AVGUST 2018.

1. Avgust/ Sreda

Dokle

U vreme opšte euforije oko nove vaterpolo titule pulena Dejana Savića možda nije umesno istaći da je 16-godišnji Aleksa Stefanović, sin mog prijatelja Đorđa, inače autora zapaženog teksta „Zašto plaćam vaterpolo“ koji sam nedavno preneo na ovom mestu, tokom jula igrao za juniorski tim Seattle Northwest i doprineo da pobedom nad čuvenim Stanfordom (8:7) zauzmu 17. mesto u konkurenciji više od 140 univerzitetskih ekipa iz SAD.

Uglavnom je u redu sve što se ovih dana događa sa četvorostrukim uzastopnim prvacima Evrope, od dočeka na balkonu Gradske skupštine do zasluženih nagrada. Njima svaka čast, ali kad smo istovremeno svedoci da Vaterpolo klub „Partizan“, inače rasadnik naših najbojih igrača, izbacuju sa bazena na Banjici, a njihovi rivali iz „Crvene zvezde“ sve teže plaćaju termine na Dorćolu, kad je nekoliko prvoligaša pred gašenjem zbog ozbiljnih finansijskih problema, možda će nekome zapasti za oko podatak da se vaterpolo trenutno igra u više od 140 američkih univerziteta.

Nadobudni, kakvi jesmo, reći ćemo nešto poput Gerija Linekera „šta im to vredi, kad vaterpolo igraju 14 momaka u bazenu, a pobeđuju Srbi“, ali je zaista na mestu pitanje: Dokle?!

2. Avgust/ Četvrtak

Kenguri

Ne, ne spremam se za Australiju, tek početkom iduće godine ću opet na put preko sedam mora. Naslov je takav da bih učinio malo težim odgovor na pitanje koja je tema najaktuelnija po društvenim mrežama a počinje slovom “K”. Nije Kosovo! Što bi rek’o Radivoj Bojićić, “od kad naplaćuju kese u samouslugama, mene ukućani zovu ‘kengur’, sve trpam u džepove”. Isti autor, međutim, nije u pravu kad je na početku ove kampanje napisao “more, ako nemam za potrošačku korpu, imam za kesu”, jer se na kasama sada odvijaju čitave male drame kad treba spakovati bakaluk.

Najveštiji koriste (još uvek besplatne) kese za pakovanje voća i povrća, pa stavljaju po jedan krastavac u svaku i obaška ih mere, mnogi od kuće tegle cegere i kolica, manji broj artikala se demonstrativno odnosi u rukama, a sve pomalo podseća na čuveni stih Bore “Čorbe” “dva dinara druže”. Najtužnije je što gotovo nema gospode kao u onom sjajnom crnogorskom vicu, kad je čovek kupio dve kile pomorandži, prodavačica ga pita da li hoće kesu, a on odbrusi: “Ne, no ću ih kotrljat do kuće!”

3. Avgust/ Petak

Leto

Više od pola veka mislio sam da početni stihovi pesme Duška Radovića “Lovac i lav”, koju sam kao melodiju zapamtio iz nezaboravne serije “Na slovo, na slovo”, glase: “Bilo je kišno leto, dan se skratio bitno, na leto i na sve to kiša je kišila sitno”, pa sam je tako pogrešno (treba: “kasno leto”) pevušio svakog kišnog letnjeg dana, ovog juna i jula gotovo bez prestanka. Ipak, ne mogu da se složim sa tvrdnjom da “ovakvo leto nikad nije bilo”, jer sam pre devet godina na ovom mestu napisao kako “imam utisak da je na beogradskim ulicama u toku nezvanično takmičenje za najružniju bretelu na obnaženom ramenu”. Bila takva moda, ali posle tog mog zapisa naišlo neko ružno i hladno leto, pa mi dvadesetak dana kasnije, dok sam se na ulici mučio sa kineskim kišobranom, neki momak dobacio: “Tako vam i treba, gospodine Mrđen, kad su vam smetale bretele!”

Zato nisam početkom juna smeo da napišem kako me skoro nije obradovala moda poput tesnih i kratkih haljina koje lepo nose naše sugrađanke, ali izgleda da nam je neko ipak izmalerisao leto. Ja lično sumnjam na fudbalsku reprezentaciju Srbije, jer Kolarov kapiten i drugari, baš kao leto, izgledaju dobro samo na televizijskim reklamama!

4. Avgust/ Subota

Bananice

Mlada beogradska slikarka i književnica Milica Vučković dobila je prvu nagradu na konkursu  “BIBER 2018”, za priču “Jedu ljudi i bez nogu”.Opisala je dane svog detnjstva, kad je u njihovom nevelikom stanu na Vidikovcu živelo jedanest duša, od kojih je sedmoro izbeglo uoči neke od “operacija”, koje se na jednoj strani neumereno veličaju, a na drugoj stalno potpaljuju sećanja na žrtve i stradalnike, ali ne zbog njih već zbog onog “i opet će, i opet će, ako Bog da sreće”.

Iz Miličine priče, koju je teško prepričati, pročitao sam pre nekoliko dana mojim unučićima, kad su se posvađali oko slatkiša, pasus o čokoladnim bananicama, koje su ona i njen brat delili sa sestrama od strica, za koje do tada nisu ni znali da postoje: “Koliko god da je ručak bio loš, uvek ga je valjalo pojesti jer posle dobijemo komad bananice. Bananice smo delili uzduž, da ne bi nekome pripao širi deo a nekom uži, nekome dupe a nekome glava. Toga se, naravno, mama setila, jer dok smo ih delili popreko, ona je stričevoj deci uvek davala deblji kraj, a nama govorila da treba da nas je sramota što se bunimo i da ne znamo mi šta je malo. Onda je shvatila da je i njima neprijatno što uvek dobijaju više!”

