije ona koje nema” preduhitrila: “Mislim da sam vas juče videla u nekoj emisiji o životinjama”. Kod kuće sam saznao da “naša Jeca” radi u ekspozituru u Ustaničkoj, a sačekalo mi je i obaveštenje kolege Gorana Šarenca da se na Jutjubu već nekoliko dana vrti 103. epizoda “Pet friendly TV”, u kojoj je i veliki intervju sa mnom, kao drugim najpoznatijim hraniocem beogradskih vrabaca.

21. avgust/ Sreda

Pregovori

Predsedništvo Saveza za Srbiju odlučilo je da predstavnici ovog opozicionog saveza ne učestvuju na preostala dva okrugla stola na Fakultetu političkih nauka, “zato što format ovih sastanaka ne daje nikakve rezultate”. Ruku na srce, trebalo je da odustanu već pre prvog sastanka, čim su videli da tim vlasti predvodi čovek čiju su fakultetsku diplomu i doktorat baš tih dana  ozbiljno doveli u pitanje.

Taj autogol se ne može opravdati nikakvim “iskazivanjem spremnosti da se otvoreno razgovara”, pa su razumljivi komentari u stilu “kakvi su to otvoreni razgovori na zatvorenim sastancima”, sve do jasno iskazanih sumnji da će bilo šta od dogovorenog u tom “formatu” na bilo koji način obavezivati predsednika svega ovoga, kao jedinu instituciju koja realno postoji u svemu ovome. To je sjajno opisao književnik Siniša Kovačević: “Pregovori sa njim, to je kao razgovor sa mesarom da vam vrati kravu. ‘Oće mesar da razgovara. Ne govori da je krava odavno zaklana i pojedena. Čak ste i vi kupili kilo mlevenog. A kad izađete iz mesare i majstor i šegrti umiru od smeha.”

22. avgust/ Četvrtak

Spasenija

Ne znam kako vi, ali ja gotovo da ne znam nikoga kome je ovo sada i ovde “zlatno doba”. Većina ljudi živi na nekom “dozvoljenom minimumu”, uz minuse na računima, limite na karticama, dospele rate kredita i obezvređeni evro koji je nemoguće uštedeti. Sredinom devedesetih, u sličnoj situaciji, napisao sam tekst pod naslovom “Tata voli krilca, a mama trticu”, gde sam na porodičnoj raspodeli običnog pileta (bataci su za decu, a belo da se usitni za pilav) opisao taj redukovani život neprestanog smanjivanja očekivanja i potreba i postepenog zamenjivanja nekih dobrih navika.

O tome je ovih dana pisala i “Maja 17546531”: “More zameni Ada. Pedikira Titan (uradi sama). Frizera sestra. Automobil GSB. ‘Loreal’ zameni ‘garnier’, a ‘ariel’ ‘tide’. Prestaneš da ides u pozorište i bioskop. Ne kupuješ više cveće za vazu. ‘Bata’ i ‘Zara’ se presele u Blok 70. Kaput se hemijski čisti u veš mašini… A teletina i riba postanu – piletina… I srećan si jer ti je lekar prepisao “dijazepan”, pa ti participacija dođe samo šezdeset dinara!” Možda i zbog svega toga autorku ovog tvita njen suprug zove – “Spasenija”!

23. avgust/ Petak

Dedin kuk

Juče se navršilo tri godine od kako mi je u Institutu za ortopedsko-hiruške bolesti “Banjica” doktor Jasmin Pilipović ugradio veštački kuk. Mom prijatelju je to bila poslednja operacija pre odlaska u penziju, tek jedan od oko dve ipo hiljade sličnih zahvata, pa su njegova rutina i mirnoća bili poprililčno ohrabrenje za čitavu moju familiju, a posebno za preplašenog pacijenta, jer nije lako u poodmaklim godinama imati posla sa skalpelima, anestezijom, klistirom i injekcijama…

Juče sam na bazenu “Olimp” sreo novobeogradsku urbanu legendu Milana Grbića “Grbu” i on mi se požalio da više ne može da igra ni fudbal, ni košarku, te da bi morao na operaciju oba kuka, ali se plaši da… Po našem narodnom običaju da prekidamo sagovornika, čim nam se ukaže prilika da ispričamo nešto o sebi, ja razvezah kako to nije ništa, kako me moj novi kuk odlično služi, kako… Zaćutah tek kad sam čuo pravi razlog njegovog strahovanja: “Da, ali ja živim sam, ko će da me ovako velikog pazi i služi posle operacije”. Tada sam se setio nečega što je doktor Jasmin sjajno sažeo u jednoj rečenici: “Doktor operiše, porodica leči!”