5. Avgust/ Nedelja

Milica

Na zahtev čitalaca, objavljujem juče sa moje strane pohvaljenu priču Milice Vučković “Jedu ljudi i bez nogu”:

Deda žvaće kiflice glasno, zub ga boli, i žao mu je što ga ne boli nekako naglas da i mi čujemo tu muku. Savka kaže da su kiflice sjajne, jedino, malo su tvrde, kaže, pa je bole uši. Na to se svi nasmeju, osim mama Nade, Nada to shvata lično jer ih je ona mesila, ali bolje nije ni moga da umesi od jaja u prahu, mleka u prahu i svega otalog u prahu što nam stiže poštom. U prahu, možda namerno, da nas podseti da ničeg više tamo negde nema. Mleko je skuvano i ukišeljeno od jednog kupovnog kiselog mleka za pelcer, a mi se radujemo novoj plastičnoj čaši koju smo dobili, jer uoči Nove Godine ambalaža kiselog mleka ima nacrtane jelke i Deda Mrazove. Takva nam je i mušema, novogodišnja, i to je sve od prazničnog dekora što imamo u kući. Na stolu ajvar što je poslala Branka, kobasica što je poslala Sava, koju, doduše, jedemo samo mi mlađi, to nas sleduje, da se zasladimo, ovi stariji kažu da ne vole kobasicu, da im se baš i ne jede kobasica danas, a mi im poverujemo. Prava praznična gozba. Deda, međutim, nije zadovoljan što se na njegovu muku niko ne obazire, pa počinje da stenje dok grize i da pravi grimase, a baba ga diskretno šutira ispod stola. On poskoči i drekne, vrag s tobom ženo šta se šutaš, baba pocrveni kao ajvar, malo tamnije samo. On misli da mi, pošto živimo u Beogradu, imamo novca na izvolte, iako zna da je tata napustio vojsku kada je strica pogodila granata i da sada živimo samo od Nadine plate, koja je mala, posebno mala za jedanaestoro koliko nas je sada u stanu. Bez obzira, on misli da bi moglo i da treba da se odvoji novca da on popravi zub, iako čvrsto verujem da deda nikada u životu nije ni posetio zubara. On misli da je sada pravi trenutak za takvo iskustvo. Baba, iako nepismena, zna da razume i pročita svaki šum, pa pokuša da mu ne dozvoli da krene o tome da priča, ali ne vredi. Ne mogu jesti, kaže, mogli biste me kod lekara povesti, zub me boli. Ajde šuti đede, baba kaže na to, jedu ljudi i bez nogu. Nada ode da izvadi drugu turu kiflica iz rerne, iako niko više nije gladan, a ni sit.

Koliko god da je ručak bio loš, uvek ga je valjalo pojesti jer posle dobijemo taj komad bananice. Bananice smo delili uzduž, da ne bi nekome pripao širi deo a nekom uži, nekome dupe a nekome glava. Toga se, naravno, Nada setila, nakon hiljadu i jedne svađe oko čokoladnih bananica. Dok smo ih delili popreko, Nada je njima uvek davala deblji kraj, a nama govorila da treba da nas je sramota što se bunimo i da ne znamo mi šta je malo. Onda je shvatila da je i njima neprijatno što uvek dobijaju više. One, Savka i Dragana kažu da one to nisu jele nikad pre, da je kod njih bilo nekih drugih slatkiša, isto lepih, a ja nikako ne mogu ništa lepo sa njima da povežem. Njima su čela visoka, ravna i bela kao platno u bioskopu, gde, čini mi se, ceo taj film o traktorima i naprečac pakovanjima mogu svaki dan da vidim. One ipak tvrde da znaju šta su slatkiši i da znaju šta je lepo, sećaju se, kažu.

Čudno mi je druženje sa njima jer znam da bi trebalo da mi budu bliske, sestre su mi nekakve, rodice, a ponovo su mi potpuno daleke, nikada se pre nismo videli, i sada, odjednom, ovih par meseci nerazdvajanja. Ta granata nas je, najednom, zbližila, jer, kažu, postoji mogućnost da naš tata postane i njihov tata, onda ćemo baš biti sestre. Strina je, kažu, otišla čim je rat počeo, njen otac nikada i nije bio za taj brak. Ja ne znam ništa o tome, osim da mi je žao. Žao mi je što kada izađemo napolje, ili vani, druga deca vide da Savka i Dragana nisu odavde, a njih dve vide da druga deca to vide, i tako u krug. Ja namerno u radnji govorim kru i varenika, da bih njima napravila mesta da govore to isto, jer znam da mene niko neće da dira. Znam i da je nekad još gore kad ih štitim. Kada igramo između dve vatre nekad ih namerno, baš ja, pogodim u glavu, da bi se osećale ravnopravno, a onda uveče ne mogu da spavam zbog toga i povraća mi se. WC je noću često zauzet, svako malo je neko unutra. Mene vodokotlić budi jer grmi, nikada ga pre nisam tako čula, možda se tako čuje rat, pomislim. Savku i Draganu ne budi, jer one znaju da razlikuju rat od vodokotlića i ne brinu se. Jedna noć je sada dugačka jedanaest noći od kako smo svi tu i baš teško sviće, kao podgrevanje popare.

Nada izlazi iz kuće pre svih i ide na posao. Tata sprema doručak i često nam zadrobi slatki keks sa kiselim mlekom, ili slani keks sa običnim mlekom i šećerom. Jednom smo ga naterali da proba ali ništa nije osetio jer je već popio koju, pošto od ranog jutra brine za strica. Tada smo shvatili da nema vajde da se bunimo. Dok mi jedemo petit ber sa mlekom u prahu i vodom, čujem dedu kako kroz zube govori da nema nameru da umre kod nas u ovoj našoj Srbiji i da će čim pre da se vrati. Ja se pitam što je onda i dolazio. I otkuda. I gde će i kamo će. Baba kaže, neka nas, neka, da vam maknem ovog vraga sa grbače, snaći ćemo se mi.

Jedno jutro smo ih ispratili na autobus kod motela Hiljadu i jedna ruža. Autobus pun samo baba i deda, svi uplakani, kao osnovci na prvoj ekskurziji. Nedostajaćemo im, kažu, a ipak odlaze. Baba maše kroz prozor a deda neće ni da pogleda. Otišli su, a paketi sa hranom u prahu su prestali da stižu. Trampa. Nije mi dugo bilo jasno ko su to oni a ko smo to mi. Glupo bi bilo priznati da mi i dan danas nije jasno, osim što znam da nekim ljudima para uši što govorim vani, kruh i varenika. Ove godine ću izvaditi pasoš i spustiti im po ružu, obećala sam.

Nikada se nisam žalila na zubobolju.

6. Avgust/ Ponedeljak

Struja

Moja zemljakinja Đuja Kral ex Pilat (rođena kao i ja u Vršcu, ali i dalje živi u Banatu) pitala je juče preko Fejsbuka “kako će veliki broj građana kojima su isekli struju gledati njega”. Ako nemate dilemu koga, onda vam je jasan i njen odgovor: “Jedino da ga sanjaju, jer zna da dođe i u snove!”.

U januaru 1984. dva dana i dve noći padao sneg, zavejao autoput u Sremu, kasnije tenkovima probijali nanose. Mi tad živeli u Šimanovcima, četiri dana nismo mogli da izađemo kolima ni na lokalni put za Pećince. Već prvog dana ostali bez struje, a kad nema struje u ravnici nema ni vode, jer ne rade pumpe, išli pešice do sela kod komšija koji su imali bunare i topili sneg na naftari… Deci bilo lepo, dan, dva bez škole, mrak padne već u pola pet, ubrzo im dosadile sve moguće “društvene igre”, pa smo se svi obradovali kad je treće veče komšija Rade Saračević doneo mali potrabl televizor koji smo priključili na akumulator našeg “fiće”, izvađen da ne “rikne” na mrazu. Kad smo konačno uspostavili vezu sa svetom, na televiziji bio “Dnevnik”, ponadasmo se da ćemo da čujemo nešto o našoj situaciji, ali videsmo samo prvu vest da je “predsednik Predsedništva CK SKJ Dragoslav Marković otputovao u radnu i prijateljsku posetu Rumuniji”. Sanjali ga te noći!

7. Avgust/ Utorak

“Dženi“

Čak i da ne znam da u veći deo Pančeva stiže beogradsko izdanje „Blica“, zbog mnogobrojnih Beograđana koji su krajem sedamdesetih godina prošlog veka išli u varoš na Tamišu samo zbog fantastičnih pica u njegovoj „Kuli“, želim da se oprostim od mog prijatelja „Dženija“, koga smo juče na pančevačkom Novom groblju ispratili u legendu. Njegov kum, glumac Miroslav Žužić nabrojao je desetak poduhvata po kojima će se pamtiti Eugen Avramesku (Vršac, 29. novembar 1950. – Pančevo, 3. avgust 2018.), od već pomenute prve prave italijanske picerije u ovim krajevima, preko fabrike sladoleda, rent-a-kar agencije sa električnim vozilima, blindiranog automobila bivšeg američkog ambasadora Vorena Cimermana, popularne poslastičarnice u pančevačkom Kulturnom centru do bezbrojnih vožnji poznatih glumaca po Banatu…

Više nego dovoljno za dugo i lepo sećanje koje, kako je govorio Ivo Andrić, „umesto onog koji je otišao iz života, počinje da stvara njegov lik koji treba da traje dalje“. Zato se nadam da će u tom novom izdanju „Dženi“ ispasti i bar malo bolji otac našoj porodičnoj mezimici Ani Mariji, ćerki iz njegovog prvog braka sa mojom prerano preminulom sestrom Jelicom.

8. Avgust/ Sreda

Razlika

Neka mi ne zamere vlasnici, stalni posetioci i ostali šminkeri iz poznatijih, mirišljavijih i enterijerom zanimljivijih beogradskih kafića i restorana, ali juče sam posle dužeg vremena ponovo osetio razliku, kojom odišu sva ona tajna mesta za prave kafance sa posebnim lozinkama prepoznavanja i “može sve” dogovorima. Tu razliku ne čine ni ponuda u jelovnicima, ni iznosi u cenovnicima, ni pogled po susednim astalima, ni čistoća stolnjaka i toaleta…

Okupili smo se juče pre podne Zlatko Stević, Toša Mutavdžić, Milan Đurica, Vlada Bačlija, Ratko Radetić, Draško Slomović, Milan Petrović “Čupko”, Mija Vuković, Čeda Kornic, Boško Matijević i ja da proslavimo šezdesetneki rođendan našeg prijatelja i dragog kolege Mihaila Ješića. Možda birtija “Hajduk Stanko” kod banjičke pijace i, kako kaže lokalna ekipa, “tako mlada, a već legenda” konobarica Žaklina neće oduševiti nekoga ko tu samo svrati, možda i ja ovo pišem pod utiskom sjajnog druženja sa drugarima iz pluksvamperfekta “Večernjih novosti”, ali skoro mi se nije dogodilo da negde uđem prvi put, a odmah se osećam kao kod kuće!

9. Avgust/ Četvrtak

Sreda

“Sreda je najgori dan za upravu ovog bazena. Tad ulaze besplatno klinci sa đačkim knjižicama, a četvrtkom ujutru mogu samo da broje polomljene ležaljke i štetu po kabinama i taoletima”, rekao mi je juče na “Olimpu” komšija Ratko Radoičić, geolog u penziji, uz podatak da ovog leta neslavan rekord iznosi četrdeset raznih oštećenja za jedan dan. Pre dve srede u komentaru “Blica” koleginica Bojana Bogosav je povodom incidenta kad je neki kabadahija istukao komšiju, jer je, po njegovoj oceni, previše sporo pakovao robu na kasi, a sve to pred rođenim sinom, navela da “istraživanja pokazuju da deca koja gledaju nasilje i sama postaju nasilnici”.