24. avgust/ Subota

Stajling

Ovih dana će svečano, kako bi drukčije, biti proglašen završetak radova na Trgu republike. Fanfare i baloni možda će uspeti da zabašure da su kod neki drugih velikih projekata probijeni svi rokovi, baš kao što najava novih poduhvata čija realizacija počinje prvih dana septembra svodi na nivo džangrizala sve koji bi da postave pitanje koliko (nam) je sve to bilo neophodno i da li ima i prečih stvari u koje vredelo utrošiti (naš) novac.

S druge strane ulice stajaće svi koji misle da je dobro što se grad „konačno sređuje“ i da vredi ne samo istrpeti izvesno vreme do završetka pojedinih projekata već i sačekati taj neki potpuno novi „stajling“ našeg glavnog grada. Mene je, da budem iskren, sve to podsetilo na događaj od pre dvadesetak dana kad je moj komšija „Vuja“ izgrdio trojicu momaka iz Kaluđerice, koji su u grad krenuli u novoj garderobi, sa novim frizurama, napirlitani i namirisani, ali sa prljavim patikama. Stajling nisu krpice i nakit, dezodoransi i lak, šminka i kozmetika, sve to ništa ne vredi ako nema lične pristojnosti i poštovanja onih kojima želimo da se dopadnemo.

26. avgust/ Ponedeljak

Pošiljka

Zaista mi je teško da u nekoliko rečenica objasnim zašto mi je ovih dana više žao kako je živeo moj drugar Dejan Mandić (1967-2019) nego što nas je prerano napustio. S druge strane, ne bih voleo da se danas u podne, kad se na “Orlovači” budemo opraštali od njega (opelo počinje u 11:30), o njemu govori samo kroz prizmu nekoliko poslednjih godina, kad mu se život nekako oteo i kad se on izgubio u “lošoj formi” i lavirintu “lutanja, kafana i tombola”, što bi rek’o dr Nele Karajlić u onoj pesmi o Fikreti.

Beogradsko dete, čitav život proveo na Kanarevom brdu, možda i previse mažen i pažen od majke Nade i sestre Dragane, posle osnovne škole “Đura Jakšić” završio srednju poštansku, čitav radni vek proveo u Pošti, legenda čuvenog bifea “Ekspres” na Banovom brdu, na trenutak izgledalo da će se smiriti u kratkotrajnom braku sa koleginicom Ivom, koja mu je podarila danas već desetogodišnjeg sina Bogdana… ne može se običnim rečima objasniti gde je, kako i zašto Dejan Mandić zaturio svoju pošiljku sa tapijom na sreću. Alfons Kap je rekao da se “sreća sastoji od izbegnutih nesreća”, ali naš “Manda” je, izgleda, bio velemajstor da ni jednu svoju nesreću ne preskoči!

27. avgust/ Utorak

Idi mi, dođi mi…

Minuli vikend obeležilo je nastojanje predsednika svega ovoga da nekako reši problem pada Univerziteta u Beogradu na poznatoj “Šangajskoj listi” za više od sto mesta (sada je u grupi 401. – 500.), tako što je obećao je da će obezbediti uslove „kakve svi drugi nude“ matematičaru Stojanu Radenoviću, samo da ponovo svoje radove potpisuje kao saradnik BU. Sam Radenović je izjavio da pozicija našeg najuglednijeg univerziteta “ne bi trebalo da zavisi od jednog starca”, a bilo je i nedvosmislenih ocena da će najavljeno dodatno stimulisanje naučnika da “potpisuju za BU” biti obeleženo kao “obična prevara”. Istovremeno je poznati genetičar i jedan od naših najcitiranijih naučnika dr Miodrag Stojković otišao na Harvard (godinama najbolji univerzitet na pomenutoj listi), poručivši ministru obrazovanja da je “sad kasno da ga zovu nazad”.

Sve ovo podseća na naslov filma Zorana Čalića “Idi mi, dođi mi”, petog, ali realno poslednjeg iz poznatog serijala “Lude godine”. Posle toga snimljeno je još pet nastavaka, ali se oni uglavnom nazivaju “Žikina dinastija”! Lude godine se uvek završe kao “one man show”!

28. avgust/ Sreda

Alva

Moj prijatelj Vladan Ćosić ispričao je nedavno veselu pričicu iz svakodnevnog života: “Kupi mi burek sa sirom i jogurt”, reče majstor šegrtu. “Majstore, ako nema bureka, mogu li da kupim ćeten alvu?”  “Ako nema bureka, kupi tri pogačice!” “Majstore, ako nema pogačica, mogu li onda da kupim alvu?” “Ako nema pogačica, kupi neku salamu!” Majstore, ako nema salame, mogu li onda da kupim alvu?” “E, ako nema ni salame, onda kupi alvu”, reče majstor na ivici živaca. Sada se šegrt malo zamisli: “Majstore, a šta ću ako nema alve?”