Proletos je u Dubaiju Mirina i moja najmlađa ćerka Marina uspela da svog desetogodišnjeg sina nekako prošvercuje u bioskop u kome je prikazivan film Dejvida Lajtča “Deadpool 2”, tamo sa oznakom “18+”, prvenstveno zbog obilja nasilnih scena. Pet minuta kasnije prišao im je razvodnik i zatražio da Petar napusti salu, ne prihvativši ni na brzinu smišljen podatak da “dečak ima četrnaest godina”.

Isti film su, bez ikakvih problema, i on i njegov godinu ipo mlađi brat Filip odgledali ovih dana u Beogradu! Bila je sreda…

10. Avgust/ Petak

„Grmeč“

Dušanovačka konobarska legenda Milinko iz „Starog bunara“ pričao mi je nedavno o godinama kad je radio u „Grmeču“ u Makedonskoj ulici, jednom od tri ćoška famoznog „beogradskog bermudskog trougla“ (tu su još „Pod lipom“ i „Šumatovac“) i kako je mnoge poznate novinare zapamtio po piću koje su (im) najčešće poručivali. Obradovao se, reče, kad je čuo da ponovo radi „Grmeč“, ali i dodao da će poverovati da je sve k’o nekad, tek kad se na počasno mesto vrati čuvena slika, koju je Zuko Džumhur poklonio ovom kultnom boemskom mestu.

Tradiciju da se u „Grmeču“ prepoznaju i poštuju poznati novinari izgleda nastavlja visoki, sedokosi konobar Boban, koji me je pre neki dan, kad sam prolazio pored „Grmeča“ i, da budem iskren, nisam nameravao da uđem, sa vrata iznenadio pitanjem: „Da li ćete i o nama da napišete nešto?!“ Dva piva kasnije pitao sam ja njega šta bi u ovom trenutku bila najvažnija poruka o „Grmeču“ (ili iz „Grmeča“, svejedno), da bih dobio odgovor, koji potpisujem i kao moj komentar: „Da se stariji podsete, a mladi nauče šta je prava beogradska kafana!“

11. Avgust/ Subota

Baba žvaka

Od kako se konačno malo ustalilo leto, svakog jutra provedem bar po sat na bazenima „Olimp“. Malo plivam, malo radim vežbe za kukove, a malo gledam i slušam svet oko sebe. Sabajle su to uglavnom moji ispisnici penzioneri, kojima je Opština Zvezdara i ove godine obezbedila besplatne propusnice, pa se već prepoznajemo i ljubazno javljamo jedni drugima.

Jedino se niko ne javlja izvesnoj komšinici, tu negde na sredini sedme decenije, jer ako ste iole finiji, moraćete da slušate njenu priču o svim mogućim bolestima i operacijama koje je pregurala, te kako ona dolazi samo zbog masaže u bazenu zvanom „Atrakcija“, kako mora što duže da bude pod tim jakim vodenim mlazevima, ali da će ona svakog ko takođe želi da oseti to zadovoljstvo rado pustiti… Pa, onda stoji tu kraj vas, blebeće o svemu i svačemu i čeka da vam sve dosadi, kako bi ona opet zauzela „svoje mesto“. Njoj ne smeta mnogo ni nadimak koji je u međuvremenu stekla, možda i zbog toga što je „žvaka radi žvake“ najvažniji oblik društvene komunikacije u Srbiji. Što praznija, to korisnija za sve koji žvalave od jutra do sutra!

13. Avgust/ Ponedeljak

Malo Korzo

Ne može se baš sve naći na internetu. Potražio sam juče neke podatke o poznatom restoranu „Malo korzo“, ali iz njegovog prvog perioda, u Peći od 1996. do 1999. godine, da bih na kraju našao samo jednu rečenicu: „Restoran ’Malo korzo’ je osnovan u Peći, ali smo zbog rata bili prinuđeni da se preselimo u Beograd.” Ovo je moj prijatelj Toma Ivanović napisao početkom 2012. u raspravi o rodu pozajmljenica u našem jeziku na sajtu „Srpski jezički atelje“, kad je mnogima bilo važnije da li se pravilno kaže „Malo korzo“ (izvorni naziv u Peći) ili „Mali korzo“ (kako govore Beograđani).

„Nadam se da u ’Malom korzou’ bolje kuvaju, nego što vladaju jezikom“, pokušao je da se našali izvesni Duja, ali to nije umanjilo opor utisak da se od toliko zabrinutih za čistotu srpskog jezika nije našao niko da se bar malo zabrine nad sudbinom sunarodnika, kojima su i imetak, i srce, i duša, i grobovi predaka ostali na Kosmetu. A možda je za to kriv i sam gazda Toma, jer je firmu „Malo korzo“, posle četiri lokacije na različitim mestima u gradu (Bulevar, Cvetkova pijaca, Autokomanda, zrenjaninski put) ovih dana ponosno istakao i na petom mestu, kraj igrališta „Trudbenika“ na Zvezdari. Da se naviknemo!

14. Avgust/ Utorak

Red

Melanija Matic, Veronika Bačić, Mia Radenković, Lela Doronjski…Sećate li se učesnica davnih i divnih rijalitija čiju je novosadsku verziju legendarni Đorđe Balašević ovekovečio u pesmi “Korzo”. Slušao sam je juče nekoliko puta tek da utvrdim da je za glavno ulično šetalište u svom rodnom gradu veliki majstor reči koristio muški rod, što preporučuje i dr Ivan Klajn u “Rečniku jezičkih nedoumica” (korzo, sa korzoa, na korzou…). U Beogradu nismo nikad imali korzo. Valjda nam nemački bio bliži od italijanskog odakle je ta reč stigla u mnoge naše varoši, ali još se pamte lepotice zbog kojih se već oko pola šest uveče vredelo nacrtati u Knez Mihailovoj, na popularnoj beogradskoj “Štrafti”!

Ostarilo se, pa već godinama nisam stig’o na tu stranu. Ali zato sad u komšiluku na Zvezdari imamo “Malo Korzo” mog prijatelja Tome Ivanovića, gde takođe važe Balaševićevi stihovi: “Korzo je imao svoj red, neki svoj uhodani sled”. Samo to ide od pršute, proje, sira i kajmaka, preko dobrog roštilja do jagnjetine i teletine ispod sača, uz dobro domaće vino i ‘ladno pivo. Sve dok se ne “spusti moja dragana” i podvikne “imaš li ti kuću”!

15. Avgust/ Sreda

Rezerva

Zvezdara je ovih dana izlepljena oglasima u kojima se pozivaju rezervisti koji su 1999. godine učestvovali u ratu na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije da se jave na određene brojeve telefona radi naknade štete i ostvarivanja prava na neisplaćene ratne dnevnice. Tu piše da je iz Strazbura stigla presuda kako je Vlada Srbije pogrešila kad je svojevremeno napravila razgraničenje, odlučivši da takvo pravo imaju samo rezervisti sa područja Topličkog okruga (Prokuplje, Kuršumlija), na osnovu čega i ostali nevoljni ratnici mogu posle skoro dve decenije da se ponadaju nekoj crkavici.

To me podsetilo da sam u oktobru 2016. godine u Kraljevu i Mataruškoj banji video slične pozive, mada nešto oštrije intonirane, jer su se odnosili na dogovor o “protestima do ispunjenja zahteva”. Tih dana je sa mnom u bazenu specijalne bolnice “Agens” na rehabilitaciji bio jedan major Vojske Srbije, koji mi je ispričao da je direktna posledica takvog odnosa prema rezervistima, a posebno učesnicima rata, to što se na vežbu jedinice koja u punom sastavu broji hiljadu i pet stotina ljudi javilo njih – dvadesetpet!

Patriotizam na rezervi, a pumpa u Strazburu!

16. Avgust/ Četvrtak

Seobe

Pomenuo sam na ovom mestu moj oporavak u Mataruškoj banji pre dve godine, pa mi se javio Veljko Ostojić, laborant u tamošnjoj specijalnoj bolnici “Agens”, inače autor zapaženog romana “Pruga”, po kome je napisao i scenario za film. “Možete li nekako da pomognete mladim piscima u Srbiji, koji se bore da uz ove šou programe nekako sačuvaju kulturu našeg naroda”, podsetio me je moj prijatelj, rođeni Banijac, koji je do sredine poslednje decenije prošlog veka živeo u Dvoru na Uni.

Sasvim slučajno, gotovo u istom trenutku, moj prijatelj doktor Miroljub Stojković je na Fejsbuku postavio nešto između vica i aforizma: “Srbine, jel’ si čitao Seobe? Čuj, čit’o…” Bez namere da uvredim poštovaoce značajnog dela velikog Miloša Crnjanskog, i u Veljkovom romanu kroz život jedne porodice pre rata i tokom mučnih devedesetih opisana je sudbina celog naroda, vazda primoranog na seobe, duž svih mogućih pruga i bespuća, pa bi, u njegovom slučaju navedeni “dijalog” mogao da glasi:

Srbine, jel’ si čitao Seobe? Čuj, čit’o… Napisao!

17. Avgust/ Petak

Slavica

Zvezdarsko brdo je do tridesetih godina prošlog veka bilo poznato kao Veliki Vračar. U 19. veku ono je bilo prilično van grada, pa su ga Beograđani koristili kao izletište i zvali Baba Ružin kraj. Kad je vrhu brda između 1929. i 1932. izgrađena opservatorija (po planu češkog arhitekte Jana Dubovog), koja je u to vreme nazivana “zvezdarnica” ili “zvezdara” – to ime će postati sinonim i za čitav kraj grada ispod njega.

E, ta Zvezdara je u poslednje dve decenije, a da to često nije dovoljno primećivala i cenila, imala svoju tetku, u najboljem smislu te reči. Od onih što brinu o svakom koraku “našeg deteta”, hvale ga i razmazuju, ponekad i prećute nešto na šta bi se drugi ljutnuli… Od onih što vole bezrezervno i praštaju nestašluke, veličaju uspehe i ne kriju velika očekivanja… Od onih koje skupljaju naoko nevažne sitnice i od toga prave leksikone, albume i herbarijume, koje jednog dana vredi pogledati…

Danas u penziju odlazi moja prijateljica Slavica Brđović, diplomirani politolog i novinar, dobri duh opštinske informativne službe, sjajna koleginica koja nije digla ruke od običnih, svakodnevnih vesti ni onda kad su svi tzv. veliki mediji zaboravili na njih. Zbog njene Zvezdare!

18. Avgust/ Subota

Borba

Članovi Udruženja građana KudeS, na čiju inicijativu je 2010. u Ivanjici obnovljena “Nušićijada”, a koji su ove godine izbačeni sa festivala prema odluci predsednika SO Ivanjica Zorana Lazovića, najavili su za večeras u “Dorćol Platzu” svoju istinsku, vedru, autentičnu “Nušićijadu”. Imam razumevanja za njihov stav da ne mogu da odustanu od vizije sa kojom su ovu uglednu manifestaciju stvarali u proteklih devet godina, još manje da prihvate progon iz svog doma kao progon iz života, cenim i poznatu ekipu humorista, glumaca i muzičara koja će nas podsetiti na prethodne svetkovine, ali se bojim da se sve ne pretvori u nekakvu “Ožalošćenu porodicu”.

Ova situacija puno podseća na događanja oko dnevnog lista “Borba”, koji je u onim sumornim devedesetim bio perjanica borbe protiv svega što je predstavljao režim Slobodana Miloševića. Onda je država na silu preuzela i taj list i celu kuću, a prognani novinari su nastavili da prave svoju, autentičnu “Našu Borbu”, da bi  vremenom obe prestale da izlaze. Iz tog ešalona izdvojili su se i listovi poput “Demokratije”, “Dnevnog telegrafa”, “Glasa javnosti” i “Danasa”, od kojih je nekako preživeo samo ovaj poslednji!