Mene je, da budem iskren, ova priča podsetila na legendarnog Lazu, kurira u redakciji “Blica”, koji bi od tri stvari za koje ga pošaljete dve zaboravio, a treću kupio pogrešno, ali živimo u takvo vreme da ni jedna priča ne može da prođe bez predsednika svega ovoga. Zato je i Vladan dodao komentar: “Ako nema državnog sekretara, tu je Vučić! Ako nema ministra, tu je Vučić! Ako nema premijera, tu je Vučić! A šta ćemo ako nema ni Vučića?!”

29. avgust/ Četvrtak

Mesto

Latinska poslovica kaže “drži se novog puta, a starih prijatelja”, pa sam možda i zbog toga obećao komšiji Vladanu (prezime, adresa i ime njegovog ugostiteljskog objekta poznati autoru i još mnogima koji cene kad na jednom mestu zateknu dobru klopu, jeftino piće i domaću atmosferu) da ću već u septembru kod njega okupiti moje drugare na jednom od “Mrđenovih četvrtaka”. Nije isključeno da ovo naše već tradicionalno druženje pomerimo i dan unapred, jer sredom gazda Vladan kuva fenomenalan pasulj sa suvim rebrima i slaninicom, u šta sam se uverio juče u društvu sa Vuksom, Daidžom, Darkom, Moletom, Miletom, Krecom i Zoranom, ne znate ih vi, što bi rekli Đorđe Balašević i Bane Bjelica, ekipom veterana sa Neimara kojima nije mrsko ni da preskoče poneku gradsku granicu u potrazi za ukusnom hranom, hladnim pićem i opuštenom atmosferom.

Siguran sam da će mnogi ljubitelji kafana i dobre narodne muzike ovo mesto prepoznati po muralu preko čitavog zida, na kome dominira lik Tome Zdravkovića. Za te neke adrese, daleko od radara bahatih i reketa svakakvih, gde se dnevne vesti niti čuju, niti komentarišu, potrebne su posebne lozinke, navike i iskustva, bez kojih je nemoguće opstati na tim “mestima”, baš kao što ni takvi “ugostiteljski objekti” ne mogu da postoje bez nas!

30. avgust/ Petak

Sendvič

“Radim nešto oko kuće, dva dečaka igraju fucu na ulici. Majka jednog iznosi sendvič, daje svom detetu i odlazi. U moje vreme ako u kući ima hleba, masti i aleve paprike nedovoljno, ja moje parče ne iznosim u dvorište, ako ima dovoljno pravi se užina za sve drugare u dvorištu” – ovaj tvit objavljen je pre nekoliko dana pod firmom “Autoservis Meda”. Novo vreme – novi običaji, ne zna se da li je gore pokazati da nešto imaš ili sakriti da mnogo toga nemaš. Mene je, međutim, u ovoj sličici iz svakodnevnog života zabolelo nešto drugo. Ej, igraju fudbal na ulici samo njih dvojica. Događa se i to da svaki donese svoju loptu, pa obojica šutiraju u zid ili prazan gol. Da li će se iko zapitati gde su nam deca…

Ne žurite sa komentarima tipa “za tabletom, bulje u televizor ili igraju igrice na telefonu”. Mene je, da budem iskren, zabolelo to što se juče u našem dvorištu čak petoro dece igralo, smejalo, pevalo, i ručalo i užinalo… A već od sutra, dečaci odlaze za Dubai, sredinom iduće sedmice starije devojčice za Melburn. Ostaće samo najmlađa Dunja da igra fudbal sa dedom i baka da nam pravi sendviče!

31. avgust/ Subota

Vrištanje

Pre skoro pola veka snimljen je film „Kabare“ (SAD, 1972, režija Bob Fos, u glavnim ulogama Lajza Mineli i Majkl Jork), svojevremeno proglašen za peti najbolji mjuzikl svih vremena. Nije skoro prikazana na ovdašnjim televizijama ta nezaboravna priča, koja se osim sudbinom američke pevačice Sali i britanskog intelektualca Brajana bavi i promenama u Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka, pa ne znam koliko će biti jasno zašto sam se preksinoć do bola upečatljivo setio scene kad dvoje glavnih junaka vrišti u jednom podvožnjaku dok iznad njihovih glava prolazi voz.

Nekoliko minuta pre nego što će se Mirini i moji unučići rastati do neke nove prilike da opet budu na okupu, ko zna gde i ko zna kad, njih petoro je iz čista mira počelo da – vrišti! Pridružili smo im se i nas dvoje matorih i naša ćerka Maja, pa se orilo do Bulevara, jače i od kloparanja tramvaja. Daljine, rastanci, neproslavljeni praznici i rođendani, nesnimljene zajedničke fotografije, neispričane tajne, nepodeljene tuge… sve je stalo u tih stotinak sekundi za neku buduću filmsku priču o promenama u Srbiji tokom druge decenije ovog veka.