20. Avgust/ Ponedeljak

Smisao

Danas ću pozvati svog kablovskog operatera (SBB) da otkažem paket “Pinkovih” filmskih kanala (od broja 500 do 506)! Napisao sam već nekoliko puta da na televiziji već godinama gledam samo fudbal i filmove, pa sam u to ime, pomalo i nevoljno, prihvatio ponudu da povremeno pogledam i repertoar ovih specijalizovanih kanala ružičaste televizije. I dok sam imao razumevanja za blokove reklamnih spotova i poruka, taman da prebacim na teletekst i vidim šta mi nije “prošlo” od mojih “fikseva” (narkomanija zvana klađenje), zaista mi ne treba stotridesetpeti, stotridesetšesti, stotrideset sedmi… kanal, na kojima se svakih pola sata vrte takozvane “vesti”.

U kojima se, kao što je red, obavezno pojavljuje predsednik svega ovoga da nam saopšti svoja razmišljanja o svemu i svačemu. Dok sve to prođe, plus uobičajeni reklamni blok, zaboravim i ko je koga ubio i ko je koga poljubio, a često mi se dogodi da gledam film na jednom a posle nastavim, a da to uopšte nisam primetio, da pratim sasvim drugi film na sasvim drugom kanalu.

U tome je uostalom i smisao ovog “informativnog terora”. Da nas sve zablesavi!

21. Avgust/ Utorak

Svejedno

Moj prijatelj Saša Pantović napisao je pre nekoliko meseci da “dok postoji jedan kome nije svejedno, svejedno je koliko je onih kojima je sve svejedno”. Na uglu Gusinjske i Živka Davidovića neko je ostavio kesu sa korama od lubenice, kraj koje več danima prolaze stotine onih kojima je svejedno i što đubretu tu nije mesto i što to baš nikome ne smeta. Skrenuo sam na to pažnju prodavačici iz obližnje trafike, koja svaki čas počisti ispred svog ulaza a ovo ruglo se pravi da ne vidi, a ona mi ljutito odgovori: “Ionako je svejedno, što više čistim, to više bacaju!” Verovatno isto misle i nadležni u “Gradskoj čistoći”, koju Ulicu Vjekoslava Kovača, kroz koju svakodnevno prolazim do bazena “Olimp”, nisu počistili celog leta.

Kad već pomenuh “Olimp”, tamo se to “svejedno” najčešće čuje na ulazu, gde se nalazi “obavezna dezobarijera”, bazenčić sa sredstvom za dezinfekciju prljavih i oznojenih nogu. Jedni se šunjaju uz ogradu, drugi pokušavaju da preskoče, treći smišljaju razne igovore da nekako zaobiđu taj propis. Šampion leta je jedna gospoja, tu negde mojih godina, koja je redaru sasvim ozbiljno rekla: “Znate, ja ne mogu da ovde pokvasim stopala. Imam neku gljivičnu infekciju!”

22. Avgust/ Sreda

Pivo

Svojevremeno je moja Mira sa našim ćerkama držala samostalnu trgovinsku radnju “Tri sestre” u Ulici Jovana Rajića, nedaleko od “Večitog mladoženje”, pa su se u jednom periodu navadili lokalni pijanci na pivo (em ‘ladno iz dva velika frižidera, em jeftino, em ga imali pet vrsta, em im namestili klupu na terasi). Neiskusni u tom poslu, uveče smo se čudili kako da uz svu tu gužvu i gungulu dnevni promet sve manji, a prihod sve tanji, dok nam jedna komšinica nije objasnila da “sav normalan svet sad obilazi vašu prodavnicu, jer neće da išta ima sa tim zgubidanima i propalitetima”. I zaista, krenulo nam na bolje, tek kad smo ukinuli “pivo ispred prodanice”.

Toga sam se setio ovih dana, kad je moj prijatelj Dalibor Đorđević iz Babušnice, napisao da je glupavo bilo kakvo očekivanje opozicionih lidera, samo na osnovu nebotovskog raspoloženja na društvenim mrežama. I još je dodao: “Društvene mreže su pivo ispred prodavnice. Mala ekipa se ludo zabavlja, cereka ili bistri politiku. Ostali su statisti sa strane, uglavnom namrgođeni, hteli bi negde gde je zabavnije al’ ne znaju gde, pa nosaju svoju namrgođenost od ivičnjaka do ivičnjaka”.

23. Avgust/ Četvrtak

Pravilo

Ovih dana sređujem tekstove objavljene na ovom mestu od 3. januara 2014. do 31. decembra 2017. godine, koji će se u septembru pojaviti u tvrdim koricama, pod naslovom „Sa nadom u malo sutra“. Malo lektura, tu i tamo korektura, ponekad dopišem neku fusnotu ili objašnjenje „šta je bilo posle“, zbog čega mi je zaista žao što nisam ništa napisao ispod zapisa od 21. januara 2016. kad smo Seška Stanojlović, Voja Milošević i ja započeli šestu sezonu preferansa, jednom nedeljno, tri partije od po sto „bula“, jer se kasnije pokazalo da je to bila i poslednja u tom sastavu.

Kad je našem dosta mlađem prijatelju Voji dosadilo Seškino i moje nešto slobodnije interpretiranje pravila „dolaza“ i „polaza“, trebalo je dosta vremena dok se prošle jeseni nije pojavio Seškin prijatelj Duško Bogdanović. Pošto on veći deo godine provodi na Plitvicama, krajem maja je uskočio moj prijatelj Slobodan Đukić „Felini“, sa kojim se sjajno držimo već desetak utoraka. Možda mi i kršimo neka pravila ove sjajne kartaroške igre, ali, bez obzira u kom smo sastavu, nikad nismo prekršili sveto pravilo trojno da nema pitanja „jesi li čuo“, „jesi li gledao“, „jesi li pročitao“. Jednom rečju, ni „p“ od politike!

24. Avgust/ Petak

Nušić

Prisustvovao sam prošle subote na „Dorćol Platzu“ „Nušićijadi“, u organizaciji Udruženja KudeS, koje je izmislilo i osam godina održavalo ovu manifestaciju u Ivanjici. Slogani „prognana, a slobodna“ i „prva, a deveta“, predugi govori sa slabim ozvučenjem, očekivan nastup Kesića i „njuzovaca“, dobro pivo… sve to nije moglo da nadomesti osnovni nedostatak – nije bilo Nušića! A on će se, u liku glumca Milana Milosavljevića, večeras prošetati centrom varoši, pet kilometara udaljene od Lise, rodnog sela našeg prijatelja „Cokana“ Ocokoljića, čime će svečano biti otvorena „deveta, a deveta“ „Nušićijada“.

Da se ja ne pravim pametan, prepisaću ono što je Milan rekao mom kolegi Velimiru Peroviću u razgovoru sa nedeljnik „Ekspres“: „Da je danas živ, Nušić ne bi mnogo pobegao od tema koje je obradio u svojim komedijama. On je tu opisivao i nas kao narod, naš karakter. U ‘Ožalošćenoj porodici’ svako uzima šta mu se najviše dopadne, te srebrni escajg, te budilnik… Nije važno šta je, al’ samo uzmi, nosi, da bude tvoje. I mi danas tako živimo. Ma uzmi danas, sutra nije važno kako je. Sve su teme univerzalne. Mi smo takav narod. Nama je uvek malo.”

A ja bih još samo dodao da zato sad i imamo dve “Nušićijade”!

25. Avgust/ Subota

Krila

Iz Njujorka se prekjuče javio Miljan Petrović, školski drug Mirine i moje najstarije ćerke Milene, jedan od onih preduzimljivih i uspešnih mladih ljudi koji je godinama uspevao da ovde „sam sebi stvori neki mir“ i odolevao izazovima da to isto radi negde drugde za veće pare i sa manje stresa, rizika i neizvesnosti. Da će sa ćerkom Nađom i suprugom Draganom, devojačko Ignjatović, nastaviti život u inostranstvu, naslutio sam pre nekoliko meseci kad su Petrovići oglasili da bez provizije izdaju svoj luksuzan stan kod „Zvezdinog“ stadiona…

I inače ovih dana, zbog početka školske godine i završetka sezone odmora, iz Srbije odlaze čitave porodice, što je sjajna tviterašica Hristina Stojiljković lepo objasnila: „Prvi na listi razloga zbog kojih se mladi evakuišu iz ove zemlje, nisu ni niske plate, ni korupcija, ni partokratija, nego nemogućnost planiranja života. To vam je sve u jednom, ta duboka, nepodnošljiva, suštinska kriza koja nema veze s tim koliko zarađujete!“ Takav stav donekle objašnjava i moto pod kojim je ona svakodnevno aktivna na društvenim mrežima: „Ne veruj kralju, veruj svojim krilima!“

27. Avgust/ Ponedeljak

Tehnomija

Ovih dana je iz štampe izašla knjiga-udžbenik “Primenjena ekonomija – u svetlu tehnoloških promena”, mog prijatelja dr Petra Đukića, profesora beogradskog Tehnološko-metalurškog fakulteta. Da ne hvalim na neviđeno, moram da se složim sa ocenom dr Ljubomira Madžara da je ova knjiga “most između dva velika saznajna područja – ekonomije i tehnologije”, tim pre što su na naslovnoj strani portreti dva velika naučnika, ekonomiste Adama Smita (1723-1790) i fizičara Nikole Tesle (1856-1943).

Dok ne dobijem Đukićevu knjigu, pokušao sam juče da nekako povežem mudre reči ove dvojice genija, koje su upamćeni i po sličnim, samotnjačkim životima, pa sam tako naišao na manje poznatu Teslinu izreku o – mobilnim telefonima: “Jeftin instrument, ne veći od sata, omogućiće onom ko ga nosi da čuje bilo gde, na moru ili kopnu, muziku ili pesmu, govor političkih vođa, da nađe adresu znanih ljudi ili pročita propoved rečitih sveštenika, isporučene sa nekog drugog dalekog mesta.”

Tu sam odustao od Smita, jer sam se setio nečega što je o vezi tehnologije i ekonomije rekao Bil Gejts: “Da je automobilska industrija uradila ono što je u poslednjih pedeset godina uradila industrija kompjutera, rols-rojs bi koštao dva i po dolara i sa galonom goriva bi prelazio dva miliona milja.”

28. Avgust/ Utorak

Kraj leta

Namćor kakav sve više postajem ponekad reagujem na svakakve gluposti, iako sam svestan da to nikoga i ništa neće promeniti. Tako me nerviraju oni naši sugrađani koji, čim je malo toplije, počnu da dahću i „dišu na škrge“, tiskajući se u nekom malom hladu, uz kuknjavu da se „ne more živeti od ove žege“. Ti isti, čim padne prva kiša i bude nešto svežije, navuku jakne i džempere, obuju čizme, maltene cvokoću zubima i komentarišu „kakvo je ovo leto, da nas Bog sačuva“. Takvima je juče zaista došao kraj leta, čak i da nam u septembru stigne ono što nam je ova godina zakinula u julu. Pod njihovim uticajem, čak smo i u našoj kući počeli da razmišljamo da ispraznimo i demontiramo bazen u dvorištu, što je za nas već godinama zvaničan kraj leta.

Međutim, to nam se nikad nije desilo pre Velike Gospojine, jednog od petnaest najvećih hrišćanskih praznika, koji se slavi 28. avgusta. Pravi razlog je, međutim, što je moja bolja polovina želela da sav taj posao lično obavi, pre nego što kao velika gospođa danas krene za Dubai, pa ćemo mi čitavo popodne iščekivati sasvim drukčiji kraj leta. Onog na liniji 746 kompanije Flydubai!

Putuj gazdarice, za bazen ne pitaj!

29. Avgust/ Sreda

Labrador

Plavuša na putu skoro tri meseca, a crnka se uselila u kuću. Znam da tako zamišljaju “samotnjački život” neki moji ispisnici, koji mi kao zavide što će moja bolja polovina do kraja novembra biti kod naše ćerke Marine i naših unuka Petra i Filipa u Dubaiju, pa se i ja šalim na sličan način. Istina je, međutim, da je ovih dana u našoj kući, posle više od četiri godine, ponovo zalajalo kuče, ko ugar crna labradorka (valjda treba tako zbog rodne ravnopravnosti), kojoj je naše najmlađe unuče Dunja dala baš slatko ime – Šapica.

Sad ostaje da se uverimo zašto je ova vrsta ptičara jedna od najpopularnijih rasa pasa na svetu, odnosno koliko će naša nova stanarka biti društvena, nežna, pametna i dobre naravi, posebno prema deci. Ja sam bio kao nešto protiv čitavog poduhvata, poučen našim ne baš prijatnim iskustvima sa bernardincem Munjom, detaljno opisanim u knjizi “Ne ostavljaj me”, koju su za “Čigoja štampu” pre četiri godine priredili moji prijatelji Marijana Rajić i dr Ratko Božović. A onda su me pretprošle noći uhvatili kako krišom obilazim Šapicu u njenom prostoru, pa se naš zet Saša samo nasmejao i rekao: “Eno ga deda u operaciji Labrador”!

P.S. Tako se zvala tajna operacija jugoslovenske kontraobaveštajne službe KOS u avgustu 1991. godine, kad je pod lažnom zastavom izvela napade na jevrejski centar i jevrejsko groblje u Zagrebu, s ciljem kompromitovanja Hrvatske.

30. Avgust/ Četvrtak

„Košuta“
Odneli smo juče „ispisnicu“, uzeli uverenje da je naša Dunja pohađala pripremni predškolski program, slikali se sa njenim vaspitačicama Jelenom Ranković i Jasminkom Črjepak i tako, što se naše kuće tiče, stavili tačku na četrnaest godina druženja sa vrtićem „Košuta“, od septembra 2004. kad smo moja Mira i ja tamo prvi put odveli naše najstarije unuče, sada već punoletnu Tamaru. Uz jedno veliko „hvala“ svim divnim ženama, koje su ukrašavale i njeno i detinjstvo naših zlatnih dečaka Petra i Filipa, sve do najmlađe Dunje (jedino je naša mezimica Ana vrtić „Mandarina“ pohađala u Subotici, a potom u Melburnu pošla u školu, jer se tamo „pripremni predškolski program“ odvija u „primary school“), ponoviću nešto što sam na ovom mestu zapisao tokom prethodnih godina, a vremenom se potvrdilo kao životno pravilo.
Niko nema tako važan i ozbiljan izraz lica kao mame koje ujutru ostavljaju decu u vrtićima. Prave se važne da i sebe ubede da treba da idu na posao, a ozbiljne su da ih klinci ne „provale“ da bi i same radije ostale kod kuće i igrale se sa njima. * Zato svakog dana na vratima obdaništa plačljiva, nestašna i uopšte deca koja „prave probleme“ dobijaju pregršt obećanja za popodne, „ako budu dobra“. Dobra deca se ne bune, jer iz iskustva znaju, kad su i sama bila plačljiva i nestašna, da od tih obećanja nema ništa. A roditelji koji poslednji dođu po decu ili ih mnogo ljube ili ih mnogo grde. Oni koji stignu kad treba, imaju dovoljno vremena da i jedno i drugo obave kod kuće!

* O mamicama iz vrtića pisao sam i za sredu 30. septembar 2015. godine:

Više od deset godina, od najstarije Tamare do, evo, najmlađe Dunje, povremeno vodim Mirine i moje unučiće u vrtić „Košuta“, u parku ispod kula „Rudo“, koje su poznate i kao „Istočna kapija Beograda“. Prošle su godine, prolaze meseci, nedelje, dani… a meni se čini da u tim jutrima viđam tri iste mamice.

Jedna je skockana za posao i ona, po pravilu, vuklja dete za sobom da ne bi pokvarila teško nabačeni „stajling“, druga je „apa trapa“ koja kad se onako raščupana i u trenerci vrati kući ne zna ni šta će sa sobom ni zašto je uopšte odvela dete u vrtić. Treća je još devojčica, u patikama i farmerkama, koja jedina nosi dete u rukama. Kad se malo odmakne, niko ne bi rekao da ima dete, ali – primetio sam i to – posle najviše godinu i po, dve i ona se pojavi u jednom od dva prethodno opisana izdanja.

31. Avgust/ Petak

Nisam
Nije bila juče gužva u ekspozituri Rajfajzen banke kod „Cvetkove pijace“, pa me ljubazna blaganica Slađana Zdravković zamolila da, kad sam već tu, potpišem nekakvu izjavu, kojom banci stavljam do znanja da nisam predsednik Republike, predsednik vlade, ministar, poslanik, lider neke partije… Bilo mi smešno već kod prvog, pa ne čuh gde se završava taj niz odabranih, koji bi mogli da budu u sukobu interesa ako preko banke naplate nešto što nema veze sa njihovom funkcijom. Možda sam potpisao i to da nisam gradonačelnik, što bi, sudeći po njegovim izjavama u poslednje vreme, posebno oko povećanja nekih stavki na uplatnicama „Infostana“, mogao da potpiše i doktor Zoran Radojčić koji još misli da to jeste!
Siguran sam da u svemu ovome nema neke skrivene zle namere, mada iz iskustva znam da kad imate posla sa bankama, osiguravajućim društvima ili turističkim agencijama najviše pažnje treba obratiti na ono što je ispisano sitnim slovima, obično negde pri kraju dokumenta. Mada, kako sad stoje stvari u Srbiji, i da je tamo stajalo da priznajem da nisam normalan, to bi bilo sasvim normalno, kad pogledam ko su nam predsednik Republike, predsednik vlade, ministri, poslanici, lideri partija…